ISLAND

ZEM­LJA ZA UŽITAKI ČISTI RAJ ZA OČI, ALI KA­TAS­TRO­FA ZADŽEP

Vecernji list - Hrvatska - - Feljton - I z Is­lan­da ROBERT BUBALO nas­ta­vak na slje­de­ćoj stra­ni­ci >>

Ua­vi­onu Bri­tish Airwaysa ko­ji nas je iz Lon­do­na vo­zio u Rey­kja­vik za­mi­ri­sa­li su sen­dvi­či ko­je su nu­di­le stju­ar­de­se. Sen­dvič je oko pet fun­ta, ali od­ma­hu­je­mo gla­vom – oko 18 sati sli­je­će­mo u zrač­nu lu­ku Ke­fla­vik, pre­uzi­ma­mo au­to i do obliž­njeg Rey­kja­vi­ka ima­mo sa­mo po­la sa­ta. Svi u avi­onu ra­ču­na­mo na to da će­mo se naj­es­ti na kop­nu. U pri­lič­no ve­li­koj zrač­noj lu­ci, a i nor­mal­no da je ve­li­ka jer na Island sve do­la­zi bro­dom ili avi­onom, sto­ti­ne me­ta­ra du­gač­ki re­do­vi pred rent-a-ca­rom. Svat­ko tko do­la­zi u ovu zem­lju bez auto­mo­bi­la je mr­tav, svi su una­pri­jed zna­li da Island tre­ba obi­la­zi­ti i sva­ku noć spa­va­ti u dru­gom mjes­tu. – Ču­vaj­te se is­lan­d­skog vje­tra – rek­la mi je za­pos­le­ni­ca rent-a-car ku­će kad sam do­šao na red da pre­uz­mem svo­je vo­zi­lo. – Na­vi­kao sam ja na bu­ru – od­ma­hu­jem ru­kom. – Go­vo­rim vam to za­to što nam dos­ta tu­ris­ta vra­ti au­to bez vra­ta. Vje­tar ih od­lo­mi. Za­to vra­ta uvi­jek otva­raj­te s dvi­je ru­ke jer će­te mo­ra­ti pla­ti­ti šte­tu od­mah. A kod nas je sve sku­po – upo­zo­ri­la me.

Gos­po­din Rit

Ubr­zo smo kre­nu­li u glav­ni grad i još br­že se uvje­ri­li da je u Rey­kja­vi­ku do­volj­no bi­ti je­dan dan da bi­smo ve­ći­nu to­ga vi­dje­li. Ali tu je i dru­gi raz­log za­što smo ga br­zo na­pus­ti­li: ci­je­ne. U Rey­kja­vi­ku zvo­ni­mo na vra­ta “gu­es­t­ho­usea” gdje smo re­ze­vi­ra­li so­be, sa­mo sto me­ta­ra od nji­ho­ve gran­di­oz­ne cr­k­ve Hal­l­grim­skir­kja. Otva­ra nam vlas­nik, na­rav­no pla­vo­kos, osje­ti se bla­gi mi­ris al­ko­ho­la. Kas­ni­je sam se uvje­rio da su Is­lan­đa­ni uljud­ni, mir­ni, ali pri­lič­no de­pre­siv­ni i da dos­ta pi­ju. – Ja sam Rit. Izvo­li­te – ka­zao je na­smi­ja­na li­ca. Po­mis­lio sam da li da mu ka­žem što rit zna­či na hr­vat­skom je­zi­ku, i na­kon ma­lo dvoj­be od­lu­čio sam se za za­ba­vu. – To na mom je­zi­ku zna­či straž­nji­ca – po­ka­zu­jem mu i ru­kom da bu­dem što sli­ko­vi­ti­ji. – Stvar­no? Mis­lio sam ove go­di­ne do­ći u Hr­vat­sku na lje­to­va­nje, ali sad ne znam... mo­gao bih is­pas­ti smi­je­šan. Mo­žda odem u Slo­ve­ni­ju? – Bo­jim se, gos­po­di­ne Rit, da vam to ne­će pu­no zna­či­ti jer i na slo­ven­skom to ima is­to zna­če­nje, to su dva slič­na je­zi­ka – iz­vla­čim se da nam gos­ti ne po­bjeg­nu u De­že­lu. Rit je, kao i os­ta­li Is­lan­đa­ni ko­je sam upoz­nao ti­je­kom de­se­tak da­na pro­ve­de­nih na tom pre­div­nom oto­ku, lju­ba­zan. Ali oni ne pre­tje­ru­ju kao na­ši ko­ji vam od­mah sjed­nu u apart­man kad vam ga iz­naj­me i ne da­ju se is­tje­ra­ti

