FAUNOV ČEŠNJAK ZA SNAGU, MOĆ I POHOTNOST

Rim­ski šum­ski bog i pra­kralj bi­lo je ovi­san o bi­je­lom lu­ku i, kad god bi os­tao bez nje­ga, lu­tao je šu­ma­ma u po­tra­zi za mla­dim češ­nji­ma

Vecernji list - Hrvatska - - Aktualno -

Iz za­hval­nos­ti pre­ma Fa­unu, Rim­lja­ni su ota­da pres­ta­li jes­ti češnjak i ne spo­mi­nje ga ni­jed­na nji­ho­va sta­ra ku­ha­ri­ca, čak ni one slav­ne iz car­skog raz­dob­lja

Fa­un ko­jeg je nje­gov otac raz­blud­ni šum­ski stvor Pi­cus, ni duh, ni bog, ni čo­vjek, ni div­lji ma­ga­rac, ob­da­rio snaž­nim du­hom, još snaž­ni­jom tje­les­nom gra­đom i spol­nom mo­ći, po­vrh to­ga i ma­ga­re­ćim udom, kak­va mu je uos­ta­lom po­ne­kad zna­la bi­ti gla­va, bu­du­ći da je imao moć da mi­je­nja iz­gled, bio je što­van u ra­nih Rim­lja­na kao bog pri­ro­de i šu­ma. Na svo­jim je ja­re­ćim no­ga­ma kro­čio bo­ri­ci­ma i hras­tov­nja­ci­ma i na­sr­tao po­djed­na­ko na že­ne ko­je su skup­lja­le bi­lje i go­mo­lji­ke po pro­plan­ci­ma sred ve­li­kih ital­skih šu­ma, kao i na svu žen­sku ži­vo­tinj­sku če­ljad ko­ja ni­je mo­gla odo­lje­ti nje­go­voj za­vod­lji­voj stras­ti. Sto­ga je bi­la u ta dav­na vre­me­na uvri­je­že­na le­gen­da da je on za­pra­vo bio pr­vi pra­kralj Ri­ma, ali i da se iz nje­go­ve ve­ze s bi­je­lom vu­či­com ro­dio La­tin, otac svih La­ti­na. Vje­ro­va­lo se ta­ko­đer da on svi­ra­ju­ći u svo­ju dvo­ci­jev­nu svi­ra­lu, ima moć po­tak­nu­ti rast div­ljeg lu­ka i češ­nja­ka ko­jeg je oso­bi­to vo­lio, a ko­ji ja­čao nje­go­vu spol­nu moć, pa on­da svir­kom do­ma­mi­ti ne­ku žen­ku i njo­me se nas­la­di­ti do mi­le vo­lje. Pla­ši­li su se ra­ni Rim­lja­ni svog šum­skog bo­ga i pra­kra­lja ko­ji je sve že­ne ko­je mu se ni­su htje­le po­da­ti či­nio ne­plod­ni­ma i ta­ko ugro­ža­vao iona­ko pro­ri­je­đe­no sta­nov­niš­tvo Gra­da. Pa ipak, imao je na­iz­gled sve­moć­ni Fa­un je­dan ne­dos­ta­tak. Nje­go­va je na­ime moć bi­la pot­pu­no za­vis­na od bi­je­log lu­ka i, kad god bi os­tao bez nje­ga, lu­tao je šu­ma­ma u po­tra­zi za mla­dim češ­nji­ma. Nje­gov lju­ti ne­pri­ja­telj Sil­van, bo­žans­tvo šu­ma, pas­ti­ra i ova­ca, ko­jeg je Fa­un čes­to ome­tao u nje­go­vim na­po­ri­ma da sa­ču­va usje­ve i sta­da ko­ja je on nje­go­vao i ču­vao, do­šap­nuo je ovu taj­nu rim­skim že­na­ma i, ka­ko ih je Fa­un stal­no ucje­nji­vao ne­plod­noš­ću ako mu se ne po­da­ju, od­lu­če one iš­ču­pa­ti sav div­lji češnjak oko Ri­ma i ta­ko Fa­una pri­si­li­ti da ih os­ta­vi na mi­ru. Usko­ro su opus­to­ši­li sve šu­me i pro­plan­ke, a od je­la s češ­nja­kom, ko­jeg je sa­da bi­lo u iz­o­bi­lju, pos­ta­li su Rim­lja­ni spol­no moć­ni­ji prem­da im je Fa­un i da­lje pri­je­tio ja­lo­voš­ću nji­ho­vih že­na i nji­ho­va po­tom­s­tva. Ipak, ni­je bi­lo la­ko hi­ro­vi­tom i pre­vrt­lji­vom po­hot­ni­ku. Lu­tao je uoko­lo ru­ju­ći svo­jim pap­ci­ma po tlu ka­ko bi pro­na­šao ko­ju skri­ve­nu gla­vi­cu, ali ka­ko su sav češnjak već ubra­le rim­ske že­ne, Fa­uno­va je moć kop­nje­la iz da­na u dan i pos­ta­jao je sve vi­še na­lik svom mar­lji­vom ro­đa­ku Sil­va­nu. No ona­ko ka­ko je kop­nje­la nje­go­va po­ho­ta i moć, za­ču­do je kop­nje­la hra­brost i rat­ni za­nos u Rim­lja­na, jer je upra­vo Fa­uno­va po­ho­ta bi­la mis­tič­ni i po­sve­će­ni ja­mac bor­be­ne si­li­ne rim­skog ro­da. Pa kad su ih opet jed­nom zgo­dom na­pa­li Etruš­ča­ni, na ru­bu po­ra­za, za­zo­vu oni Fa­una upo­moć, a on je, ka­žu, do­tr­čao na svo­jim ja­re­ćim no­ga­ma i po­si­jao je si­lan strah me­đu ne­pri­ja­te­lji­ma mla­de dr­ža­ve. Ta­ko su etrur­ski kra­lje­vi konačno po­ra­že­ni, a Rim je na­kon te bit­ke, za ko­ju se vje­ru­je da se odi­gra­la 509. go­di­ne pri­je Kris­ta, pos­tao slo­bod­na re­pu­bli­ka. Iz za­hval­nos­ti, Rim­lja­ni su ota­da pres­ta­li jes­ti češnjak i ne spo­mi­nje ga ni­jed­na nji­ho­va sta­ra ku­ha­ri­ca, čak ni one slav­ne iz car­skog raz­dob­lja. A Fa­unu, ko­ji se ta­ko opet do­mo­gao svog vo­lje­nog češ­nja­ka, vra­ti­la se spol­na moć i da­lje je na­pas­to­vao lju­de i be­šti­je, sve dok se i nje­mu, u ne­koj od onih gus­tih šu­ma jed­nom ni­je za­meo sva­ki trag. Pa ipak, mno­ge že­ne tvr­de da i da­nas, kad za­gri­zu u re­žanj češ­nja­ka, mo­gu ču­ti zvuk svi­ra­le ko­ji ih po­zi­va iz da­lji­ne. I ne­ka čud­na to­pli­na obuz­me im ti­je­lo i du­šu.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.