Da sam ži­vio u Ri­je­ci ili Is­tri kad i Lju­bo­mir Dr­n­dić, i ja bih za­vr­šio u par­ti­za­ni­ma

Da sam ži­vio u Ri­je­ci ili Is­tri kad i Lju­bo Dr­n­dić, i ja bih bio u par­ti­za­ni­ma!

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Pi­še: ROMANA KOVAČEVIĆ BARIŠIĆ Sni­mio: BO­RIS ŠČITAR

U po­li­tič­koj emi­gra­ci­ji ži­vio je 35 go­di­na, pre­ži­vjev­ši aten­tat Vin­ka Sin­di­či­ća u Škot­skoj. Od­li­ko­va­la ga je pred­sjed­ni­ca Hr­vat­ske na Dan sje­ća­nja na žrtve to­ta­li­tar­nog re­ži­ma

Na Dan sje­ća­nja na žrtve svih to­ta­li­tar­nih re­ži­ma pred­sjed­ni­ca Ko­lin­da Gra­bar-Ki­ta­ro­vić od­li­ko­va­la je Re­dom Stje­pa­na Ra­di­ća po­s­mrt­no Lju­bo­mo­ra Dr­n­di­ća, is­tar­skog par­ti­za­na i an­ti­fa­šis­ta, te Ni­ko­lu Šte­du­la, du­go­go­diš­njeg po­li­tič­kog hr­vat­skog emi­gran­ta. Šte­dul je pre­ži­vio Ud­bin po­ku­šaj aten­ta­ta, a Vin­ko Sin­di­čić zbog tog po­ku­ša­ja od­le­žao 15 go­di­na za­tvo­ra u Škot­skoj. Sa Šte­du­lom smo raz­go­va­ra­li u sri­je­du pos­li­je­pod­ne u kvar­tu u za­pad­nom di­je­lu Za­gre­ba, gdje ži­vi od po­vrat­ka u Hr­vat­sku.

Ka­ko se osje­ća­te zbog od­li­ko­va­nja ko­je vam je pred­sjed­ni­ca do­di­je­li­la? Je li to na tra­gu po­mir­be ko­ju je Tuđ­man za­go­va­rao?

Na­rav­no, ne sa­mo zbog me­ne osob­no i mo­je obi­te­lji ne­go i za­to što se raz­bi­ja mit o emi­gra­ci­ji kao pod­zem­lju. U skla­du je s onim za što sam se po­li­tič­ki za­la­gao dok sam bio u emi­gra­ci­ji. Po­li­ti­ku po­mir­be po­kre­ta­li smo dav­no pri­je.

A ka­ko do­živ­lja­va­te to što ste od­li­ko­va­ni za­jed­no s is­tak­nu­tim ko­mu­nis­tom Lju­bom Dr­n­di­ćem?

Ne­ki su mis­li­li da će mi to sme­ta­ti, ali ne sme­ta mi. Jer da sam ja u to vri­je­me bio do­volj­no star i ži­vio u Ri­je­ci ili Is­tri, ne znam gdje bih drug­dje bio ne­go u par­ti­za­ni­ma! Nit­ko pa­me­tan ne mo­že se su­prot­stav­lja­ti bor­bi pro­tiv ta­li­jan­skog fa­šiz­ma. Mo­žda is­pa­da ma­lo pro­ble­ma­tič­no što je on os­tao u služ­bi to­ta­li­tar­nog ju­gos­la­ven­skog sus­ta­va, pa je to u ne­su­gla­sju s priz­na­njem za bor­bu pro­tiv to­ta­li­ta­ri­za­ma. Me­đu­tim, lju­di se za­tek­nu u po­zi­ci­ji ko­ju ne mo­gu mi­je­nja­ti. Mo­žda je vje­ro­vao da svo­me na­ro­du mo­že vi­še po­mo­ći ako os­ta­ne u tom sus­ta­vu.

Sma­tra­te li da ste sa­da ne­ka­ko za­okru­ži­li svoj po­li­tič­ki ži­vot, os­tva­ri­li cilj?

Ne, ovo sma­tram sa­mo jed­nim do­brim ko­ra­kom u tom prav­cu. Kad sam se vra­tio 1990., mo­ja je ide­ja bi­la ra­di­ti na us­pos­ta­vi prav­ne dr­ža­ve. Do to­ga mi je bi­lo ja­ko sta­lo i znao sam da će to bi­ti

ja­ko te­ško. A te­že je ne­go što sam mis­lio. Još nam pred­sto­ji ite­ka­ko ve­li­ka bor­ba.

Po­vuk­li ste se zad­njih go­di­na.

