Lud­breg

Grad ko­ji je pros­la­vi­la kop­lja­ši­ca Sa­ra Ko­lak mjes­to je sva­ko­ja­kih ču­da i le­gen­di Od si­ro­maš­nog Du­de­ka do gra­da bu­duć­nos­ti bez ne­za­pos­le­nih

Vecernji list - Hrvatska - - Aktualno - Pi­še: IVI­CA BETI Sni­mio: VJERAN ŽGANEC ROGULJA/ PIXSELL

Me­ni je mi­lej­še pod svo­jom hru­škom gla­den bi­ti neg se bo­gat­stvo sve­ta ime­ti”. Mi­sao je to An­dri­je Dra­ša Ka­ta­le­ni­ća, po­pu­lar­nog Du­de­ka, le­gen­dar­nog li­ka, si­ro­maš­ne i na­iv­ne do­bri­či­ne iz “Grun­tov­ča- na”, se­ri­je ko­ja se di­je­lom sni­ma­la i u Lud­bre­gu, gra­du u ko­jem je ro­đen nje­zin autor, pi­sac, no­vi­nar i re­da­telj Mla­den Ker­st­ner. Te­ška se sr­ca od­lu­ču­ju­ći na put u bi­je­li svi­jet (sje­ti­mo se sa­mo Du­de­ko­va ne­us­pješ­nog po­ku­ša­ja od­la­ska na rad u Nje­mač­ku), Lud­bre­ža­ni su od­lu­či­li svi­jet do­ves­ti k se­bi. Na grad­skom tr­gu ucr­ta­li su toč­ku za ko­ju tvr­de da je “cen­tar svi­je­ta”, do­ve­li su inves­ti­to­re iz da­le­ke In­di­je da kod njih pro­izvo­de kap­su­le za li­je­ko­ve, a ne­ki­dan se iz Ri­ja vra­ti­la i naj­bo­lja svjet­ska ba­ca­či­ca kop­lja Sa­ra Ko­lak (21). Lud­ni­ca u Lud­bre­gu! – Sa­ra je tre­nu­tač­no naj­po­pu­lar­ni­ja Lud­bre­žan­ka. Dru­gi je po po- pu­lar­nos­ti sva­ka­ko naš Ker­st­ner, a ov­dje je ro­đen i Ru­dolf Fi­zir ko­ji je kons­tru­irao avi­one. I te­nor To­mis­lav Mu­žek je naš... – na­bra­ja Stan­ka Mar­gić (59), ko­ju smo za­tek­li u šet­nji uz cvi­je­ćem opa­sa­nu pa­la­ču Bat­t­hyany. Rje­ša­va ne­ke pos­lo­ve pa je zas­ta­la da se na­krat­ko od­mo­ri. Sre­di­šte gra­da pre­ko da­na je go­to­vo pus­to, ne­ma gos­ti­ju na te­ra­sa­ma ka­fi­ća... Zar ov­dje nit­ko ne pi­je ka­vu? – Ta­ko vam je sve do 17 sa­ti. Lju­di, zna­te, ra­de. Kod nas je re­gis­tri­ra­no sa­mo 300 ne­za­pos­le­nih, ali to su oni ko­je se na­zi­va ne­za­poš­lji­vi­ma, bi­lo zbog zdrav­lja, do­bi ili dru­gih raz­lo­ga. Za­to tvrt­ke ko­je se ši­re i otva­ra­ju no­ve po­go­ne ima- ju pro­ble­ma s rad­nom sna­gom, po­go­to­vo stro­ja­ri­ma – objaš­nja­va gra­do­na­čel­nik Du­brav­ko Bi­lić (SDP), prof. hr­vat­skog je­zi­ka, ko­ji mir­ni i ti­hi gra­dić s oko 9100 sta­nov­ni­ka vo­di tri i pol go­di­ne. Sta­tis­tič­ki po­da­ci ko­je nam pla­si­ra zvu­če im­pre­siv­no – re­gis­tri­ra­no je 190 obr­ta, 199 tvrt­ki, iz­voz je 502 mi­li­ju­na ku­na... To su, pre­ci­zan je Bi­lić, sa­mo tvrt­ke sa sje­di­štem u Lud­bre­gu, a ako se pri­do­da­ju i dvi­je ko­je tu ima­ju sa­mo po­go­ne, iz­voz je go­to­vo mi­li­jar­du ku­na! Grad­ski je pro­ra­čun 56 mi­li­ju­na. Ko­li­ko, pi­ta­mo ga, s ob­zi­rom na zlat­nu olim­pij­ku Sa­ru, iz­dva­ja­ju za sport? – Iz­rav­no 557.000 ku­na, no udru- ga­ma da­je­mo na bes­plat­no ko­ri­šte­nje grad­sku sport­sku dvo­ra­nu, pa se broj­ka pe­nje na vi­še od 800.000 ku­na. Do 15 sa­ti dvo­ra­nu ko­ris­te uče­ni­ci, a na­kon to­ga spor­ta­ši – na­po­mi­nje. Sva­ko od 13 na­se­lja na po­dru­čju gra­da ima svoj no­go­met­ni klub, ko­šar­ka­ši iz KK Gra­fi­čar na­tje­ču se u A-2 li­gi, igra­ju se no­go­met i ru­ko­met, hr­va­či­ce Lo­re­na Ben­de­lja i Mar­ta Bu­si­ja po­zva­ne su u hr­vač­ku re­pre­zen­ta­ci­ju Hr­vat­ske (za njih u Lud­bre­gu ka­žu da će pro­cvas­ti i iz­ne­na­di­ti na idu­ćim Olim­pij­skim igra­ma!), a od atle­ti­ča­ra, uz Sa­ru, tu su i tr­ka­či na 400 me­ta­ra Da­vid Ša­la­mon i Želj­ko Vin­cek. Lud­breg ne­ma atlet­ski klub, naj­bli­ži je

