Fa­na­tič­no pra­tim no­go­met. Da ni­sam znans­tve­nik, bio bih tre­ner

Zna­nost je kao sport. Tre­ba pre­poz­na­ti ta­len­te i u njih ulo­ži­ti sve

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Pi­še: ZO­RAN VITAS Sni­mio: ŽARKO BAŠIĆ/

Hr­vat­ski znans­tve­nik, pr­vi ko­ji je prim­ljen u Kra­ljev­sko druš­tvo Bri­tan­ske aka­de­mi­je na­kon Ru­đe­ra Bo­ško­vi­ća, go­vo­ri o ži­vo­tu i ra­du u Edin­bur­g­hu, po­vrat­ku u Hr­vat­sku, iz­a­zo­vi­ma i pro­ble­mi­ma u zna­nos­ti

Mo­že­mo se po­hva­li­ti da ima­mo sjaj­nih us­pje­ha u zna­nos­ti te da smo na svjet­skoj ra­zi­ni zas­tup­lje­ni s 15-ak do­is­ta vr­hun­skih znans­tve­ni­ka. S ob­zi­rom na to da da­naš­nji znans­tve­nik mo­ra ima­ti zah­tjev­nu ka­ri­je­ru, to je ve­lik pot­hvat. Tak­va je ka­ri­je­ra prof. dr. sc. Igo­ra Ru­da­na. Naš znans­tve­nik ove je go­di­ne, kao pr­vi Hr­vat na­kon Ru­đe­ra Bo­ško­vi­ća, prim­ljen u re­dov­no člans­tvo Kra­ljev­skog druš­tva Bri­tan­ske aka­de­mi­je zna­nos­ti. Po­naj­vi­še je to, kao i sam od­la­zak u Edin­bur­gh, zas­lu­žio pro­jek­tom ko­jim je, za­jed­no s ko­le­gom sa Sve­uči­li­šta u Edin­bur­g­hu i ame­rič­kim znans­tve­ni­ci­ma, us­pio znat­no pri­do­ni­je­ti sma­nje­nju smrt­nos­ti dje­ce u svi­je­tu. Nji­ho­va su is­tra­ži­va­nja po­ka­za­la da ma­la­ri­ja, tu­ber­ku­lo­za i AIDS ni­su glav­ni uz­roč­ni­ci smrt­nos­ti dje­ce, već upa­la plu­ća i pro­ljev, a za nji­ma smrt­nost pri po­ro­đa­ju. Ri­jet­ki su nje­go­vi po­sje­ti Za­gre­bu i Hr­vat­skoj. Ovom smo pri­li­kom s njim raz­go­va­ra­li u pa­uzi ju­bi­lar­nog 20. kon­gre­sa Eu­rop­skog an­tro­po­lo­škog druš­tva, do­ga­đa­ja ko­ji je oku­pio vo­de­će znans­tve­ni­ke iz po­dru­čja ko­ja se iz­rav­no ti­ču čo­vje­ka i čo­vje­čans­tva. Po­dra­zu­mi­je­va se da je dr. Ru­dan me­đu nji­ma imao po­seb­no mjes­to. Ne­obič­no su­sret­ljiv, za nas je odvo­jio zna­ča­jan dio svo­jeg ras­po­re­da kao jed­na od naj­tra­že­ni­jih oso­ba proš­lo­ga tjed­na u Za­gre­bu.

Ka­ko iz­gle­da ži­vot u Edin­bur­g­hu?

Ni­je za sva­ko­ga! I Edin­bur­gh, a po­go­to­vo Škot­ska, tes­ti­rat će vas na raz­li­či­te na­či­ne, po­go­to­vo ako