Da, 2002. mo­rao sam na li­je­če­nje zbog pro­ble­ma s aor­tom. Pre­ma sa­vje­tu li­ječ­ni­ka u Za­gre­bu, na ope­ra­ci­ju sam išao u Mel­bo­ur­ne i ta­mo os­tao če­ti­ri go­di­ne jer su mi kće­ri ta­da bi­le ta­mo.

Kao po­li­tič­ki emi­grant ži­vje­li ste 35 go­di­na, otiš­li ste s 18. Što vas je nag­na­lo da emi­gri­ra­te? Ka­ko je ži­vje­la va­ša obi­telj?

Bi­li smo se­ljač­ka obi­telj u Re­še­ta­re­vu kod No­vi­gra­da na Do­bri. Ni­smo baj­no ži­vje­li, ali ni­smo bi­li ni ta­ko lo­še jer smo osim pri­ho­da na se­ljač­kom po­sje­du uz­dr­ža­va­ni od pri­ma­nja mo­ga bra­ta ko­ji je ra­dio u tvor­ni­ci u Du­goj Re­si, kao i od ono­ga što je ra­dio otac kao tr­go- vac sto­kom. To nam je omo­gu­ći­lo da ja za­poč­nem uči­ti za­nat.

Je li vam obi­telj bi­la po­li­tič­ki ak­tiv­na?

Otac mi je s po­no­som pri­čao da je na iz­bo­ri­ma 1921., kao 18-go­diš­njak s još ne­ko­li­ko mla­di­ća bio za­du­žen pre­ko no­ći ču­va­ti gla­sač­ke lis­ti­će. Mo­ja ma­ti, ka­da je doš­lo do pre­okre­ta, ka­ko mi zo­ve­mo stva­ra­nje Ju­gos­la­vi­je, ima­la je zas­ta­vu HSS-a na ko­joj je pi­sa­lo “Vje­ra u Bo­ga i se­ljač­ka slo­ga” i po­su­đi­va­la je lju­di­ma za svad­be. Na­ču­la je da će sko­jev­ci, mla­đa ge­ne­ra­ci­ja ko­mu­nis­tič­ke par­ti­je, nat­pis ski­nu­ti i sta­vi­ti pe­to­kra­ku na bar­jak pa ju vi­še ni­je da­la iz ku­će. No je­dan ju je pre­va­rio, ka­zao joj je da se že­ni i da je nje­mu dra­ga ta zas­ta­va, a vra­tio ju s pe­to­kra­kom i bez zlat­nih slo­va.

Zna­či, 1946. su zas­ta­vu s tim obi- ljež­ji­ma još no­si­li na svad­ba­ma?

Da, da, to i jest za­nim­lji­vo! Kod nas u se­lu je to još bi­lo mo­gu­će. Kad su je vra­ti­li, ma­ti je rek­la: “Sad ju vi­še ne tre­bam, to je sa­da kr­pa!” Ha ha ha, ne znam za­što ju ni­su za­tvo­ri­li ta­da. Ali, ni­su oni bi­li si­gur­ni baš u to vri­je­me, ni­su zna­li u ko­jem će smje­ru ići. Mo­ju su obi­telj sma­tra­li us­ta­škom jer je moj brat bio u us­ta­ša­ma, ali ipak su oca pus­ti­li da se kan­di­di­ra za, mis­lim, okruž­ni od­bor is­pred de­se­tak se­la. Išao je po saj­mo­vi- ma i poz­na­va­lo ga je pu­no lju­di, pa je pre­moć­no po­bi­je­dio. Pus­ti­li su ga na iz­bo­re jer no­ve vlas­ti su mo­ra­le po­ka­za­ti ne­ki po­če­tak de­mo­kra­ci­je ka­ko su obe­ća­le. Na­kon to­ga vr­bo­va­li su ga da se učla­ni u Ko­mu­nis­tič­ku par­ti­ju. Je­dan vi­sok, mlad čo­vjek ko­ji je do­šao na­go­va­rao ga, Pro­tu­li­pac se zvao, bio je ljut kad im je otac od­bio jer obe­ćao mu je i Par­ti­zan­sku spo­me­ni­cu 1941. Bio sam ma­li, a kad su otiš­li, pi­tao sam oca: “Pa za­što to ne uz­meš?”, a otac uz­vra­tio: “Što ti znaš!” Ta je spo­me­ni­ca otva­ra­la sva vra­ta i ne bi mi bi­lo ta­da mr­sko da ju je uzeo. Nje­ga su kas­ni­je pre­tuk­li u šu­mi i os­ta­vi­li da umre, no naš­li su ga lju­di i od­ni­je­li u bol­ni­cu. Kad je po­če­la agrar­na re­for­ma i jed­nom su bo­ga­tom se­lja­ku uze­li zem­lju i do­dje­lji­va­li je oni­ma ko­ji ni­su ima­li, i moj je otac do­bio ju­tro. Ni­je htio, a taj mu je ve­le­po­sjed­nik re­kao: “Je­si be­dast!? Ako ti ne­ćeš, dat će ne­ko­me dru­go­me!” Obra­đi­va­li smo je, ali ocu to ni­kad ni­je bi­lo po vo­lji. Kad su ga za­du­ži­li da po se­li­ma po­pi­še vi­ško­ve hra­ne, to mu je bi­lo groz­no jer znao je da nit­ko ne­ma vi­ška ko­ko­ši, kra­va, ko­nja, ži­ta... Iz­ja­vio je da je sve obi­šao i ni­je na­šao vi­ška ni kod ko­ga, či­me je na­lju­tio vlast ko­ja je ras­pi­sa­la no­ve iz­bo­re za taj okrug i po­bi­je­dio je nji­hov čo­vjek.

