Fr­lji­ći­zam za po­čet­ni­ke

Kao što net­ko tko vam psu­je maj­ku stvar­no ne či­ni ni­šta jer nje­gov is­kaz ne zna­či da je u proš­los­ti u odre­đe­noj funk­ci­ji mi­je­njao va­šeg oca ni­ti da će to či­ni­ti ubu­du­će, već vam ti­me sa­mo go­vo­ri – že­lim te uvri­je­di­ti. Ta­ko je i s Fr­lji­ćem. On sva­kim po­tez

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - Ni­no Ras­pu­dić

Uvri­je­me sve­op­će in­for­ma­ti­za­ci­je i auto­ma­ti­za­ci­je, u ko­jem se naj­av­lju­je ka­ko će nas usko­ro vo­zi­ti auti bez vo­za­ča, Hr­vat­ska bar u ne­čem pred­stav­lja avan­gar­du kao pr­va zem­lja u ko­joj je već sad mo­gu­će na­pra­vi­ti jed­nos­ta­van pro­gram, na­zo­vi­mo ga “fr­lji­za­tor”, ko­ji će, na te­me­lju jed­nos­tav­nih in­pu­ta, stva­ra­ti pred­lo­ške za ka­za­liš­ne pred­sta­ve ko­je će do­mi­nant­ni me­di­ji ocje­nji­va­ti kao vr­hu­nac su­vre­me­nog te­atra, a dr­ža­va ured­no fi­nan­ci­ra­ti. Ko­ris­nik tre­ba sa­mo uni­je­ti do­volj­no ele­me­na­ta u dva sku­pa, Ai B, a on­da ih fr­lji­za­tor na­su­mič­no kom­bi­ni­ra i pro­izve­de umjet­nič­ko dje­lo. Skup A či­ne ele­men­ti ko­ji za­jed­ni­ci pred­stav­lja­ju ne­što sve­to ili ba­rem važ­no, u Hr­vat­skoj su to poj­mo­vi iz do­me­ne Bog, Do­mo­vi­na, obi­telj: Isus, Gos­pa, sve­tac, pa­pa, bi­skup, sve­će­nik, čas­na, mi­nis­trant, križ, Cr­k­va, hos­ti­ja, ka­lež, kru­ni­ca, zas­ta­va, grb, bra­ni­telj, otac, maj­ka, di­je­te. Skup B či­ne rad­nje, pred­me­ti, oso­be, sim­bo­li ko­ji se sma­tra­ju od­boj­ni­ma, zli­ma ili u jav­nos­ti sra­mot­ni­ma – po­čev­ši od dje­čjih – pi­ša, se­re, pr­di, po­dri­gu­je, po­vra­ća, va­lja se, pr­lja, ba­ca me­so, kri­či; pa sve do – psu­je, pu­ši, ko­lje, pu­ca, si­lu­je, mas­tur­bi­ra, spol­no op­ći na sve mo­gu­će na­či­ne, dro­gi­ra se. Pri­ti­skom na gumb fr­lji­za­tor spo­ji ne­ke ele­men­te A i B i ta­ko pro­izve­de umjet­nost, ko­ja je an­ti­te­tič­ki dojm­lji­va, ori­gi­nal­na, du­bin­ski pro­pi­tu­je naš svi­jet i či­ni ga bo­ljim. Pri­mje­ri­ce, spo­ji čas­nu, mas­tur­ba­ci­ju i hr­vat­ski grb ili bi­sku­pa, fe­la­ci­ju i bra­ni­te­lja i ta­ko une­do­gled – i eto ti sto­ti­nu pred­sta­va u se­kun­di, bi­ra­ne es­tet­ske i du­hov­ne hra­ne za ushi­će­nu ur­ba­nu i an­ti­fa­šis­tič­ku pu­bli­ku. Fr­lji­će­va pro­vo­ka­ci­ja dje­lu­je upra­vo po ovom me­ha­nič­kom prin­ci­pu uvi­jek is­te ma­tri­ce spa­ja­nja A i B, ona­ko ka­ko, pri­mje­ri­ce, funk­ci­oni­ra tri­vi­jal­na knji­žev­nost. Na nje­go­ve gnja­va­že bi se mo­glo od­mah­nu­ti ru­kom kao na ne­što ana­kro­no, mi­li­jun pu­ta već vi­đe­no, no, na ža­lost, ne ra­di se o be­nig­noj tri­vi­jal­nos­ti jer se pro­izvo­di fr­lji­za­to­ra na­me­ću kao vr­hun­ski te­atar u na­ci­onal­nim ka­za­liš­nim ku­ća­ma i fes­ti­va­li­ma ko­ji pre­ten­di­ra­ju na oz­bilj­nost. Na bi­lo ko­joj dru­goj ra­zi­ni osim in­te­lek­tu­al­ne i es­tet­ske, pro­izvo­di fr­lji­za­to­ra mo­gu vri­je­đa­ti sa­mo

