Go­ran “Viš­njić ZA ‘GE­NE­RA­LA’ NI­SAM UZEO NI CEN­TA, DO­BIT ĆU TRI AVIONSKE KARTE

PRE­VI­ŠE JE NUKLEARNOG ORUŽ­JA. SVI SE SKU­PA MO­ŽE­MO UNIŠTITI. TAJ STRAH POS­TO­JI, POGOTOVO OD DO­LA­SKA TRUM­PA KO­JI NE­MA POJMA ŠTO RA­DI JER VO­DI DR­ŽA­VU KAO DA VO­DI BIZ­NIS

Vecernji list - Hrvatska - - Aktualno - Raz­go­va­ra­la: MAJA CAR Sni­mio: BORIS ŠČITAR

Rat me za­ka­čio u JNA, u Ni­šu. Sje­ćam se pr­vih tv-vi­jes­ti, bal­van-re­vo­lu­ci­je. Imao sam upit­ni­ke iz­nad gla­ve jer su na­ma rek­li da je Slo­ve­ni­ja obja­vi­la rat Ju­gos­la­vi­ji

Od Ve­le­bi­ta do Za­dra pre­ko Pa­ga do Đur­đev­ca. Da­ni ra­to­va­nja, po­no­sa i sla­ve. Tur­bu­lent­ne 90-e u Hr­vat­skoj su zad­nja če­ti­ri mjeseca opet opip­lji­vo ži­ve. No pri­go­da je ljep­ša – sni­ma­nje filma i HRT-ove se­ri­je “Ge­ne­ral” An­tu­na Vr­do­lja­ka o ži­vo­tu ge­ne­ra­la An­te Go­to­vi­ne ko­jeg glu­mi Go­ran Viš­njić. Čo­vje­ku, ko­jeg je u do­mo­vi­ni sres­ti pra­va ri­jet­kost, ovo je naj­du­lji bo­ra­vak kod ku­će ot­ka­ko je 1999. po­čeo gra­di­ti hol­lywo­od­sku ka­ri­je­ru. Na­kon 13 go­di­na pa­uze opet glu­mi na ma­te­rin­skom je­zi­ku. Ovih da­na kra­ju pri­vo­di svoj an­ga­žman u pro­jek­tu, us­pio je do­ći do da­ha, sjes­ti i u mi­ru re­zi­mi­ra­ti do­sa­daš­nje doj­mo­ve, ali po­raz­go­va­ra­ti i o ži­vo­tu, glu­mi, pa i do­živ­lja­ju druš­tve­no-po­li­tič­ke si­tu­aci­je u zem­lji sa­da ka­da ju je na­kon du­go vre­me­na opet us­pio na li­cu mjes­ta osje­ti­ti.

Go­ran ili An­te... na­kon če­ti­ri mjeseca snimanja ka­ko da vas zo­vem, ko­li­ko ste u li­ku?

Go­ran, Go­ran. Iako, sni­ma­nje je sa­mo po se­bi ja­ko na­por­no jer je kons­tru­ira­no ta­ko da se ci­je­li moj dio sni­mi ka­ko bih na­kon če­ti­ri mjeseca mo­gao oti­ći do­ma vi­dje­ti dje­cu. Eki­pi os­ta­je još dva­de­se­tak da­na ra­da. Ma­da raz­ma­tra­mo ide­ju da do­da­mo još dvi­je epi­zo­de ko­je bi mo­gle bi­ti ja­ko za­nim­lji­ve i u tom slu­ča­ju bih se opet vra­tio u Hr­vat­sku za par mje­se­ci. Re­la­tiv­no je na­por­no, ima pu­no pos­la i ni­je po­an­ta u to­me da smo du­go sati u jed­nom da­nu na se­tu, već su pri­pre­me te­ške. Ima pu­no pos­la ko­ji se mo­ra odra­di­ti kod ku­će da bih dru­gi dan do­šao spre­man na set. Od me­mo­ri­ra­nja tek­s­ta do pri­pre­me na­či­na nje­go­ve iz­ved­be, pu­no je di­ja­lo­ga. Sje­ti­te se “Du­ge mrač­ne no­ći”, di­ja­lo­zi su zah­tjev­ni, a ne na ra­zi­ni “bok, sta­ri, kaj ima?” O nji­ma tre­ba raz­mis­li­ti i pri­pre­mi­ti ih da bi zvu­ča­li pri­rod­no, a kad to us­pi­ješ, fe­no­me­nal­ni su.