Za­nat ste uči­li u Du­goj Re­si i Va­ra­ždi­nu?

Da, u Ško­li uče­ni­ka u pri­vre­di. On­dje su nam sko­jev­ci pri­ča­li o po­ret­ku ko­ji će bi­ti pra­ve­dan, jed­nak za sve, ali se oni ni­su po­na­ša­li s tim u skla­du već, kad bi pre­da­va­nja za­vr­ši­la, iz­di­za­li su se kao ne­ka, ka­ko je Đi­las re­kao, no­va kla­sa. Tu sam naj­zor­ni­je shva­tio

Ne kri­ti­zi­raj­te SFRJ, re­ci­te da ste pre­bje­gli iz eko­nom­skih raz­lo­ga pa će­te do­bi­ti ma­nju kaz­nu ako vas vra­te

“Na­ža­lost, je­sam za vri­je­me ra­ta ra­dio stva­ri ko­je ni­su bi­le do­bre...”, pi­sao mi je M. Lu­bu­rić kad sam ga pi­tao za Ja­se­no­vac

da od te ide­olo­gi­je ne­će bi­ti sre­će. Oso­bi­to kad je su­dac ko­ji je ži­vio bli­zu na­še ško­le za­vr­šio u za­tvo­ru jer je is­pri­čao vic o Ti­tu. Za­vr­šio sam za­nat za li­ma­ra i vo­do­ins­ta­la­te­ra i go­di­nu da­na sam ra­dio. Imao sam do­bru pla­ću, 8000 di­na­ra, a gaz­da mi je do­pu­štao da ne­dje­ljom ra­dim za se­be pa sam tu mo­gao za­ra­di­ti tjed­nu pla­ću. Ipak, ni­je mi se svi­đa­lo ka­ko je sve funk­ci­oni­ra­lo. Jed­nom sam me­sa­ru, od ko­jeg sam ku­po­vao ga­blec, na­pra­vio ma­li upa­ljač. Bio je odu­šev­ljen i ota­da mi bes­plat­no da­vao fi­ni ga­blec sva­ki dan. Bi­lo mi je nez­god­no to uzi­ma­ti dok lju­di če­ka­ju u re­du i pla­ća­ju, ali uz­dr­ža­vao sam obi­telj pa sam to ra­dio. Na­rav­no, sve je iš­lo na tro­šak onih ko­ji su mo­ra­li pla­ća­ti. Za­pos­le­ni­ci u tim dr­žav­nim po­du­ze­ći­ma su se me­đu­sob­no po­kri­va­li. Onaj ko­ji je pak bio u Par­ti­ji mo­gao je sve. Onaj ko­ji ni­je – ucje­nji­va­li bi ga. Ta­kav sus­tav iz­dr­žao je pu­no vi­še ne­go što sam mis­lio da hoće, ali sa­mo zbog iz­daš­ne ame­rič­ke po­mo­ći.

Jes­te li od­la­zak sa­mi pla­ni­ra­li?

