NA DEVAMA SMO DOJAHALI NA RUČAK U RESTORAN USRED PUSTINJE

Vecernji list - Hrvatska - - Feljton - P iše i sni­mio: BO­RIS VELIČAN

Tog je da­na mla­di Ha­mou raz­miš­ljao o ži­vo­tu i smr­ti. Pr­vi put već ra­nom zo­rom dok je oma­tao ne­ko­li­ko me­ta­ra du­ga­čak lju­bi­čas­ti veo u po­kri­va­lo za gla­vu kak­vo su sto­lje­ći­ma no­si­li svi mu­škar­ci u nje­go­voj obi­te­lji. I ni­je raz­miš­ljao o ži­vo­tu na­kon smr­ti, već o smis­lu ži­vo­ta do smr­ti ako će ga pro­ves­ti bez že­ne. Ni­je se za­ma­rao ti­me što nje­gov Bog, ko­jeg u ovim kra­je­vi­ma zo­vu Ala­hom, ne­ma jed­nu, jer je sma­trao da On sta­nu­je na mjes­tu gdje su stva­ri ta­ko pos­lo­že­ne da mu že­na ni­ti ne tre­ba. No ov­dje na Zem­lji, gdje čo­vjek mo­ra ra­di­ti to­li­ko pos­lo­va, uis­ti­nu se bo­jao da sam ne­će us­pje­ti u to­me. Raz­go­va­rao bi on sa svo­jim ocem o stva­ri­ma ko­je su ga mo­ri­le, ali je ne­sret­ni slu­čaj na­pra­vio to da mu se je­di­no mo­že po­ža­li­ti pet­kom, ka­da mus­li­ma­ni tra­di­ci­onal­no po­sje­ću­ju grob­lja. Ka­ko se tek ro­dio ka­da se to do­go­di­lo, na nje­ga ne­ma ni­kak­ve us­po­me­ne osim sli­ke ko­ju mu je u mno­gim ve­če­ri­ma stvo­ri­la nje­go­va ba­ka ko­ja mu je i na­dje­nu­la ime Ha­mou, što u pri­je­vo­du zna­či svje­tlost.

Sok na vru­ćem pi­je­sku

Unuk je do­bio ime ko­je je pr­vot­no da­la si­nu jer je tu­go­va­la za nje­go­vim pre­ra­nim od­la­skom u to­li­koj mje­ri da ju je do­zi­va­nje ma­log unu­ka tim ime­nom či­ni­lo sret­nom jer je po­no­vo na­glas mo­gla do­zi­va­ti svo­ju ne­pre­ža­lje­nu lju­bav. Dru­gi put Ha­mou je raz­miš­ljao o ži­vo­tu i smr­ti dok je na ve­li­kom plad­nju oprez­no ko­ra­čao po pi­je­sku no­se­ći iz kam­pa obi­la­ti do­ru­čak tu­ris­ti­ma ko­ji su po­že­lje­li do­ruč­ko­va­ti na otvo­re­no­me ne­da­le­ko od kam­pa. Dok je pos­lu­ži­vao čaj, pe­če­na ja­ja, svje­ži kruh, ne­ko­li­ko vr­sta mar­me­la­da, vo­će i voć­ne jo­gur­te, ni­je se tru­dio go­vo­ri­ti ni teč­nim fran­cu­skim ni lo­šim en­gle­skim jer gos­ti iz Ki­ne ni­su poz­na­va­li ni­je­dan je­zik osim onog ko­ji su do­ni­je­li sa so­bom iz te da­le­ke zem­lje. Os­ta­vi­lo mu je to još vi­še vre­me­na za raz­miš­lja­nje. Vra­tio se do pus­tinj­skih ša­to­ra po svje­že ci­je­đe­ni sok od na­ran­či i po­že­lio da mu jed­nog da­na nje­go­va že­na ci­je­di na­ran­če, a da on bu­de od­go­vo­ran da na­ran­či ni­kad ne ne­dos­ta­je u nji­ho­vu do­mu. Na­kon što je za­ljub­lje­nom pa­ru iz da­le­ke is­toč­ne zem­lje pos­lu­žio sok, sjeo je na još uvi­jek vla­žan sa­har­ski pi­je­sak te pro­ma­trao pješ­ča­ne di­ne ko­je su se pro­te­za­le dok­le god mu je po­gled se­zao. Ta­mo neg­dje, iza njih, na­la­zi se nje­go­va bu­du­ća že­na. Odre­dio bi on i smjer, da je mo­gao te od­mah kre­nuo u po­tra­gu, ali su di­ne ži­vot­nim vje­trom stal­no mi­je­nja­le po­lo­žaj pa mu je