Sa­mo se još na­iv­či­ne da­ju ulo­vi­ti na pro­vo­ka­ci­ju Pa­so­li­ni­ja iz Pu­ca­re­va, umjes­to da ga ig­no­ri­ra­ju i idu pro­s­vje­do­va­ti na pra­ve adre­se, do onih ko­ji­ma Fr­ljić po­vre­me­no drek­ne – fa­šis­ti!, a oni po­dvi­ju rep, bu­du kuš i nas­tav­lja­ju pla­ća­ti

fe­ti­šis­te sim­bo­la ko­ji­ma ma­ni­pu­li­ra. Jer ono što je, po­vr­š­no gle­da­no, bla­sfe­mič­no u Fr­lji­će­voj pred­sta­vi za­pra­vo je, čim se bo­lje raz­mo­tri, jed­nos­tav­no be­smis­le­no. Što je vi­đe­no u split­skom HNK? Mla­di glu­mac u ne­kak­voj pe­le­ni, umr­ljan cr­ve­nom bo­jom i sa sple­te­nim gra­njem oko gla­ve, pri­tiš­će blje­du­nja­vu ri­ječ­ku glu­mi­cu o pod i vr­ši rit­mič­ne po­kre­te go­re-do­lje. Glu­mi­ca s ma­ra­mom na gla­vi, na­kon što mr­šav­ko sja­ši, us­ta­je i po­tom va­di iz spo­lo­vi­la ko­mad tka­ni­ne. Osim iz­ra­zi­to ne­hi­gi­jen­skog či­na ko­jim ugro­ža­va vlas­ti­to ti­je­lo, a ko­je bi zgro­zi­lo gi­ne­ko­lo­ga i in­fek­to­lo­ga, ma­te­ri­jal­no gle­da­no, što je tu skan­da­loz­no? Skan­dal, na­rav­no, nas­ta­je na ra­zi­ni se­kun­dar­nog, sim­bo­lič­nog zna­če­nja. Što glum­ci pred­stav­lja­ju, što sim­bo­li­zi­ra­ju? Fr­lji­za­to­ru je u jed­noj kom­bi­na­ci­ji is­pa­lo ka­ko Isus si­lu­je mus­li­man­ku, ko­ja va­di hr­vat­sku zas­ta­vu iz spo­lo­vi­la, što je, ma­lo tko ne­će priz­na­ti, pot­pu­no u du­hu Mar­ka Ma­ru­li­ća, auto­ra Ju­di­te i ne­ko­li­ko bes­t­se­le­ra na­bož­ne li­te­ra­tu­re svog vre­me­na, ko­ji bi da ži­vi u 21. sto­lje­ću valj­da klao ko­ko­ši po po­zor­ni­ci, eg­zor­ci­rao fa­ši­zam iz na­ro­da i do­miš­lja­ji­ma na ra­zi­ni pu­ber­tet­skog so­to­niz­ma zgra­žao pri­mi­tiv­ce na odu­šev­lje­nje ma­lo­gra­đa­na. No mo­že li fr­lji­za­tor u pros­to­ru sim­bo­li­za­ci­je uop­će do­hva­ti­ti ele­men­te iz sku­pa A, i za ko­ga? Pros­tor­no se zas­ta­va mo­že re­kon­tek­s­tu­ali­zi­ra­ti pa se s uzvi­še­nog mjes­ta sro­la­ti i na­gu­ra­ti u spo­lo­vi­lo, ali, he­ge­lov­ski re­če­no, to on­da vi­še ni­je zas­ta­va kao sim­bol na­še za­miš­lje­ne za­jed­ni­ce, već sa­mo ko­mad tka­ni­ne bez zna­če­nja. Is­to ta­ko, glu­mac u pe­le­ni ko­ji si­lu­je “mus­li­man­ku”, dak­le či­ni zlo, mo­že dje­lo­va­ti sa­mo kao eti­ke­ta, ali ne i sim­bo­li­zi­ra­ti Isu­sa, jer ga kao ta­kav ne mo­že do­hva­ti­ti s ob­zi­rom na to da je on bio jed­nak lju­di­ma u sve­mu, osim u gri­je­hu. To da Isus či­ni na­si­lje, pa i kao me­to­ni­mi­ja kr­š­ćan­ske Eu­ro­pe, be­smis­le­no je, jed­na­ko kao da je Fr­ljo na­pra­vio pred­sta­vu o ne­ta­len­ti­ra­nom no­go­me­ta­šu Leu Me­ssi­ju, ko­jeg am­bi­ci­oz­ni ro­di­te­lji gu­ra­ju u no­go­met pot­pla­ću­ju­ći tre­ne­re da ga stav­lja u tim iako on ne­ma poj­ma o no­go­me­tu i ni­ka­da