Jes­te li za­do­volj­ni si­ro­vim ma­te­ri­ja­lom ko­ji ste do sa­da vi­dje­li?

Ni­sam vi­dio pu­no jer ne ra­di se pa­ra­lel­na mon­ta­ža. Vi­dio sam ne­ke di­je­lo­ve ko­je sam obja­vio i na svo­jem pro­fi­lu na Ins­ta­gra­mu, vi­še kao za­hva­lu Mi­nis­tar­stvu obra­ne, pri­mje­ri­ce, snim­ku sce­ne ka­da Ta­rik Fi­li­po­vić i ja iz­la­zi­mo iz he­li­kop­te­ra, ili iz Imot­skog, pre­li­je­ta­nje Mi­ga-21 u na­pa­du...

Zna­či ushi­će­nje je tu, ali i za­mor se osje­ća?

Ma­lo da. No ne veći ne­go u sva­kom pos­lu ako ga ra­diš ova­ko zduš­no. Ovo je ve­lik po­sao, ali kad odra­diš je­dan do­bar dan, pri­mje­ri­ce po­put onog u Đur­đev­cu iz pe­ri­oda Le­gi­je stra­na­ca sa Slav­kom So­bi­nom i Re­ne­om Bi­to­raj­cem, ne­ma bo­ljeg osje­ća­ja. Uju­tro sam i ja­hao pri­je po­čet­ka tog snimanja, na­kon de­set go­di­na sreo na­šeg ka­ska­de­ra Ivu Kri­što­fa, ma sre­ći ne­ma kra­ja. Za­nim­lji­vo je.

Ja­ha­li ste, vo­zi­li tenk, a he­li­kop­ter?

E, to mi ni­su da­li. Htio sam, ali ni­šta.

An­tun Vr­do­ljak slo­vi za stro­gog, zah­tjev­nog re­da­te­lja. Je li na se­tu ola­kot­na ili ote­got­na okol­nost bi­ti nje­gov zet?

Slo­vi za stro­gog? Ne mis­lim ta­ko, re­kao bih pri­je da su nje­go­vi tek­s­to­vi zah­tjev­ni. Ne­ki ko­le­ge se zez­nu pa do­đu na set pri­prem­lje­ni kao što bi se pri­pre­mi­li mo­žda za ne­ku sa­pu­ni­cu pa shva­te da ni­su do­volj­no sprem­ni i tu se stva­ra do­jam te stro­gos­ti. I u tom slu­ča­ju on re­agi­ra naj­nor­mal­ni­je i po­ku­ša­va po­mo­ći glum­cu. A ja kao nje­gov zet... ma sa­da to vi­še ne­ma ni­kak­ve ve­ze. Ja sam je­dan od lju­di ko­ji je po­ti­cao da se ovaj film uop­će kre­ne ra­di­ti ta­ko da smo u to­me sku­pa od po­čet­ka i ne­ma tu po­seb­nog od­no­sa, pri­ja­telj­ski je i mo­že­mo si vi­še to­ga re­ći ne­go što smo to mo­gli pri­je. Za­pra­vo je i bo­lje.

Si­gur­no su i do vas doš­le pri­če “ma Viš­njić je za ulo­gu Go­to­vi­ne do­bio ba­rem de­set mi­li­ju­na do­la­ra!” Kak­va je za­pra­vo is­ti­na?