Do­go­va­rao sam se s jed­nim pri­ja­te­ljem, ali on je odus­tao u zad­nji tren. Dok smo pla­ni­ra­li, po­vje­rio se svom bra­tu ko­ji je bio is­tak­nu­ti član Par­ti­je, a ovaj mu je sa­vje­to­vao da pre­ko gra­ni­ce ne kri­ti­zi­ra­mo pu­no Ju­gos­la­vi­ju, već da ka­že­mo da smo pre­bje­gli zbog eko­nom­skih raz­lo­ga jer ta­ko će­mo do­bi­ti ma­nju kaz­nu ako nas vra­te. Sam sam si na­pra­vio zem­ljo­pis­nu kar­tu i kre­nuo pre­ma Ble­ibur­gu. Onu­da je iš­la že­ljez­nič­ka pru­ga iz Slo­ve­ni­je pa je to bio naj­bo­lji ori­jen­tir. Pres­pa­vao sam u šu­mi, bi­lo je hlad­no iako je bio ko­lo­voz, 1956. Do­šao sam na pos­ta­ju i zbu­ni­lo me jer je bi­lo pu­no va­go­na s oz­na­ka­ma “JDŽ”, Ju­gos­la­ven­ska dr­žav­na že­ljez­ni­ca, pa ni­sam bio si­gu­ran je­sam li u Aus­tri­ji. Pri­šao mi je po­li­ca­jac i na slo­ven­skom me pi­tao je­sam li pre­šao me­ju. To me još vi­še zbu­ni­lo pa sam ga upi­tao je­sam li u Aus­tri­ji. Ku­pio mi je bo­cu pi­va i sen­dvič. Već je imao is­kus­tva jer su lju­di pre­la­zi­li i tra­ži­li po­li­tič­ki azil.

I do­bi­li ste ga, ali nis­te u Aus­tri­ji du­go os­ta­li?

Tra­ži­li su od oca da pot­pi­še zah­tjev za mo­jim iz­ru­če­njem, ali ni­je htio i do­bio sam azil. No, ni­sam os­tao u tom sa­bir­nom kam­pu, oti­šao sam u Nje­mač­ku pred Bo­žić. U Esse­nu sam tre­bao ra­di­ti u rud­ni­ku ug­lje­na 18 mje­se­ci, ali se po­ka­za­lo da sam kla­us­tro­fo­bi­čan pa sam se na­kon mje­sec-dva vra­tio u Aus­tri­ju. Ni­sam vi­še imao pra­vo na lo­gor, ali sam ra­dio na jed­noj far­mi, oko go­di­nu i pol. Čak mi je gaz­da htio ku­pi­ti dr­žav­ljans­tvo.

Jes­te li ta­da već po­če­li po­li­tič­ki dje­lo­va­ti?

Ne, iako sam se u Nje­mač­koj već učla­nio u Hr­vat­ski os­lo­bo­di­lač­ki po­kret, ko­ji je Pa­ve­lić os­no­vao u Ar­gen­ti­ni. Jer, ja sam mis­lio da ću se u Hr­vat­sku vra­ti­ti kao voj­nik, ta­da se još go­vo­ri­lo da će do­ći do ra­ta iz­me­đu Ame­ri­ke i Ru­si­je, i ga­jio sam tu na­du du­go.

Ka­ko ste dos­pje­li u Aus­tra­li­ju?

Bi­lo je to 1958., lak­še se mo­glo is­e­lja­va­ti ta­mo ne­go u Ka­na­du. Bi­la mi je to priv­lač­na avan­tu­ra. Od­mah sam se ta­mo po­ve­zao s emi­gra­ci­jom.

Ima­li ste kon­ta­ka­ta i sa zlo­glas­nim Mak­som Lu­bu­ri­ćem, kak­vi su va­ši doj­mo­vi o nje­mu?

Us­ta­še sam odu­vi­jek do­živ­lja­vao kao hra­bre voj­ni­ke, a par­ti­za­ni su nas mal­tre­ti­ra­li. Zbog tak­vih is­kus­ta­va na­rav­no da ni­sam ni­šta vje­ro­vao što su go­vo­ri­li o Lu­bu­ri­ću i Pa­ve­li­ću. Znao sam već ta­da i o Križ­nom pu­tu i o Ble­ibur­gu i što su na­pra­vi­li pos­li­je ra­ta.

A o Ja­se­nov­cu?

Kad sam čuo za Ja­se­no­vac i zlo­či­ne za ko­je su op­tu­ži­va­li Mak­sa Lu­bu­ri­ća i Pa­ve­li­ća, pi­sao sam Mak­su Lu­bu­ri­ću za­jed­no s 10ak dru­gih. To je bi­lo 1964., htje­li smo se učla­ni­ti u nje­gov Hr­vat­ski na­rod­ni ot­por i pi­ta­li smo ga za­što se baš on, ge­ne­ral ko­jeg se op­tu­žu­je za zlo­či­ne, sta­vio na če­lo or­ga­ni­za­ci­je ko­ja vo­di po­mir­be­nu po­li­ti­ku. On je, na­ime, za­go­va­rao po­mi­re­nje dje­ce us­ta­ša i par­ti­za­na.

