Dos­ta je, ja­ko se ve­se­lim fa­kul­te­tu

Pam­tit ću OI 2012. u Lon­do­nu, os­ta­lo za re­pre­zen­ta­ci­ju bi­lo je pres­krom­no, ka­že Ana

Vecernji list - Hrvatska - - Sport - Tihomir.be­gić@ve­cer­nji.net

U 35. go­di­ni Ana Le­las se po­sve­ti­la dru­gim stva­ri­ma, za­do­volj­na i po­nos­na na sve ono što je uči­ni­la u svo­joj ko­šar­ka­škoj ka­ri­je­ri Tihomir Be­gić Sa­ma je na­kon tre­će utak­mi­ce fi­nal­ne se­ri­je ko­ju je odi­gra­la bri­ljant­no u dre­su Treš­njev­ke 2017. pro­tiv Me­dveš­ča­ka naj­a­vi­la pres ta­nak ak­tiv­nog igra­nja ko­šar­ke. “Do­šao je i taj dan, ali s osmi­je­hom na li­cu, a ne tu­gom i praz­ni­nom. Iza­bra­la sam za­vr­ši­ti ka­ri­je­ru, za­tvo­ri­ti vra­ta jed­nom di­je­lu svog ži­vo­ta, ali s po­no­som re­ći da sam os­tva­ri­la sve što sam že­lje­la, uz pu­no tru­da, odri­ca­nja, zno­ja, su­za, ali i pot­po­re mo­je obi­te­lji, pri­ja­te­lja, tre­ne­ra .... ”, sa­mo je dio tek­s­ta što ga je na­pi­sa­la na svo­joj Fa­ce­bo­ok stra­ni­ci. Ma ko­li­ko nam se či­ni­lo da je šte­ta što je otiš­la, da je još pu­no to­ga mo­gla da­ti hr­vat­skoj re­pre­zen­ta­ci­ji i da os­ta­je žal kad jed­na tak­va vr­s­na ko­šar­ka­ši­ca ka­že zbo­gom ko­šar­ci Nje­zin opro­štaj bio je po­vod za ovaj raz­go­vor. Je li bi­lo te­ško do­ni­je­ti od­lu­ku i re­ći – sad je kraj? – Za­nim­lji­vo je da sam ci­je­li ži­vot mis­li­la da ću igra­ti dok me zdrav­lje slu­ži i dok osje­ćam da mo­gu. Me­đu­tim, zad­nje dvi­je go­di­ne dos­ta sam raz­miš­lja­la i pos­lo­ži­la ne­ke koc­ki­ce u svo­joj gla­vi. Shva­ti­la sam da sam da­la sve od se­be i os­tva­ri­la što sam za­cr­ta­la i da me kad-tad če­ka po­vra­tak u re­al­nost, ži­vot na­kon ko­šar­ke. Od­lu­ka da za­vr­šim fa­kul­tet bi­la je pre­sud­na i ubla­ži­la mi je pre­la­zak iz ko­šar- ka­ške ka­ri­je­re u re­alan ži­vot, ko­ji je, vje­ru­jem, svim spor­ta­ši­ma na po­čet­ku ja­ko te­žak i ve­li­ki šok. Da­nas mo­gu mir­na sr­ca re­ći da sam pre­sret­na i za­hval­na na svo­joj ka­ri­je­ri, ali i s osmi­je­hom na li­cu i bez stra­ha ra­du­jem se ži­vo­tu na­kon ko­šar­ke. Vje­ro­jat­no sam mo­gla odi­gra­ti još ko­ju go­di­nu, ali sam sto pos­to si­gur­na da je sa­da vri­je­me za me­ne i moj pri­vat­ni ži­vot i to je u ovom tre­nut­ku moj pri­ori­tet. Da po­dvu­če­mo cr­tu, gdje ste sve igra­li? U ko­jim klu­bo­vi­ma?

