Bo­ga­ti i moć­ni ubi­li su klas­nu svi­jest

Tre­nu­tač­no je ma­nje od 7 pos­to rad­ni­ka u pri­vat­nom sek­to­ru sin­di­kal­no or­ga­ni­zi­ra­no

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama - Pri­re­di­la Na­ta­ša Vla­šić Smre­kar na­ta­sa.vla­sic-smre­kar@ve­cer­nji.net

Od­mah na­kon 2. svjet­skog ra­ta po­čeo je na­pad pos­lo­da­va­ca – ofen­zi­va na sin­di­ka­te, obra­zov­ni sus­tav, in­fil­tri­ra­nje u cr­k­ve... Kla­sa pos­lov­nih lju­di iz­u­zet­no je osvi­je­šte­na, ta­ko da sva­ki put kad sna­ga na­ro­da oja­ča, to za­bri­ne i njih i obra­zo­va­ne slo­je­ve druš­tva ko­ji se sla­žu oko to­ga da “pre­vi­še de­mo­kra­ci­je” uvi­jek stva­ra pro­ble­me. Sje­ti­mo se, u us­po­red­bi sa slič­nim druš­tvi­ma, Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve ima­ju du­gu i na­sil­nu po­vi­jest rad­nič­kog po­kre­ta. Rad­nič­ki po­kret ne­ka­da je bio vr­lo jak, ali je 20-ih go­di­na 20. sto­lje­ća, u raz­dob­lju ko­je ni­je to­li­ko raz­li­či­to od da­naš­nje­ga, bio dos­lov­no zga­žen – dje­lo­mi­ce zbog stra­ha Wo­odrowa Wil­so­na od cr­ve­nih, dje­lo­mi­ce zbog dru­gih raz­lo­ga. (Je­dan od ve­li­kih po­vjes­ni­ča­ra rad­nič­kog po­kre­ta Da­vid Mon­t­go­mery to je opi­sao u jed­noj od svo­jih naj­važ­ni­jih knji­ga, The Fall of the Ho­use of La­bor – Pad ku­će ra­da). Dak­le, rad­nič­ki po­kret bio je pri- lič­no us­pa­van ra­nih 30-ih go­di­na 20. sto­lje­ća, ali je već sre­di­nom 30-ih po­če­la nje­go­va ob­no­va. Us­pos­ta­va Kon­gre­sa in­dus­trij­skih or­ga­ni­za­ci­ja (CIO) bi­la je pri­tom naj­važ­ni­ja. To je pri­vuk­lo mnoš­tvo lju­di i do­dat­no utje­ca­lo na dru­ge vr­ste ak­ti­viz­ma, me­đu ko­ji­ma je bi­la, ia­ko to da­nas ne bi­smo smje­li spo­mi­nja­ti, i Ko­mu­nis­tič­ka par­ti­ja kao pre­dvod­ni­ca svih vr­sta ak­ti­vi­za­ma – bor­be za druš­tve­na pra­va, rad­nič­ke udru­ge, druš­tve­ne i po­li­tič­ke po­kre­te, i ta­ko da­lje.