ne­će za­bi­ti gol. Fr­ljić, sto­ga, mo­že po­ku­ša­jem bla­sfe­mi­je po­go­di­ti je­di­no fe­ti­šis­ta, svog bra­ta po sen­zi­bi­li­te­tu i pa­me­ti. Kr­š­ća­nin mo­že sa­mo bi­ti ža­los­tan zbog nje­ga i ono­ga što ga mo­ti­vi­ra da to či­ni, a još vi­še jer ži­vi u dr­ža­vi či­je mi­nis­tar­stvo tak­vu po­eti­ku sma­tra umjet­nič­kom slo­bo­dom iako je pri­mje­re­ni­je re­ći da je to me­ha­nič­ko ro­bo­va­nje vlas­ti­toj fik­sa­ci­ji ko­jom se on­da op­te­re­ću­je ci­je­lu za­jed­ni­cu i to na nje­zin ra­čun. Ka­ko će on po­ni­zi­ti Bo­ga ko­ji je sam bio bla­ga i po­niz­na sr­ca, dao da ga bi­ču­ju, pop­lju­ju, iz­ru­gu­ju tr­no­vom kru­nom, ubi­ju kao raz­boj­ni­ka na kri­žu? Taj križ je pri­je dvi­je ti­su­će go­di­na već sam po se­bi bio sra­mo­ta, ne­što po­put elek­trič­ne sto­li­ce tog vre­me­na, pa je Fr­ljo mo­gao se­bi pri­šte­dje­ti na­por da ga do­dat­no sra­mo­ti. Isus sve što do­tak­ne po­sve­ti, pa i križ, a Fr­ljo, ova­kav ka­kav jest, sve pre­tvo­ri u plit­ki kič i te­go­bu. Ba­nal­nim spa­ja­njem ina­če nes­po­ji­vog, Fr­ljo sto go­di­na na­kon po­vi­jes­ne avan­gar­de nas­to­ji pro­da­ti jef­tin šok. Kad do­đe u ne­ku zem­lju, pr­vo pro­nju­ška što je ta­mo sve­to ili ta­bu, pa on­da ma­lo pro­bur­gi­ja po to­me, i iz­a­zo­ve skan­dal. Oku­pi mu se pro­s­vjed­nič­ka “pu­bli­ka” ko­ju to šo­ki­ra i jed­na­ko plit­ka ko­ja mis­li da je to ve­li­ki te­atar, pa stvar ide da­lje kao pod­ma­za­na. Dvi­je su dak­le, vr­lo slič­ne sku­pi­ne adre­sa­ta nje­go­va dje­la. Jed­ni su oni ko­ji se lo­ve na pro­vo­ka­ci­ju i ne­s­vjes­no pris­ta­ju igra­ti u Fr­lji­će­voj pred­sta­vi iz­van ka­za­liš­nih da­ski, a dru­gi je pu­bli­ka vr­lo uskog ide­olo­škog i još užeg es­tet­skog pro­fi­la, ko­ja se ra­do na­pa­ja na tak­voj tri­vi­jal­noj po­eti­ci uvje­re­na ka­ko je to vr­hu­nac su­vre­me­nog ka­za­li­šta. Fr­lji­za­tor je u po­čet­ku da­vao i ne­ke za­bav­ne, da­da­is­tič­ke re­zul­ta­te, kao kad je stav­ljao na ga­će glu­ma­ca fo­to­gra­fi­je svo­jih ka­za­liš­nih ne­is­to­miš­lje­ni­ka, što je ima­lo ne­ke is­kre­nos­ti pri­mi­tiv­nog dje­ti­njeg re­flek­sa da je net­ko – “pu ka­ka”, no s vre­me­nom je naš Pa­so­li­ni iz Pu­ca­re­va pos­ta­jao sve vi­še pre­dvi­div i na­po­ran. Kao što net­ko tko vam psu­je maj­ku stvar­no ne či­ni ni­šta jer nje­gov is­kaz ne zna­či da je proš­los­ti u odre­đe­noj funk­ci­ji mi­je­njao va­šeg oca ni­ti da će to či­ni­ti ubu­du­će, već vam ti­me sa­mo go­vo­ri – že­lim te uvri­je­di­ti. Ta­ko je i s Fr­lji­ćem. On sva­kim po­te­zom po­nav­lja hr­vat­skoj jav­nos­ti uvi­jek is­to: že­lim vas uvri­je­di­ti. I on­da se ne­ki vri­je­đa­ju. A mo­gu sa­mo zi­jev­nu­ti ili se lju­ti­ti sa­mo na mi­nis­tar­stvo, ka­za­li­šte ili se­lek­to­ra ko­jeg ne­iz­rav­no pla­ća­ju da bi im sma­rač po ti­su­ći­ti put re­kao