je­di­no što je pre­os­ta­lo bi­lo če­ka­ti… To ju­tro moj su­put­nik Lu­ka i ja pro­bu­di­li smo se u autu ko­ji se po­mi­rio s ti­me da ni­je do­volj­no da nas udob­no i si­gur­no vo­zi po kra­lje­vi­ni, već da nam čes­to no­ću slu­ži kao ho­tel. Po­ža­lio je što ni­je ma­nji brat u obi­te­lji Re­na­ul­ta pa da se ba­rem no­ću od­mo­ri od nas, jer je na­ras­tao to­li­ko ve­lik da je zbog to­ga mo­rao slu­ša­ti ži­vot­ne mu­dros­ti ko­je smo Lu­ka i ja na­iz­mjen­ce go­vo­ri­li je­dan dru­go­me sva­ku ve­čer. – Ka­mo ide­mo da­nas, še­fe? – pos­prd­no me upi­tao Lu­ka. – Ni­je bi­tan cilj, ko­li­ko sa­mo pu­to­va­nje! – od­go­vo­rim u na­di da ni­je gle­dao taj dio Pi­ra­ta s Ka­ri­ba. Na mo­ju ža­lost, jest. – Ne­moj mi s tim jef­ti­nim fo­ra­ma Jac­ka Spar­rowa. Pi­tam te ka­mo ide­mo? – bio je upo­ran. – Ide­mo do je­di­nih ve­li­kih di­na u Ma­ro­ku, onih kod gra­di­ća Mer­zo­uge!

Usred baj­ko­vi­tih di­na

Za raz­li­ku od 2000., kad sam pr­vi put bio u Kra­lje­vi­ni Ma­ro­ko, ces­te su to­li­ko do­bre da bi uis­ti­nu bio pot­pu­ni pro­ma­šaj pu­to­va­ti te­ren­cem. Ma­lo lju­di zna, čak i oni ko­ji su lis­ta­li ne­ke od mno­go­broj­nih tu­ris­tič­kih le­ta­ka ili raz­go­va­ra­li s lju­baz­nim pro­da­va­či­ma tjed­nih ili de­se­tod­nev­nih tu­ra po Ma­ro­ku, da je po­dru­čje gdje se na­la­zi pi­je­sak i baj­ko­vi­te di­ne svo­jom ve­li­či­nom pri­bli­žan po­vr­ši­ni Za­gre­ba. Os­ta­lo su vi­so­ke pla­ni­ne Atlas, pri­mor­ski kraj uz či­ta­vu sje­ver­nu i za­pad­nu oba­lu zem­lje te ni­zin­ska pus­ti­nja na kraj­njem ju­gu zem­lje ko­ju Ma­ro­kan­ci zo­vu Juž­nim Ma­ro­kom, a mno­gi ko­ji ži­ve iz­van Ma­ro­ka Za­pad­nom Sa­ha­rom. Raz­log je po­li­tič­ke na­ra­vi pa, kao iz­ra­zi­to apo­li­tič­na oso­ba, ni­sam po­zvan go­vo­ri­ti o to­me. Ipak, u Kra­lje­vi­ni sam go­vo­rio da se ra­di o Juž­nom Ma­ro­ku da ne po­vri­je­dim osje­ća­je do­ma­ći­na, ali još vi­še da ne do­ve­dem se­be i Lu­ku u nez­go­dan po­lo­žaj. Od Fe­sa, gdje smo se pro­bu­di­li, do Mer­zo­uge put­nik tre­ba pre­va­li­ti 467 ki­lo­me­ta­ra na ko­ji­ma pro­met­ni po­li­caj­ci, ako se pri­dr­ža­va­te br­zi­ne i ve­za­ni ste, vi­še slu­že kao zna­ko­vi upo­zo­re­nja ne­go li kao pred­stav­ni­ci za­ko­na ko­ji će vas ope­lje­ši­ti tra­že­ći tre­ći pro­met­ni tro­kut u opre­mi va­šeg auto­mo­bi­la. Stran­ce po­li­ci­ja ne za­us­tav­lja. Lju­baz­no im mah­ne u pro­la­zu i još lju­baz­ni­je od­go­vo­ri na sva pi­ta­nja ako se za­us­ta­ve po­kraj njih i pos­ta­ve pi­ta­nje. Ta­man kad je Ha­mou po tre­ći put raz­miš­ljao o ži­vo­tu i smr­ti no­se­ći devama hra­nu, sti­gli smo do kam­pa „Ali & Sa­ra“. Smje­šten usred baj­ko­vi­tih di­na Erg Cheb­bi ne­da­le­ko od Mer­zo­uge, kamp na pr­vi po­gled na­li­ku­je na one film­ske pri­zo­re u ko­ji­ma bi­je­lac, sav zno­jan, pr­ljav i že­dan, zad­njim sna­ga­ma do­la­zi i bi­va ugoš­ćen od lo­kal­nog ple­men­skog vo­đe, ali je si­tu­aci­ja ma­lo druk­či­ja ne­go na fil­mu. Kao pr­vo, ni­smo doš­li pr­lja­vi, već to­li­ko mi­riš­lja­vi da su se de­ve od­mah od­mi­ca­le od nas ne tr­pe­ći taj ne­pri­ro­dan mi­ris u lju­di. Dru­go, umjes­to ple­men­skog vo­đe, do­če­ka­la nas je Sa­ra, En­gle­ski­nja ko­ja se pri­je de­se­tak go­di­na pre­se­li­la u Ma­ro­ko i ne pla­ni­ra se vra­ti­ti na­zad. Vi­djev­ši da sam sk­vr­čen u pre­po­na­ma i da mi pod hit­no tre­ba oba­vi­ti ma­lu nu­ždu, upu­ti­la me u je­dan od mno­go­broj­nih ša­to­ra u ko­ji­ma se na­la­zio WC (školj­ka, ne ču­ča­vac, op. a.), tuš i ori­jen­tal­ni umi­va­onik s ogle­da­lom po­vi­še mjes­ta gdje su bi­li od­lo­že­ni sa­pu­ni i šam­po­ni od to­li­ko ci­je­nje­nog ar­ga­no­va ulja. Osje­ćao sam se kao do­ma s iz­u­zet­kom to­ga što kod ku­će ne­mam ni­šta od koz­me­ti­ke na ba­zi ar­ga­na.