do­đe­te iz ne­ke me­di­te­ran­ske sre­di­ne. Po­ri­jek­lom sam s Hva­ra i ni­je se la­ko pri­la­go­di­ti onoj ma­gli, ki­ši i vje­tru. Me­đu­tim, ka­da ima­te ne­ki cilj za ko­ji ži­vi­te i ra­di­te i ima­te ga stal­no u svo­joj gla­vi, ne pri­mje­ću­je­te pa­da li va­ni ki­ša, za to vas ni­je bri­ga. Us­to sam pu­to­vao u ve­lik broj ze­ma­lja u ra­zvo­ju, gdje je uglav­nom ja­ko vru­će, pa sam se u hlad­nom Edin­bur­g­hu mo­gao ak­li­ma­ti­zi­ra­ti, ra­s­hla­di­ti i nas­pa­va­ti. Ina­če je to pre­li­jep grad, ka­da ta­mo sun­ce sja, ne vje­ru­jem da ima ljep­šeg mjes­ta na svi­je­tu. Edin­bur­gh ta­da iz­gle­da kao grad iz baj­ke. Mis­lim da se mo­že­te za­lju­bi­ti u gra­do­ve is­to kao što se mo­že­te za­lju­bi­ti u lju­de. Ja sam se u Edin­bur­gh za­lju­bio, da ni­je ta­ko, vje­ro­jat­no bih već odav­no oti­šao. Mno­gi su ta­mo bi­li, pro­ba­li i vra­ti­li se, ali ja ne­ka­ko stal­no os­ta­jem. Mo­ram is­to ta­ko re­ći da su Ško­ti kao lju­di vr­lo slič­ni Hr­va­ti­ma, dru­že­lju­bi­vi su, to­le­rant­ni, pri­hva­ća­ju stran­ce. Ni­ka­da se ta­mo ni­sam osje­ćao ne­ugod­no zbog to­ga što sam od­ne­kud do­šao. Nig­dje ni­sam upoz­nao ta­ko kva­li­tet­ne lju­de kao što su Ško­ti, a mis­lim da is­to vri­je­di i za Ir­ce. I Škot­ska i Ir­ska vr­lo su li­je­pe zem­lje i tre­ba ih po­sje­ti­ti. Na­ža­lost, vri­je­me je vr­lo lo­še, hra­na ni­je baš kao na­ša. Tek ka­da ode­te va­ni, vi­di­te da ima pu­no stva­ri u Hr­vat­skoj ko­je su ja­ko do­bre. Pre­po­ru­ču­jem svi­ma da se po­ne­kad od­mak­nu, jer u nas lju­di ono što ima­ju pre­čes­to uzi­ma­ju zdra­vo za go­to­vo. A u ino­zem­s­tvu ni­je la­ko, jer pu­no stva­ri ko­je u Hr­vat­skoj ima­te bes­plat­no va­ni mo­ra­te pla­ća­ti. Mno­gi lju­di ta­mo ra­de ci­je­li ži­vot za ono što u Hr­vat­skoj uzi­ma­ju zdra­vo za go­to­vo. Vje­ruj­te, ima pu­no go­rih mjes­ta na svi­je­tu pa se pi­ta­te zbog če­ga se to lju­di u Hr­vat­skoj to­li­ko ža­le. Te­ško mi je ko­le­ga­ma pre­do­či­ti Hr­vat­sku kao zem­lju ko­ja je u pro­ble­mi­ma jer je svi pam­te kao raj na Zem­lji.

Te­ško mi je ko­le­ga­ma pre­do­či­ti Hr­vat­sku kao zem­lju u pro­ble­mu jer je pam­te kao raj na Zem­lji. Ima pu­no go­rih mjes­ta pa se pi­ta­te za­što se lju­di to­li­ko ža­le Da ni­sam znans­tve­nik, bio bih mo­žda no­go­met­ni tre­ner. Ne­ma pu­no raz­li­ke iz­me­đu vo­đe­nja sku­pi­ne znans­tve­ni­ka i no­go­met­ne mom­ča­di

Su­pru­ga ra­di u Za­gre­bu?

Ra­di u Za­gre­bu kao kar­di­olog, iz­nim­no po­dr­ža­va i ra­zu­mi­je to što ja ra­dim. Ka­ko vi­di­te, moj po­sao je sli­čan ne­kak­vom as­tro­na­utu ili ne­ko­me tko ra­di u pod­mor­ni­ci na Ar­k­ti­ku, bi­lo ko­me tko je svoj ži­vot po­sve­tio ono­me što ra­di. Mno­gi­ma či­je že­ne za to ne­ma­ju ra­zu­mi­je­va­nja ve­ze pu­ca­ju. Čes­to je ta­ko i s mo­jim ko­le­ga­ma u pos­lu. Te­ško je sa­ču­va­ti obi­telj i os­ta­ti po­sve­ćen pos­lu. Mi s dvo­je dje­ce u raz­li­či­tim kom­bi­na­ci­ja­ma ži­vi­mo u Za­gre­bu i Edin­bur­g­hu već go­di­na­ma, sva­ke go­di­ne nas­to­ji­mo una­pri­jed is­pla­ni­ra­ti go­di­nu ka­ko bi­smo se lak­še vi­dje­li.