I tu ste ga pi­ta­li o Ja­se­nov­cu?

Je­sam. On je re­kao: “Ja, na­ža­lost, je­sam za vri­je­me ra­ta ra­dio stva­ri za ko­je se ne mo­gu po­hva­li­ti da su bi­le do­bre, ali bio sam mlad i to su bi­la rat­na vre­me­na. Na­kon us­pos­ta­ve sa­mos­tal­ne hr­vat­ske dr­ža­ve, spre­man sam od­go­va­ra­ti pred hr­vat­skim na­ro­dom i su­dom, ali ne i pred ju­gos­la­ven­skim ni­ti bi­lo kak­vim me­đu­na­rod­nim.” To sto­ji i na jed­noj plo­či za­pi­sa­no.

Što ste ga još pi­ta­li?

Za­što se po­sva­dio s Pa­ve­li­ćem. Re­kao je da je Pa­ve­li­ćev HOP zas­ta­rje­la or­ga­ni­za­ci­ja i da Pa­ve­lić vi­še ne­ma na­mje­re po­li­tič­ki dje­lo­va­ti te da je na­vod­no obe­ćao Ame­ri­kan­ci­ma da ne­će stva­ra­ti ni­kak­ve mi­li­tant­ne gru­pe, a Lu­bu­ri­ću to ni­je bi­lo pri­hvat­lji­vo. On je htio stvo­ri­ti po­lu­voj­nu or­ga­ni­za­ci­ju sprem­nu za ra­to­va­nje u Hr­vat­skoj. I na­ma se ta ide­ja svi­đa­la. Kad je nje­ga Ud­ba ubi­la 1969., nas­tao je pro­blem u toj or­ga­ni­za­ci­ji, ne­ki su se na­me­ta­li po­put onog Din­ka Ša­ki­ća, pa ne­ki iz Ame­ri­ke, te sam ja di­gao ru­ke od to­ga i oti­šao u Eu­ro­pu, u Škot­sku.

Jes­te li ta­mo upoz­na­li su­pru­gu?

Upoz­na­li smo se još u Aus­tra­li­ji 1965., na ple­su. Ta­da sam već imao far­mu du­ha­na ta­mo. Ra­dio sam pri­je to­ga te­ške pos­lo­ve, u šu­mi, na sje­či tr­sti­ke.

Je li su­pru­ga bi­la po­li­tič­ki ak­tiv­na?

Ma kak­vi. Na ple­su smo se upoz­na­li, ni­je ni 18 na­vr­ši­la. Pi­ta­la me gdje je Hr­vat­ska, re­kao sam joj, juž­no od Aus­tri­je. Od­go­va­rao sam je od to­ga da se vjen­ča­mo, re­kao sam joj da se mis­lim vra­ća­ti kao voj­nik u Hr­vat­sku, a ona je go­vo­ri­la da će sa mnom svug­dje. Kad smo se vjen­ča­li, upi­sao sam se i u re­zerv­nu aus­tral­sku voj­sku. Iri­ti­ra­lo me što u Aus­tra­li­ji ni­su ima­li do­volj­no re­gru­ta za od­la­zak u rat pro­tiv ko­mu­nis­ta u Vi­jet­na­mu! Pro­šao sam de­vet mje­se­ci in­ten­ziv­nog tre­ni­ra­nja ta­mo. Tu­žio me je­dan naš ju­gos­la­ven­ski ori­jen­ti­ra­ni is­e­lje­nik, da sam ja us­ta­ša ko­ji se voj­no obu­ča­va.

A nis­te se tak­vim sma­tra­li?

Ja sam se sa­mo sma­trao hr­vat­skim voj­ni­kom. Ne i us­ta­šom, jer je to već ta­da bio ana­kro­ni­zam,

po­li­tič­ki pro­ble­ma­tič­no zbog na­met­nu­te hi­po­te­ke.

Osu­đu­ju­ći Ju­gos­la­vi­ju, da­nas ima nas­to­ja­nja da se re­ha­bi­li­ti­ra us­taš­tvo, dio mla­dih ga ve­li­ča. Ka­ko na to gle­da­te?

Jed­nim di­je­lom se ra­di o po­li­tič­koj ne­pi­sme­nos­ti. Me­đu­tim, za mla­de lju­de je to ra­zum­lji­vo. Za­bo­ra­vi­mo us­ta­ški re­žim ko­ji je či­nio ko­je­kak­ve lo­še po­te­ze, ali us­ta­še su bi­li dra­go­volj­ci. Bi­lo je je­di­ni­ca ko­ji­ma se re­žim slu­žio da odra­đu­je ne­ke stva­ri, re­ci­mo odvo­đe­nje lju­di u Ja­se­no­vac, ali sa­mi us­ta­še su ve­ći­nom bi­li dra­go­volj­ci ko­ji su se bo­ri­li pro­tiv onih ko­ji su na­pa­da­li tek us­pos­tav­lje­nu dr­ža­vu.