Lju­bav na pr­vi po­gled

Odu­šev­ljen WC školj­kom usred pustinje, na­tje­rao sam Lu­ku da i on po­sje­ti WC kao da se ra­di o mu­ze­ju su­vre­me­ne umjet­nos­ti u ko­jem je svo­ja dje­la iz­lo­žio umjet­nik svjet­sko­ga gla­sa. Ka­ko sam ja bio odu­šev­ljen WC-om, ta­ko je Lu­ka bio odu­šev­ljen res­to­ra­nom u ove­ćem ša­to­ru kraj ko­jeg su se na­la­zi­le so­lar­ne će­li­je. – Sa­ra, ot­kud jed­na En­gle­ski­nja u to­plom za­gr­lja­ju pješ­ča­ne oaze? S osmi­je­hom na li­cu ka­kav no­se sva dje­ca di­ljem svi­je­ta kad im se net­ko sje­ti pok­lo­ni­ti paž­nju i koc­ki­cu čo­ko­la­de, Sa­ra je otvo­ri­la du­šu: – Či­tav ži­vot sam vri­jed­no ra­di­la. Vo­di­la sam pri­vat­ni po­sao sa ses­trom i iš­lo nam je vr­lo do­bro. Ta­da su me dje­ca na­go­vo­ri­la da ko­nač­no ot­pu­tu­jem neg­dje iz­van En­gle­ske i re­zer­vi­ra­la mi kar­te za Ma­ro­ko. Bi­la je to lju­bav na pr­vi po­gled! – re­če mi u da­hu. Idu­ći put doš­la je s obi­te­lji i po­če­la, uz po­moć pos­lov­nog part­ne­ra Ali­ja, gra­di­ti kamp sa svi­me oni­me što je pr­vi put uvi­dje­la da bi mo­glo ne­dos­ta­ja­ti raz­ma­že­nim tu­ris­ti­ma. Uklju­či­la je sve lo­kal­ne mla­di­će u svo­ju ide­ju, ali im je, za raz­li­ku od nje­zi­nih dje­do­va ono­mad u In­di­ji, da­la mo­guć­nost da sa­mi oda­be­ru što že­le ra­di­ti. Da­la im je mo­guć­nost da mi­je­nja­ju pos­lo­ve unu­tar kam­pa te ras­tu pre­ma vlas­ti­tom afi­ni­te­tu. Za­uz­vrat je do­bi­la lju­bav i paž­nju lo­kal­nog ber­ber­skog na­ro­da kak­vu ri­jet­ko ko­ji stra­nac ima. Na­uči­li su je mno­ge stva­ri, od opu­šta­nja uz rit­mo­ve dar­bu­ke (bub­nje­vi, op. a.) do to­ga da po­lom­lje­ne stva­ri tre­ba po­pra­vi­ti, a ne za­mi­je­ni­ti. Vri­je­di­lo je to ka­ko za stva­ri, ta­ko i za od­no­se me­đu lju­di­ma. U tom je tre­nut­ku mla­di Ha­mou do­veo dvi­je de­ve ko­je su li­je­no spus­ti­le svo­je tra­pa­ve no­ge i ve­li­ki tr­buh na sad već vre­li pi­je­sak. Bi­le su sprem­ne tr­pje­ti na­še neo­bič­ne mi­ri­se i odves­ti nas do 250 me­ta­ra vi­so­kih di­na. S Ha­mo­uom smo slje­de­ćih da­na pro­vo­di­li mno­go vre­me­na. Iš­li smo na san­d­bo­ar­ding po di­na­ma, po­sje­ti­li ber­ber­sku obi­telj ko­ja u skrom­nom ša­to­ru pro­vo­di ci­je­li ži­vot i gdje dje­ca uče ma­te­ma­ti­ku ko­ris­te­ći ka­men­či­će, oku­ša­li se na dar­bu­ci, ali bit­ni­je od sve­ga, pri­ča­li o ži­vo­tu. Ta­da mi se Ha­mou po­vje­rio oko mis­li ko­je ga pro­go­ne či­ta­vo vri­je­me. – Ha­mou, bi li ti pris­tao na za­mi­je­nje­ne ulo­ge? Da ti ci­je­diš na­ran­če, a da se tvo­ja dra­ga bri­ne o nji­ma? – pi­tao sam ga gle­da­ju­ći ga rav­no u oči, ko­li­ko god sam otvo­re­ni­je mo­gao s ob­zi­rom na si­tan pi­je­sak ko­ji mi je na­pa­dao rož­ni­ce. – Ma, ni­je bit­no! Sa­mo da je uz me­ne! – re­če i da­lje tra­že­ći po­gle­dom smjer i di­ne iza ko­jih se ona na­la­zi. Pus­tio sam ga da ču­je što je re­kao. Tra­ja­lo je to ne­ko vri­je­me, ne ta­ko du­go da bi čo­vjek pri­mi­je­tio da se Sun­ce po­mak­lo, opet, ne ta­ko krat­ko da pu­šač ne bi sti­gao po­pu­ši­ti ci­ga­re­tu.