Vi­di­te li i u dje­ci znans­tve­ni gen?

U kće­ri pu­no vi­še ne­go­li u si­nu. On je do­is­ta po­se­ban, ali ima svo­ju vi­zi­ju, za­ni­ma ga po­du­zet­niš­tvo, po­kre­ta­nje vlas­ti­tog pos­la, to ga je odu­vi­jek priv­la­či­lo. S dru­ge stra­ne, kći je pu­no vi­še za­in­te­re­si­ra­na za uče­nje, pu­no vi­še pro­pit­ku­je, ne mo­že joj se ni­šta sa­kri­ti, ta­ko da je ona ve­ći ka­pa­ci­tet za bu­du­ću znans­tve­ni­cu.

Ima­te li že­lju da se vra­ti­te?

Da! Ne vje­ru­jem da pos­to­ji ije­dan hr­vat­ski znans­tve­nik ko­ji je oti­šao a da se ne že­li vra­ti­ti. Na­ža­lost, ka­da ra­di­te ono što mi ra­di­mo, ovi­si­te o in­fras­truk­tu­ri. U Hr­vat­skoj da­nas ne­ma­mo glo­bal­no zdrav­lje kao ute­me­lje­nu dis­ci­pli­nu. To je ne­što što sam ute­me­ljio u Spli­tu za­hva­lju­ju­ći dr. Sti­pa­nu Jan­ko­vi­ću, biv­šem de­ka­nu Me­di­cin­skog fa­kul­te­ta u Spli­tu, ko­ji me svo­je­dob­no po­zvao u Split da to uči­nim. Ta­mo je sve što sam po­kre­nuo pre­ži­vje­lo do da­nas za­hva­lju­ju­ći mo­jem pri­ja­te­lju i su­rad­ni­ku prof. dr. sc. Oz­re­nu Po­la­še­ku. I ni­sam ni­kad sa­svim oti­šao, vi­še od 50 mla­dih hr­vat­skih znans­tve­ni­ka do­veo sam u Edin­bur­gh i uklju­čio ih u pro­jek­te, ta­mo su kra­će ili du­lje bo­ra­vi­li. Po­mo­gao sam da se od­go­ji no­va ge­ne­ra­ci­ja hr­vat­skih znans­tve­ni­ka u po­dru­čju ge­net­ske epi­de­mi­olo­gi­je i osje­ćam da se me­đu njih uvi­jek ra­do vra­ćam. Ono što me još dr­ži u ino­zem­s­tvu jest in­te­res za glo­bal­no zdrav­lje, a Hr­vat­ska ni­je mjes­to gdje za to pos­to­ji in­fras­truk­tu­ra, čak bih re­kao da ne pos­to­ji ni ra­zu­mi­je­va­nje za tak­vu vr­stu pos­la u ko­jem se čes­to pu­tu­je. A u nas je još uvi­jek čes­to bit­ni­je da vas vi­de na rad­nom mjes­tu ne­go ko­li­ko ste na­pra­vi­li ili pos­ti­gli. No, sva­ka­ko bih vo­lio ve­za­ti svo­je ime s ne­kim hr­vat­skim sve­uči­li­štem u Hr­vat­skoj pa sam go­di­na­ma u la­ga­nim pre­go­vo­ri­ma s hr­vat­skim sve­uči­li­šti­ma o for­mi­ra­nju pos­t­di­plom­skog stu­di­ja o glo­bal­nom zdrav­lju. Du­go- roč­no se vi­dim u Hr­vat­skoj, ali ne još. Jed­nom ka­da vi­še ne bu­dem imao sna­ge za ovo što ra­dim, si­gur­no ću se vra­ti­ti, ra­di­je ne­go­li da mo­ja obi­telj do­la­zi u Edin­bur­gh.

Što bis­te pre­po­ru­či­li ili po­pra­vi­li u hr­vat­skoj zna­nos­ti?

