ZAULKE FEL SAID

Mno­gi su pjes­ni­ci ubi­je­ni zbog sti­ho­va o mi­ru, te­ro­ris­ti ih sma­tra­ju ne­vjer­ni­ci­ma

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama - Ha­ssan Ha­idar Di­ab pa­no­ra­ma@ve­cer­nji.net ZAGREB

Rat ga je za­te­kao u Ukra­ji­ni, kao tu­ris­ta. Ta­da je po­če­lo nje­go­vo iz­bje­gliš­tvo. Sad je u ho­te­lu Po­rin, uči hr­vat­ski, piše... na­da se ži­vo­tu u mi­ru Me­đu ne­ko­li­ko sto­ti­na iz­bje­gli­ca i tra­ži­te­lja azi­la u ho­te­lu “Po­rin” u Za­gre­bu, na­la­zi se i si­rij­ski knji­žev­nik i pjes­nik 55-go­diš­nji Zaulke Fel Said, ko­ji je pri­je osam mje­se­ci vra­ćan iz Aus­tri­je u Hr­vat­sku. Said je u Da­ma­sku za­vr­šio aka­de­mi­ju i da­nas je član udru­ge arap­skih pi­sa­ca. Do­sad je obja­vio de­se­tak ro­ma­na i zbir­ki. Nje­go­vi naj­poz­na­ti­ji ro­ma­ni i zbir­ke su „Že­na na tro­nu bri­ge“, „Pos­li­je me­ne ne­ma lju­ba­vi“, „Mo­ja slo­bo­da“, “Vjer­nost“, “Mo­ja je maj­ka sun­ce ko­je os­ta­je“. Una­toč ži­vo­tu u te­škim uvje­ti­ma iz­bje­gliš­tva i ne­iz­vjes­nos­ti, Said za to ne ma­ri već i da­lje piše, ali i uči hr­vat­ski. Ka­že da je nje­go­vo pi­sa­nje po­ezi­je nje­gov iden­ti­tet, osob­na is­kaz­ni­ca. U raz­go­vo­ru za Ve­černj list, Zaulke Fel Said go­vo­rio je o po­ezi­ji, ži­vo­tu u Za­gre­bu..., ali ni­je htio ula­zi­ti u po­li­ti­ku i ono što se do­ga­đa u Si­ri­ji. Svo­je sta­vo­ve o to­me ne že­li iz­ni­je­ti u jav­nost jer, ka­ko ka­že, on je pjes­nik i že­li da ga svi vo­le i či­ta­ju. Za raz­li­ku od po­ezi­je ko­ja lju­de spa­ja, po­li­ti­ka ih raz­dva­ja.

Ka­ko ste i za­što doš­li u Hr­vat­sku?

Pri­je ra­ta u Si­ri­ji čes­to sam pu­to­vao, ta­ko me po­če­tak ra­ta za­te­kao u Ukra­ji­ni. Kao pjes­nik vo­lio sam pu­no pu­to­va­ti. Ne mo­že­te do­bro pi­sa­ti po­ezi­ju ili ro­man ako ne vi­di­te lje­po­tu svi­je­ta. A ta­da sam u Ukra­ji­ni pre­ko no­ći od tu­ris­ta pos­tao iz­bje­gli­ca. Na­rav­no, bio sam on­dje dok mi ni­je is­tek­la vi­za. S ob­zi­rom na to da se ni­sam mo­gao vra­ti­ti u Si­ri­ju, tra­žio sam azil u Ukra­ji­ni, ali mi je zah­tjev od­bi­jen. Bio sam pri­si­ljen ot­pu­to­va­ti u Tur­sku i on­dje se pri­dru­ži­ti os­ta­lim si­rij­skim iz­bje­gli­ca­ma. Za­jed­no s nji­ma mo­rem sam do­šao do Grč­ke i da­lje tzv. bal­kan­skom ru­tom do Hr­vat­ske. I, evo me sad tu.

Ka­ko vam je u Za­gre­bu? Ži­vot vam se pro­mi­je­nio pre­ko no­ći! Ži­vje­li ste ra­skoš­no i pu­no pu­to­va­li, a da­nas ži­vi­te u ho­te­lu “Po­rin” pu­nom iz­bje­gli­ca u ko­jem su uvje­ti ja­ko lo­ši?

