NATALI

U 13 go­di­na na sce­ni na­uči­la sam da do­brih stva­ri ima naj­ma­nje

Vecernji list - Hrvatska - - Feljton - Raz­go­va­ra­la: IVA STILINOVIĆ GRAHOVAC

Tre­ćim stu­dij­skim al­bu­mom “Ilu­zi­je” 32-go­diš­nja pje­va­či­ca Natali Diz­dar obi­lje­žit će 13 go­di­na na do­ma­ćoj glaz­be­noj sce­ni. Ak­tu­al­nim sin­glom “Mjes­to za jed­no” Natali je u kon­ku­ren­ci­ji za hit-go­di­ne i glaz­be­nu na­gra­du Ce­sa­ri­ca, ko­ja se do­dje­lju­je naj­po­pu­lar­ni­joj i naj­us­pješ­ni­joj pje­smi u iz­bor­nom raz­dob­lju. Ot­kri­la nam je ka­ko stva­ra pje­sme, ka­kav od­nos ima s bra­tom Fi­li­pom, za­što je upi­sa­la stu­dij psi­ho­lo­gi­je te uz ko­ju je svo­ju pje­smu po­seb­no ve­za­na.

Već ste 13 go­di­na na do­ma­ćoj glaz­be­noj sce­ni. Ima­te li osje­ćaj da su to­li­ke go­di­ne iza vas?

– I imam i ne­mam. Znam da mi je bi­lo čud­no ka­da smo sla­vi­li de­se­to­go­diš­nji­cu. Za­pra­vo o to­me i ne raz­miš­ljam osim ka­da mi u in­ter­v­juu pos­ta­ve tak­vo pi­ta­nje, kao sa­da. U sva­kom slu­ča­ju, li­je­pa broj­ki­ca, pu­no li­je­pih tre­nu­ta­ka, na­uče­nih lek­ci­ja, pu­to­va­nja, glaz­be, su­rad­nji, kon­ce­ra­ta...

Iz­da­li ste tre­ći al­bum “Ilu­zi­je”. Proš­lo je čak osam go­di­na od po­s­ljed­njeg al­bu­ma, pos­to­ji li odre­đe­ni raz­log za to? Je li mo­žda nas­ta­lo kre­ativ­no za­si­će­nje?

– “Ilu­zi­je” su tre­ći stu­dij­ski al­bum, u me­đu­vre­me­nu smo imali i ZKM li­ve, ali za­is­ta je proš­lo dos­ta vre­me­na. Valj­da svat­ko ima ne­ki svoj tem­po, a ako imaš is­kren i zdrav pris­tup glaz­bi, te­ško išta mo­žeš po­žu­ri­ti. S ob­zi­rom na to da su za mo­ja pr­va dva al­bu­ma pje­sme pi­sa­li dru­gi auto­ri, ne mo­gu go­vo­ri­ti o kre­ativ­nom za­si­će­nju. Valj­da je tre­ba­lo pro­ći ne­ko vri­je­me da se od­lu­či­mo na ne­ku dru­gu kom­bi­na­ci­ju; autor­stva i ko­autor­stva. U sva­kom slu­ča­ju, ni­smo če­ka­li, pi­sa­li smo, sni­ma­li, obja­vi­li us­pješ­ne sin­glo­ve “Gri­jeh”, “Ilu­zi­onist”, “Ne re­ci za­uvi­jek” i pri­tom se od­lič­no za­bav­lja­li. Ma­lo je po­tra­ja­lo, ali ja­ko smo za­do­volj­ni svi­me i dra­go mi je što smo al­bum us­pje­li pri­ves­ti kra­ju.

U ve­ći­ni pje­sa­ma su­dje­lu­je­te autor­ski i ko­autor­ski. Ka­ko iz­gle­da vaš pro­ces nas­ta­ja­nja pje­sme?

– Se­dam od de­set pje­sa­ma na al­bu­mu na­pi­sa­la sam u su­rad­nji s gi­ta­ris­tom, du­go­go­diš­njim su­rad­ni­kom i pri­ja­te­ljem Vla­dom Mir­če­tom. Bo­nus track, je­da­na­es­ta pje­sma na al­bu­mu, en­gle­ska je ver­zi­ja pje­sme ko­jom al­bum po­či­nje, a na al­bu­mu se na­la­zi i obra­da pje­sme “Out of Ti­me” gru­pe Blur. Me­lo­di­je ko­je mi se vr­te po gla­vi obič­no sni­mim mo­bi­te­lom. Na­kon što to do­volj­no pu­ta pres­lu­šam i za­klju­čim da tu “ima ne­što”, odem Vla­di pa poč­ne­mo