U emi­gra­ci­ji ste bi­li pod pa­skom i ju­gos­la­ven­ske i ino­zem­nih taj­nih služ­bi.

Svih, za­to što su iz Be­ogra­da svim dr­ža­va­ma pre­no­si­li in­for­ma­ci­je ka­ko sam je­dan od vo­đa te­ro­ris­ta. Vla­de su to pre­no­si­le svo­jim taj­nim služ­ba­ma i za me­ne je to bi­lo na kra­ju do­bro. Gdje god su me nad­zi­ra­li, s vre­me­nom bi se uvje­ri­li da ne­ma smis­la sma­tra­ti me or­ga­ni­za­to­rom te­ro­riz­ma. Ali, za­pad­ne su zem­lje, u skla­du sa služ­be­nom po­li­ti­kom SAD-a, mo­ra­le suz­bi­ja­ti sve po­li­tič­ke ak­tiv­nos­ti ko­je bi oz­bilj­ni­je sme­ta­le Ju­gos­la­vi­ji.

Na vas je 1988. po­ku­šan aten­tat. Što je za­pra­vo bio po­vod?

Da sam se ta­da pred­stav­ljao te­ro­ris­tom, us­ta­šom ili fa­šis­tom, ne bi me ni­kad ubi­li jer je nji­ma to tre­ba­lo kao ali­bi da od za­pad­nih ze­ma­lja lak­še do­bi­ju pris­ta­nak za ogra­ni­ča­va­nje i za­bra­nu na­še is­e­lje­nič­ke po­li­tič­ke dje­lat­nos­ti. Ali, bu­du­ći da ni­sam, iš­li su na me­ne jer sam or­ga­ni­za­ci­ju či­nio Za­pa­du pri­hvat­lji­vom. Od­vra­ćao sam mla­de lju­de od na­sil­nog dje­lo­va­nja, re­ci­mo Ba­re­ši­ću sam uvje­to­vao ula­zak u HDP pot­pi­som da se ne­će ba­vi­ti na­sil­nim me­to­da­ma, na što je pris­tao i ni­je se kas­ni­je ti­me ba­vio ni­ti dru­ge po­ti­cao. Sve je to bi­lo zna­no i dr­ža­va­ma u ko­ji­ma smo dje­lo­va­li, ali i ju­gos­la­ven­skim služ­ba­ma, ko­je su za­to uime na­še or­ga­ni­za­ci­je po­du­zi­ma­le na­sil­ne pot­hva­te jer su ta­ko mo­gle iz­bo­ri­ti za­bra­nu na­šeg pos­to­ja­nja.

Oče­ki­va­li ste ta­kav na­pad?

Bio sam na nji­ho­vim lis­ta­ma za od­strel, ko­je su kat­kad zna­li pro­ši­ri­ti me­đu na­ma, pri­je sve­ga da bi zas­tra­ši­li, a zna­li su na lis­tu sta­vi­ti i svo­je agen­te da bi ima­li po­kri­će za nji­ho­vo in­fil­tri­ra­nje me­đu nas. Znao sam, na­rav­no, ali kad se ba­vi­te ne­kim pos­lom za ko­ji sma­tra­te da je pu­no važ­ni­ji od vas, on­da strah tu ne mo­že bi­ti ukal­ku­li­ran.

Vin­ko Sin­di­čić po na­lo­gu hr­vat­ske Ud­be is­pa­lio je u vas šest me­ta­ka. Uhva­ćen je na lon­don­skom aero­dro­mu i osu­đen, od­le­žao je u Škot­skoj 15 go­di­na za­tvo­ra. Sve to zvu­či po­put film­skog sce­na­ri­ja.

Ško­ti su i sni­mi­li film. Bio sam u ju­tar­njoj šet­nji sa psom, nje­mač­kim ov­ča­rom Pa­šom, kad se Sin­di­čić u auto­mo­bi­lu za­us­ta­vio kraj me­ne. Sag­nuo sam se, i vi­dio dva blje­ska, na­kon ko­jih sam pao na pod. Kas­ni­je je en­gle­sko druš­tvo za za­šti­tu ži­vo­ti­nja Pa­šu od­li­ko­va­lo kao psa ko­ji je spa­sio ljud­ski ži­vot, jer on je po­čeo la­ja­ti i na­sr­ta­ti pa Sin­di­čić ni­je us­pio iz­a­ći iz auta i do­vr­ši­ti po­sao.