Slo­mi­ti or­ga­ni­za­to­re štraj­ka

Ti­je­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta stva­ri su bi­le na če­ka­nju, no od­mah po za­vr­šet­ku po­če­la je snaž­na ofen­zi­va pos­lo­da­va­ca. Taft-Har­tleyjev za­kon i po­li­ti­ku se­na­to­ra McCar­t­hyja pra­ti­la je snaž­na ofen­zi­va kor­po­ra­tiv­ne pro­pa­gan­de – ofen­zi­va na rad­nič­ke sin­di­ka­te, obra­zov­ni sus­tav, sport­ske li­ge, in­fil­tri­ra­nje u cr­k­ve, po­svu­da – i to go­le­mih raz­mje­ra. O to­me se mno­go pi­sa­lo. Da bi se lju­di s ti­me slo­ži­li, po­ku­ša­lo ih se na­ves­ti na što neo­dre­đe­ni­ji od­nos pre­ma dr­ža­vi. S jed­ne stra­ne lju­de je va­lja­lo po­tak­nu­ti da dr­žav­nu vlast za­mr­ze, da je se poč­nu bo­ja­ti, da ta dr­ža­va ne pos­ta­ne ins­tru­ment vo­lje na­ro­da, dok se pri­vat­ne kor­po­ra­ci­je os­ta­vi­lo na mi­ru bez ob­zi­ra na to što su za­go­va­ra­le ti­ra­ni­ju – što vi­še mo­ći stek­nu i što vi­še os­la­be dr­ža­vu, to je bo­lje bo­ga­ti­ma i moć­ni­ma. S jed­ne se, dak­le, stra­ne lju­de po­ti­ca­lo da za­mr­ze dr­ža­vu, dok su s dru­ge stra­ne tu dr­ža­vu mo­ra­li pot­po­ma­ga­ti, jer se pri­vat­ni sek­tor uve­li­ke os­la­njao na dr­žav­nu pot­po­ru – od ra­zvi­ja­nja vi­so­ke teh­no­lo­gi­je do spa­ša­va­nja u fi­nan­cij­skim po­sr­nu­ći­ma, stva­ra­nja me­đu­na­rod­ne si­le, i ta­ko da­lje – vr­lo ši­rok spek­tar. Ofen­zi­va je do­dat­no uze­la ma­ha za vri­je­me Re­aga­no­ve vla­da­vi­ne. Re­agan se pos­lov­noj eli­ti obra­tio ot­pri­li­ke ova­ko: “Ako ho­će­te ile­gal­no slo­mi­ti or­ga­ni­za­to­re i štraj­ko­ve, sa­mo na­va­li­te” – i, za­pra­vo, ile­gal­no spre­ča­va­nje štraj­ko­va pos­ta­lo je sve češ­će, dok su se ne­za­ko­ni­ta ot­pu­šta­nja utros­tru­či­la. I pri­je to­ga, 1978. go­di­ne, vo­đa Sin­di­ka­ta rad­ni­ka u auto­mo­bil­skoj in­dus­tri­ji Do­ug Fra­ser na­veo je da se “pos­lov­na eli­ta upus­ti­la u klas­ni rat pro­tiv rad­nič­ke kla­se”. To se nas­ta­vi­lo i 90-ih go­di­na, a za vri­je­me Ge­or­gea W. Bu­sha do­se­glo je vr­hu­nac. Tre­nu­tač­no je ma­nje od se­dam pos­to rad­ni­ka u pri­vat­nom sek­to­ru sin­di­kal­no or­ga­ni­zi­ra­no, ali to ni­je za­to što to ne že­le – an­ke­te su po­ka­za­le da se oni u ve­li­koj ve­ći­ni že­le or­ga­ni­zi­ra­ti – jed­nos­tav­no ni­su u sta­nju. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na vi­dje­li smo dra­ma­ti­čan is­kaz jav­ne po­dr­ške sin­di­ka­ti­ma – u Ma­di­so­nu, u dr­ža­vi Wis­con­sin, kao i u ne­ko­li­ko dru­gih sa­vez­nih dr­ža­va 2011. go­di­ne – kad su gu­ver­ner Wal­ker, nje­go­vi su­per­bo­ga­ti pris­ta­še, bra­ća Koch i re­pu­bli­kan­sko za­ko­no­dav­s­tvo po­ku­ša­li uni­šti­ti zad­nje os­tat­ke rad­nič­kog po­kre­ta, što je do­ve­lo do ma­sov­nih jav­nih pro­s­vje­da. U Ma­di­so­nu su se sva­ko­ga da­na na uli­ca­ma okup­lja­li de­se­ci ti­su­ća lju­di i ta­ko “blo­ki­ra­li” glav­ni grad dr­ža­ve. Ima­li su go­le­mu jav­nu pot­po­ru. An­ke­te su po­ka­za­le da ih je po­dr­ža­va­la znat­na ve­ći­na na­ro­da. Ni­je bi­lo do­volj­no za­us­ta­vi­ti tra­že­ne za­kon­ske pro­mje­ne jer, da se si­tu­aci­ja nas­ta­vi­la, mo­glo se do­go­di­ti da ne­ka su­sret­lji­va dr­žav­na vlast re­agi­ra pri­mje­nom ne­kih po­li­tič­kih mje­ra ko­je bi se po­za­ba­vi­le pra­vim pro­ble­mi­ma ko­ji mu­če ovu zem­lju (a ne oni­ma ko­ji za­ni­ma­ju sa­mo fi­nan­cij­ske ins­ti­tu­ci­je). Ko­na­čan uči­nak te

