Ma­cro­no­va mo­ral­na pe­ri­li­ca – na iz­bor­noj lis­ti ne­ma mjes­ta za deč­ke iz Re­me­tin­ca

Do­kaz da se hi­je­rar­hi­ja druš­tve­nih vri­jed­nos­ti oz­bilj­no po­re­me­ti­la: kao u re­vo­lu­ci­onar­nim epo­ha­ma, kad se na vlast do­la­zi­lo pre­ko za­tvo­ra, i u na­šoj se li­je­poj dr­ža­vi po­bjed­nič­ki iz­bor­ni štam­bi­lji uda­ra­ju u kaz­ni­oni­ci

Vecernji list - Hrvatska - - Cijepljenje političara - Pi­še Mir­ko Galić

Iz kre­ativ­ne ra­di­oni­ce no­vog fran­cu­skog pred­sjed­ni­ka Ma­cro­na izi­šao je prvi zvuč­ni pro­izvod ko­ji bi na po­li­tič­ko­me tr­ži­štu tre­bao ima­ti onu prak­tič­nu funk­ci­ju kak­vu u sva­ko­me ku­ćans­tvu ima obič­na pe­ri­li­ca – da čis­ti po­li­ti­ča­re s mr­lja­ma i da pe­re ne­čis­to rub­lje po­li­ti­ke. Čis­to­ća bi u po­li­ti­ci tre­ba­la bi­ti po­la (de­mo­krat­sko­ga) zdrav­lja, ako ne i vi­še, zna li se kak­ve su se sve ko­rup­cij­ske pr­ljav­šti­ne na­ku­pi­le u stjen­ka­ma prav­ne dr­ža­ve. Pri­lič­no jed­nos­ta­van, a za­pra­vo je­dins­tve­ni iz­um za ci­jep­lje­nje po­li­ti­ča­ra od raz­li­či­tih is­ku­še­nja, da­je bi­ra­či­ma alat za lak­še sna­la­že­nje kad na njih do­đe od­go­vor­nost da na bi­ra­li­štu od­lu­ču­ju ko­me će da­ti po­vje­re­nje. Zbr­ka ne vla­da sa­mo kod nas, iako je na­ša, kao u vi­cu o že­ni i lju­bav­ni­ci, naj­ljep­ša: ono što bi kan­di­da­ti­ma za vlast sa sud­skim hi­po­te­ka­ma tre­ba­la bi­ti ne­pre­laz­na pre­pre­ka, kod bi­ra­ča pos­ta­je sve vi­še tra­že­na i vri­jed­na pre­po­ru­ka. Do­kaz da se hi­je­rar­hi­ja druš­tve­nih vri­jed­nos­ti oz­bilj­no po­re­me­ti­la: kao u ne­kim re­vo­lu­ci­onar­nim epo­ha­ma, kad se na vlast do­la­zi­lo pre­ko za­tvo­ra, i u na­šoj se li­je­poj dr­ža­vi po­bjed­nič­ki štam­bi­lji uda­ra­ju u kaz­ni­oni­ci u Re­me­tin­cu. U dos­ta ra­ši­re­noj per­cep­ci­ji, u po­li­ti­ku su se use­li­le ego­is­tič­ne si­le ko­je pr­vo se­bi bra­du stva­ra­ju, a dru­gi­ma da­ju što os­ta­ne! Ni­je (ni) Fran­cu­ska imu­na od tak­ve po­li­tič­ke se­bič­nos­ti i se­bič­nih vlas­ti. Na to re­agi­ra mla­di pred­sjed­nik Re­pu­bli­ke Fran­cu­ske kad kre­će s pro­gra­mom mo­ra­li­zi­ra­nja po­li­ti­ke; no­vi je Ma­cro­nov pa­tent na ogra­ni­če­nom