Je­su. Ali ni­sam uzeo ni cen­ta, mo­že­te to na­zva­ti do­bro­tvor­nim ra­dom ili do­mo­ljub­ljem. Pro­duk­ci­ja bi mi, na­ime, tre­ba­la pla­ti­ti tri avionske karte, za me­ne, za mo­ju že­nu i za si­na Vi­ga, i to će se po­kri­ti tek na kra­ju filma, ka­da sve dru­go bu­de po­kri­ve­no. Zna­či, i to je upit­no. Ša­lu na stra­nu, od­go­vor­no tvr­dim da za ovaj film ne uzi­mam ni­ka­kav ho­no­rar. Čuo sam pri­če da je i Vi­go za­ra­dio. I is­ti­ni­te su. Pla­ćen je u le­go koc­ki­ca­ma ko­je je do­bio na se­tu.

Kad re­zi­mi­ra­te, je li vam ovo naj­važ­ni­ja ulo­ga do sa­da?

Te­ško je mak­nu­ti Ha­mle­ta ili “Hit­nu služ­bu” ko­ji su tra­ja­li po osam go­di­na, ali ako ne ra­ču­na­mo na vi­jek tra­ja­nja odre­đe­nog pro­jek­ta, ovo je de­fi­ni­tiv­no je­dan od naj­dra­žih i naj­te­žih li­ko­va ko­je sam u ži­vo­tu imao pri­li­ke ra­di­ti. Na­rav­no, to go­vo­rim ne vi­djev­ši film, već po ovo­me ka­ko smo ra­di­li – iz du­še.

Pri­je po­čet­ka snimanja oba­vi­li ste ne­ko­li­ko te­le­fon­skih raz­go­vo­ra s An­tom Go­to­vi­nom. Jes­te li se u me­đu­vre­me­nu sre­li?

Je­smo, ali ka­ko ge­ne­ral Go­to­vi­na iz­bje­ga­va me­di­je, po­što­vat ću to pa ne­ću go­vo­ri­ti o na­šim in­tim­nim su­sre­ti­ma. Ni­je ni­ti bio na sni­ma­nju, ne za­to što to ne že­li, već za­to što ne že­li ni od če­ga ra­di­ti pom­pu.

Ko­jim po­te­zom je za vas pos­tao ne­pri­kos­no­ve­ni hr­vat­ski he­roj?

Ima to­li­ko to­ga, pa ra­di­mo osam epi­zo­da se­ri­je o nje­mu. Ali kad re­zi­mi­ram, mo­gu re­ći da je do­nio ne­ku ured­nost Hr­vat­ske voj­ske, on je taj ko­ji je in­zis­ti­rao na ško­li u Še­pu­ri­na­ma ko­ja je iz­ro­di­la no­vi ka­dar obra­zo­va­ne i iz­u­če­ne voj­ske ko­ju Hr­vat­ska pri­je ni­je ima­la i to je si­gur­no pri­do­ni­je­lo straš­nom oja­ča­va­nju voj­ske. Sam taj čin je ve­lik. Do­šao je kao le­gi­onar, na­pre­do­vao od bo­ji­šta do bo­ji­šta, uč­vr­stio obra­nu Liv­na, ni­zao us­pje­he od Mas­le­ni­ce pre­ko Olu­je... On je sim­bol hr­vat­skog pr­ko­sa i Do­mo­vin­skog ra­ta.

Film pra­ti nje­gov rat­ni put od 1991. Vi ste ta­da bi­li 19-go­diš­nji kli­nac. Gdje vas je rat za­te­kao, ka­ko ste raz­miš­lja­li u to vri­je­me?

Rat me za­ka­čio u JNA, slu­žio sam voj­sku u Ni­šu. Sje­ćam se tih pr­vih tv-vi­jes­ti, bal­van-re­vo­lu­ci­je. Imao sam upit­ni­ke iz­nad gla­ve jer ni­sam znao za­što se to do­ga­đa, tko su ti lju­di, na­ma su u Ni­šu pre­zen­ti­ra­li si­tu­aci­ju da je Slo­ve­ni­ja obja­vi­la rat Ju­gos­la­vi­ji. Bi­lo je to do­ba po­sve­maš­nje kon­fu­zi­je. Imali smo cen­zu­ri­ra­ne vi­jes­ti iz Sr­bi­je i mje­sec da­na su me du­lje za­dr­ža­li u voj­s­ci. A po po­vrat­ku u Hr­vat­sku Ši­be­nik je bio gra­na­ti­ran, ni­sam mo­gao to sve sku­pa shva­ti­ti. Ja­ko zbu­nju­ju­će vri­je­me. Čak sam se i mo­bi­li­zi­rao, ali u uni­for­mi sam bio krat­ko jer otvo­ri­la se Aka­de­mi­ja i po­sve­tio sam se stu­di­ra­nju.

