Va­ra­ždin je šam­pi­on kon­ti­nen­tal­nog tu­riz­ma

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Sr­đan He­bar

Ve­čer­nji list u 30 tje­da­na obi­šao 30 tu­ris­tič­kih des­ti­na­ci­ja na kon­ti­nen­tu na­še zem­lje i bi­rao naj­bo­lju Bez pom­pe, cr­ve­ne vrp­ce ili glas­nih na­vi­ja­ča, dak­le vr­lo ti­ho, par­ki­rao sam proš­log tjed­na kraj Cr­ve­nog je­ze­ra. Cilj tu­ris­tič­kog ma­ra­to­na, Kon­ti­nen­tal­ne tu­ris­tič­ke pa­tro­le, bio je Imot­ski. I eto me. – Ne­će ka­men u je­ze­ro. Po­ku­ša­va­ju da­ni­ma, ali ni­šta – ka­za­la mi je An­đe­la Gru­bač. Ona me, čis­tim slu­ča­jem, je­di­na do­če­ka­la na kra­ju pu­ta. Pro­da­je su­ve­ni­re u Imot­skom, po­nu­di­la me i ka­vom... Bio je to kraj ma­ra­to­na od Ča­kov­ca, pre­ko unu­traš­njos­ti Is­tre, za­gre­bač­ke oko­li­ce, Kor­du­na, Po­kup­lja, Tu­ro­po­lja, Gor­skog ko­ta­ra, Li­ke, Dal­ma­tin­ske za­go­re, Ba­ra­nje, Sri­je­ma, Za­gor­ja... Za­vr­ti se gla­va. U 30 tje­da­na za­vi­rio sam kao tu­rist u 30 mjes­ta na­še zem­lje u unu­traš­njos­ti. Bez let­ka, bro­šu­ra, bez upu­ta i bez in­for­ma­ci­ja ko­je se mo­gu pro­na­ći na in­ter­ne­tu... U pra­vi­lu, kuc­nuo bih na vra­ta tek sa: – Do­bar dan... Pa če­t­vrt­kom na ovim stra­ni­ca­ma pre­no­sio aneg­do­te tu­ris­ta.

