Raz­go­vor

Na­ša mla­da auto­ri­ca če­ka pre­mi­je­ru svo­jeg fil­ma “Ne gle­daj mi u pi­jat” u Ve­ne­ci­ji, na jed­nom od naj­ve­ćih fes­ti­va­la na svi­je­tu

Vecernji list - Hrvatska - - Aktualno -

Či­ni mi se da se i oda­bir tvo­jih os­ta­lih glu­ma­ca od­mi­če od onog pr­vo­lop­ta­škog se­ta is­tih li­ca ko­je zad­njih go­di­na gle­da­mo u ve­ći­ni hr­vat­skih fil­mo­va.

U Nik­šu Bu­ti­je­ra i Kar­lu Br­bić za­ljub­lje­na sam od dav­nih da­na, Ki­ćo Bu­rić uči­nio mi se kao su­per ide­ja zbog to­ga što ima u se­bi ne­što zas­tra­šu­ju­će i snaž­no, a opet ne upa­da u kli­šej ti­pič­nog hr­vat­skog pa­tri­jar­hal­nog oca, po­naj­vi­še zbog svo­je iz­nim­no pri­rod­ne, i ka­ko bi moj ko­le­ga Zvo­ne Ju­rić re­kao, dže­zer­ske glu­me – ni­sam htje­la ne­kog pr­vo­lop­ta­škog oca ti­ra­ni­na. Zbog ulo­ge maj­ke naj­vi­še sam se bri­nu­la i du­go tra­ži­la, ali za­to, kad sam na audi­ci­ji vi­dje­la Ari­ja­nu Ču­li­nu, bi­la sam iz­van se­be od sre­će ko­li­ko je bi­la do­bra i po­go­đe­na.

To mi je po­seb­no za­nim­lji­vo jer imam osje­ćaj da je mno­gi a pri­ori tr­pa­ju u la­di­cu ko­mi­čar­ke.

Vje­ro­jat­no zbog to­ga ni me­ni ni­je od­mah pa­la na pa­met, iako je is­pa­la iz­vr­s­na film­ska glu­mi­ca. Pr­va je se sje­ti­la pro­du­cen­ti­ca An­ki­ca Ju­rić Ti­lić, pa smo je po­zva­li na audi­ci­ju u Zagreb i tu smo od­mah klik­nu­le. Is­kre­no se na­dam da će moj film skre­nu­ti paž­nju dru­gih re­da­te­lja na nje­zi­ne kva­li­te­te i da će do­bi­ti vi­še film­skih an­ga­žma­na.

Što se po­ka­za­lo naj­ve­ćim iz­a­zo­vom u sni­ma­nju du­go­me­traž­nog de­bi­ja?

Obu­jam pos­la, ko­li­či­na da­na sni­ma­nja i či­nje­ni­ca da na se­tu ima to­li­ko lju­di ko­ji od me­ne oče­ku­ju da u sva­kom tre­nut­ku dje­lu­jem kao da znam što ra­dim i da sam uvje­re­na da je to su­per od­lu­ka, a pa­ni­čar­ka sam i očaj­na ble­fe­ri­ca. Na­vik­la sam se na slo­bod­ni­je, stu­dent­sko-pri­ja­telj­ske od­no­se na sni­ma­nju, ovaj pri­ti­sak bio mi je psi­hič­ki dos­ta te­žak. No, pu­no to­ga sam na­uči­la.

Ra­di­la si ga u pro­duk­ci­ji Ki­no­ra­me, za ko­ju si već jed­no vri­je­me pro­fe­si­onal­no ve­za­na. Ka­ko je doš­lo do va­še su­rad­nje?

Pro­du­cen­ti­ca An­ki­ca Ju­rić Ti­lić vi­dje­la je moj film “Da­ni­jel” na stu­dent­skoj re­vi­ji FRKA 2008. I svi­dio joj se. Na­kon to­ga naš­le smo se na ne­ko­li­ko ka­va i ona mi je po­nu­di­la da pi­šem sce­na­rij za “Za­go­net­nog dje­ča­ka” što sam s odu­šev­lje­njem pri­hva­ti­la. Na­kon te su­rad­nje pi­sa­la sam i sce­na­rij za “Uz­bu­nu na Ze­le­nom Vr­hu”. Na An­ki­či­nu ini­ci­ja­ti­vu i po­če­la sam pi­sa­ti sce­na­rij za “Ne gle­daj mi u pi­jat”. Ona me na­zva­la i rek­la mi da je mo­žda vri­je­me da poč­nem pi­sa­ti sce­na­rij za du­go­me­traž­ni film, da pos­to­je ra­di­oni­ce u sklo­pu To­ri­no Film La­ba na ko­je bi se mo­gla pri­ja­vi­ti. Da ni­je bi­lo nje, si­gur­no bi mi tre­ba­lo pu­no du­že da se upus­tim u taj pot­hvat.