uzor­ku po­ka­zao ka­ko bi mo­gao funk­ci­oni­ra­ti i tko bi sve mo­gao stra­da­va­ti u bub­nju nje­go­ve mo­ral­ne pe­ri­li­ce: dvo­je pa­ž­lji­vo se­lek­ti­ra­nih kan­di­da­ta za nove zas­tup­ni­ke ot­pa­li su za­to što su kod „su­še­nja“iz­aš­le na vi­dje­lo pra­vo­sud­ne mr­lje iz nji­ho­ve proš­los­ti. Za tak­ve gri­je­he, no­va vlast ne­ma to­le­ran­ci­je, ni opros­ta. Pe­ri­li­ca, us­tva­ri, ima dvo­ja­ko dje­lo­va­nje: da ope­re ne­čis­te ru­ke po­li­ti­ke, ali – još važ­ni­je – da po­li­ti­ča­ri vi­še ne pr­lja­ju ru­ke. Ero­zi­ja jav­no­ga mo­ra­la, s ko­jom se no­vi šef fran­cu­ske dr­ža­ve hva­ta uko­štac, po­če­la je pri­je ne­go što je i ro­đen 39-go­diš­nji Em­ma­nu­el Ma­cron, da bi on sus­ta­vom pro­čiš­ća­va­nja po­li­ti­ke tre­bao spa­ša­va­ti se­be da se ne uda­vi u mut­noj vo­di ne­mo­ra­la ko­ja je i nje­mu doš­la do gr­la, iako se po­peo na krov dr­ža­ve. Ma­lo je on u po­li­ti­ci da bi re­zo­ni­rao pro do­mo sua kad pred­la­že (bu­du­ćem) par­la­men­tu da po­li­ti­ča­ri­ma ne do­pus­ti vi­še od tri man­da­ta, i to s jed­nom pla­ćom; da im one­mo­gu­ći da an­ga­ži­ra­ju za su­rad­ni­ke čla­no­ve obi­te­lji, čak i da ka­ne ra­di­ti; da im na­met­ne da prav­da­ju sva­ki tro­šak, pod ci­je­nu gu­bit­ka man­da­ta; da dr­ža­va os­nu­je po­seb­nu „ban­ku de­mo­kra­ci­je“, da bi mo­gla kon­tro­li­ra­ti pos­lo­va­nje po­li­tič­kih stra­na­ka; da šef dr­ža­ve ne su­dje­lu­je u ra­du Us­tav­no­ga su­da, da ne bi mo­gao su­di­ti sam svo­joj vlas­ti. Pro­mje­ne ni­su sa­mo koz­me­tič­ke: do­sad su jav­ni­ci (ne­kad i jad­ni­ci) mo­gli ima­ti neo­gra­ni­če­ni broj man­da­ta, što lo­kal­nih, što kan­to­nal­nih, što re­gi­onal­nih, što na­ci­onal­nih, uglav­nom (do­bro) pla­će­nih; po­li­ti­ča­ri su za vi­so­ke ho­no­ra­re za­poš­lja­va­li že­ne i dje­cu, čak i da ni­šta ne ra­de; škr­ti­ji zas­tup­ni­ci, kad su do­la­zi­li u Pa­riz, spa­va­li su u ure­di­ma, da im tro­ško­vi za spa­va­nje os­ta­nu u dže­pu; še­fo­vi iz­vr­š­ne vlas­ti su ba­last na kro­vu sud­be­ne vlas­ti, da bi i da­lje ta­mo gu­bi­li vri­je­me; po­li­tič­ke stran­ke bi se za­du­ži­va­le i kod Pu­ti­na, da ru­ski pred­sjed­nik ima nov­ca za raz­ba­ci­va­nje….