Ti­gar Aa­ron ja­ko je ška­kljiv

Slo­gan na­šeg tu­riz­ma, gos­po­dar­ske gra­ne na ko­joj zem­lja di­še pu­nim plu­ći­ma je: “Pu­na ži­vo­ta”. Tim sam kur­som kre­nuo. Ku­li­se ko­je priv­la­če tu­ris­te ima­mo, pre­kras­ne, od Pli­tvič­kih je­ze­ra do đa­ko­vač­ke ka­te­dra­le, ali lju­di su adut. Ni­su sim­bo­li tu­riz­ma tek “ka­me­nje” i li­je­pe vi­zu­re ko­je odu­zi­ma­ju dah. Pr­vi su­sjed, čo­vjek ko­jeg ci­je­li grad poz­na­je, net­ko tko gu­ra na­pri­jed. Ne po­li­ti­čar ili ne­ki čel­nik, jav­nos­ti već pu­no pu­ta is­pri­ča­na pri­ča. Obič­ni lju­di, po­put nas... Či­ta­te­lje sam že­lio pro­ves­ti kroz pri­če ko­je se odvi­ja­ju iza ku­li­sa. Ko­je vje­ro­jat­no ne­će ču­ti ako u grad do­đu na dan ili dva. Lju­di s ko­ji­ma sam pro­vo­dio da­ne, mno­gi od njih pr­vi su put su­sre­li no­vi­na­ra. Ne­poz­na­ti su. Ali pu­ni ži­vo­ta. – Moj ti­gar Aa­ron ti je ja­ko ška­kljiv... – re­kao mi je u ša­li Mi­re Bi­zik, ko­ji u dvo­ri­štu ima pet ti­gro­va, dok smo na te­ra­si pi­li sok. Po­di­je­lio sam i ga­blec s rad­ni­ci­ma u ha­li vu­ko­var­skog Bo­ro­va, odi­grao po­pod­nev­nu par­ti­ju bo­ća s gos­po­đa­ma Ja­ho­vac i Tro­ha u dvo­ri­štu obi­telj­ske ku­će u Rav­noj Go­ri, po­pio ge­mišt sa Za­gor­ci­ma u kli­je­ti u Kra­pi­ni. Pam­tim za­la­zak sun­ca u Ilo­ku na Du­na­vu, ve­čer u ko­no­bi u Hr­va­ca­ma ili na po­zor­ni­ci s jazz-ma­gom Da­mi­rom Ku­ku­ru­zo­vi­ćem u si­sač­kom jazz-klu­bu... Čak sam kod Ro­ka u Ve­li­koj Go­ri­ci upla­tio i lis­tić za Eu­roJac­k­pot (bro­je­vi 1, 2, 3, 4, 5 te do­pun­ski 6 i7) u nje­go­vu sret­nom ki­osku na tr­ž­ni­ci, gdje su mno­gi pos­ta­li mi­li­ju­na­ši. – Ako i mi do­bi­je­mo, di­je­li­mo lo­vu – tr­ljao je ru­ke tog po­pod­ne­va, neg­dje pred Bo­žić, Ro­ko. On je pla­tio ka­vu, ja upla­tio lis­tić. Po­šte­no smo po­di­je­li­li. Sre­ćom, ni­je iz­vu­čen, sad ne bi­smo zna­li što sa 666 mi­li­ju­na ku­na. Pro­šao sam šan­ko­vi­ma, od sa­mo­bor­skog ‘pros­ta­ta ba­ra’, gdje su u ča­šu za­vi­ri­va­li Tin Uje­vić, Au­gust Še­noa, A.G. Ma­toš ili Stan­ko Mraz sve do Ve­li­kog Gr­đev­ca s Ni­ko­lom Ko­va­če­vi­ćem (81) ko­ji mi je pri­čao o svom poz­nans­tvu s Ma­tom Lo­vra­kom. Ne bi tu bi­lo ni­šta neo­bič­no da Lo­vrak ni­je ro­đen 1889. go­di­ne. Čak sam bio i kod Želj­ka Do­ma­ze­ta, pos­to­la­ra u Po­že­gi, ko­ji me upu­tio u taj­nu iz­bo­ra ma­ma­ca za uhva­ti­ti du­nav­skog lo­so­sa od de­set ki­lo­gra­ma. Mo­žda i naj­sret­ni­ji tre­nu­tak bio je kad je Tom Ba­lon, naš slav­ni le­tač ba­lo­nom Tom Dra­gan Mik­lo­ušić, kraj Za­bo­ka re­kao: – Pre­jak je vje­tar, ne mo­že­mo po­le­tje­ti... Zna­či­lo je da ne­ću mo­ra­ti u ko­ša­ru... Sje­li smo u ka­fić, a on is­pri­čao: – Proš­li vi­kend le­tio sam iz­nad Ja­pa­na, ali mo­je Za­go­rje ne­ma kon­ku­ren­ci­je! Fi­lo­zo­fi­rao sam o ži­vo­tu i s čo­vje­kom ko­ji ži­vi s med­vje­di­ma oko ku­će, u ne­kom pus­tom se­lu na obron­ci­ma Sje­ver­nog Ve­le­bi­ta.. – Div­lji­na je u na­ma, tre­ba se s njo­me no­si­ti pr­vo, a tek on­da s div­lji­nom oko nas... – ka­zao je Ivan Crn­ko­vić Pa­ven­ka. U is­tar­skim se­li­ma sje­dio sam u dvo­ri­šti­ma lju­di či­ji su su­sje­di lje­ti Sc­hu­mac­he­ri, An­t­hony Hop­kins... Oni na nji­ho­vim bre­žulj­ci­ma tra­že mir. – Do­đe Hop­kins, či­ta knji­gu kraj ba­ze­na. Ni­šta spek­ta­ku­lar­no – re­kao je pr­vi su­sjed ku­će u ko­joj od­sje­da oska­ro­vac poz­nat kao dr. Han­ni­bal Lec­ter, zvi­jez­da fil­mo­vi­ma Kad ja­ganj­ci utih­nu i Han­ni­bal. Je l’ vas strah su­sje­da Han­ni­ba­la, pi­tao sam ih. – Ma kak­vi. Sim­pa­ti­čan tip...