Pu­no to­ga bi tre­ba­lo pro­mi­je­ni­ti. Po­vu­kao bih pa­ra­le­lu s ne­vje­ro­jat­nim us­pje­hom na­ših u Bra­zi­lu. Lju­di mo­ra­ju shva­ti­ti ka­ko je taj us­pjeh bio ne­vje­ro­ja­tan i pot­pu­no su­pro­tan svim oče­ki­va­nji­ma s ob­zi­rom na ve­li­či­nu na­še po­pu­la­ci­je i ula­ga­nje u sport. Čes­to su to en­tu­zi­jas­tič­ni obi­telj­ski pro­jek­ti, gdje se ne­ko­ga u ko­me je pre­poz­nat ta­lent gu­ra­lo bez ob­zi­ra na sve pre­pre­ke. Slič­no bi tre­ba­lo bi­ti i u zna­nos­ti, pre­poz­na­ti ta­len­te i u njih ulo­ži­ti sve, uves­ti me­ri­to­kra­ci­ju. Ako je to bi­lo mo­gu­će u spor­tu, ne­ma ni­kak­va raz­lo­ga to ne na­pra­vi­ti u zna­nos­ti. Ni­je naj­ve­ći pro­blem na­še zna­nos­ti da ne­ma do­volj­no nov­ca, već je pro­blem da se uvi­jek mis­li ka­ko svi mo­ra­ju do­bi­ti ne­što. Ono što se ko­nač­no mo­ra na­pra­vi­ti jest re­ći da ne mo­gu svi do­bi­ti ne­što, ne­go odre­di­ti ko­jih je to de­set, pe­de­set ili sto lju­di ko­ji tre­ba­ju do­bi­ti sve. Ni­je pro­blem ma­njak nov­ca, ne­go ka­ko se on tro­ši. Is­ti je pro­blem u svim zem­lja­ma u ra­zvo­ju gdje god bih do­šao. Po­dr­ža­ti tre­ba one ko­ji ne­što mo­gu na­pra­vi­ti, a ne one ko­ji ni s pu­no nov­ca ne­će na­pra­vi­ti ni­šta. Na taj na­čin bi­smo po­put olim­pij­skih me­da­lja mo­gli sva­ke go­di­ne ima­ti i ve­li­kih znans­tve­nih ot­kri­ća. Dok god se to ne na­pra­vi, na­ša će zna­nost ži­vo­ta­ri­ti, ži­vje­ti od po­je­di­nač­nih blje­sko­va ko­je ne­će bi­ti mo­gu­će po­no­vi­ti. Mno­gi bi na­ši us­pješ­ni znans­tve­ni­ci ta­da os­ta­li u Hr­vat­skoj, jer va­ni ni­je do­is­ta la­ko, ne sa­mo zbog pri­la­god­be već je i kon­ku­ren­ci­ja pos­ta­la neo­pi­si­va, ne­us­po­re­di­va Hr­vat­skoj.

Jes­te li u kon­tak­tu s na­šim znans­tve­ni­ci­ma va­ni?