Slo­bo­da u tri­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nom Va­ra­ždi­nu. S po­seb­nim emo­ci­ja­ma Sa­rin je nas­tup u Ri­ju pra­tio Ze­lin Vu­gri­nec, nje­zin nas­tav­nik tje­les­nog u OŠ Lud­breg. Sa­ra je pr­vo kre­nu­la sto­pa­ma ma­me Alek­san­dre, ru­ko­met­ne gol­ma­ni­ce, a u atle­ti­ku je uš­la sa sko­kom u dalj i ba­ca­njem lop­ti­ce. – U šes­tom raz­re­du na­tje­ca­la se u sko­ku u dalj, a ka­ko je bi­la i gol­ma­ni­ca, po­zvao sam je ne­ka ba­ca i lop­ti­cu. U Za­gre­bu na Nes­tle li­gi, ka­ko se ta­da zva­la škol­ska po­je­di­nač­na li­ga, osvo­ji­la je dru­go mjes­to u sko­ku u dalj i pr­vo u ba­ca­nju lop­ti­ce. Ba­ci­la ju je da­lje od svih cu­ra i deč­ki! Tu je sve po­če­lo – ka­že Z. Vu­gri­nec. Kad je pre­ras­la lop­ti­cu, ba­ca­la je ku­glu. I tu je bi­la pr­va. Tre­ni­ra­la je i ko­šar­ku. Nje­zin škol­ski tre­ner u tom spor­tu, To­mi­ca Le­ti­na, na­po­mi­nje da Lud­breg ima do­bre atle­ti­ča­re ko­je sam tre­ba ma­lo “po­gu­ra­ti”. Iako ne­ma­ju klub, do­bit će, sve­ča­no obe­ća­va gra­do­na­čel­nik Bi­lić, atlet­sku sta­zu u sport­skom par­ku. Bit će to “in­ku­ba­tor” za ne­ke bu­du­će Sa­re Ko­lak. – Tru­di­mo se po­mo­ći ro­di­te­lji­ma i dje­ci. Kre­nu­li smo s bes­plat­nim udž­be­ni­ci­ma za sve, da­je­mo dje­ci još 100 ku­na za škol­ski pri­bor, su­fi­nan­ci­ra­mo pri­je­voz od ku­će do ško­le, pla­ća­mo škol­sku ku­hi­nju i ima­mo jef­tin vr­tić ko­ji ro­di­te­lji pla­ća­ju 499 ku­na, a os­ta­lo Grad. Ne­ma lis­te če­ka­nja za mjes­to u vr­ti­ću. Dje­ca ima­ju sve uvje­te za sport. Uglav­nom, bo­ri­mo se. Lud­breg je ži­lav, bor­ben, ot­po­ran i us­pje­šan ma­li grad, naj­ra­zvi­je­ni­ji u sje­ve­ro­za­pad­noj Hr­vat­skoj. Nas­to­ji­mo lju­di­ma pru­ži­ti sve kao da ži­ve u ve­li­kom gra­du pa za­to ima­mo i ma­lo is­e­lja­va­nja. K na­ma do­la­ze obi­te­lji iz su­sjed­nih op­ći­na pa smo os­ta­li bez slo­bod­nih gra­di­li­šta – is­ti­če Bi­lić. Pla­ni­ra se no­vo na­se­lje, a sprem­ne su i dvi­je ve­li­ke par­ce­le za POS-ove sta­no­ve. Vo­lje­li bi, priz­na­ju, da im do­la­zi vi­še tu­ris­ta, po­go­to­vo vjer­skih. Lud­breg se bren­di­ra kao grad ču­da i le­gen­di. Priz­na­to je sve­ti­šte Pre­dra­go­cje­ne Kr­vi Kris­to­ve. Dav­ne 1411. sve­će­nik ko­jem je vje­ra po­če­la sla­bje­ti za vri­je­me mi­se u ka­le­žu je ugle­dao pra­vu krv. Upla­šio se i skrio bo­či­cu s cr­ve­nom te­ku­ći­nom i tek na sa­mr­ti priz­nao što se do­go­di­lo. Čim se to pro­ču­lo, u grad su po­če­li sti­za­ti ho­do­čas­ni­ci, si­ro­ma­šan puk, ali i ple­mi­ći, pa čak i kra­lje­vi i ca­re­vi.