‘PORUKA PRED­SJED­NI­KA’ Re­agan se pos­lov­noj eli­ti obra­tio ova­ko: “Ako ho­će­te ile­gal­no slo­mi­ti or­ga­ni­za­to­re i štraj­ko­ve, sa­mo na­va­li­te”

pos­li­je­rat­ne ofen­zi­ve pos­lov­nog svi­je­ta jest da su uobi­ča­je­ne mje­re ko­je bi us­li­je­di­le na­kon na­pa­da vi­so­ko osvi­je­šte­ne pos­lov­ne kla­se za­pra­vo iz­os­ta­le. Ako se na­la­zi­te u po­zi­ci­ji mo­ći, že­li­te klas­nu sa­mo­svi­jest za­dr­ža­ti za se­be, ali je i eli­mi­ni­ra­ti kod svih dru­gih. Vra­ti­mo se u 19. sto­lje­će, u pr­ve go­di­ne in­dus­trij­ske re­vo­lu­ci­je u Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma, kad su rad­ni­ci to­ga bi­li ve­oma svjes­ni. Bi­lo im je jas­no da se rad za nad­ni­cu ni­je bit­no raz­li­ko­vao od ro­bov­skog ra­da, osim po to­me što je imao pri­vre­me­ni ka­rak­ter. Što­vi­še, ta je ide­ja bi­la to­li­ko ra­ši­re­na da je pos­ta­la slo­ga­nom Re­pu­bli­kan­ske stran­ke. To je bi­la ide­ja s ko­jom su sje­ver­njač­ki rad­ni­ci od­la­zi­li u Gra­đan­ski rat – htje­lo se eli­mi­ni­ra­ti ro­bov­ski rad na ju­gu, ali i ro­bov­ske nad­ni­ce na sje­ve­ru zem­lje. “Rad­ni lju­di tre­ba­li bi pre­uze­ti tvor­ni­ce”, gla­sio je slo­gan ve­li­kih ma­sov­nih rad­nič­kih or­ga­ni­za­ci­ja ko­je su se tek po­če­le ra­zvi­ja­ti. To se mo­že pra­ti­ti sve od po­če­ta­ka ame­rič­ke po­vi­jes­ti, a izvo­ri su vr­lo za­nim­lji­vi. Pri­je 150 go­di­na, u vri­je­me ra­nih da­na in­dus­trij­ske re­vo­lu­ci­je, pos­to­jao je slo­bod­ni ti­sak. Ta­ko su, pri­mje­ri­ce, rad­ni­ci ima­li vlas­ti­te no­vi­ne, u tvor­ni­ca­ma i drug­dje, uglav­nom po No­voj En­gle­skoj. U tim no­vi­na­ma pos­to­ja­le su i ne­ke vječ­ne te­me. Na­pa­dao se in­dus­trij­ski sus­tav za ko­ji se pi­sa­lo da za­pra­vo pre­tva­ra slo­bod­ne Ame­ri­kan­ce u ro­bo­ve. O ra­du za nad­ni­cu pi­sa­lo se da se ne raz­li­ku­je mno­go od ro­bov­sko­ga, ali vr­lo čes­to te­ma je tek­s­to­va bio bi­jes pro­tiv ono­ga što se na­zi­va­lo, ci­ti­rat ću, “duh no­vog vre­me­na, ko­ji go­vo­ri da se čo­vjek tre­ba bo­ga­ti­ti i ne mis­li­ti na dru­ge”. To se do­ga­đa­lo sre­di­nom 19. sto­lje­ća. To je bio “no­vi duh” pri­je 150 go­di­na – gra­bež i bo­ga­će­nje, a na dru­ge ne­ka mis­li net­ko dru­gi. Bi­lo je to vr­lo oš­tro­um­no klas­no pro­miš­lja­nje. U in­te­re­su vlas­ti i mo­ći, do­bro je da se te ide­je iz­bi­ju lju­di­ma iz gla­ve. Ne že­li­mo da oni pos­ta­nu svjes­ni da su za­pra­vo kla­sa ug­nje­ta­va­nih lju­di. Ta­ko je nas­ta­la si­tu­aci­ja ko­ju ima­mo i da­nas, da je ri­ječ “kla­sa” pos­ta­la ne­ugod­na. Ta se ri­ječ ne iz­go­va­ra. Svi do­bro poz­na­je­mo pr­vi od­lo­mak knji­ge Ada­ma Smit­ha “Bo­gat­stvo na­ro­da”, u ko­jem pi­še da i me­sar i pe­kar i svi lju­di ra­de za­jed­no, i da je po­dje­la pos­lo­va div­na. Ali ne­ve­li­kom je bro­ju lju­di poz­na­to ono što o to­me pi­še, re­ci­mo, na 450. stra­ni­ci, gdje oš­tro osu­đu­je po­dje­lu ra­da go­vo­re­ći da či­ni lju­de sil­no glu­pi­ma i ne­uki­ma jer ih se tje­ra da ra­de ru­tin­ski, jed­nos­tav­ne pos­lo­ve, pri če­mu ne ra­zvi­ja­ju i ne pri­mje­nju­ju ni svo­ju in­te­li­gen­ci­ju ni svoj kre­ativ­ni ka­pa­ci­tet. Sto­ga on za­go­va­ra za­mi­sao da bi u sva­kom ci­vi­li­zi­ra­nom druš­tvu oko to­ga mo­ra­la in­ter­ve­ni­ra­ti vlast, da se tak­ve stva­ri ne bi do­ga­đa­le. Mi smo ljud­ska bi­ća, ni­smo auto­ma­ti. Ako ra­di­te svoj po­sao, to ne zna­či da ste pres­ta­li bi­ti ljud­sko bi­će. A ako ste ljud­sko bi­će, to on­da zna­či da bis­te mo­ra­li uži­va­ti bla­go­da­ti kul­tur­ne tra­di­ci­je – ne sa­mo svo­je vlas­ti­te, ne­go i tra­di­ci­ja dru­gih – i da bis­te ta­ko tre­ba­li ne sa­mo pos­ta­ti vje­šti u svom pos­lu, ne­go i mu­dri. Onaj ko­ji je u sta­nju mis­li­ti – mis­li­ti kre­ativ­no, mis­li­ti neo­vis­no, ko­ji je u sta­nju is­tra­ži­va­ti i bi­ti zna­ti­že­ljan – taj mo­že pri­do­ni­je­ti druš­tvu u ko­jem ži­vi. Ako to­ga ne­ma, on­da vas la­ko mo­že za­mi­je­ni­ti i ro­bot. Mis­lim da to ne bi­smo smje­li za­ne­ma­ri­ti ako že­li­mo ima­ti druš­tvo u ko­jem do­is­ta vri­je­di ži­vje­ti. Još jed­na od onih ri­je­či ko­je se ne smi­ju iz­go­vo­ri­ti jest “pro­fit”. Kad ču­je­mo po­li­ti­ča­ra da ka­že “mi mo­ra­mo stvo­ri­ti rad­na mjes­ta”, raz­mis­li­te ma­lo. To se go­to­vo uvi­jek mo­že pre­ves­ti kao “mi mo­ra­mo os­tva­ri­ti pro­fit”.