Iz­u­zet­no ci­je­nim ne­ko­li­ko na­ših znans­tve­ni­ka. To je Pa­ško Ra­kić ko­ji je vje­ro­jat­no naj­ve­ći naš ži­vu­ći znans­tve­nik. Ba­vi se ljud­skim moz­gom i pra­vi je pi­onir u to­me, do­bit­nik na­gra­de Kav­li. On je prak­tič­no no­be­lo­vac jer se na­gra­da Kav­li do­dje­lju­je za zna­nos­ti ko­jih u No­be­lo­vo vri­je­me ni­je bi­lo. Ci­je­nim i Jo­sep­ha Sc­hle­ssin­ge­ra, ve­li­ki je fi­zi­olog sta­ni­ce. Želj­ko Ive­zić, naš as­tro­nom u Se­at­tleu, je­dan je od tro­lis­ta na­ših znans­tve­ni­ka vo­de­ćih u svo­jim po­dru­čji­ma. U mla­đoj ge­ne­ra­ci­ji tre­ba is­tak­nu­ti mo­le­ku­lar­ne bi­olo­ge Ne­na­da Ba­na u Zu­ric­hu i Iva­na Đi­ki­ća u Fran­k­fur­tu te fi­zi­ča­ra Ma­ri­na So­lja­či­ća u Bos­to­nu. Ban je već tre­bao bi­ti no­be­lo­vac, pu­kom ne­sre­ćom i po­ma­lo zas­ta­rje­lim tu- ma­če­njem pra­vi­la na­gra­da mu je iz­mak­la. Iva­na Đi­ki­ća zna­mo kao vr­hun­skog i vri­jed­nog znans­tve­ni­ka ko­ji se ba­vi bi­ome­di­ci­nom. Ma­rin So­lja­čić ra­di ve­li­čans­tve­ne stva­ri. Svi su se oni, me­đu­tim, pro­bi­li vlas­ti­tim sna­ga­ma. Uz njih, stvar­ni svjet­ski vrh mo­gla bi do­se­ći još sa­mo ne­ko­li­ci­na mla­đih znans­tve­ni­ka. Zna­či, ne­ma nas ta­ko pu­no, mo­gli bi­smo skr­pi­ti tek jed­nu do­bru znans­tve­nu je­da­na­es­to­ri­cu. Slič­ni su to bro­je­vi kao u no­go­me­tu, te­ško da ova­ko ma­la na­ci­ja mo­že da­ti vi­še znans­tve­ni­ka u jed­noj ge­ne­ra­ci­ji. Hr­vat­sku znans­tve­nu sce­nu do­bro poz­na­jem jer ipak sam de­se­tak go­di­na na­kon di­plo­me os­tao u Hr­vat­skoj. Is­tak­nuo bih svo­jeg stri­ca Pav­la Ru­da­na, glav­nog taj­ni­ka HAZU ko­ji je otac hr­vat­ske i eu­rop­ske an­tro­po­lo­gi­je. Vje­ru­jem da bi i u ino­zem­s­tvu pos­tao aka­de­mi­kom. Is­tak­nuo bih i Gor­da­na La­uca ko­ji mi je odu­vi­jek im­po­ni­rao jer je pi­onir u po­dru­čju gli­ko­bi­olo­gi­je ko­ja ni­je ma­ins­tre­am. Ne znam da je net­ko u tom po­dru­čju oti­šao ta­ko da­le­ko kao on, si­gu­ran sam da će pos­ti­ći ve­li­ke stva­ri. Tre­ba spo­me­nu­ti i sve na­še znans­tve­ni­ke na CERN-u ko­ji su se is­tak­nu­li u ra­du na ve­li­kom ha­dron­skom su­da­ra­ču.

Ima­te li slo­bod­nog vre­me­na?

Ovi­me či­me se ja ba­vim mo­že se ba­vi­ti sa­mo net­ko tko ne mo­že za­mis­li­ti da ra­di bi­lo što dru­go. To je po­sao ko­ji ni­je za­hva­lan, mo­že bi­ti i opa­san. Mo­ra vas no­si­ti ne­ki po­riv. No, ne či­ni mi se da sam u ži­vo­tu ja­ko te­ško ra­dio. Ka­da ima­te po­sao ko­ji vo­li­te, on­da vas to ne tro­ši. I u slo­bod­no vri­je­me raz­miš­ljat će­te o to­me ka­ko ne­što či­me se ta­da ba­vi­te na­pra­vi­ti bo­ljim. Uz ova­kav po­sao ne tre­bam ho­bi, jer moj po­sao je ujed­no moj ho­bi. Spa­ša­vam dje­cu i trud­ni­ce u svi­je­tu od ne­po­treb­nog umi­ra­nja, ne tre­ba mi uz to dru­gih ho­bi­ja.

Slu­ša­te li ba­rem glaz­bu?

Red Hot Chil­li Pep­pers i Sia od stra­na­ca, Da­le­ka oba­la od do­ma­ćih. Po­ku­ša­vao sam na­uči­ti i svi­ra­ti, me­đu­tim ra­no sam shva­tio da bih not­ni glazbeni za­pis mo­gao uči­ni­ti lo­gič­ni­jim pa sam no­te in­ter­pre­ti­rao svo­jim zna­kov­ljem. No, ni­ka­ko u to­me ni­sam mo­gao na­ći za­jed­nič­ki je­zik s maj­kom, ina­če pi­ja­nis­ti­com, ko­ja ni­je mo­gla shva­ti­ti ka­ko ja to svi­ram, me­ni je to bi­lo na­pros­to uda­ra­nje tip­ki na kla­vi­ru u odre­đe­nom re­dos­li­je­du ne­kom ja­či­nom. Ta­ko da to ni­je baš do­bro za­vr­ši­lo, ses­tra je tu pu­no bo­lja.

Na­vi­ja­te li za ne­ki klub?