Na ovom al­bu­mu na­pi­sa­la sam s gi­ta­ris­tom i pri­ja­te­ljem Vla­dom Mir­če­tom se­dam od de­set pje­sa­ma i ja­ko sam po­nos­na na njih

sve is­po­čet­ka. Dak­le, naj­pri­je se me­lo­di­ja har­mo­ni­zi­ra i sni­mi se os­nov­na li­ni­ja vo­ka­la. Sli­je­de ne­ke sek­ven­ce/di­oni­ce ko­je se u tom pro­ce­su po­ja­ve, obič­no gi­tar­ske, i ta­ko po­či­nje aran­ži­ra­nje. Sla­že se for­ma pje­sme, do­da­je ri­tam sek­ci­ja… S tim se on­da igra­mo mje­se­ci­ma, sve dok vi­še ne­ma­mo što do­da­ti i ta­ko nas­ta­ne de­mo s ko­jim ide­mo u stu­dio. On­dje raz­go­va­ra­mo s pro­du­cen­ti­ma, Ju­rom Fe­ri­nom i Pav­lom Mi­ho­lje­vi­ćem, ko­ji pre­uz­mu pje­smu i sve se pri­vo­di kra­ju.

Va­še po­čet­ke pam­ti­mo iz showa “Story Su­perNo­va Mu­sic Ta­lent” u ko­jem ste po­ka­za­li gla­sov­ne mo­guć­nos­ti, ali i ka­rak­ter. Ta­da su vas sma­tra­li ma­lo druk­či­jom od os­ta­lih, dje­voj­kom s ka­riz­mom. Kak­vi ste da­nas, na­kon tog is­kus­tva?

– To me pi­ta­nje stal­no pra­ti, ali stvar­no ne znam što bih vi­še od­go­vo­ri­la. Proš­lo je mno­go go­di­na, ta­da sam ima­la 19. Ci­je­la mo­ja ka­ri­je­ra i na­čin ži­vo­ta si­gur­no su pro­mi­je­ni­li ti­jek sve­ga, ali vje­ru­jem da sam lju­di­ma ko­ji me poz­na­ju još pri­je ne­go što je po­če­la ci­je­la ova priča os­ta­la is­ta oso­ba. Vo­lim mis­li­ti da, bez ob­zi­ra na gla­vu u obla­ci­ma i sa­njar­ski po­gled na ži­vot, čvr­sto sto­jim na zem­lji, a to je u ovom pos­lu ja­ko važ­no. La­ko se iz­gu­bi ve­za s re­al­noš­ću, što no­si raz­ne po­s­lje­di­ce. Tre­ba se pa­zi­ti.

Za­što čes­to u in­ter­v­ju­ima či­ta­mo da os­tav­lja­te do­jam hlad­ne oso­be pa se mo­ra­te prav­da­ti ka­ko to ni­je is­ti­na. Za­što vas lju­di ta­ko do­živ­lja­va­ju?

– Mo­ram priz­na­ti da baš i ne di­je­lim va­še miš­lje­nje. S me­di­ji­ma znam po­ne­kad bi­ti dis­tan­ci­ra­na. U pos­lov­nom smo od­no­su pa je lo­gič­no da mo­ra pos­to­ja­ti odre­đe­ni oblik ko­mu­ni­ka­ci­je. U po­čet­ku sam bi­la pre­vi­še otvo­re­na i pris­tu­pač­na, što je ne­ri­jet­ko ima­lo po­s­lje­di­ce. Tre­ba­le su mi go­di­ne da na­učim lek­ci­ju. Kad je o os­ta­li­ma ri­ječ, važ­no mi je sa­mo da su lju­di na mo­jim kon­cer­ti­ma opu­šte­ni, da uži­va­ju u svir­ci i da se do­bro za­ba­ve, a to se ne­će do­go­di­ti ako se ne po­di­je­li ne­što is­kre­no i in­tim­no. Na­dam se da sam us­pje­la ne­ka­ko do­ča­ra­ti ci­je­lu stvar.

Po­mis­li­te li kat­ka­da da se do­bra glaz­ba ne ci­je­ni do­volj­no, da bi bi­lo do­bro kre­nu­ti u ne­kom dru- gom smje­ru, pro­mi­je­ni­ti pro­fe­si­ju, ži­vot?