Tko pri­pa­da sred­njoj kla­si?

Njih ni­je bri­ga za rad­na mjes­ta – jer is­ti ti lju­di ko­ji go­vo­re “mo­ra­mo stvo­ri­ti rad­na mjes­ta” vr­lo su sprem­no otvo­ri­li ta rad­na mjes­ta u Mek­si­ku ili u Ki­ni, jer su ta­mo os­tva­ri­li ve­ći pro­fit. To je je­di­no što ih za­ni­ma. Ci­je­li taj re­to­rič­ki sus­tav iz­miš­ljen je da bi se lju­de od­vra­ti­lo od ono­ga što se uis­ti­nu do­ga­đa – i to je ra­zum­lji­vo, jer upra­vo tak­ve stva­ri či­ne lju­di ko­ji ima­ju moć. No, mi bi­smo to mo­ra­li bi­ti u sta­nju pre­poz­na­ti. Za­pra­vo, Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve ima­ju ma­nju so­ci­jal­nu mo­bil­nost u us­po­red­bi s dru­gim vi­so­ko ra­zvi­je­nim dr­ža­va­ma, ali ako poč­ne­te raz­go­va­ra­ti o kla­sa­ma, on­da će lju­di o to­me ipak po­če­ti raz­miš­lja­ti. Što­vi­še, imam pri­ja­te­lji­cu ko­ja pre­da­je Uvod u po­vi­jest na jed­nom dr­žav­nom sve­uči­li­štu i ko­ja je za­mo­li­la stu­den­te da opi­šu svo­ju klas­nu pri­pad­nost. Do­bi­la je dvi­je vr­ste od­go­vo­ra: ako ti je otac u za­tvo­ru, on­da pri­pa­daš naj­ni­žoj kla­si, a ako ti je otac po­dvor­nik, on­da si sred­nja kla­sa. Dak­le, to su je­di­ne ka­te­go­ri­je, pri­pa­daš ili ni­žoj ili sred­njoj kla­si. Ali ako go­vo­ri­mo o rad­ni­ci­ma, on­da naj­češ­će go­vo­ri­mo o sred­njoj kla­si. Kao što sam već na­veo, ta sred­nja kla­sa, u tom smis­lu – je­dins­tve­no za Ame­ri­ku – oz­bilj­no je na­pad­nu­ta. Ovo na­še druš­tvo jed­no je od ri­jet­kih u ko­je­mu se ne go­vo­ri o kla­sa­ma. Zad­nji put kad sam pro­vje­ra­vao, naš po­pis sta­nov­niš­tva ne raz­li­ku­je sta­nov­niš­tvo po kla­sa­ma. A za­pra­vo je po­dje­la na kla­se vr­lo jed­nos­tav­na. Pos­to­je oni ko­ji iz­da­ju na­re­đe­nja i oni ko­ji na­re­đe­nja iz­vr­ša­va­ju. U prin­ci­pu to je ono što de­fi­ni­ra kla­su. Da­ka­ko da je to ipak ne­što slo­že­ni­je, ali u os­no­vi je toč­no. Mi se ge­net­ski ne raz­li­ku­je­mo od lju­di iz 30-ih go­di­na 20. sto­lje­ća. Ono što se na­pra­vi­lo ta­da, mo­že se na­pra­vi­ti opet. A sje­ti­mo se, ono vri­je­me ni­je bi­lo mno­go druk­či­je od da­naš­nje­ga. Bi­lo je to do­ba ve­li­kih raz­li­ka, te­ške re­pre­si­je, des­truk­ci­je rad­nič­kog po­kre­ta, ali i da­le­ko si­ro­maš­ni­je druš­tvo od da­naš­nje­ga, s da­le­ko ma­nje mo­guć­nos­ti. Mi bi­smo da­nas mo­gli iz slič­ne si­tu­aci­je pre­okre­nu­ti ra­zvoj do­ga­đa­ja u dru­gom smje­ru. Ali to mo­ra­mo na­pra­vi­ti. Ne­će se do­go­di­ti sa­mo od se­be.

SUTRA: Stva­ra­nje po­tro­ša­ča i pot­ko­pa­va­nje iz­bo­ra

U 19. sto­lje­ću rad­ni­ci­ma je bi­lo jas­no da se rad za nad­ni­cu ne raz­li­ku­je bit­no od ro­bov­sko­ga “Rad­ni lju­di tre­ba­li bi pre­uze­ti tvor­ni­ce”, bio je slo­gan na po­čet­ku in­dus­trij­ske re­vo­lu­ci­je

U vri­je­me Ge­or­gea W. Bu­sha rat pos­lov­ne eli­te pro­tiv rad­nič­ke kla­se bio je na vr­hun­cu

In­te­lek­tu­alac i ak­ti­vist Noam Chomsky in­ten­ziv­no se za­la­že za pra­va zvi­žda­ča, pa ta­ko i pra­va Ju­li­ana Assan­gea, ko­jem pri­je­ti sud­ski pro­gon u SAD-u zbog afe­re Wi­ki­le­aks (na sli­ci na bal­ko­nu ek­va­dor­skog ve­le­pos­lans­tva u Lon­do­nu ko­je je Assan­geu pru­ži­lo uto­či­šte)

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.