I na­ma je pre­sku­po. Pra­ti­mo “hap­py ho­urs”, u ne­kom ka­fi­ću je od 16 do 18, u dru­gom od 17 do 19... i ta­ko se na­pi­je­mo jef­ti­ni­je

van. Is­lan­đa­ni vam od­mah na­pla­te i vi­še ih ne vi­di­te. Va­lu­ta im je kru­na (100 kru­na je 6,65 ku­na), ali su me od­mah na aero­dro­mu upo­zo­ri­li da ne tre­bam ići u mje­njač­ni­cu: dos­lov­ce se sav nov­ča­ni promet odvi­ja kar­ti­ca­ma. Ta­ko je i bi­lo, kru­ne ni­sam ni vi­dio, a čak i u ri­bar­skom se­lu od osam ku­ća pla­ća se kar­ti­ca­ma. No za­to kad pro­vu­če­te kar­ti­cu, ope­lje­še vas. Na­rav­no, ni­je to pljač­ka, jed­nos­tav­no su im ci­je­ne užas­ne. Ona­ko glad­ni otiš­li smo u pi­zze­ri­ju po pre­po­ru­ci gos­po­di­na Ri­ta, a on me, na­rav­no, ni­je upo­zo­rio kao ja nje­ga. Pizzu, pi­vo i fantu platili smo 6200 kru­na (oko 412 ku­na). Še­ta­ju­ći da­lje gra­dom ni­smo naš­li pi­vo jef­ti­ni­je od 1200 kru­na (80 ku­na), ali pri­mi­je­ti­li smo da sva­ki café ima svo­je “hap­py ho­urs”, vri­je­me kad je pi­vo upo­la jef­ti­ni­je. Od­nos­no, ni­je baš ni ta­ko jer za dva pi­va pla­ti­te 1200 kru­na, ali ako po­pi­je­te sa­mo jed­no, opet će­te pla­ti­ti is­tu ci­je­nu. – I na­ma je ovo pre­sku­po. Uglav­nom pra­ti­mo “hap­py ho­urs”, u ne­kom caféu je od 16 do 18, u dru­gom od 17 do 19... i ta­ko se na­pi­je­mo upo­la jef­ti­ni­je – priča nam ko­no­bar u jed­nom pu­bu i na­po­mi­nje: – To je Island. Bit će­te glad­ni i žed­ni, ali vi­djet će­te ču­des­nu pri­ro­du.