200.000 ho­do­čas­ni­ka

Na­kon bu­le pa­pe Le­ona X. iz 1513. Lud­breg je pos­tao od Cr­k­ve priz­na­to pro­šte­ni­šte u ko­jem se i da­na da­nas ču­va re­lik­vi­ja – am­pu­la s ka­pi­ma Kris­to­ve kr­vi. Sre­diš­nje pro­šte­njar­sko slav­lje, ko­jem je, kao i za­vjet­noj ka­pe­li, po­kro­vi­telj Hr­vat­ski sa­bor, sla­vi se sva­ke pr­ve ne­dje­lje u ruj­nu. Ti­je­kom vjer­ske ma­ni­fes­ta­ci­je “Da­ni lud­bre­ške Sve­te ne­dje­lje” grad po­ho­di i do 200.000 ho­do­čas­ni­ka. – Do­la­ze ova­mo i ho­do­čas­ni­ci iz Ma­le­zi­je. Šte­ta je sa­mo što ne­ma vi­še ho­do­čas­ni­ka i iz­van pro­šte­nja jer ovo je ipak priz­na­to sve­ti­šte, za raz­li­ku od Me­đu­gor­ja. Pre­ma­lo se rek­la­mi­ra – sma­tra Ivan­ka Jug (56), ko­ju smo za­tek­li pred cr­k­vom Pre­sve­tog Troj­stva u ko­joj se ču­va re­lik­vi­ja. Lud­bre­ža­ni se vo­le po­hva­li­ti i ti­me što su jed­no od naj­sta­ri­jih na­se­lja u Hr­vat­skoj jer je tu bi­lo ras­križ­je pu­to­va pa su im do­la­zi­li Ili­ri, Kel­ti, Rim­lja­ni ko­ji su os­no­va­li grad Io­viu, Ta­ta­ri, Tur­ci... Ne­ki su bi­li do­bro­doš­li, a od ne­kih se bje­ža­lo u obliž­nje bre­žulj­ke. Pri­ča­ju nam ta­ko i le­gen­du o Lud­ber­gi, že­ni s nad­na­rav­nim mo­ći­ma ko­ja je otje­ra­la i sa­mog ne­čas­ti­vog. Ta­ko je snaž­no “za­ku­ca­la” vra­ga da je pro­pao sve do dru­ge stra­ne ku­gle ze­malj­ske, stvo­riv­ši u toj si­li­ni oto­čić An­ti­po­des, gdje i da­nas, ka­žu, iz­vi­re vo­da ko­ja go­ri jer do­la­zi iz sa­mog sre­di­šta zem­lje. I Lud­breg ima “vo­du ko­ja go­ri”. Na le­di­ni iz­van gra­da pos­tav­lje­na je fon­ta­na iz sno­va Mi­la­na Ban­di­ća. Osim što iz nje ši­klja vo­da, iz­la­zi i plin, pa se vo­da kat­ka­da i za­pa­li. Tu su Ni­jem­ci za Dru­gog svjet­skog ra­ta po­ku­ša­li va­di­ti plin, sti­gli su na­vod­no do 635 me­ta­ra du­bi­ne, ali da­lje ni­je iš­lo. Sad je os­ta­tak bu­šo­ti­ne iz ko­je fr­ca vo­da tem­pe­ra­tu­re 28 stup­nje­va, što je ne­do­volj­no za eks­plo­ata­ci­ju u obli­ku ter­mi kak­ve ima­ju Va­ra­ždin­ske To­pli­ce, is­ko­ri­šten za neo­bič­nu, ruž­nji­ka­vu, me­tal­nu fon­ta­nu, a lo­ka­ci­ja je, po­ma­lo sa­blas­no, na­zva­na Lud­ber­gin iz­vor. Lje­ti se is­pod nje i odras­li i dje­ca zna­ju os­vje­ži­ti. U tom gra­du oči­to ja­ko vo­le le­gen­de pa su nam

