+

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama -

– La­ko za ime­na, bit­na ti je na­ša pri­ča. Pa da ču­jem... – Na Pli­tvič­kim je­ze­ri­ma lju­di se ra­đa­ju, a ne­ki že­le bi­ti i po­ko­pa­ni. Evo, bi­la je ov­dje jed­na Ta­li­jan­ka s mu­žem, ras­pi­ti­va­li su se ho­će li ona, a bi­la je u vi­so­koj trud­no­ći, mo­ći pro­ći sta­zom uz je­ze­ra. Kad na­kon ne­kog vre­me­na do­tr­či muž i vi­če: “My wi­fe, my wi­fe... Bir­th, bir­th! Help, help!” Gos­po­đa je ro­di­la na Pli­tvi­ca­ma! Br­zo su je odvez­li u bol­ni­cu u Kar­lo­vac, a kas­ni­je smo ču­li da je s dje­te­tom sve u re­du. A spro­vo­di? – Nje­mi­ca, sta­ri­ja gos­po­đa, bi­la je tu tje­dan da­na u ho­te­lu “Je­ze­ro”. Os­ta­la je udo­vi­ca pa je obi­la­zi­la mjes­ta na ko­ji­ma je ne­koć uži­va­la s mu­žem. Li­je­pa pri­ča. – Sje­di­la je tu, pi­la ka­vu i is­pi­ti­va­la što bi mo­ra­la na­pra­vi­ti da je na­kon smr­ti ov­dje po­ko­pa­ju. Rek­la je da na ovo­me mjes­tu že­li ostati za­uvi­jek. Ima li još kak­va aneg­do­ta? – Ima! Do­šao ne­ki Ni­zo­ze­mac, zi­ma je bi­la, sni­jeg, vje­tar... I na­kon obi­la­ska, pi­ta­li smo ga je li se is­pla­ti­lo. A on, ona­ko smrz­nut, br­ko­vi su mu bi­li pu­ni le­da, ka­že: “Pli­ti­vič­ka je­ze­ra su mjes­to na ko­jem sam naj­bli­že do­šao Bo­gu.” Ka­ko je tu bi­lo ne­kad? – Kao dje­ca, ču­va­li smo ov­ce, kra­ve. Uze­li bi­smo od ku­će kruh i mast ili še­ćer, ni­je ta­da bi­lo sen­dvi­ča. Ka­ko je to bi­lo ma­lo hra­ne za ci­je­li dan, je­li smo i lis­to­ve buk­ve. Sta­vi­li bi­smo ma­lo so­li na list, smo­ta­li ga i to bi bio ru­čak. Ko­li­ko buk­vi­nih sen­dvi­ča? – Tri-če­ti­ri, ni­si smio pre­vi­še jer bi uzeo pre­vi­še so­li. Bi­lo je to do­ba kad ni­je bi­lo lop­te, ra­di­li smo ih od sta­rih vu­ne­nih ča­ra­pa, a tek kas­ni­je su doš­le gu­me­ne. A od te lop­te od ča­ra­pa bo­lio bi nož­ni pa­lac za po­lu­dit. Klin­ci bi se smi­ja­li, ali i njih bi br­zo po­če­lo bo­lje­ti pa bi ja­uka­li. A naj­go­re bi bi­lo kad bi se za­igra­li te na­ve­čer shva­ti­li da ne­ma ova­ca. Da su otiš­le. I što sad? Kre­neš ku­ći u stra­hu, iz­gu­bio si sta­do, a kad ono – doš­le one ku­ći pri­je nas! Ro­di­te­lji bi tad bi­li ja­ko lju­ti­ti. Ima li što da se ma­lo zna o ovo­me mjes­tu? – Ri­jet­ko tko zna da je Ni­ko­la Te- PLUS – Pli­tvič­ka je­ze­ra si­no­mim su za pre­div­nu pri­ro­du. Mi do­ma­ći smo, mo­žda, i na­vik­li na lje­po­te, no stran­ci su odu­šev­lje­ni. U oko­li­ci je sa­mo ne­ko­li­ko se­la – Je­zer­ce, Mu­ki­nje, Ras­to­va­ča, Po­lja­nak, Pli­tvi­ce..., u ne­ki­ma od njih sa­mo sta­ri­ji i pet-šest ku­ća. Dak­le, ve­ći­na onih ko­je će­te sres­ti su – tu­ris­ti Pre­ma le­gen­di, da ni­je bi­lo Cr­ne kra­lji­ce, ne bi bi­lo ni Pli­tvič­kih je­ze­ra. Po­mo­gla je na­ro­du ko­ji se bo­rio sa su­šom – ki­ša je pa­da­la 40 da­na. Po­s­ljed­nji put vi­đe­na je kod sla­pa Ve­li­ki pr­šta­vac sla u spi­lji Je­zer­ki­nji že­lio na­pra­vi­ti hi­dro­elek­tra­nu. I da­nas on­dje vi­se že­ljez­ni no­sa­či. No, lju­di mu to ni­su do­pus­ti­li. Ni­su ta­da zna­li da je ge­nij, da bi im to ite­ka­ko ko­ris­ti­lo... A bi­lo je to do­ba kad ni­je bi­lo ni svi­je­ća, za ra­s­vje­tu se ko­ris­ti­la mast. Ima pri­ča ko­li­ko ho­ćeš, a mno­gi sa­mo pi­ta­ju gdje je Ve­li­ki slap.