Afe­ra za afe­rom

U pr­voj ver­zi­ji, za­kon­ski je pa­ket tre­bao bi­ti umo­tan u sve­ča­nu am­ba­la­žu „mo­ra­li­zi­ra­nja po­li­ti­ke“, dok kom­pe­tent­ni prav­ni­ci ili eti­ča­ri ni­su skre­nu­li po­zor­nost na to da za­kon ne mo­že odre­đi­va­ti „vla­da­ju­ći mo­ral“(a da mo­ral mo­že utje­ca­ti na sa­dr­ža­je za­ko­na). Rek­lo bi se da Fran­cu­zi s no­vim pred­sjed­ni­kom is­prav­lja­ju ne­ke nas­li­je­đe­ne kon­tra­dik­ci­je iz­me­đu ve­li­ke mo­ći, ma­le od­go­vor­nos­ti i ni­kak­ve kon­tro­le. Vlast je i u toj zem­lji se­bi pos­tup­no pri­sva­ja­la pri­vi­le­gi­je, što je ma­nje bo­lo oči dok se pra­ši­na vr­hun­skih re­zul­ta­ta zem­lje di­za­la iza do­brih ko­nja dr­žav­ne vlas­ti, ali je pos­ta­ja­lo sve dra­ma­tič­ni­je ka­ko su na po­li­tič­kom po­li­go­nu os­ta­ja­li uglav­nom sa­mi ko­nju­ša­ri i s pra­ši­nom ko­ja je gu­ši­la po­li­tič­ki život, uni­šta­va­la bor­bu ide­ja, po­ti­ca­la ne­po­vje­re­nje u ins­ti­tu­ci­je vlas­ti, ra­zot­kri­va­la li­ce­mje­rje po­li­ti­ke i dvo­lič­nost po­li­ti­ča­ra. Po­li­ti­ka je vid­no si­ro­ma­ši­la, gu­be­ći ve­li­ke lič­nos­ti. Bez mo­ra­la, ko­ji su oni per­so­na­li­zi­ra­li, po­li­ti­ka se, ka­ko je do­živ­lja­va so­ci­olog Chris­top­he Proc­ha­sson, svo­di­la „na ma­le po­li­ti­kant­ske kal­ku­la­ci­je ko­je pre­te­žu nad etič­kom stro­goš­ću“. Afe­ra za afe­rom pot­ko­pa­va­le su sa­mu sup­s­tan­cu po­li­tič­ko­ga mo­ra­la i po­li­ti­ke sa­me. Po­li­ti­ča­ri će re­ći, po­put Mit­ter­ran­do­ve vjer­ne (mi­nis­tar­ske) sjen­ke Ro­lan­da Du­ma­sa, da