Ka­ko bis­te re­agi­ra­li da opet za­ra­ti?

Na ovim pros­to­ri­ma, sa­da kad smo se po­di­je­li­li, vi­še ne­ma os­no­ve za slič­nu si­tu­aci­ju. Iako, i osam­de­se­tih su lju­di ta­ko mis­li­li, pa je is­pa­lo druk­či­je. Vrag ni­ka­da ne spa­va. Na­dam se da vi­še ne­ma raz­lo­ga za rat, ali to ne zna­či da mi ne tre­ba­mo bi­ti za sve sprem­ni i da­lje odr­ža­va­ti voj­sku. U Ame­ri­ci se, pri­mje­ri­ce, svi bu­ne ko­li­ki je voj­ni bu­džet, ali oni na kra­ju po­tro­še mi­li­jar­de do­la­ra na F35, ali kad ga za­vr­še i prodaju ga u svi­je­tu po 135 mi­li­ju­na do­la­ra po avi­onu, ži­ve na ra­čun to­ga. Dak­le, ula­ga­nje u obra­nu ne zna­či ne­po­treb­no ba­ca­nje nov­ca, već zna­či sta­bil­nost odre­đe­ne zem­lje. Kad se vi­di voj­ni­ka na uli­ci, to ne zna­či da se voj­ska mi­je­ša u druš­tvo, već da je to zem­lja u ko­joj je nje­zi­na voj­ska in­te­gri­ra­na u sta­nov­niš­tvo. Kad se Hr­vat­skoj voj­s­ci ku­pu­ju no­vi avi­oni, to zna­či da mi sa­mi mo­že­mo vo­di­ti ra­ču­na o svo­jem ne­bu. Sta­bil­nost sva­ke zem­lje ovi­si o to­me ko­li­ko je ja­ka i po­što­va­na nje­zi­na voj­ska.

A na glo­bal­noj ra­zi­ni?

Ot­kad je iz­miš­lje­na atom­ska bom­ba, svi smo u stra­hu od tre­ćeg svjet­skog ra­ta. Bog zna da ima pre­vi­še nuklearnog oruž­ja i da se svi sku­pa mo­že­mo uništiti. Taj strah pos­to­ji, pogotovo u Ame­ri­ci, a po­se­bi­ce na­kon do­la­ska Trum­pa na vlast ko­ji, du­bo­ko sam uvje­ren, ne­ma pojma što ra­di jer vo­di dr­ža­vu kao da vo­di biz­nis. Ne ka­žem da bih ja bo­lje, ali ne bih se kan­di­di­rao na tu po­zi­ci­ju. Nje­mu ta­mo ne­ma mjes­ta. Isko­ris­tio je ne­ki pra­zan pros­tor, ne­ku uč­ma­lost de­mo­kra­ta ko­ji su se pre­pus­ti­li osje­ća­ju da mo­gu po­bi­je­di­ti bez ikak­vih pro­ble­ma i na kra­ju je po­ku­pio gla­so­ve si­ro­ti­nje ko­joj on sa­da naj­vi­še ško­di. Lju­di ko­ji vo­de no­vi­ne, ko­ji vo­de Hol­lywo­od, de­mo­kra­ti, lju­di ko­ji vo­de jav­ni ži­vot, oni su bi­li pro­tiv nje­ga. Isko­ris­tio je na­rod ko­ji ži­vi u ne­ra­zvi­je­nim di­je­lo­vi­ma Ame­ri­ke, a imaj­te na umu da su ne­ka na­ša se­la ve­le­gra­do­vi za po­je­di­na se­la u Ame­ri­ci. Uglav­nom, Trump na vlas­ti je to­tal­no ra­su­lo, ne znam odak­le po­če­ti u ve­zi nje­ga. Ovo što ra­di za oko­liš... čo­vje­ka ko­ji ima ne znam ko­li­ko tuž­bi pro­tiv agen­ci­je za za­šti­tu oko­li­ša on je sta­vio da vo­di is­tu agen­ci­ju. Pa to je kao da de­mo­na an­ga­ži­raš da vo­di ne­ku po­druž­ni­cu u ra­ju. Ba­vim se za­šti­tom oko­li­ša i ži­vo­ti­nja, i šo­ki­ra me da stva­ri ko­je su se gra­di­le zad­njih 50 go­di­na, da za­ko­ne ko­ji su se po­oš­tri­va­li, po­put, re­ci­mo, za­ko­na o čis­to­ći vo­de i zra­ka, on sad dos­lov­no ba­ca kroz pro­zor.