Sre­di­šte gra­da da­nju je go­to­vo pus­to, ne­ma gos­ti­ju na te­ra­sa­ma ka­fi­ća... Zar ov­dje nit­ko ne pi­je ka­vu? “Ta­ko vam je sve do 17 sa­ti”, ka­žu Lud­bre­ža­ni Dje­ca do­bi­ju bes­plat­ne udž­be­ni­ke te još 100 ku­na za škol­ski pri­bor, su­fi­nan­ci­ra se pri­je­voz i pla­ća škol­ska ku­hi­nja

Ot­ka­ko vi­še ne­ma sla­bo pla­će­ne obu­ćar­ske i tek­s­til­ne in­dus­tri­je, po­ras­le su i pro­sječ­ne pla­će ko­je sad iz­no­se 4900 ku­na ne­to

is­pri­ča­li još jed­nu, o to­me ka­ko je Lud­breg do­bio ime. To je pri­ča o že­ni za­po­vjed­ni­ka ko­ju je za šet­nje be­de­mom ut­vr­de je­dan Tur­čin to­li­ko pre­pla­šio da joj je di­je­te is­pa­lo iz nje­da­ra i sko­tr­lja­lo se niz pa­di­nu, a jad­na je že­na, gla­da­ju­ću Tur­či­na ka­ko s dje­te­tom tr­či u šu­mu, ba­ci­la kle­tvu: “Prok­le­ti taj lu­di bri­jeg!” Po­vjes­ni­ča­ri kao po­vjes­ni­ča­ri, ni­su u to po­vje­ro­va­li, pa su na­ba­ci­li te­ori­ju da je ime do­bio po ne­kom vi­te­zu kri­ža­ru Lod­brin­gu, Bur­gun­d­cu ko­ji je os­no­vao grad ona­ko us­put, od­ma­ra­ju­ći se na pu­tu pre­ma Je­ru­za­le­mu, gdje se bo­rio u jed­nom od kri­žar­skih ra­to­va. Lud­bre­ža­ni se po­no­se proš­loš­ću, no na­zi­va­ju se gra­dom bu­duć­nos­ti. Usred tr­ga, ne­da­le­ko od ucr­ta­ne toč­ke za ko­ju tvr­de da je cen­tar svi­je­ta jer se, opi­šu li se oko gra­da kon­cen­trič­ni kru­go­vi, na nji­ho­vim obo­di­ma na­la­ze broj­ni ve­li­ki svjet­ski gra­do­vi, na­la­zi se i “pa­met­no dr­vo”. Pro­izvod je to lud­bre­ških tvrt­ki Du­ca­ti kom­po­nen­ti i Inoxmont. Is­pod so­lar­nih pa­ne­la u obli­ku kroš­nje smje­šte­na je klu­pi­ca na ko­ju se mo­že sjes­ti, od­mo­ri­ti i us­put na­pu­ni­ti mo­bi­tel, lap­top ili elek­trič­ni bi­cikl, ko­ji ta­ko­đer pro­izvo­di Du­ca­ti kom­po­nen­ti. Vo­ze ih i po­šta­ri. Jed­nim vo­zi­lom na stru­ju ko­ris­te se i grad­ske služ­be, gra­do­na­čel­nik te ko­mu­nal­ni re­da­ri kad obi­la­ze te­ren. Jed­no pu­nje­nje iz­dr­ži 50 ki­lo­me­ta­ra. Grad će usko­ro do­bi­ti i jav­nu LED ra­s­vje­tu vri­jed­nu tri mi­li­ju­na ku­na. Pro­pa­gi­ra se bi­cik­li­zam, zdrav ži­vot i eko­lo­gi­ja. U Sred­njoj ško­li Lud­breg sta­sa­li su vr­hun­ski ro­bo­ti­ča­ri ko­ji su pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci osvo­ji­li zlat­nu me­da­lju na svjet­skom pr­vens­tvu u Le­ip­zi­gu. An­to­nio Vla­ho­vić, De­an Co­pan, Ivan Jo­va­no­vić i Vi­lim Stan­čić za­jed­no s men­to­rom Želj­kom Po­sav­cem bi­li su naj­bo­lji u CoSpa­ce ka­te­go­ri­ji ko­ja se u hr­vat­skim ško­la­ma i ne po­du­ča­va u re­dov­nom pro­gra­mu. Ot­ka­ko u gra­du vi­še ne­ma sla­bo pla­će­ne obu­ćar­ske i tek­s­til­ne in­dus­tri­je, po­ras­le su i pro­sječ­ne pla­će ko­je sad iz­no­se 4900 ku­na ne­to. – Pred­nost nam je bli­zi­na auto­ces­te, kroz grad pro­la­zi že­ljez­ni­ca, a ima­mo i vri­jed­ne lju­de. Inves­ti­to­ri­ma zem­lji­šte pro­da­je­mo po 50 ku­na za če­tvor­ni me­tar, a nu­di­mo im i raz­ne olak­ši­ce. Sa­mo ove go­di­ne tvrt­ke će otvo­ri­ti iz­me­đu 70 i 100 no­vih rad­nih mjes­ta – ka­že Bi­lić. In­dij­ski po­du­zet­nik Ajit Sin­gh u biv­šu tvor­ni­cu Lu­kaps, ko­ja je bi­la pred za­tva­ra­njem, ula­že 35 mi­li­ju­na eura pa će se tu pro­izvo­di­ti 10 mi­li­jar­di kap­su­la za li­je­ko­ve. “Lud­breg pos­ta­je važ­no ime u far­ma­ce­ut­skoj in­dus­tri­ji. Svi zna­mo da je Lud­breg cen­tar svi­je­ta, ali pos­tat će i cen­tar svi­je­ta za kap­su­le”, naj­a­vio je pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci Sin­gh, kad je obi­šao svo­ju ak­vi­zi­ci­ju.