Pi­je­sak u oči­ma

– Ha­mou, ne tra­žiš ti ne­ko­ga tko će ti po­mo­ći u ži­vo­tu. U tvo­jem ve­li­kom sr­cu na­la­zi se to­li­ko lju­ba­vi ko­ju že­liš pok­lo­ni­ti že­ni da je već i os­ta­tak ti­je­la pos­tao nes­trp­ljiv. Ti si za­ljub­ljen i sret­na je ona ko­ja će ti pos­ta­ti že­nom! U tom je tre­nut­ku Ha­mou ski­nuo po­gled s di­na, po­tom po­gle­dao svo­ja pr­sa, kao dje­ca kad im ka­žeš da su se umr­lja­la mar­me­la­dom, raz­miš­ljao o svom sr­cu te re­kao: – Bo­jao sam se tog osje­ća­ja. Vi­še ne­ću… hva­la ti! Bi­lo mi je te­ško ras­ta­ti se od ta­ko dra­gog mla­di­ća. Je­dan u dru­go­me vi­dje­li smo pri­ja­te­lja. Stva­ri ko­je sam ja nje­mu re­kao, ima do­zvo­lu pri­ča­ti svo­ji­ma. Vas ne poz­na­jem, pa je ta­ko bo­lje. Kad smo od­la­zi­li, bi­lo je dir­lji­vo. Ali i Sa­ra pro­naš­li su mog vo­di­ča iz 2000., Ha­mou me do­dao za Fa­ce­bo­ok-pri­ja­te­lja, a naj­sret­ni­je su bi­le de­ve ko­je su se ri­je­ši­le još dvo­ji­ce mi­riš­lja­vih tu­ris­ta u ni­zu. – Što ti je, pla­češ!? – pri­mi­je­ti Lu­ka dok sam u re­tro­vi­zo­ru pro­ma­trao kamp. – Ma ne, ušao mi je pi­je­sak u oko…

Ber­be­ri su me na­uči­li da po­lom­lje­ne stva­ri tre­ba po­pra­vi­ti, kao i od­no­se me­đu lju­di­ma

Ručak u ša­to­ru: Na­kon ja­ha­nja i vož­nje Ta­li­sma­nom pa­la je ove­ća tep­si­ja od­lič­ne hra­ne Kamp Ali & Sa­ra: U sklo­pu kam­pa je restoran, a od­mah po­kraj nje­ga so­lar­ne će­li­je: ne­ma zi­me za stru­ju

S pri­ja­te­ljem Ha­mo­uem na­gu­tao sam se pus­tinj­skog pi­je­ska

Po­gled ja­ha­ča de­ve: ni­su im bi­li ugod­ni na­ši par­fe­mi

Naš pu­tu­ju­ći ho­tel: u Ta­li­sma­nu čes­to pres­pa­va­mo noć

Slas­na klo­pa Kak­va pos­las­ti­ca u pus­ti­nji: ri­ba s po­vr­ćem is­pod pe­ke i sa­la­ta

Na­ša do­ma­ći­ca Sa­ra Iz En­gle­ske je na na­go­vor dje­ce doš­la u pus­ti­nju i tu os­ta­la

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.