Ali zbog Trum­pa se ne­će­te od­se­li­ti iz Ame­ri­ke?

A ne­eeeee. Za tri i pol go­di­ne će, na­dam se, naj­vje­ro­jat­ni­je oti­ći iz ure­da i do­ći će net­ko dru­gi.

Sve je iz­ne­na­dio an­ga­žman va­šeg si­na Vi­ga u „Ge­ne­ra­lu“u ulo­zi Go­to­vi­ne kao dje­ča­ka.

U sce­na­ri­ju pi­še “ma­li An­te”, a ma­li An­te ima pet go­di­na baš kao Vi­go. No pr­va ide­ja za taj po­tez pa­la je zbog fi­zič­ke slič­nos­ti Vi­ga i me­ne, a i te­ško je na­ći pe­to­go­diš­nje di­je­te ko­je mo­že odra­di­ti ta­ko zah­tjev­ne sce­ne. Vi­go i po do­ma stal­no glu­ma­ta, pa smo od­lu­či­li pro­ba­ti i is­pa­lo je su­per. Bi­lo mu je ja­ko li­je­po i stvar­no je bio od­li­čan.

Na­kon tog snimanja obja­vi­li ste na Ins­ta­gra­mu obi­telj­sku fo­to­gra­fi­ju na ko­joj je s va­ma i de­se­to­go­diš­nja La­na, va­ša iz­van­brač­na kćer.

Ina­če ne vo­lim pu­no po­ka­zi­va­ti ni­ti go­vo­ri­ti o svo­joj dje­ci ako ni­je ve­za­no za jav­ni nas­tup. Vi­go je glu­mio u fil­mu, a nje­go­va ma­ma i nje­go­va ses­tra La­na su ga bo­dri­le na se­tu. Su­per smo se za­bav­lja­li. Dra­go mi je da su ba­rem njih tro­je mo­gli bi­ti tu, na krat­ko sa mnom. Tin i Vi­vi­en su, na­ža­lost, mo­ra­li os­ta­ti do­ma zbog ško­le, ma­da su se li­je­po pro­ve­li sa svo­jom ku­mom.

Po­ka­zu­ju li i os­ta­li klin­ci in­te­res za glu­mu?

Ne. Vi­go je is­ko­ra­čio, ali sve u sve­mu pre­ra­no je to uop­će kod njih pre­poz­na­ti. I ja sam tek s de­vet go­di­na po­čeo ići u ama­ter­sko ka­za­li­šte. Baš sam vi­dio ne­ke svo­je snim­ke s otvo­re­nja Ši­ben­skog fes­ti­va­la dje­te­ta ka­da sam išao u osmi raz­red. Dao mi ju je Špi­ro Gu­be­ri­na. Na snim­ci imam 14 go­di­na i gro­zan sam. Ka­tas­tro­fa, to

je bi­lo tak­vo glu­ma­ta­nje. Da sam vi­dio tog klin­ca na po­zor­ni­ci, re­kao bih da taj ni­ka­da ne­će bi­ti glu­mac. Dak­le, vi­djet će­mo, ne­ka svi pr­vo za­vr­še ško­le.