Mir­na po­li­tič­ka sce­na

Slo­ven­sko- švi­car­ska tvrt­ka u ruj­nu po­či­nje s inves­ti­ci­jom od dva­de­se­tak mi­li­ju­na ku­na, ši­re se i do­ma­će tvrt­ke. Med i mli­je­ko, rek­lo bi se. Ru­ži­ca Ba­ča­ni (62), opor­be­na HSLS-ova vi­jeć­ni­ca u Grad­skom vi­je­ću, priz­na­je da se Lud­breg ra­zvi­ja, no ne mo­že pre­ža­li­ti vri­je­me kad su tvrt­ke Pe­ko, Var­teks i Be­lu­po za­poš­lja­va­le na ti­su­će rad­ni­ka. – Ne­za­pos­le­nih je ma­lo, ali ža­los­no je što mo­ra­ju pu­to­va­ti na po­sao u Va­ra­ždin, Pre­log i Ko­priv­ni­cu. U sa­mom Lud­bre­gu ne­ma pu­no rad­nih mjes­ta – upo­zo­ra­va. U Grad­skom vi­je­ću, u ko­jem ve­ći­nu ima­ju SDP, HNS, HSU i La­bu­ris­ti, uz po­vre­me­nu po­dr­šku HSS-a, ne­ma ve­ćeg tr­ve­nja iz­me­đu vla­da­ju­ćih i opor­be­nja­ka iz HDZ-a, HSP-a AS i HSLS-a, pa je na in­ter­net­skoj tra­ži­li­ci te­ško pro­na­ći ne­ku cr­ti­cu o ne­koj soč­noj sva­đi i vri­je­đa­nju. U Hr­vat­skoj i to je ču­do. – Za­mje­ram gra­do­na­čel­ni­ku pet mi­li­ju­na ku­na pro­ra­čun­skog mi­nu­sa iz proš­lih go­di­na, no ako za­vr­ši pro­jekt sa­na­ci­je od­la­ga­li­šta ot­pa­da vri­je­dan 37 mi­li­ju­na ku­na, ko­ju je za­po­čeo, bit će to ve­lik us­pjeh – sma­tra Ba­ča­ni ko­ja je, do­da­je, vi­dje­la svi­je­ta, ali ni­kad ne bi otiš­la iz svog gra­da. Mno­go je još to­ga što bi se mo­glo na­pi­sa­ti o Lud­bre­gu. Bi­lo bi za­nim­lji­vo pro­či­ta­ti što bi o Lud­bre­gu, da je živ, da­nas na­pi­sao Ker­st­ner. U “Me­ja­ši­ma” i “Grun­tov­ča­ni­ma” mi­nu­ci­oz­no je opi­sao men­ta­li­tet Po­dra­va­ca. – Ker­st­ner je ov­dje po­kre­nuo pr­vo ama­ter­sku dru­ži­nu i pi­sao je krat­ke ra­di­odra­me ko­je su do­ži­vje­le tuž­nu sud­bi­nu. Ni­je bi­lo ta­da mag­ne­to­fon­skih tra­ka pa su se pres­ni­ma­va­le. Os­ta­lo je i ma­lo nje­go­vih tek­s­to­va. Ne­ka­ko smo doš­li do jed­ne dra­me “I de­vi­ze kli­ze” – ka­že mr. Bran­ko