u po­li­ti­ci iona­ko ni­je va­žan mo­ral ne­go ra­ison d Etat. U Ma­cro­no­voj kon­cep­ci­ji vlas­ti, mjes­ta bi tre­ba­lo bi­ti sa­mo za lju­de opra­ne od sum­nji da su kr­ši­li za­ko­ne i os­lo­bo­đe­ne od raz­li­či­tih gri­je­ha ne­po­šti­va­nja jav­nih in­te­re­sa. Za mo­ral­ne lič­nos­ti. Na lo­šem gla­su da priv­la­či lju­de s ugra­đe­nim gre­ška­ma, po­li­ti­ka bi se – kad (ako) no­vi pro­izvod uđe u ma­sov­nu upo­tre­bu – mo­gla os­lo­bo­di­ti ne­ga­tiv­ne sli­ke da je le­glo lju­di ko­ji su dav­no na­pus­ti­li an­tič­ke ide­ale bri­ge o svo­jim gra­đa­ni­ma; umjes­to to­ga, uglav­nom jed­no go­vo­re, dru­go ra­de a tre­će mis­le (kad mis­le). I, u pra­vi­lu, sa­mi do­bro pro­la­ze. No­vak u fran­cu­skoj po­li­ti­ci htio bi očis­ti­ti za­te­če­ne Au­gi­ji­ne sta­je, da ne ome­ta­ju nje­gov plan re­for­me zem­lje, mo­der­ni­za­ci­je dr­ža­ve i us­pos­ta­ve mo­ral­no­ga druš­tva, a da se sam ne iz­di­že u ne­us­tav­ni po­lo­žaj mo­ral­no­ga su­ca u sre­di­ni ko­ja ži­vi u uobi­ča­je­nom rit­mu da­naš­nje es­trad­no-me­dij­ske po­li­ti­ke, od afe­re do afe­re. No­vi pred­sjed­nik ni sam ni­je iz­bje­gao toj kar­mi u me­de­no­me mje­se­cu svo­je vlas­ti kad je ne­iz­bje­ži­vi „Le Ca­nard en­c­ha­ine“iz svo­jih iz­vo­ra iz­vu­kao kom­pro­mi­ti­ra­ju­ći po­da­tak za nje­go­va bli­skog mi­nis­tra (Ric­har­da Fer­ran­da) da je pri­je po­li­tič­ke ka­ri­je­re, kao di­rek­tor stam­be­ne za­dru­ge u Bre­ta­nji ne­se­bič­no po­ma­gao, pr­vo su­pru­zi (sa­da biv­šoj), a on­da lju­bav­ni­ci, da se do­mog­nu imo­vi­ne, koju bi, ka­ko kri­ti­ča­ri do­ka­zu­ju a is­tra­ga pro­vje­ra­va, te­ško do­bi­li bez nje­go­ve po­mo­ći. Su­kob in­te­re­sa ni­je, či­ni se, spo­ran: mo­ral­na od­go­vor­nost vi­si u zra­ku; od­vjet­niš­tvo je, pos­li­je po­čet­no­ga ko­le­ba­nja, po­kre­nu­lo „pre­dis­traž­ne rad­nje“. Po­dig­ne li od­vjet­niš­tvo ci­je­lu stvar na vi­šu ra­zi­nu is­tra­ge – što je još uvijek stu­bu ni­že od op­tuž­ni­ca s ko­ji­ma se u Hr­vat­skoj po­bje­đu­je na iz­bo­ri­ma – mi­nis­tar će mo­ra­ti da­ti os­tav­ku i na­pus­ti­ti po­li­ti­ku. To spa­da u stan­dar­de nove vlas­ti, u nje­zi­nu pr­vu