Tu­ži­li ste Sin­di­či­ća za od­šte­tu, što je s tom pre­su­dom?

Da, pri­je 23 go­di­ne, do­su­đe­no je da mo­ra pla­ti­ti 300 ti­su­ća ku­na. 1999. je iš­la ovr­ha na nje­go­vo ima­nje u Is­tri, on se iz­mo­ta­vao da to vi­še ni­je nje­go­vo. Vr­hov­ni je sud 2002. dao na­log Žu­pa­nij­skom su­du u Ri­je­ci da mo­ra pro­ves­ti ovr­hu, ali ona ni­je pro­ve­de­na ni da­nas. Tra­žio sam iz­u­ze­će sut­ki­nje ne­dav­no.

Svo­je­dob­no ste tu­ži­li i Per­ko­vi­ća?

Da, 1999. da je on bio taj ko­ji je pos­lao Sin­di­či­ća da me ubi­je. Tuž­ba je od­ba­če­na.

Ka­ko ste doš­li u Hr­vat­sku 1990.?

Ni­sam imao pu­tov­ni­cu, do nje sam do­šao ta­ko što sam je za­tra­žio od Se­kre­ta­ri­ja­ta unu­traš­njih pos­lo­va Hr­vat­ske, pre­ko jed­nog čo­vje­ka. Taj čo­vjek bio je du­go­go­diš­nji služ­be­nik na tim pos­lo­vi­ma, ali ni­je bio Per­ko­vić. A pu­tov­ni­ca je bi­la ju­gos­la­ven­ska, imam je još.

Pra­ti­li ste su­đe­nje Per­ko­vi­ću i Mus­ta­ču, je li vam pre­su­da do­ni­je­la sa­ti­sfak­ci­ju?

Da­ka­ko, ali ne za me­ne osob­no jer ne uži­vam u tu­đoj pat­nji, čak ni u Per­ko­vi­će­voj.

Kad ste doš­li, tre­ba­li ste su­ra­đi­va­ti s lju­di­ma iz Ud­be. Ka­ko ste to pri­mi­li?

Na­rav­no da mu ni­kad ni­sam vje­ro­vao. Me­đu­tim, me­ni je Tuđ­man re­kao da idem k nje­mu i su­ra­đu­jem pri na­ba­vi oruž­ja.

Što ste Tuđ­ma­nu od­go­vo­ri­li?

A re­kao sam: “Pa vi zna­te da je on bio baš taj glav­ni za­du­žen da pro­ga­nja nas u emi­gra­ci­ji?!” Tuđ­man je uz­vra­tio: “Ne­moj­te to sa­da, to će­mo pos­li­je ra­ta! Sa­da mo­ra­mo ovo odra­di­ti naj­pri­je!”

I pri­hva­ti­li ste.

A mo­rao sam jer sam znao u kak­voj je Tuđ­man užas­noj po­zi­ci­ji. Ma­no­lić šef Vla­de, Bolj­ko­vac mi­nis­tar unu­tar­njih pos­lo­va, Per­ko­vić šef si­gur­nos­ne služ­be... Bio je okru­žen ne­ka­daš­njim ud­ba­ši­ma. Ako sam htio po­mo­ći Hr­vat­skoj, mo­rao sam pris­ta­ti na to. Za­klju­čio sam da ne bi sa­da tre­ba­lo vo­di­ti rat pro­tiv Ud­be, jer to bi zna­či­lo gra­đan­ski rat u Hr­vat­skoj. Bi­lo je užas­no te­ško, lo­mio sam se. Raz­go­va­rao sam sa su­pru­gom, ona je ma­lo emo­tiv­ni­je to do­ži­vje­la.

Ka­ko je Per­ko­vić pri­hva­tio su­rad­nju?

S ve­li­kim odu­šev­lje­njem. Ba­rem se ta­ko pre­tva­rao. Ni­je on bio odu­šev­ljen, već je mis­lio ka­ko će me dr­ža­ti pod kon­tro­lom. Kad sam ušao u nje­gov ured, us­tao je i kre­nuo mi usu­sret, sr­dač­no se poz­dra­vio. Pris­tao sam na su­rad­nju, ali in­for­ma­ci­je sam slao dru­gi­ma, a nje­mu ono što sam sma­trao ne­važ­nim. Ni­sam mu vje­ro­vao da on is­kre­no ra­di za Hr­vat­sku.