– Do­brih stva­ri uvi­jek je naj­ma­nje i to je ne­ka­ko pri­rod­no. Ne­mam pro­blem s tim. Ukus ma­se ni­kad ni­je bio re­fe­ren­ci­ja za ne­što do­bro pa sma­tram da je sve za­pra­vo ona­ko ka­ko tre­ba bi­ti. Na­rav­no, vo­lje­la bih ži­vje­ti u ide­al­nom svi­je­tu, ali u tom bi slu­ča­ju nes­ta­lo po­seb­nos­ti i raz­li­či­tos­ti pa mo­žda opet ne bi bi­lo ide­al­no. Svi­đa mi se što sva­ko to­li­ko ot­kri­jem ne­ku li­je­pu pje­smu ko­ju ne ču­jem sva­ki dan na ra­di­ju 100 pu­ta i ko­ju slu­ša sa­mo uski krug lju­di. Ma­lo je eli­tis­tič­ki, fo­ra. Kad je ri­ječ o pro­mje­ni pro­fe­si­je, tre­nu­tač­no za to ne­mam ni­je­dan raz­log, a taj bi mi bio zad­nji, ako i tad.

Uz ko­ju ste svo­ju pje­smu po­seb­no ve­za­ni i za­što?

– Vo­lim “Dan po dan”. Ima li­je­pu emo­ci­ju, tekst, jed­nos­tav­na je i uvi­jek je ra­do pje­vam na kon­cer­ti­ma.

Rek­li ste da ni­ka­da nis­te iz­vo­di­li pje­smu s ko­jom se ne mo­že­te po­is­to­vje­ti­ti. Ko­je vas pje­sme naj­bo­lje opi­su­ju?

– Go­to­vo sva­ku bih mo­gla smjes­ti­ti u ne­ko raz­dob­lje ži­vo­ta, ali ne znam ka­ko bih iz­dvo­ji­la ne­ku svo­ju pje­smu ko­ja opi­su­je baš me­ne jer su sve lju­bav­ne te­ma­ti­ke i ve­za­ne uz od­nos s ne­kom dru­gom oso­bom. Ka­da bih za­is­ta mo­ra­la ne­ku iz­a­bra­ti, to bi bi­la “Out of Ti­me” gru­pe Blur, obra­da s na­do­la­ze­ćeg al­bu­ma.

I vaš brat Fi­lip je u glaz­be­nim vo­da­ma. Su­ra­đi­va­li ste na spo­tu za pje­smu “Ilu­zi­onist”. Kod vas ne vri­je­di ona pos­lo­vič­na ne­tr­pe­lji­vost iz­me­đu bra­će i ses­ta­ra? Ka­ko pam­ti­te va­še dje­tinj­stvo?

– Bi­lo je ne­tr­pe­lji­vos­ti u dje­tinj­stvu, na­rav­no. Pra­vi brat­sko-ses­trin­ski od­nos iz­me­đu mla­đeg bra­ta ko­ji je že­lio pu­no po­zor­nos­ti i sta­ri­je ses­tre ko­joj je sve to iš­lo na živ­ce. Mis­lim da je vi­deo ko­ji je ne­dav­no objav­ljen, a u nje­mu smo ja, Fi­lip i ma­ma u in­ter­v­juu za emi­si­ju “Do­bro ju­tro, Hr­vat­ska” iz raz­dob­lja ka­da smo još bi­li dje­ca, naj­bo­lje sve opi­sao. Na sre­ću, odras­li smo u vr­lo pri­vr­že­noj i to­ploj obi­telj­skoj at­mo­sfe­ri pa smo sve us­pje­li iz­gla­di­ti i sa­da mo­gu re­ći da smo za­is­ta pri­ja­te­lji, po­dr­ža­va­mo jed­no dru­go i ima­mo od­li­čan od­nos, i pri­vat­ni i pos­lov­ni. Od­nos­no, ono ma­lo što smo su­ra­đi­va­li. Fi­lip je sves­tran, ta­len­ti­ran i vri­je­dan pa ra­di mno­go to­ga, od glaz­be, pre­da­va­nja na Aka­de­mi­ji do snimanja se­ri­ja na Yo­uTu­beu ko­je tre­nu­tač­no ras­tu­ra­ju gle­da­noš­ću. Usko­ro se se­li u New York na ne­ko vri­je­me jer je upi­sao još je­dan smjer edu­ka­ci­je za sni­ma­nje i vi­de­opro­duk­ci­ju.

Upi­sa­li ste stu­dij ge­štalt psi­ho­lo­gi­je. Za­što ste iz­a­bra­li taj smjer? Što ste do­sad na­uči­li na stu­di­ju a mo­že­te (i svi mi) pri­mi­je­ni­ti u sva­kod­nev­nom ži­vo­tu?