Dok ste u Ame­ri­ci, hr­vat­ske vi­jes­ti pra­ti­te par­ci­jal­no, sad ste ov­dje du­lje vri­je­me i na li­cu mjes­ta imali ste pri­li­ke gle­da­ti pres­la­gi­va­nje Vla­de, pro­ble­me s Agrokorom, lo­kal­ne iz­bo­re. Ka­kav vam je do­jam o do­ma­ćoj druš­tve­no-po­li­tič­koj sce­ni?

Mo­gu re­ći jednu stvar zbog ko­je znam da će me ne­ki na­pas­ti, a ta je da je ve­li­ki pro­blem Hr­vat­ske taj što smo kao na­rod pe­si­mis­tič­ni. U ova če­ti­ri mjeseca ne­bro­je­no sam pu­ta čuo da bi Hr­vat­ska mo­gla bi­ti Švi­car­ska, a ja­ko pu­no tih ko­ji to go­vo­re htje­li bi ra­di­ti ona­ko ka­ko se ra­di­lo se­dam­de­se­tih u biv­šoj Ju­gos­la­vi­ji. E, to ne ide jed­no s dru­gim. Još uvi­jek je u hr­vat­skom na­ro­du nor­mal­no ne pla­ti­ti po­re­ze, ne po­šti­va­ti Vla­du, mu­če nas os­ta­ci ko­mu­niz­ma, par­ti­za­ni i us­ta­še ko­je tre­ba staviti iza se­be. E sad, kad to ka­žem ja, ka­žu mi “la­ko je te­bi, ti su u Ame­ri­ci”, a ja ka­žem da jest, ali to je stvar po­vi­jes­ti, a ne da­naš­njeg ži­vo­ta. Uz­mi­mo, pri­mje­ri­ce, Is­tru, ima is­tu Vla­du i is­te po­re­ze, ni­je u Ita­li­ji, a za­što je on­da to­li­ko is­pred ci­je­le zem­lje? Na to mi ka­žu da on­dje ni­je bi­lo ra­ta. Dak­le, uvi­jek se na­đe iz­li­ka Ele­men­ti za šti­ka­nje za­što je ne­ko­me bo­lje, a na­ma Cr­ve­na pod­lo­ga lo­ši­je. Ja ži­vim u zem­lji u ko­joj se ja­ko pu­no ra­di, pa čak i kad se pri­go­va­ra. On­dje pos­to­ji kul­tu­ra ra­da. Mis­lim da bi i u Hr­vat­skoj svi tre­ba­li vi­še po­što­va­ti dr­ža­vu i jed­nos­tav­no vi­še ra­di­ti.

Jes­te li gla­sa­li na lo­kal­nim iz­bo­ri­ma?

Ni­sam. Ali da sam gla­sao, u Ši­be­ni­ku bih gla­sao za gos­po­di­na Želj­ka Bu­ri­ća. Ši­be­nik, či­ni mi se, sto­ji ja­ko do­bro, stva­ri se po­mi­ču na­bo­lje, do­bi­ven je no­vac iz europ­skih fon­do­va za tvr­đa­ve. Ali čuo sam lju­de ka­ko pri­go­va­ra­ju da su ulo­ži­li pus­ti no­vac u tvr­đa­ve umjes­to da su od to­ga na­pra­vi­li vo­do­vod. Ne shva­ća­ju da je to no­vac do­bi­ven za ob­no­vu sta­ri­na i da se ne mo­že upo­tri­je­bi­ti za ne­što dru­go, a da ga ni­smo uze­li, sta­ri­ne bi pro­pa­da­le. Osim to­ga, mis­lim da se Ši­be­nik pos­li­je uni­šte­nja tvor­ni­ca do­bro pre­ba­cio na tu­ri­zam i u tom smje­ru tre­ba ići. I

Pr­vo sam ba­cio ci­ga­re­te, a u vri­je­me ka­da se pi­sa­lo o “plas­tič­nim ope­ra­ci­ja­ma”, ri­ječ je bi­la is­klju­či­vo o iz­bje­ga­va­nju al­ko­ho­la. Ne pi­jem ga već pet go­di­na pa čo­vjek iz­gu­bi onu pod­bu­hlost li­ca. Ne je­dem me­so ni mli­ječ­ne pro­izvo­de Trump na vlas­ti je to­tal­no ra­su­lo, ne znam odak­le po­če­ti. Ba­vim se za­šti­tom oko­li­ša i ži­vo­ti­nja i šo­ki­ra me da stva­ri ko­je su se gra­di­le 50 go­di­na Trump sa­da ba­ca kroz pro­zor

tre­ba vra­ti­ti ži­vot u cen­tar gra­da.