Di­ja­no­šić, rav­na­telj Cen­tra za kul­tu­ru i in­for­mi­ra­nje “Dra­gu­tin No­vak”. Ker­st­ne­ru u čast, od 2006. or­ga­ni­zi­ra se fes­ti­val kaj­kav­ske ko­me­di­je na ko­jem 300 ama­ter­skih glu­ma­ca iz­ve­di i po 30 pred­sta­va! Pu­bli­ke ima jer lju­di se tu vo­le smi­ja­ti. Pu­no bi se, do­is­ta, mo­glo na­pi­sa­ti o Lud­bre­gu, ko­ji ima i svo­ju vin­sku ces­tu, pri­grad­sko na­se­lje ko­je se zo­ve Apa­ti­ja, di­vov­ski be­ton­ski spo­me­nik sv. Vin­ku ko­ji s vr­ha bri­je­ga gle­da na grad... I da, nas­tav­nik glaz­be Ni­ko­la Horvatić (34) ot­krio nam je još jed­no lud­bre­ško ču­do. – Lud­breg je po­se­ban i po to­me što se u ka­fi­ći­ma ni­kad ni­su pu­šta­le caj­ke! To je vi­še ro­ker­ski grad, a ne na­rod­njač­ki, na što sam kao glaz­be­nik iz­u­zet­no po­no­san! – ka­že. Do­is­ta, čud­nog li gra­da...

U ka­fi­ći­ma se ni­kad ni­su pu­šta­le caj­ke! Ovo je ro­ker­ski grad, na što sam kao glaz­be­nik iz­u­zet­no po­no­san! NI­KO­LA HORVATIĆ nas­tav­nik glaz­be Šte­ta je sa­mo što ne­ma vi­še ho­do­čas­ni­ka i iz­van pro­šte­nja jer ovo je ipak priz­na­to sve­ti­šte, za raz­li­ku od Me­đu­gor­ja IVAN­KA JUG o po­ten­ci­ja­li­ma vjer­skog tu­riz­ma

Elek­tro­mo­bil ko­jim se ko­ris­te gra­do­na­čel­nik Du­brav­ko Bi­lić i ko­mu­nal­ni re­da­ri za obi­la­zak gra­da

U cen­tru gra­da za­pi­san je re­kord­ni hi­tac Sa­re Ko­lak

Lud­bre­ža­ni tvr­de da je u nji­ho­vu gra­du cen­tar svi­je­ta

Pa­la­ču Bat­t­hyany opa­sa­na je cvi­je­ćem

Pa­met­no dr­vo Is­pod so­lar­nih pa­ne­la u obli­ku kroš­nje smje­šte­na je klu­pi­ca na ko­ju se mo­že sjes­ti, od­mo­ri­ti i us­put na­pu­ni­ti mo­bi­tel, lap­top ili elek­trič­ni bi­cikl

Ma­lo ne­za­pos­le­nih Tvrt­ka Du­ca­ti kom­po­nen­ti jed­na je od 199 u gra­du u ko­je­mu još pos­lu­je i 190 obr­ta, a svi za­jed­no iz­ve­zu po­la mi­li­jar­de ku­na

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.