pa­ra­dig­mat­sku za­po­vi­jed: ne kra­di! Pred­sjed­nik je oba­vi­jes­tio mi­nis­tra što ga če­ka, po­kre­ne li se is­tra­ga pro­tiv nje­ga, pre­ko­rio no­vi­ne da „ne mo­gu bi­ti su­dac“i ob­z­na­nio de­talj­ni plan ko­jim ra­ču­na vra­ti­ti po­vje­re­nje u po­li­ti­ku i de­mo­kra­ci­ju. Iz nje­go­va glav­nog po­li­tič­kog sa­vez­ni­ka, cen­tris­ta Franço­isa Bayro­ua, gla­som „ču­va­ra pe­ča­ta“, pro­go­va­ra­ju i Mon­tesqu­ieu i Ro­usse­au za­jed­no: „Ins­ti­tu­ci­je su za to da lju­di­ma da­du vr­li­ne, da ljud­ske sla­bos­ti ne bi kon­ta­mi­ni­ra­le druš­tvo“! Za­što je Em­ma­nu­el Ma­cron svoju pe­ri­li­cu spus­tio naj­pri­je baš na ro­vi­ti te­ren po­li­tič­ko­ga (ne)mo­ra­la, i ta­mo otvo­rio pr­vo gra­di­li­šte, pri­je ne­go što dir­ne u osi­nje gni­jez­do rad­no­ga za­ko­no­dav­s­tva, u min­ska sin­di­kal­na po­lja ko­ja mo­gu raz­ni­je­ti nje­go­vu „novu po­li­ti­ku“? Vje­ro­jat­no i zbog iz­bor­no­ga ka­len­da­ra: tre­ba­ju mu gla­so­vi bi­ra­ča ko­ji ne vje­ru­ju u po­li­ti­ku, a ni­su iz­gu­bi­li po­vje­re­nje u nje­ga. Da bi sti­gao do „no­vih lju­di“, do „no­vih ide­ja“i do ko­nač­no­ga odre­di­šta „nove Fran­cu­ske“, no­vi je pred­sjed­nik lan­si­rao na vri­je­me novu pe­ri­li­cu da s po­li­ti­ke ski­ne sloj sta­rin­sko­ga pu­de­ra, ko­ji ne raz­li­ku­je po­li­tič­ko do­bro od zla. Da je če­kao da mu dru­gi, stran­ke ili kla­no­vi, iz­gra­de za­šti­će­nu ma­gis­tra­lu ko­ja si­gur­no vo­di u Eli­zej­sku pa­la­ču, ne bi ta­mo ni­kad sti­gao; pre­vi­še bi ga br­žih kan­di­da­ta is­tis­nu­lo iz utr­ke. Da če­ka da mu net­ko dru­gi na bi­ra­li­štu stvo­ri skup­štin­sku ve­ći­nu s ko­jom će mo­ći mi­je­nja­ti zem­lju, za­peo bi na kom­bi­na­to­ri­ci i ostao na po­la pu­ta. Ot­pri­li­ke kao nje­go­vi pret­hod­ni­ci, kad su se upu­šta­li u hi­per­pred­sjed­nič­ki vo­lun­ta­ri­zam (Sar­kozy), s pu­no ko­ko­da­ka­nja a bez ikak­vih pi­li­ća, ili spu­šta­li na ra­zi­nu „nor­mal­no­ga pred­sjed­ni­ka“(Hol­lan­de), ko­je­mu je dr­ža­va sve oči­ti­je iz­mi­ca­la iz ru­ku. Bi­ogra­fi ka­žu da je Ma­cron pu­no na­učio na nji­ho­vim gre­ška­ma; su­vi­še je in­te­li­gen­tan da bi ih po­nav­ljao.