Ni­je ri­jet­kost da se glum­ci ba­ce u po­li­tič­ke vo­de. Bis­te li se mo­gli za­mis­li­ti u toj ulo­zi?

Ja ne. Baš sam slu­šao Ban­di­ća ka­ko ka­že “kad slje­de­ći gra­do­na­čel­nik bu­de znao to­li­ko pu­no o Za­gre­bu ko­li­ko znam ja...” Ti­me je sve re­kao. Da bi se iči­me ba­vio, mo­raš bi­ti tu i u to­me, zna­ti sva­ki de­talj. Kao i u ka­za­li­štu, ne mo­žeš na pre­mi­je­ru ako ni­si pot­pu­no spre­man. Po­li­ti­ka je slič­na stvar.

No nas­ta­vit će­te se ba­vi­ti za­uzi­ma­njem za eko­lo­gi­ju i pra­va ži­vo­ti­nja?

Ap­so­lut­no. Ak­tu­alan mi je i da­lje pro­jekt azi­la na Žar­ko­vi­ci ko­ji go­di­na­ma vo­di San­dra Sam­bra­ilo bez stru­je i vo­de, u straš­nim uvje­ti­ma. Du­bro­vač­ki azil bi se s do­la­skom no­vog gra­do­na­čel­ni­ka Ma­te Fran­ko­vi­ća tre­bao sa­ni­ra­ti jer tu je bi­la u pi­ta­nju lo­ša vo­lja biv­šeg gra­do­na­čel­ni­ka ko­ji ni­je htio ri­je­ši­ti tu si­tu­aci­ju. I su­pru­ga i ja ak­tiv­ni smo na tom po­dru­čju i u Ame­ri­ci. Za­la­že­mo se za uvo­đe­nje pri­rod­no ob­nov­lji­vih iz­vo­ra ener­gi­je.

Pre­se­li­li ste se iz Los An­ge­le­sa prak­tič­ki na se­lo?

Sat vre­me­na vož­nje iz­van gra­da, ali to je još uvi­jek za ta­moš­nje po­ima­nje, dio Los An­ge­le­sa. Iako, čiš­ći je zrak, klin­ci se pe­nju po dr­ve­ću i uži­va­ju sa ži­vo­ti­nja­ma, na br­du smo s po­gle­dom na mo­re.

Jes­te do­pus­ti­li klin­ci­ma da ko­ris­te lap­to­pe?

Tin ide u in­for­ma­tič­ku ško­lu, ali još ne­ma­ju svo­je mo­bi­te­le i ima­ju ja­ko li­mi­ti­ra­no vri­je­me za vi­de­oigri­ce. Na­ši su klin­ci va­ni, na pla­ži ili vo­ze bi­cik­le.

Vra­ti­mo se glu­mi, pr­va ste na­ša zvi­jez­da u Ame­ri­ci, a po­če­li ste u se­ri­ja­ma ko­je su da­nas kon­kret­no pro­duk­cij­ski, kva­li­ta­tiv­no i in­te­res­no pos­ta­le ja­če od fil­mo­va. Hol­lywo­od­ski glum­ci A lis­te pos­ta­li su li­ca HBO-a i Net­flixa. Ka­ko gle­da­te na tu pro­mje­nu?