Če­ti­ri gra­da u jed­nom

U cen­tru gra­da spo­me­nik že­ni ko­ja no­si dvi­je ve­li­ke kan­te vo­de. Ne bez raz­lo­ga jer Island je zem­lja u ko­joj že­ne ima­ju naj­rav­no­prav­ni­ji sta­tus u od­no­su na mu­škar­ce na ci­je­lom svi­je­tu. Tu su i dva mu­ze­ja: mu­zej pun­ka i mu­zej fa­lu­sa. Ovaj dru­gi je­dins­tven je i do­ma­ćin je naj­ve­će svjet­ske zbir­ke pe­ni­sa na svi­je­tu od 93 vr­sta ži­vo­ti­nja, naj­vi­še od ki­to­va. Za­sad ima­ju i je­dan ljud­ski, ali u mu­ze­ju ka­žu da tra­ga­ju za “jed­nim mla­đim, ve­ćim i bo­ljim.” Rey­kja­vik je glav­ni i naj­ve­ći grad, ima 125 ti­su­ća sta­nov­ni­ka, a ci­je­li otok 333 ti­su­će. No uz Rey­kja­vik su prak­tič­ki spo­je­na još tri gra­da, od ko­jih su Kópa­vo­gur i Haf­nar­fjörður dru­gi i tre­ći po ve­li­či­ni, a iz­me­đu njih stis­nuo se i oma­nji Gar­da­ba­er. Rey­kja­vik je, na­rav­no, naj­uz­bud­lji­vi­ji, u bli­zi­ni oba­le je sli­ko­vi­ti cen­tar s ka­fi­ći­ma i res­to­ra­ni­ma ko­ji su kr­ca­ti, ali imuć­nim gos­ti­ma. Grad ne­ma tr­ž­ni­cu, tek ne­ku vr­stu buv­lja­ka u za­tvo­re­nom pros­to­ru u ko­je­mu je 80 pos­to gar­de­ro­be, 15 pos­to ri­be, a sve­ga os­ta­log, po­put me­sa, vo­ća i po­vr­ća, ima tek ne­što ma­lo. Kruh im je po­put na­po­la iz­re­za­nih pa­la­čin­ki, ta­nak, pu­noz­r­nat, vr­lo uku­san, ali ko­šta 35 ku­na. Taj pr­vi dan pro­naš­li smo lo­so­sa pred is­te­kom ro­ka tra­ja­nja, bio je 50 pos­to sni­žen i opet skup­lji ne­go u Hr­vat­skoj. Ku­pi­li smo ga dos­ta i po­tra­jao nam je dan-dva. Os­ta­tak vre­me­na jeli smo za do­ru­čak ja­ja, za ru­čak ni­šta, a za ve­če­ru špagete. Sva­ki dan is­ti je­lov­nik. Pr­vu noć na Is­lan­du go­to­vo da ni­sam zas­pao. Sun­ce je zaš­lo tek oko 23 sa­ta i u po­noć je još bio vi­še dan ne­go noć. Večeras, ka­da na­ši no­go­me­ta­ši is­tr­če na trav­njak na­su­prot Is­lan­du, u Rey­kja­vi­ku će Sun­ce za­ći u po­noć, a iz­i­ći pri­je tri, ta­ko da ne­će ni bi­ti pra­vog mra­ka. Uju­tro, ne­nas­pa­va­ni, od­še­ta­li smo do cr­k­ve Hal­l­grim­skir­kja, be­ton- ske gr­do­si­je od 74,5 me­ta­ra. – Upra­vo je po­če­la mi­sa ko­ja će tra­ja­ti sat vre­me­na. Ako uđe­te za vri­je­me mi­se, ne mo­že­te iz­i­ći, ne­ma šet­nje. Tu­ris­tič­ki obi­la­zak je kad ne­ma mo­li­tve – upo­zo­rio nas je zvo­nar. Od­lu­či­li smo pos­lu­ša­ti mi­su pa po­ma­lo i kroz re­li­gi­ju upoz­na­ti taj za­nim­ljiv na­rod. Na­rav­no, ni­smo ra­zu­mje­li ni ri­je­či. Ali ja sam u ne­kom tre­nut­ku po­mis­lio ka­ko se s Bo­gom u cr­k­vi naj­lak­še zbli­ži­ti kad ne ra­zu­mi­je­te sve­će­ni­ka. Kao da smo u ne­kom tre­nut­ku os­ta­li sa­mi Bog, ja i or­gu­lje ko­je su raz­bi­le naš raz­go­vor. A or­gu­lje u Hal­l­grim­skir­kju su do­is­ta im­pre­siv­ne, do­vr­še­ne su tek 1992. go­di­ne, šest go­di­na na­kon što je okon­ča­na grad­nja cr­k­ve. Iako je cr­k­va bi­la po­lu­praz­na, na ci­je­lom Is­lan­du osje­ti se po­ve­za­nost lju­di s kri­žem. Go­to­vo u sva­kom se­lu je cr­k­va, da li u njih tko ula­zi ni­smo pro­vje­ra­va­li, ali Is­lan­đa­ni, iako su pre­tež­no ate­is­ti (i po­tom­ci Vi­kin­ga), i te ka­ko vo­le is­ti­ca­ti po­ve­za­nost s kr­š­ćans­tvom. Su­sjed­ni Kópa­vo­gur grad je be­to­na i in­dus­tri­je, ne­za­nim­ljiv u sva­kom smis­lu iz­u­zev po po­dat­ku da je tu ro­đe­na nji­ho­va naj­ve­ća zvi­jez­da Bjork. Jed­na­ko nes­nos­no do­sa­dan je i Gar­da­ba­er, no če­t­vr­ti u ni­zu, Haf­nar­fjörður, odjed­nom je iz­ne­na­đu­ju­će za­ba­van. Ša­ren, ra­zi­gran, s pu­no li­je­pih lo­ka­la, sim­pa­tič­nim ho­te­lom Vi­king ko­ji nu­di sku­po vre­men­sko pu­to­va­nje u do­ba le­gen­dar­nih rat­ni­ka, kao i pre­di­van park do­po­la za­tr­pan ohla­đe­nom la­vom ko­ja je ov­dje svo­je­dob­no uni­šta­va­la sve pred so­bom. U lo­kal­nom ka­fi­ću pre­lis­tao sam dnev­ne no­vi­ne “Mor­gun­blaðið” i za­ču­dio se ko­li­ko je u nji­ma rek­la­ma. Na sva­koj dru­goj stra­ni­ci je ve­li­ka rek­la­ma auto­mo­bi­la. Či­ni se da je kul­tu­ra ti­ska­nih no­vi­na na Is­lan­du i te ka­ko ži­va. Pu­to­va­ti Is­lan­dom je po­se­ban do­živ­ljaj. Sto­ti­ne ki­lo­me­ta­ra pu­tu­je­te kroz vul­kan­sko ka­me­nje ko­je je for­mi­ra­lo kra­jo­lik go­to­vo ci­je­log oto­ka (dvos­tru­ko ve­ćeg od Hr­vat­ske). Ne­ma dr­ve­ća, grm­lja, vo­ća i po­vr­ća, sa­mo ka­me­nje, ma­ho­vi­na i po­neg­dje žu­ta tra­va. Bo­je kra­jo­li­ka su od žu­te i sme­đe pre­ko si­vo­mas­li­nas­te i pr­lja­vo­ze­le­ne pa sve do cr­ne, ali s ti­su­ću ni­jan­si ko­je se stal­no iz­mje­nju­ju. U zra­ku je vječ­no du­ga jer čes­to u is­to vri­je­me pa­da ki­ša i gri­je sun­ce, pa su ne­bo i zem­lja u pre­div­noj ko­lo­ris­tič­koj sim­bi­ozi kak­vu ni naj­ve­ći umjet­ni­ci ovo­ga svi­je­ta ni­su us­pje­li do­ča­ra­ti na plat­nu. Po­svu­da su ko­nji, ov­ce i gu­ske, bez­broj je ri­je­ka, po­to­ka, sla­po­va, vo­da je od sni­je­ga ko­ji se to­pi s pla­ni­na ko­je či­ne go­le­mi tr­buh Is­lan­da, dok su uz­duž ci­je­le oba­le ma­nja ili ve­ća na­se­lja i far­me. Na kraj­njem ju­gu za­pad­nog di­je­la oto­ka na­la­zi se i jedna od naj­ču­des­ni­jih tu­ris­tič­kih atrak­ci­ja u Eu­ro­pi: Plava laguna. To­plo, plavo, umjet­no je­ze­ro (ili skup otvo­re­nih ba­ze­na) u ko­jem je tem­pe­ra­tu­ra vo­de od 37 do 39 stup­nje­va, ča­ro­li­ja u sva­kom smis­lu. Naj­jef­ti­ni­ja ulaz­ni­ca za Pla­vu la­gu­nu je 50 eura, mo­že­te pla­ti­ti sa­mo vi­še, ni­ka­ko ma­nje. Ali po­vi­jest Pla­ve la­gu­ne za­nim­lji­vi­ja je od sve­ga jer je sve nas­ta­lo čis­tom slu­čaj­noš­ću. Na­ime, dok ula­zi­te u kom­pleks ovog ra­ja ne­mo­gu­će je ne pri­mi­je­ti­ti obliž­nje tvor­nič­ke dim­nja­ke iz