Iz­a­brao je te­ži put

Da se pre­pus­ti ru­ti­ni „lju­di sis­te­ma“, pro­gu­ta­le bi ga „sta­re struk­tu­re“, umjes­to da on raš­čis­ti s nji­ma. Nje­gov prvi za­kon­ski (i za­ko­ni­ti) „udar“na sis­tem­sku po­li­ti­ku ne­ga­tiv­ne ka­drov­ske se­lek­ci­je od­go­vor je oni­ma ko­ji se još pra­ve da ga ne poz­na­ju, ko­ji ga ni­su us­pje­li spri­je­či­ti da do­đe na vlast, a ko­ji sa sva­kim no­vim da­nom sve ma­nje vje­ru­ju da je Ma­cron pro­laz­na po­ja­va, a sve vi­še uvi­đa­ju da ma­kro­ni­zam ni­je ana­kro­ni­zam u za­pu­šte­noj dr­ža­vi i druš­tvu. Ma­cron ne že­li mi­je­nja­ti na­mje­štaj u pred­sjed­nič­koj pa­la­či; že­li mi­je­nja­ti pri­ro­du vlas­ti, sa­dr­žaj po­li­ti­ke i kva­li­te­tu lju­di. Mla­di je pred­sjed­nik iz­a­brao te­ži put, da bu­de gos­po­dar dr­ža­ve ko­joj je na če­lu, iako sa stra­ne mo­že iz­gle­da­ti da sve te­če glat­ko pre­ma pot­pu­noj po­bje­di i u „tre­ćem kru­gu“, na skup­štin­skim iz­bo­ri­ma (11.i 18. lip­nja). Do­bi­je li i tu ve­ći­nu, i to s lju­di­ma „pot­pu­no­ga in­te­gri­te­ta“, gle­de sta­vo­va ko­je zas­tu­pa­ju i gle­de nji­ho­va po­na­ša­nja, sa­mo mu ne­bo pos­ta­je gra­ni­ca da uđe u red vla­da­ra ko­ji su gra­di­li ili ob­nav­lja­li fran­cu­sku ve­li­či­nu. Nje­go­ve se vi­so­ke am­bi­ci­je oči­tu­ju i na ra­zi­ni sim­bo­la, što se mo­glo vi­dje­ti u Lo­uvreu, kad je stu­pao na vlast, kao da ga Fran­cu­zi­ma ša­lje sa­ma Po­vi­jest, ili u Ver­sa­il­le­su, kad je ugoš­ća­vao Pu­ti­na, kao da Fran­cu­ska iz slav­ne proš­los­ti ide rav­no u slav­nu bu­duć­nost. Kra­ljev­ske pa­la­če slu­že kao po­seb­no mjes­to po­sve­će­nja pred­sjed­nič­ke funk­ci­je, pr­vog pra­vog re­pu­bli­kan­sko­ga mo­nar­ha, pos­li­je ge­ne­ra­la De Ga­ul­lea. Stro­go pro­fi­li­ra­ni Ge­ne­ral ni­je na­me­tao aske­ti­zam kao oba­vez­ni dr­žav­ni ko­deks. Nje­gov naj­mla­đi na­s­ljed­nik pla­ni­ra (sa)gra­di­ti „cor­don sa­ni­ta­ire“iz­me­đu jav­nog nov­ca i (ne)ov­la­šte­nih po­tro­ša­ča, iz­jed­na­či­ti vla­da­re s po­da­ni­ci­ma, uki­nu­ti pri­vi­le­gi­je po­li­ti­ča­ri­ma, pa i iz go­lis­tič­ko­ga vre­me­na. Tko se ho­će ba­vi­ti jav­nim pos­lom, mo­ra za­bo­ra­vi­ti pri­vat­ne in­te­re­se: kao da je Ma­cron ro­đen u Du­brov­ni­ku (a ne u Ami­en­su). Ni­je­dan pred­sjed­nik pri­je nje­ga ni­je htio di­ra­ti u Sud prav­de Re­pu­bli­ke, iako je sva­ko­me bi­lo jas­no da su proš­la vre­me­na (ra­ta u Al­ži­ru) kad je tre­ba­lo za­šti­ti­ti dr­ža­vu od mo­gu­ćeg iz­no­še­nja taj­ni u pos­tup­ci­ma pred re­dov­nim su­do­vi­ma. Što je taj­na u da­naš­njem svi­je­tu u ko­jem se ni­šta ne mo­že sa­kri­ti, ili iz­da­ja u dr­ža­vi, ko­ja vi­še ne­ma što iz­da­ti, da bi pro­fe­si­onal­ni su­ci i pro­fe­si­onal­ni po­li­ti­ča­ri (zas­tup­ni­ci i se­na­to­ri), okup­lje­ni u is­to­me su­di­štu, osu­đi­va­li ili os­lo­ba­đa­li (od) kriv­nje svo­je ko­le­ge? Zna­ju­ći za nje­go­ve po­li­tič­ke in­s­pi­ra­ci­je, pred­sjed­ni­ku Ma­cro­nu nit­ko ne spo­či­ta­va po­pu­li­zam; kod bi­ra­ča će za­ci­je­lo