Kad se sni­ma­la “Hit­na služ­ba”, slič­nih se­ri­ja ni­je bi­lo pu­no na pro­gra­mu, a ka­bel­ska te­le­vi­zi­ja prak­tič­ki ni­je pos­to­ja­la. Pos­to­jao je HBO i ni­šta dru­go. Ka­da je doš­la di­gi­tal­na teh­no­lo­gi­ja, sve je po­jef­ti­ni­lo i pri­če ko­je su pri­je mo­gle bi­ti is­pri­ča­ne sa­mo u vi­so“Wes­twor­ld” ko­bu­džet­nom fil­mu sa­da mo­gu bi­ti is­pri­ča­ne na te­le­vi­zi­ji. Osim to­ga, ako ne­ku knji­gu po­put “Igre pri­jes­to­lja” že­liš is­pri­ča­ti do­bro, ne mo­žeš na­pra­vi­ti od nje film jer to bi bio loš film. Ali ako že­liš pra­ti­ti ci­je­li opus, do­bit ćeš sjaj­nu se­ri­ju i to su film­ski lju­di pre­poz­na­li, a glum­ci idu za do­brim tek­s­to­vi­ma. Baš sam gle­dao s An­t­honyjem Hop­kin­som, to je sjaj­no.

Što vas no­vo če­ka u Ame­ri­ci?

U stu­de­nom po­či­njem sni­ma­ti no­vu se­zo­nu se­ri­je “Ti­me­less”, a do on­da ma­lo od­mo­ra i, ako ule­ti, ne­ki do­bar film. Ni­sam još ni is­pla­ni­rao ljet­ni od­mor.

Kad do­đe­te u Hr­vat­sku, zna­te da se svi vo­le ba­vi­ti ti­me jes­te li smr­ša­vje­li, obo­ji­li ko­su, a bi­lo je spo­me­na i ne­kih es­tet­skih ope­ra­ci­ja. Ka­ko kon­di­ci­ju odr­ža­va do­bro­dr­že­ći 44-go­diš­njak?

To za plas­tič­nu ope­ra­ci­ju mi je bi­lo naj­bo­lje! Is­ti­na je tak­va da sva­kih se­dam do osam go­di­na od­lu­čim mak­nu­ti ne­ki po­rok iz ži­vo­ta. Pr­vo su to bi­le ci­ga­re­te, a u vri­je­me ka­da se pi­sa­lo o tim “plas­tič­nim ope­ra­ci­ja­ma” ri­ječ je bi­la is­klju­či­vo o iz­bje­ga­va­nju al­ko­ho­la. Ne pi­jem ga već pet go­di­na pa čo­vjek ta­da iz­gu­bi onu pod­bu­hlost li­ca, a ako k to­me ne je­deš ni slat­ki­še, što mi ma­lo te­ško pa­da. Zdra­vo se hra­nim. Ne je­dem me­so ni­ti mli­ječ­ne pro­izvo­de. Taj­na je u to­me. I vjež­bam, na­rav­no. Sa­da već če­ti­ri mjeseca ni­sam sti­gao vjež­ba­ti jer je tem­po snimanja lud, pa je raz­li­ka od ono­ga ka­ko sam iz­gle­dao ka­da sam do­šao u Hr­vat­sku i ovo­ga sa­da po­ma­lo kri­tič­na. Mo­ram na­trag u Los An­ge­les. Zna­te, on­dje je i dru­ga­či­ji tem­po ra­da, su­bo­ta i nedjelja su ured­no slo­bod­ni. Ovo s “Ge­ne­ra­lom” je ipak zah­tjev­ni­ja priča.

Go­ra­na Viš­nji­ća pra­va je ri­jet­kost sres­ti u do­mo­vi­ni, ovo mu je naj­du­lji bo­ra­vak kod ku­će ot­ka­ko je 1999. po­čeo gra­di­ti hol­lywo­od­sku ka­ri­je­ru

Đur­đe­vač­ke de­ve “glu­me” u fil­mu “Ge­ne­ral” An­tu­na Vr­do­lja­ka

Le­gi­onar­ske sce­ne sni­ma­ne su u đur­đe­vač­koj pješ­ča­ri

DUŠKO JARAMAZ/PIXSELL

Ulo­gu dje­ča­ka, ma­log An­tu, glu­mi Vi­go Vi­s­njić, Go­ra­nov sin

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.