Osim pro­du­cen­ti­ce, i dos­ta te no­vi­na­ra za­pa­zi­lo već po krat­kim stu­dent­skim fil­mo­vi­ma ko­ji su bi­li po­pri­lič­no hva­lje­ni u me­di­ji­ma. Jed­nom si rek­la da ti i ni­je dra­go što su te ta­ko br­zo pro­zva­li ve­li­kom re­da­telj­skom na­dom?

Pa da, ne­ka­ko taj po­jam “ve­li­ka na­da” stav­lja golem uteg oko vra­ta. Ne mo­žeš opu­šte­no pro­izvo­di­ti fil­mo­ve ko­ji su tak­vi kak­vi je­su; do­bri ili lo­ši, već se gle­da­ju kroz tu priz­mu oprav­da­va­ju li eti­ke­tu “ve­li­ke na­de” ili su pod­ba­ča­ji. Uvi­jek mi je bi­la pu­no vi­še co­ol po­zi­ci­ja out­si­de­ra ko­ji se po­jav­lju­je ni­ot­ku­da i na­pra­vi do­bar film. Ali to je valj­da is­to sve pi­ta­nje ta­šti­ne. Ne že­lim zvu­ča­ti obi­jes­no, na­rav­no da mi je ja­ko dra­go da su se lju­di­ma svi­dje­li mo­ji krat­ki fil­mo­vi.

Te­be i još ne­ko­li­ko re­da­te­lji­ca u jed­nom se tre­nut­ku na­zi­va­lo i „no­vim žen­skim va­lom“do­ma­ćeg fil­ma. Ka­ko gle­daš na tu eti­ke­tu?

Mis­lim da je is­ti­na da se u jed­nom tre­nut­ku po­ja­vi­lo pu­no že­na re­da­te­lji­ca, vje­ro­jat­no se htje­lo ne­ka­ko upu­ti­ti na tu po­ja­vu pa nas se na­zva­lo va­lom. Ja sam sa­mo htje­la da nas se ne pro­su­đu­je i ge­to­izi­ra po spo­lu – val bi tre­bao bi­ti stil­ska ka­te­go­ri­ja, a ne spol­na.

Tvoj po­s­ljed­nji, 20- mi­nut­ni film „Da je ku­ća do­bra, i vuk bi je imao“pri­ka­zan je u Rot­ter­da­mu. Je li to po­mo­glo u pro­duk­ci­ji no­vog fil­ma?

Mis­lim da us­pje­si krat­kih fil­mo­va za­si­gur­no po­ve­ća­va­ju šan­se za do­bi­va­nje sred­sta­va za du­gi. Za­to bih pre­po­ru­či­la mla­dim ko­le­ga­ma da se oko sva­kog stu­dent­skog fil­ma tru­de kao da im je naj­važ­ni­ji u ži­vo­tu, da ih ne shva­ća­ju ola­ko, sva­ki od njih pri­li­ka je da ne­što s nji­me pos­tig­nu i olak­ša­ju si kas­ni­ji pro­fe­si­onal­ni put.

U tvo­jim fil­mo­vi­ma čes­to gle­da­mo mla­de žen­ske li­ko­ve u kon­tek­s­tu ne­pri­la­go­đe­nos­ti ma­lo­gra­đan­šti­ni, pr­vih sek­su­al­nih eks­pe­ri­men­ti­ra­nja i ne­pod­noš­lji­vih obi­telj­skih at­mo­sfe­ra. Što te u tim te­ma­ma priv­la­či?

Mis­lim da je ovaj du­gi film ne­ka­ko za­okru­žio te mo­je pre­oku­pa­ci­je, da se mo­žda vi­še ne­ću to­li­ko nji­ma ba­vi­ti – za­ni­ma­lo me ka­ko se net­ko iz­gra­di kao oso­ba u ne­po­volj­nim uvje­ti­ma. Za­ni­ma­li su me od­no­si mo­ći i lo­jal­nos­ti u za­tvo­re­nim za­jed­ni­ca­ma. Ta­ko­đer, odu­vi­jek mi je naj­dra­ža baj­ka bi­la “Pe­pe­lju­ga”, imam do­jam da me ti mo­ti­vi čes­to ne­s­vjes­no op­sje­da­ju.

Ko­li­ko svo­jeg ži­vot­nog is­kus­tva ugra­đu­ješ u svo­je li­ko­ve? Ka­ko ih tvo­ja obi­telj ko­men­ti­ra?

Mo­žda u njih ugra­đu­jem emo­ci­je ili at­mo­sfe­re ko­je sam do­ži­vje­la, ni­kad kon­kret­ne si­tu­aci­je. Mo­ji ro­di­te­lji i brat ima­ju sli­čan ukus i smi­sao za hu­mor kao i ja, a i vje­ro­jat­no su po­ma­lo ne­kri­tič­ni jer me vo­le pa im se ve­ći­nom svi­đa­ju.

Spo­me­nu­li smo da si pi­sa­la sce­na­ri­je za „Za­go­net­nog dje­ča­ka“i „Uz­bu­nu na Ze­le­nom Vr­hu“. Na što sve tre­ba mis­li­ti ka­da pri­pre­maš film za dje­cu?