Po­če­ci u Spli­ćan­ki

– Kre­nu­la sam u ŽKK Spli­ćan­ka, na­kon to­ga ŽKK Mon­t­mon­ta­ža, pa mo­ja zad­nja go­di­na u Hr­vat­skoj je bio ŽKK Jol­ly JBS. U Fran­cu­skoj sam igra­la de­vet go­di­na: Tar­bes, Aix en Pro­van­ce, Mo­urenx, Bo­ur­ges, Mon­t­pel­li­er, po­tom u Špa­njol­skoj Cel­ta Vi­go i Sa­la­man­ca, u Tur­skoj Mer­sin, Osma­niye i u Ma­đar­skoj So­pron Uniqa.Ko­ji će vam klub i ko­ja sre­di­na os­ta­ti u po­seb­no li­je­pom sje­ća­nju? – Te­ško je iz­dvo­ji­ti ko­ji klub mi je os­tao naj­vi­še u sje­ća­nju jer mis­lim da iz sva­kog klu­ba od­ne­seš one naj­bo­lje us­po­me­ne, a lo­še za­bo­ra­viš. Ali go­vo­ri­mo li o top 3 klu­ba, ja bih rek­la Mon­t­pel­li­er, Mer­sin i Bo­ur­ges zbog ko­šar­ka­ških us­pje­ha Ko­ja su vam sport­ska dos­tig­nu­ća naj­dra­ža, ko­ja će­te ču­va­ti u po­seb­noj škri­nji­ci sje­ća­nja? – Olim­pij­ske igre san su sva­kog igra­ča, po­seb­no ka­da znaš da smo se mi kao ma­la zem­lja i s ma­lom po­pu­lar­noš­ću u Hr­vat­skoj us­pje­le na njih pla­si­ra­ti. To go­vo­ri vi­še od bi­lo ko­je me­da­lje i tro­fe­ja. Si­gur­no da me ve­se­le i osvo­je­ni ku­po­vi i pr­vens­tva u Fran­cu­skoj i Ma­đar­skoj, top 8 Eu­ro­li­ge s Bo­ur­ge­som i top 8 Fi­ba cu­pa s Mer­si­nom i, kao še­ćer na kra­ju, sre­br­na me­da­lja zlat­nog sja­ja sa ŽKK Treš­njev­kom 2017. Jes­te li za­do­volj­ni pos­tig­nu­ći­ma u re­pre­zen­ta­ci­ji? – Is­kre­no, ne. La­ga­la bih ka­da bih rek­la da je­sam. Osim Olim­pij­skih iga­ra i pe­tog mjes­ta na Eu­rop­skom pr­vens­tvu u Polj­skoj, mis­lim da smo na svim dru­gim na­tje­ca­nji­ma pod­ba­ci­le. Od­la­zi­te, a kak­va os­ta­je hr­vat­ska žen­ska ko­šar­ka? Ima li per­s­pek­ti­vu?

Tre­ba­li smo bi­ti u Če­škoj -

Uvi­jek smo ima­li per­s­pek­tiv­ne igra­či­ce, sa­mo me lju­ti kad da­nas vi­dim da oni ko­ji ra­de i že­le da­ti se­be sto pos­to u to ne va­lja­ju. Po­pri­lič­no sam šo­ki­ra­na ne­kim stva­ri­ma ko­je su se do­ga­đa­le ove go­di­ne u li­gi, sta­vo­vi­ma ne­kih lju­di, jer je me­ne osob­no kroz mo­ju ka­ri­je­ru vo­dio rad i po­sve­će­nost ko­šar­ci. Ima­la sam te­ret na le­đi­ma kao mla­đa ses­tra Ža­ne Le­las, ali ni­kad ni­sam da­la na se­be, uvi­jek sam go­vo­ri­la da ne igra ona za me­ne na te­re­nu. A re­pre­zen­ta­ci­ja? Ni­smo us­pje­li ovog lje­ta bi­ti na Eu­roBa­ske­tu u Če­škoj. – Po me­ni smo ove go­di­ne tre­ba­li bi­ti na EP-u u Če­škoj i sto­jim iza tog sto pos­to. Me­đu­tim, kik­sa­li smo u Ni­zo­zem­skoj i na­kon kon­ti­nu­ira­nih od­la­za­ka na eu­rop­ska pr­vens­tva doš­la je pa­uza. Sa­da sli­je­di mu­ko­tr­pan rad da bi­smo se po­nov­no vra­ti­li me­đu naj­bo­lje jer ni­šta ne do­la­zi pre­ko no­ći.

Mo­gla sam igra­ti još ko­ju go­di­nu, ali mis­lim da sam pu­no do­bi­la i da­la ko­šar­ci

Ana Le­las je za­do­volj­na je bro­jem tro­fe­ja ko­je je osvo­ji­la u svo­joj ka­ri­je­ri

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.