Pla­če se od sre­će

A gdje je naj­ljep­še na Pli­tvi­ca­ma? – Svu­da je li­je­po. Sto­piš se s pri­ro­dom. Sve što vi­diš i ču­ješ je div­no. Od je­ze­ra bo­je tmur­na ne­ba, bo­ro­va, je­la, buk­vi, dje­tli­ća, or­lo­va, las­ta­vi­ca... Eto, ta­mo na Proš­ćan­skom je­ze­ru ima i bilj­ki me­so­žder­ki. Cr­ve­ne su, ima­ju toč­ki­ce ko­je iz­gle­da­ju kao ro­sa, ali su za­pra­vo li­je­pi­lo, pa se in­sek­ti za­li­je­pe na njih. Je­du li i mu­he? – Ne, za te me­so­žder­ke mu­he su ipak pre­ve­li­ke. Ni­su ni lju­di u opas­nos­ti, ha-ha. Tu su ži­vje­la i dva cr­na la­bu­da. Bi­li su par, a to je za­is­ta ri­jet­kost. No, du­go ih već ne­ma, vje­ro­jat­no su od­le­tje­li... A što je ov­dje naj­sret­ni­je? – Dje­voj­ka sa su­za­ma ra­dos­ni­ca­ma. Ta­da već zna­mo, pris­ta­la je i ona na pro­sid­bu... Tak­vi se gos­ti br­zo vra­te, ov­dje su se že­ni­li iz Mek­si­ka, J. Ko­re­je, Ja­pa­na, Aus­tra­li­je... Ima pa­ro­va ko­ji ču­va­ju ulaz­ni­ce još iz 80-ih, iz­gle­da­ju kao da su sad iz­aš­le iz ti­ska­re u Kar­lov­cu. Stran­ci­ma ovo mjes­to mno­go zna­či...

Na Unes­co­vu po­pi­su su svjet­ske ba­šti­ne, me­đu pr­vim pri­rod­nim atrak­ci­ja­ma Ve­li­ki slap naj­ve­ći je u ci­je­loj Hr­vat­skoj, a nje­go­va je vi­si­na čak 78 me­ta­ra!

I kraj mo­te­la Gra­bo­vac ni­ču no­ve ku­će za od­mor tu­ris­ta, ra­di se, ne sta­je... Obi­la­zak je­ze­ra Glav­ni raz­log do­la­ska – je­ze­ra je ukup­no 16: Ci­gi­no­vac, Okrug­ljak, Ve­li­ko, Ma­lo, Ba­ti­no­vac, Ga­lo­vac, Ko­zjak (naj­ve­će i naj­poz­na­ti­je), Mi­la­no­vac, Ga­va­no­vac, Ka­lu­đe­ro­vac..., a do­ma­ći tvr­de da je naj­ljep­še na Proš­ćan­skom je­ze­ru. Svad­ba na Pli­tvi­ca­ma Iz ci­je­log svi­je­ta do­la­zi­li su pa­ro­vi baš ov­dje re­ći sud­bo­nos­no “da”. Ni­je to ni­šta no­vo, no zgod­no je da su pa­ro­vi, re­ci­mo iz Mek­si­ka, Al­ba­ni­je, Ja­pa­na, Ka­na­de ili Ru­si­je, do­la­zi­li u na­rod­nim noš­nja­ma svo­je zem­lje, pa se na Pli­tvič­kim je­ze­ri­ma mo­glo vi­dje­ti i dr­ve­nih ni­zo­zem­skih klom­pi, kil­to­va, som­bre­ra... Uos­ta­lom, kraj je poz­nat po noš­nja­ma – za deč­ke lič­ke ka­pe, laj­be­ki, po­ja­se­vi, vu­ne­ne ča­ra­pe i lič­ki opan­ci.

Pri­ro­da je glav­ni adut naj­ve­ćeg na­ci­onal­nog par­ka, tu­ris­ti od­la­ze odu­šev­lje­ni

SR­ĐAN HE­BAR

Fo­to­gra­fi­ja li­je­vo: Po­gled s jed­nog od vi­di­ko­va­ca na sla­po­ve uz je­ze­ro Ko­zjak ko­jim vo­ze bro­do­vi. Des­no: Šet­ni­ca uz je­ze­ro na dnu je str­mih sti­je­na

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.