Sva­ka­ko mi je olak­ša­lo stvar to da su sce­na­ri­ji nas­ta­li po iz­vr­s­nim ro­ma­ni­ma Iva­na Ku­ša­na. Ne znam ko­li­ko sam u to­me us­pje­la, ali či­ni mi se da je os­nov­no da se dje­cu ne pod­cje­nju­je, da ne in­fan­ti­li­zi­raš di­ja­lo­ge i mo­ti­ve li­ko­va. Ma za­pra­vo to mi se či­ni kao jed­no od os­nov­nih pra­vi­la za bi­lo ko­ji film, od­nos­no sce­na­rij – ako ideš plan­ski ra­di­ti film s miš­lju “lju­di pu­še ovak­ve stva­ri”, to se uvi­jek vi­di iz avi­ona.

Ko­li­ko će se „Uz­bu­na na Ze­le­nom Vr­hu“raz­li­ko­va­ti od do­sa­daš­njih fil­mo­va o Ko­ku?

Na­jo­či­ti­ja raz­li­ka jest ta da je ri­ječ o pred­nas­tav­ku, dak­le dje­ca glum­ci u pot­pu­nos­ti su no­vi i pu­no su mla­đi od pret­hod­ni­ka. Ta­ko­đer, mis­lim da su re­da­te­lji­ca Če­jen Čer­nić i sni­ma­telj Dan­ko Vu­či­no­vić za­si­gur­no uni­je­li ne­što no­vo i svo­je u re­žij­sko-sni­ma­telj­ski stil. Je­dva če­kam vi­dje­ti film!

Ka­ko bi iz po­zi­ci­je re­la­tiv­no mla­de auto­ri­ce opi­sa­la hr­vat­ske pro­duk­cij­ske uvje­te? Gdje sto­ji­mo u europ­skim i re­gi­onal­nim ok­vi­ri­ma?

Ne­za­hval­no je go­vo­ri­ti iz po­zi­ci­je ne­kog tko je do­bio novac na na­tje­ča­ju u HAVC-u i sni­mio film jer vje­ro­jat­no dje­lu­jem pris­tra­no, ali za­is­ta mis­lim da su u Hr­vat­skoj (ba­rem do­ne­dav­na) pro­duk­cij­ski uvje­ti na vr­lo vi­so­kom ni­vou, da su dje­lat­ni­ci na­šeg film­skog cen­tra i pro­du­cen­ti us­pje­li stvo­ri­ti res­pek­ta­bil­no mjes­to za hr­vat­ski film u europ­skim ok­vi­ri­ma. Ka­ko ču­jem od ko­le­ga iz re­gi­je, pro­duk­cij­ski uvje­ti kod nas ne­mjer­lji­vo su bo­lji.

Baš taj HAVC u zad­nje vri­je­me čes­to pro­zi­va­ju, če­mu se ne­dav­no pri­dru­žio i mi­nis­tar Ha­san­be­go­vić. Ka­ko to tu­ma­čiš? Ima li u tim pro­ziv­ka­ma is­ti­ne?

Mis­lim da ni­je­dan sus­tav ni­je sa­vr­šen i sva­ka­ko pos­to­ji pros­to­ra za po­bolj­ša­va­nje, no do­sa­daš­nje pro­ziv­ke HAVC-a ni­su bi­le kons­truk­tiv­ne, ni­su iš­le pre­ma to­me da se sus­tav una­pri­je­di, da se even­tu­al­no uči­ni efi­kas­ni­jim ili pra­ved­ni­jim, već da ga se uki­ne, ili ne­po­vrat­no i des­truk­tiv­no una­za­di; da se ne­kim mor­bid­nim vre­men­skim stro­jem stva­ri vra­te u za hr­vat­ski film vr­lo mrač­ne de­ve­de­se­te. O do­se­zi­ma kul­tur­ne po­li­ti­ke čo­vje­ka ko­ji otvo­re­no sta­je uz us­taš­tvo su­viš­no je go­vo­ri­ti.

Pri­pre­maš li već ne­ki bu­du­ći pro­jekt? Ka­ko za­miš­ljaš svo­ju ka­ri­je­ru za de­se­tak go­di­na?

Vo­lje­la bih usko­ro po­če­ti pi­sa­ti ne­ki no­vi sce­na­rij, uži­vje­ti se u ne­ku no­vu pri­ču. Na­dam se da ću za de­set go­di­na ima­ti još ko­ji film iza se­be, ali sad mi se na tre­nut­ke či­ni da vi­še ni­kad ne­ću smis­li­ti ni­šta što bi me dr­ža­lo to­li­ko du­go da to za­is­ta i sni­mim.

Glav­nu glu­mi­cu Mi­ju Pe­tri­če­vić slu­čaj­no je pro­naš­la na pla­ži u Ko­mi­ži, u ulo­ga­ma obi­te­lji po­jav­lju­ju se Ki­ćo Bu­rić, Ari­ja­na Ču­li­na i Nik­ša Bu­ti­jer, a važ­nu ulo­gu ima i Kar­la Ba­bić

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.