– Od­lu­či­la sam se za ge­štalt u po­pri­lič­no ka­otič­nom tre­nut­ku ži­vo­ta. Jed­nos­tav­no sam se za­že­lje­la ma­lo psi­ho­lo­gi­je ko­ju sam na­kon fa­kul­te­ta na ne­ki na­čin za­ne­ma­ri­la i po­sve­ti­la se ne­kim dru­gim stva­ri­ma. Svi­dio mi se ge­štalt kao smjer u psi­ho­te­ra­pi­ji jer ga sma­tram ide­al­nim spo­jem za­pad­njač­ke i is­toč­njač­ke fi­lo­zo­fi­je, ko­ja mi se ja­ko svi­dje­la na­kon pu­to­va­nja Azi­jom. U ge­štal­tu je naglasak na kon­tak­tu, di­ja­lo­gu, tre­nut­ku sa­daš­njos­ti, a čo­vje­ku se pris­tu­pa ho­lis­tič­ki, ta­ko da mu se vra­ća od­go­vor­nost nad vlas­ti­tim ži­vo­tom, što dje­lu­je os­na­žu­ju­će. Ri­ječ je za­pra­vo o zr­ca­lje­nju u ko­jem je oso­ba sa­ma po­kre­tač pro­mje­ne. Što se ti­če pri­mje­ne u ži­vo­tu, mis­lim da je po­an­ta sva­ke psi­ho­te­ra­pi­je to što nam da­je ala­te i ši­ri ka­pa­ci­te­te da se bo­lje no­si­mo sa ži­vot­nim pro­mje­na­ma i pro­ble­mi­ma, da bu­de­mo auten­tič­ni i po­ve­za­ni sa so­bom, a sa­mim ti­me i s os­ta­li­ma.

Ne­ma vas na druš­tve­nim do­ga­đa­nji­ma, či­ni mi se da nis­te pre­tje­ra­no ak­tiv­ni na druš­tve­nim mre­ža­ma...?

– Idem na druš­tve­na do­ga­đa­nja kad imam ne­ku oba­ve­zu ili kad mi je ne­što za­nim­lji­vo. U po­s­ljed­nje vri­je­me jed­nos­tav­no ni­sam sti­gla zbog oba­ve­za oko al­bu­ma i kon­ce­ra­ta. Kad je ri­ječ o druš­tve­nim mre­ža­ma, pro­fil na Ins­ta­gra­mu imam od proš­le go­di­ne pa mi je to re­la­tiv­no no­vo i imam le­žer­ni­ji pris­tup. Či­ni mi se da služ­be­na stra­ni­ca na Fa­ce­bo­oku ima baš do­bar tem­po obja­va i ak­tiv­nos­ti. Sli­čan pris­tup i mje­ru ima­mo za­pra­vo u sve­mu, ne­ki kon­ti­nu­itet ko­ji odr­ža­va­mo od po­čet­ka. U sva­kom slu­ča­ju, sve re­le­vant­ne in­for­ma­ci­je o sve­mu što se do­ga­đa mo­gu se na­ći na obje mre­že, iako mi je Ins­ta­gram dra­ži.

Tko su va­ši es­trad­ni pri­ja­te­lji? S kim se naj­vi­še iz svi­je­ta glaz­be dru­ži­te?

– Dru­žim se s pri­ja­te­lji­ma ko­je poz­na­jem vi­še-ma­nje ci­je­li ži­vot, lju­di­ma ko­ji ne­ma­ju ve­ze s glaz­be­nim svi­je­tom ili sa ši­rim kru­gom glaz­be­ni­ka s ko­ji­ma svi­ram. Imam es­trad­nih ko­le­ga, ali s nji­ma se ne vi­đam čes­to, uglav­nom na ne­kim za­jed­nič­kim do­ga­đa­ji­ma, a obič­no su to ili Sa­ša Lo­zar ili Mar­ko To­lja.

Ka­ko se bri­ne­te o svom ti­je­lu? Tre­ni­ra­te li re­do­vi­to, ba­vi­te li se spor­tom?

– Tru­dim se jes­ti zdra­vo, stal­no sam u po­kre­tu, jo­ga, tr­ča­nje, pla­ni­na­re­nje, ro­la­nje i pli­va­nje u to­plim ljet­nim mje­se­ci­ma.

Me­di­ji me čes­to pri­ka­zu­ju kao hlad­nu oso­bu, a ja za­pra­vo sa­mo čvr­sto sto­jim na zem­lji i ja­ko pa­zim što ot­kri­vam o svom pri­vat­nom ži­vo­tu

Ne­ma za­si­će­nja Una­toč du­gom sta­žu na es­tra­di, Natali se i da­lje ve­se­li sva­kom nas­tu­pu

Al­bum Ilu­zi­je nas­ta­jao je mje­se­ci­ma, dok svi čla­no­vi eki­pe ni­su bi­li za­do­volj­ni pro­izvo­dom

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.