“Od­nos iz­me­đu čo­vje­ka i Bo­ga je iz­ra­van, po­šten i uvi­jek is­kren. U po­li­ti­ci su uvi­jek raz­li­či­ti in­te­re­si, mi­je­nja se iz sa­ta u sat, iz da­na u dan... Te­ro­ri­zam sto­ga ne­ma ve­ze ni s jed­nom vje­rom, jer on ima sto vje­ra”

O ži­vo­tu u ho­te­lu “Po­rin” ne­ću ku­ka­ti kao os­ta­li iz­bje­gli­ce ko­ji stal­no go­vo­re da je ži­vot on­dje ne­mo­guć. Ako smo po­bje­gli od ra­ta, na­ma je bit­na si­gur­nost, a to ov­dje ima­mo. Što se ti­če dje­lat­ni­ka u “Po­ri­nu”, oni su iz­van­red­ni. Či­ne mo­gu­će i ne­mo­gu­će ka­ko bi nam olak­ša­li ži­vot. No iz­u­zet­no mi je te­žak ži­vot s iz­bje­gli­ca­ma, to su lju­di raz­li­či­tih ka­rak­te­ra, s nji­ma ne mo­gu raz­go­va­ra­ti o po­ezi­ji, knji­žev­nos­ti, ide­olo­gi­ji i mno­gim dru­gim stva­ri­ma. To mi te­ško pa­da. Na­rav­no, ne mo­gu se spus­ti­ti na ni­vo nji­ho­va raz­miš­lja­nja i upu­šta­ti se s nji­ma u ras­pra­vu. Za­to se osje­ćam osam­ljen i ja­ko mi je te­ško.

Ko­li­ko ste du­go u Hr­vat­skoj i do­pa­da li vam se na­ša zem­lja?

Sa­da sam već pu­nih osam mje­se­ci u Hr­vat­skoj. Pri­je to­ga bio sam u Aus­tri­ji, ali sam vra­ćen ov­dje. Ni­sam imao pri­li­ku vi­dje­ti ci­je­lu Hr­vat­sku, ali ono što sam vi­dio je pre­div­no. Sum­njam da ima net­ko tko do­đe u Hr­vat­sku, a da se ne za­lju­bi u va­šu zem­lju. Naj­vi­še me fas­ci­ni­ra jed­nos­tav­nost i otvo­re­nost lju­di, vo­le kul­tu­ru, po­ezi­ju, umjet­nost... Hr­vat­ski je na­rod ci­vi­li­zi­ran i ov­dje ni­sam imao ni­kak­vih pro­ble­ma.

Vi­dim da ima­te ne­ko­li­ko svo­jih ro­ma­na i zbir­ki po­ezi­je, zar ih uvi­jek no­si­te sa so­bom?

No­sim ih svu­da ka­mo idem. Oni su moj iden­ti­tet, povijest, is­ti­na i mo­ja op­s­toj­nost. Oni su mo­je us­po­me­ne, proš­lost, sa­daš­njost i bu­duć­nost.

Ko­li­ko ste do sa­da iz­da­li ro­ma­na i zbir­ki i o ko­jim te­ma­ma pi­še­te?

Imam šest ro­ma­na i če­ti­ri zbir­ke. Na­pi­sao sam i knji­gu kri­ti­ka po­ezi­je. Te­me mo­jih dje­la su lju­bav, lje­po­ta, pri­ro­da, maj­ke i do­mo­vi­na.

Ko­je su ka­rak­te­ris­ti­ke arap­ske po­ezi­je?

Sta­ra je vi­še od dvi­je ti­su­će go­di­na. Vo­lim je us­po­re­di­ti s dr­ve­tom ko­je ras­te i ši­ri se. Po­ezi­ja je da­nas iden­ti­tet arap­ske na­ci­je. Go­et­he, ve­li­ki nje­mač­ki fi­lo­zof, knji­žev­nik i mis­li­lac, naj­bo­lje je opi­sao arap­sku po­ezi­ju re­kav­ši da ima vi­sok ni­vo i kva­li­te­tu ko­ju ni­je pro­na­šao ni u jed­nom dru­gom je­zi­ku. Ta­ko­đer, ka­da na­uči­te arap­ski je­zik, u toj po­ezi­ji mo­že­te spa­ja­ti ri­je­či s du­šom, ra­di če­ga je on arap­sku po­ezi­ju sma­trao naj­bo­ljom.

Zbog če­ga arap­ska po­ezi­ja, ko­ja je to­li­ko sta­ra, ni­je doš­la do iz­ra­ža­ja, osim po­je­di­nih pjes­ni­ka?

Od­go­vor je jed­nos­ta­van: kri­vo je Osman­sko Car­stvo ko­je je za­po­sje­lo na­šu zem­lju. U to je vri­je­me doš­lo do pot­pu­nog ko­lap­sa, ne sa­mo po­ezi­je ne­go i na­še po­vi­jes­ti. Mo­ra­li smo pro­vo­di­ti nji­ho­ve mis­li, kul­tu­ru i je­zik, čak i po­ezi­ju. I na­še bu­du­će ge­ne­ra­ci­je imat će pu­no pro­ble­ma i opet će se na­ša po­ezi­ja iz­gu­bi­ti. Na­kon što smo se opo­ra­vi­li od te oku­pa­ci­je, da­nas ima­mo te­ro­ris­tič­ku or­ga­ni­za­ci­ju ko­ja ubi­ja u ime vje­re. Ti te­ro­ris­ti, ko­ji ne­ma­ju ve­ze s is­la­mom, sma­tra­ju da je po­ezi­ja, a naj­vi­še ona ko­ja go­vo­ri o lju­ba­vi, bo­go­hu­lje­nje. Mno­gi su pjes­ni­ci i knji­žev­ni­ci ubi­je­ni jer su ih te­ro­ris­ti sma­tra­li ne­vjer­ni­ci­ma zbog pi­sa­nja po­ezi­je o mi­ru, lju­ba­vi, to­le­ran­ci­ji i ci­vi­li­za­ci­ji.