do­bi­ti po­zi­tiv­ne po­ene što uki­da posebni sud za vi­so­ke po­li­ti­ča­re, bez ob­zi­ra na De Ga­ul­le­ovo očins­tvo (ko­jeg bi se i on vje­ro­jat­no u me­đu­vre­me­nu odre­kao). Proš­lo je dav­no vri­je­me ugro­ze ko­je bi oprav­da­va­lo nje­go­vo dalj­nje pos­to­ja­nje: pret­hod­ni­ci to ni­su vi­dje­li; no­vi pred­sjed­nik po­en­ti­ra na bi­zar­noj či­nje­ni­ci da jed­no dr­žav­no ti­je­lo ola­ko do­di­je­li sto­ti­ne mi­li­ju­na eura dr­žav­no­ga nov­ca, a da dru­go ni okom ne trep­ne, kad am­nes­ti­ra tak­vu neo­d­go­vor­nost! No­vac je vla­da­ri­ma odu­vi­jek bio pred­met obo­ža­va­nja i čež­nje, znat­no vi­še ne­go­li pre­zi­ra i od­bi­ja­nja. Čak i sve­ti lju­di, kad su se za­tje­ca­li u vlas­ti, zna­li su ka­pi­ta­li­zi­ra­ti svoj po­lo­žaj: Ric­he­li­ue je bio sve­će­nik (kar­di­nal) sve do smr­ti, a kao pre­mi­jer Lo­uisa XIII. obo­ga­tio se jav­nim na­me­ti­ma po sis­te­mu po­la pi­je, po­la šar­cu da­je. Za ono vri­je­me, sve je bi­lo le­gal­no: kar­di­nal je svo­jim nov­cem gra­dio ne­ke objek­te kad bi pre­sah­nu­la kra­lje­va bla­gaj­na. U ču­ve­nom „Po­li­tič­ko­me tes­ta­men­tu“(na)pi­sao je ka­ko „ni­šta ne spre­ča­va da je­dan čo­vjek mo­že ra­di­ti za se­be, ra­de­ći za dr­ža­vu“. Jav­ni in­te­re­si i jav­ni mo­ral mo­ra­ju pri to­me bi­ti pri­je pri­vat­nih in­te­re­sa i važ­ni­ji od pri­vat­no­ga mo­ra­la: ako bo­ga­ta dr­ža­va ima i bo­ga­te vla­da­re, tim bo­lje i za dr­ža­vu i za vla­da­re! Još se je­dan slav­ni kar­di­nal (Ma­za­ri­ne) obo­ga­tio slu­že­ći mo­nar­hi­ji: u An­ci­en Re­gi­meu, na­po­mi­nje po­vjes­ni­čar Maxi­me Tan­don­net, „je­dva se mo­glo raz­li­ko­va­ti osob­ne in­te­re­se od in­te­re­sa dr­ža­ve“. U mo­der­ni­ja vre­me­na, od Re­vo­lu­ci­je ko­ja je gi­ljo­ti­nom „čis­ti­la“svo­je re­do­ve (i) od ko­rup­ci­je, pa sve do na­ših da­na, kad je sve do­bi­lo ci­je­nu, no­vac se, sa svim za­bra­na­ma i kaz­na­ma, li­je­pi za pr­ste neo­t­por­nih po­li­ti­ča­ra; dok su u an­glo­sak­son­skim zem­lja­ma po­li­tič­ki i dr­žav­ni skan­da­li nas­ta­ja­li uglav­nom kao „afe­re sr­ca“, u Fran­cu­skoj se oni do­ga­đa­ju kao „afe­re dže­pa“, ili u neo­buz­da­noj bor­bi za po­lo­ža­je u vlas­ti. U svo­je vri­je­me, Mit­ter­rand je go­vo­rio o „la­kom nov­cu ko­ji ko­rum­pi­ra“, ali se sam ni­je mo­gao upus­ti­ti u opas­ne ve­ze, jer je u dže­pu imao zmi­ju, nit­ko ga ni­je vi­dio da je pla­tio ra­čun (ni da je sti­gao na vri­je­me); Sar­kozy je no­sio oži­ljak si­ro­maš­nog dje­te­ta iz bo­ga­to­ga Ne­uil­lyja, pa je me­đu pr­vim pred­sjed­nič­kim mje­ra­ma se­bi udvos­tru­čio pla­ću; Hol­lan­de je, s ide­olo­škim ute­gom “tvr­de“lje­vi­ce, u po­čet­ku jav­no iz­ra­ža­vao pre­zir pre­ma nov­cu, da bi u nas­tav­ku na­šao s nji­me za­jed­nič­ki je­zik; prag­ma­tič­ni Ma­cron ne­ma pre­ma nov­cu ni­kak­vih emo­ci­ja, ni­ti ga po­seb­no vo­li, ni­ti ga oso­bi­to mr­zi: biv­šem ban­ka­ru je pri­rod­no da se no­vac vr­ti: što br­že i vid­lji­vi­je, to bo­lje i za dr­ža­vu i za dr­žav­lja­ne.