Tu­ris­tič­ki ko­či­jaš ne psu­je

Ko­či­jaš iz Fu­ži­na Ma­ri­jan Ur­banc (70) uveo me u sta­ju pa is­pri­čao: – Ne psu­jem, ka­ko bih?! Pa ja sam tu­ris­tič­ki ko­či­jaš. Kad bih pre­bro­jio, vi­še od sto­ti­nu lju­di pri­ča­lo je o svom gra­du, o svom mjes­tu, o po­no­su. Plu­se­vi­ma i mi­nu­si­ma, na če­mu bi tre­ba­lo ra­di­ti. Otvo­re­ni, sr­dač­ni, sret­ni. OK, čes­to bi se i po­ža­li­li na ak­tu­al­nu si­tu­aci­ju, na pro­ble­me, ali op­ti­mi­zam bi na kra­ju prev­la­dao. Pri­ča­li bi se vi­ce­vi. – Po­la se go­di­ne je***mo s dr­vi­ma, a dru­gu po­lo­vi­cu sa sni­je­gom – smi­ja­li su se u Rav­noj Go­ri. Ipak, tre­ba­lo je iz­a­bra­ti naj­bo­ljeg. Taj je dio ove pri­če bio naj­te­ži. Ka­ko us­po­re­di­ti Slunj i Ozalj ili Po­že­gu i Bje­lo­var? Buje i Ilok... Na­pra­vi­ti raz­li­ku. Ocje­ne, od ured­nos­ti, kva­li­te­te smje­šta­ja, kul­tur­nih sa­dr­ža­ja, kva­li­te­te ugos­ti­telj­ske po­nu­de itd. sa­me su odre­di­le šam­pi­ona. Ma­te­ma­ti­ka. Po­bjed­nik, šam­pi­on, kon­ti­nen­tal­ne tu­ris­tič­ke pa­tro­le pre­ma ocje­na­ma je Va­ra­ždin. Grad ko­ji je, uos­ta­lom, ne­koć bio glav­ni grad. Za pr­sa je, nas­pram os­ta­lih, ipak oti­šao ko­rak da­lje. Ae­ro­drom? Ima! HNK, Ba­rok­ne ve­če­ri, Špan­cir­fest... Ima! Ure­dan, ap­so­lut­no... Ocje­ne su plju­šta­le, sa­me osmi­ce, de­vet­ke i de­set­ke. Mjes­to ko­je je ide­al­no za “kul­tur­ni wel­l­ness”. Za tu­ris­ta u Va­ra­ždi­nu je sve le­žer­no, tu je tu­ris­tu sve “na­do­hvat no­ge”, od Sta­rog gra­da, od­la­ska u ga­le­ri­ju res­to­ra­na, ka­fi­ća u ko­ji­ma se la­ko na­đe mjes­to, pa i či­nje­ni­ce da ov­dje tu­ris­tu auto­mo­bil ne tre­ba, sve se obi­la­zi na bi­cik­lu. Na ta­bli­ci su, eto, Va­ra­ždin­ci za­vr­ši­li pr­vi, no u ko­je god mjes­to na kon­ti­nen­tu za­vi­ri­te, te­ško je po­gri­je­ši­ti. Sa­mo, eto, tre­ba kre­nu­ti... Iz­le­ti su ono što će­te upam­ti­ti. Os­ta­ti kod ku­će, to je iona­ko sta­ra pri­ča... Već vi­đe­no.

Iz­lož­ba cvi­je­ća odr­ža­va se u sklo­pu tra­di­ci­onal­nih Ba­rok­nih ve­če­ri u Va­ra­ždi­nu

Va­ra­ždin ima i ma­ni­fes­ta­ci­ju Dan ko­či­ja u ko­joj uži­va­ju i ve­li­ki i ma­li

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.