Osje­ćam da sam za Haj­duk na­vi­jao još i pri­je ne­go što sam se ro­dio, još dok sam bio u maj­či­noj utro­bi! Fa­na­tič­no pra­tim no­go­met, ne idem čes­to na utak­mi­ce, ali znam sve re­zul­ta­te. Da ni­sam znans­tve­nik, bio bih mo­žda no­go­met­ni tre­ner. Ne­ma pu­no raz­li­ke iz­me­đu vo­đe­nja sku­pi­ne znans­tve­ni­ka i no­go­met­ne mom­ča­di, ja­ko je tu pu­no slič­nos­ti. I dra­go mi je da su ti lju­di sa­da bo­lje pla­će­ni, pri­je ih se pod­cje­nji­va­lo, a sa­da je sve jas­ni­je da su oni ti ko­ji či­ne raz­li­ku.

Po­či­nje­te s pro­mo­ci­jom bi­ome­di­ci­ne u me­di­ji­ma...

Re­zul­ta­ti bi­ome­di­cin­skih is­tra­ži­va­nja tre­ba­li bi bi­ti dos­tup­ni­ji op­ćoj jav­nos­ti, ali i lju­di­ma ko­ji uprav­lja­ju re­sur­si­ma. Ži­vi­mo u vre­me­nu ka­da je obi­lje in­for­ma­ci­ja za­tr­pa­lo i sve­ko­li­ku po­pu­la­ci­ju i lju­de ko­ji od­lu­ču­ju pa je te­ško raz­lu­či­ti što je vje­ro­dos­toj­no, a što ni­je. Ima­mo niz znans­tve­ni­ka u dru­gim gra­na­ma ko­ji su znat­no pri­do­ni­je­li po­pu­la­ri­za­ci­ji svo­je zna­nos­ti, no u bi­ome­di­ci­ni to­ga do sa­da ni­smo ima­li, auto­ri­te­ta ko­ji traj­no obra­zu­ju ukup­no sta­nov­niš­tvo. Da ne go­vo­rim kak­ve se dvoj­be­ne stu­di­je prov­la­če kroz me­di­je. Da­nas je ne­ka hra­na ili tje­lo­vjež­ba do­bra, su­tra lo­ša, bez ikak­ve kri­tič­nos­ti u pre­zen­ta­ci­ji. Ni­je on­da čud­no da lju­di pri­bje­ga­va­ju i na­dri­li­ječ­niš­tvu. Za­to se na­mje­ra­vam pri­hva­ti­ti ma­sov­nih onli­ne te­ča­je­va. Mis­lim da bi sva sve­uči­li­šta svi­je­ta ko­ja se ba­ve me­di­ci­nom to tre­ba­la ra­di­ti, i to pod svo­jim za­štit­nim zna­kom ka­ko bi lju­di mo­gli bes­plat­no na­uči­ti ko­li­ko god se mo­že. Ra­dim sa­da na pr­vom tak­vom pro­jek­tu ko­ji po­du­pi­re Wel­co­me Trust, a zvat će se Pre­živ­lje­nje: pri­ča o glo­bal­nom zdrav­lju. Pr­va je epi­zo­da već na Yo­uTu­beu, a stav­ljat će­mo ih i da­lje. Ta­ko že­li­mo in­for­mi­ra­ti sve ve­ći broj lju­di o me­di­ci­ni na kva­li­te­tan na­čin. Već smo po­kre­nu­li pre­go­vo­re s BBC So­ci­alom i Fa­ce­bo­ok Li­ve­om jer mis­lim da po­la­ko pro­la­zi vri­je­me te­le­vi­zi­je i sve pos­ta­je “onli­ne”. Isko­ris­tit će­mo ras­tu­ću kon­ku­ren­ci­ju u tom seg­men­tu ko­ja sa­da tre­ba kva­li­te­tan sa­dr­žaj. Na­dam se da mi to ne­će bi­ti je­di­ni ta­kav pro­jekt.

Su­pru­ga ra­di u Za­gre­bu pa obi­telj Ru­dan mo­ra i go­di­nu da­na una­pri­jed pla­ni­ra­ti za­jed­nič­ko vri­je­me

Priz­na­nje Na pri­ma­nju u Kra­ljev­sko druš­tvo Bri­tan­ske aka­de­mi­je zna­nos­ti

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.