Dr­ži­te lo­po­va!

Is­kus­tvo iz svih bor­bi pro­tiv ko­rup­ci­je po­t­vr­đu­je da ni­je la­ko na­vi­jes­ti­ti rat ne­mo­ra­lu u po­li­ti­ci, i po­li­tič­koj ne­mo­ral­nos­ti, i iz­vu­ći ži­vu gla­vu, dok se od ve­li­ke vi­ke „Dr­ži­te lo­po­va!“ne ra­zaz­na­je što je mo­ral­no, što je po­želj­no i do­pu­šte­no, a što je s dru­ge stra­ne cr­te ko­ja di­je­li mo­ral od ne­mo­ral­nos­ti, do­pu­šte­no od ne­do­pu­šte­no­ga po­na­ša­nja. Ma­cro­nov plan o po­li­tič­koj čis­to­ći, i o čis­toj po­li­ti­ci, pa­da na plod­no tlo, jer je fa­ma o ko­rup­ci­ji u po­s­ljed­njih po­la sto­lje­ća pos­ta­la ja­ča i od ko­rup­ci­je sa­me, i do­la­zi u do­bro vri­je­me, jer se u druš­tvu for­mi­ra kri­tič­na ma­sa ko­ja va­pi za čis­to­ćom po­li­tič­ko­ga ži­vo­ta. Skan­da­li i afe­re u re­dov­nom, a oso­bi­to u iz­bor­no­me pe­ri­odu, mo­bi­li­zi­ra­ju ve­li­ki dio de­mo­krat­ske jav­nos­ti ko­ji ni­je iz­gu­bio na­du da se po­li­ti­ka ne mo­ra fa­tal­no uda­lja­va­ti od re­al­nos­ti i od lju­di. Od le­gi­tim­nih i ra­zum­nih zah­tje­va za čis­tom po­li­ti­kom, s ko­jom Ma­cron za­po­či­nje pred­sjed­nič­ki man­dat, ma­li ko­rak vo­di na dru­gu stra­nu, u čis­tuns­tvo u po­li­ti­ci, s ko­jim je te­ško uprav­lja­ti. Po­vjes­ni­ča­ru Maxi­meu Tan­don­ne­tu sa­daš­nje sta­nje du­bo­kih ra­zo­ča­ra­nja, te­me­lji­to­ga ne­za­do­volj­stva, ve­li­kih oče­ki­va­nja, oprav­da­nog nes­trp­lje­nja i le­gi­tim­ne „op­se­si­je o sa­vr­še­nos­ti po­li­tič­ko­ga po­na­ša­nja“us­po­re­di­vo je s „po­li­ti­kom Ro­bes­pi­er­rea iz vre­me­na Re­vo­lu­ci­je i re­vo­lu­ci­onar­no­ga te­ro­ra“. U nje­go­voj re­kons­truk­ci­ji duh Ne­pot­kup­lji­vog sre­će se s po­gle­dom Dan­to­na ko­ji ga na pu­tu pre­ma gi­ljo­ti­ni opo­mi­nje: „Sli­je­diš me, Ro­bes­pi­er­re! Sli­je­diš me“! Ni­je ne­poz­na­to da je i Ne­pot­kup­lji­vi do­šao na red... Em­ma­nu­el Ma­cron je od vr­ti­ća do Eli­zej­ske pa­la­če na­učio bi­ti naj­bo­lji da bi išao gr­lom u ja­go­de. U nje­go­voj me­to­di, do­bre pri­pre­me su do­sad bi­le vi­še od po­la us­pje­ha.

Is­kus­tvo iz svih bor­bi pro­tiv ko­rup­ci­je po­t­vr­đu­je da ni­je la­ko na­vi­jes­ti­ti rat ne­mo­ra­lu u po­li­ti­ci i po­li­tič­koj ne­mo­ral­nos­ti, i iz­vu­ći ži­vu gla­vu

Od le­gi­tim­nih i ra­zum­nih zah­tje­va za čis­tom po­li­ti­kom, s ko­jom Ma­cron za­po­či­nje man­dat, ma­li ko­rak vo­di na dru­gu stra­nu, u čis­tuns­tvo u po­li­ti­ci

MLA­DI PRED­SJED­NIK no­vak u fran­cu­skoj po­li­ti­ci htio bi očis­ti­ti za­te­če­ne Au­gi­ji­ne sta­je, da ne ome­ta­ju nje­gov plan re­for­me zem­lje, mo­der­ni­za­ci­je dr­ža­ve i us­pos­ta­ve mo­ral­no­ga druš­tva

Hol­lan­de je iz­ra­ža­vao pri­je­zir pre­ma nov­cu, da bi na­šao s nji­me za­jed­nič­ki je­zik

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.