Jes­te li ika­da raz­go­va­ra­li o aten­ta­tu?

Je­smo, 1992. go­di­ne, na­kon što je po­ku­šao još je­dan aten­tat na me­ne dan pri­je priz­na­nja Hr­vat­ske, u Bi­zov­cu. Pos­lao je me­ne i Ni­ko­lu Kri­štu s prat­njom da vi­di­mo si­tu­aci­ju na is­toč­nom bo­ji­štu, je­di­ni je znao gdje se kre­će­mo i do­če­kao nas je u Osi­je­ku nje­gov po­dre­đe­ni duž­nos­nik SIS-a. Bi­li su užas­ni uvje­ti ta­mo. Lju­di su u blat­nim ro­vo­vi­ma bi­li bez hra­ne, bez opre­me, jad­no. Tu ve­čer kad smo se vra­ti­li na spa­va­nje u Bi­zo­vac, na po­li­cij­skom pun­k­tu je bi­la do­ja­va da do­la­ze ne­ki be­ograd­ski ud­ba­ši i da nas tre­ba lik­vi­di­ra­ti. Kad su nas za­us­ta­vi­li, ne­po­sred­no iza nas za­us­ta­vio se i pun ka­mi­on na­še voj­ske, doš­li su se od­mo­ri­ti na­kon ra­ti­šta, pa ovi s pun­k­ta ni­su mo­gli na nas pu­ca­ti. Le­gi­ti­mi­ra­li smo se voj- no-po­li­cij­skim znač­ka­ma, ko­je nam je dao Per­ko­vić, i čo­vjek ko­ji nas je le­gi­ti­mi­rao za­vi­ri u auto, ugle­da Kri­štu i za­ču­di se: “Ni­ko­la! Pa što ti ra­diš tu?! O Bo­že!” Kas­ni­je je is­pri­čao da su nas tu tre­ba­li po­ubi­ja­ti. Re­kao sam Šu­šku da to tre­ba is­tra­ži­ti, re­kao je da hoće, ali ni­kad ni­je, on je bio na Per­ko­vi­će­voj stra­ni. A Per­ko­vić je, da­ka­ko, po­ri­cao.

Ko­li­ko je Tuđ­man znao o tim stva­ri­ma?

Mis­lim da je tek kas­ni­je saz­nao, ali on ni­je imao pu­no iz­bo­ra.

Je li pre­kas­no za lus­tra­ci­ju u Hr­vat­skoj?

Mis­lim da jest i da bi bi­la od ma­le ko­ris­ti. Ne bi obu­hva­ti­la lju­de po­put Mi­la­no­vi­ća, a on je ve­ći pro­blem od ne­kih ko­je bi. Naj­važ­ni­je je da se po­kre­ne oz­bi­ljan ko­rak k us­pos­ta­vi prav­ne dr­ža­ve, jer taj po­sao ni iz­da­le­ka ni­je go­tov.

Bi­lo mi je te­ško što sam mo­rao su­ra­đi­va­ti s Per­ko­vi­ćem, ali Tuđ­man mi je ka­zao: “Ne­moj­te to sa­da, to će­mo pos­li­je ra­ta!” Mis­lim da je kas­no za lus­tra­ci­ju, bi­la bi od ma­le ko­ris­ti. Ne bi, npr., obu­hva­ti­la Mi­la­no­vi­ća, a on je ve­ći pro­blem od ne­kih ko­je bi

Šte­dul sa svo­jim psom Pa­šom, s ko­jim je bio u šet­nji 1988. go­di­ne u Kir­k­cal­dyju u tre­nut­ku kad je Vin­ko Sin­di­čić iz auto­mo­bi­la u nje­ga is­pa­lio šest me­ta­ka

Šte­du­lo­vi ima­ju dvi­je kće­ri: Mo­ni­ka, ne­uroz­nans­tve­ni­ca i nu­tri­ci­onis­ti­ca ži­vi u Edin­bur­g­hu, a Kris­ti­na, bol­nič­ka teh­ni­čar­ka, u Brig­h­to­nu u En­gle­skoj Šte­dul s pri­ja­te­ljem Bru­nom Bu­ši­ćem

Brač­ni par Šte­dul: Kad smo se upoz­na­li, ni­sam ni ču­la za Ju­gos­la­vi­ju, ali sam mu rek­la da ću se s njim vra­ti­ti u Hr­vat­sku, ka­že gos­po­đa Šte­dul

Su­pru­ga, Škot­ki­nja Shir­ley He­len di­plo­mi­ra­la je za­jed­no s njim, a upoz­na­li su se na ple­su u Aus­tra­li­ji

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.