Us­pi­je­va­te li pi­sa­ti u iz­bje­gliš­tvu, u ho­te­lu “Po­rin”?

Na­rav­no. Pi­šem knji­gu či­ja se rad­nja mo­že pre­to­či­ti na ka­za­liš­ne da­ske. Go­vo­ri o te­ro­riz­mu ko­ji je da­nas pos­tao naj­ve­ća i naj­o­pas­ni­ja za­ra­za na svi­je­tu. Knji­gu sam na­zvao „Te­ro­ri­zam od sa­daš­njos­ti pa na­zad do nje­go­vih ko­ri­je­na“i u njoj ana­li­zi­ram uvje­te i raz­lo­ge pos­tan­ka te­ro­riz­ma, ka­ko i na ko­ji na­čin ko­ris­ti vje­ru, pri­mi­ti­vi­zam i ne­to­le­rant­nost. Ra­dim pa­ra­le­lu iz­me­đu pra­ve vje­re i vje­re kak­vu pre­zen­ti­ra­ju te­ro­ris­ti. Ni jed­na vje­ra ne po­zi­va na zlo­čin i te­ror. Ta­ko­đer, po­ku­ša­vam odvo­ji­ti vje­ru i po­li­ti­ku jer sma­tram da je vje­ra osob­na stvar sva­kog čo­vje­ka i da je važ­no da od­nos iz­me­đu te oso­be i Bo­ga bu­de iz­ra­van, po­šten i is­kren. A po­li­ti­ka zna­či uvi­jek raz­li­či­te in­te­re­se, mi­je­nja se iz sa­ta u sat, iz da­na u dan... U po­li­ti­ci mi­je­nja­te bo­ju, ide­olo­gi­ju, sta­vo­ve, a u vje­ri, o ko­joj ja go­vo­rim, uvi­jek ste is­ti – is­kre­ni i po­šte­ni. Dak­le te­ro­ri­zam ne­ma ve­ze ni s jed­nom vje­rom, on ima sto vje­ra, a vo­de ga i us­mje­ra­va­ju po­li­ti­ča­ri ka­ko im od­go­va­ra. I za­to da­nas ima­mo to što ima­mo. Že­lim na­gla­si­ti da se­ku­la­ri­zam i li­be­ra­li­zam, kao i osob­na slo­bo­da čo­vje­ka, vo­de pre­ma obra­zo­va­nju, kul­tu­ri, umjet­nos­ti, a u ko­nač­ni­ci pre­ma mi­ru i lju­ba­vi. Pi­šem još i ro­man „Lju­bav is­pod nu­le“u ko­jem opi­su­jem osje­ća­je iz­bje­gli­ce, strah od bu­duć­nos­ti, te naj­vi­še strah od te­ro­riz­ma či­ja se ide­olo­gi­ja ši­ri me­đu iz­bje­gli­ca­ma, dok taj čo­vjek sa­mo že­li go­vo­ri­ti o lju­ba­vi, na­di i mi­ru.

Ko­je su va­še am­bi­ci­je za bu­duć­nost?

Naj­ve­ća je da ži­vim u mi­ru i da­le­ko od te­ro­riz­ma. Kao i sva­ki pjes­nik i knji­žev­nik, že­lim da mo­je knji­ge ugle­da­ju svje­tlo da­na. Vo­lio bih da mi se is­pu­ni že­lja od dje­tinj­stva, od ka­da sam po­čeo pi­sa­ti, da mo­je knji­ge i po­ezi­ju lju­di či­ta­ju i na­kon mo­je smr­ti, da me­ne i mo­je sti­ho­ve spo­mi­nju za­ljub­lje­ni.

Sa­da ste tu u ho­te­lu “Po­rin” i za­tra­ži­li ste po­li­tič­ki azil. Ako ga do­bi­je­te, što će­te ra­di­ti?

Je­zik ni­ka­da ni­je bio ba­ri­je­ra. U ovih osam mje­se­ci u Za­gre­bu po­la­ko učim hr­vat­ski je­zik. Že­lim nas­ta­vi­ti gdje sam stao, pi­sa­ti... Do­bi­jem li azil, na­rav­no da ću bi­ti lo­ja­lan gra­đa­nin. U Hr­vat­skoj mo­gu na­pi­sa­ti pu­no do­bre po­ezi­je jer Hr­vat­ska je pre­div­na zem­lja, a nas pjes­ni­ke in­s­pi­ri­ra­ju lje­po­te mora, pla­ni­na, ri­je­ka…

Am­bi­ci­je za bu­duć­nost Že­lim da me pam­te po sti­ho­vi­ma i či­ta­ju i na­kon mo­je smr­ti, da me spo­mi­nju za­ljub­lje­ni, ka­že Said

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.