is­to. Pos­tu­pak spa­ja­nja sve­tog A i ogav­nog B je jed­nos­ta­van, no ne mo­že svat­ko apli­ci­ra­ti na sred­sta­va za tak­ve urat­ke jer, da bi do­šao do bi­lo kak­vog ka­za­li­šta u Polj­skoj, gdje će te za­bra­ni­ti, ili pri­ka­zao Tur­ci­ma ka­ko Atatürk si­lu­je ar­men­skog dje­ča­ka ili In­dij­cu ka­ko Gan­d­hi zu­bi­ma ko­lje kra­vu, mo­raš ima­ti kva­li­fi­ka­ci­ju da si ve­li­ki ka­za­liš­ni re­da­telj. Kad je Fr­ljić to pos­tao, ne­jas­no je. On je u sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na pro­vu­čen kroz fes­ti­va­le u “re­gi­onu” i po­ma­zan kao naj­ve­ći, a nje­gov rad kao vr­hu­nac su­vre­me­nog te­atra. Ako sum­njaš u to, on­da si fa­šist i ne­maš poj­ma o ka­za­li­štu. Jer je kri­te­rij po­sve­će­nog zna­nja upra­vo to da ti je Fr­ljić vrh. I ta­ko se za­tva­ra krug. No iz­van do­ma­ćeg za­tvo­re­nog sis­te­ma ni­je se naj­bo­lje pro­veo. U aus­trij­skom Die Pre­sseu se o nje­go­vom “Woyzec­ku” mo­glo či­ta­ti ka­ko je pre­pun “lo­ših kli­še­ja”, a za pred­sta­vu “Na­še na­si­lje i va­še na­si­lje” Ro­nald Pohl je u Der Stan­dar­du na­pi­sao da je “idi­ot­ska” te da je ri­ječ o “naj­ni­žoj toč­ki ove ka­za­liš­ne se­zo­ne: ne­umje­re­ni i be­smis­le­ni ci­ni­zam”. Nor­bert Mayer u tek­s­tu “Glu­pa pre­ne­ma­ga­nja o te­ro­riz­mu Oli­ve­ra Fr­lji­ća” pi­še ka­ko nje­go­va pred­sta­va “pr­šti jed­nos­tav­noš­ću i si­ro­voš­ću, iz­ve­de­na je ama­ter­ski, a u gr­če­vi­tom nas­to­ja­nju da šo­ki­ra gle­da­te­lje iz­a­zi­va do­sa­du”. Fr­lji­ćev te­atar već je go­di­na­ma re­du­ci­ran na po­li­tič­ki pam­flet. O nje­go­voj ra­zi­ni svje­do­či upra­vo pro­s­vjed­nič­ka “pu­bli­ka” ko­ju us­pi­je­va do­tak­nu­ti, a s ko­jom za­pra­vo je­di­no bit­no i ko­mu­ni­ci­ra, po­put pri­mje­ri­ce Ke­ru­ma, či­ji je per­for­mer­ski ta­lent neo­s­po­ran, a ko­ji se na pro­s­vje­du pred split­skim HNK po­ja­vio s ne­kim ve­li­kim kri­žem pre­ko tr­bu­ši­ne kao ka­kav al­ter­na­tiv­ni bi­skup. Sa­mo ne­jas­no je što i Fr­ljić i oni ra­de na Ma­ru­li­će­vim da­ni­ma. On je do­zvao njih, a tko je do­veo nje­ga? Tu tre­ba po­če­ti ras­ple­ta­nje ko­na­ca. Se­lek­tor Ma­ru­li­će­vih da­na Igor Ru­žić iz­ja­vio je ka­ko je in­zis­ti­rao na “pred­sta­va­ma auto­ra ko­ji ne ra­de ka­za­li­šte kao bom­bo­ni­je­ru”, kao da iz­me­đu eska­pis­tič­ke bom­bo­ni­je­re i fr­lji­ćev­skog ki­čas­tog te­atar­skog pam­fle­tiz­ma ne­ma ni­če­ga dru­gog ili kao da i sa­mi pro­duk­ti fr­lji­za­to­ra ni­su tri­vi­jal­na “bom­bo­ni­je­ra” za spe­ci­fič­nu pu­bli­ku. Sa­mo se još na­iv­či­ne da­ju ulo­vi­ti na pro­vo­ka­ci­ju, umjes­to da ga ig­no­ri­ra­ju i idu pro­s­vje­do­va­ti na pra­ve adre­se, do onih ko­ji­ma Fr­ljić po­vre­me­no drek­ne – fa­šis­ti!, a oni po­dvi­ju rep, bu­du kuš i nas­tav­lja­ju pla­ća­ti.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.