Ču­des­no plavo je­ze­ro pu­ni se ot­pad­nom vo­dom s pla­vim al­ga­ma iz obliž­nje ge­oter­mal­ne elek­tra­ne Ma­lo ri­bar­sko se­lo s osam ku­ća, cr­k­vi­com i res­to­ra­nom na sje­ve­ro­za­pa­du Is­lan­da: ci­je­ne su kao i u cen­tru Rey­kja­vi­ka

Ku­pa­nje u Pla­voj la­gu­ni ko­šta 50 eura, ali ne­će vam bi­ti žao ni­jed­nog cen­ta ko­ji pla­ti­te za taj uži­tak

Na Island ne tre­ba no­si­ti go­to­vi­nu: ama baš sve se pla­ća kar­ti­ca­ma, ta­ko da is­lan­d­ske kru­ne ni­smo ni vi­dje­li

REPORTAŽA IZ LEDENOVATRENE ZEM­LJE U KO­JOJ HR­VAT­SKA VEČERAS IGRA S DOMAĆIMA ZA SVJETSKO NOGOMETNO PRVENSTVO

Mu­zej fa­lu­sa u Rey­kja­vi­ku: za­sad ima­ju sa­mo je­dan ljud­ski, ali ka­žu da tra­že je­dan “mla­đi, veći i bo­lji”

Ben­zin­ska cr­p­ka uz ces­tu: sve obav­lja­te sa­mi, i pla­ća­nje i to­če­nje go­ri­va, ne­ma ni­jed­nog rad­ni­ka

Svje­ti­onik na sje­ve­ro­za­pa­du Is­lan­da u Na­ci­onal­nom par­ku Sna­efel­l­sjökull i im­pre­siv­no vul­kan­sko ka­me­nje

Ne­obič­na mi­sa na buv­lja­ku u Rey­kja­vi­ku: sve­će­ni­ca pre­dvo­di, dok vjer­ni­ci pi­ju ka­vu, ru­ča­ju i slu­ša­ju

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.