Plenković – ve­li­ki vla­dar ili ne­na­oru­ža­ni pro­rok?

Či­ni se ka­ko je iz­vjes­no da će usko­ro do­ći do pa­da Vla­de (ne Ko­ši­ća) i ras­pi­si­va­nja no­vih iz­bo­ra. HDZ bi na­kon mo­ral­nog de­bak­la s HNS-om na nji­ma do­bio ma­nje ne­go na proš­li­ma. Je­di­na op­ci­ja u ko­joj Plenković os­ta­je na vlas­ti na­kon even­tu­al­nih iz­bo­ra je ve

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - Ni­no Ras­pu­dić

Ne­sum­nji­vo je da se HDZ-ov­ci vo­le stis­nu­ti uz ve­li­kog vo­đu. No kri­te­ri­ji su im već to­li­ko ni­ski da je do­volj­no bi­ti u sta­nju po­ve­za­ti tri pro­ši­re­ne re­če­ni­ce na ra­zi­ni stu­dent­skog de­bat­nog klu­ba i zna­ti sve­za­ti kra­va­tu da bi vas sma­tra­li ve­le­umom, a ako ste uz to vi­ši od me­tar 85 i ima­te ko­su on­da ste “po­ja­va” i “pra­vi vo­đa”

De­žur­ni me­dij­ski ado­ran­ti ovih da­na hva­le pre­mi­je­ra Plen­ko­vi­ća na dvi­je ra­zi­ne. S jed­ne stra­ne mu te­pa­ju ka­ko je mo­ćan i od­lu­čan li­der, što je to­bo­že po­ka­zao kad je mu­nje­vi­to ot­pi­lio Mos­to­ve mi­nis­tre, a s dru­ge stra­ne nje­go­vu po­li­tič­ku tr­go­vi­nu s HNS-om na­zi­va­ju vr­hun­skim ma­ki­ja­ve­lis­tič­kim po­te­zom. Po to­me Plenković spa­ja sna­gu la­va i lu­ka­vost li­si­ce. Ka­ko se odjed­nom “bri­sel­ski ća­to” u do­mi­nant­nim me­di­ji­ma pre­obra­zio u ve­li­kog Vla­da­ra, Ce­sa­rea Bor­gi­ju 21. sto­lje­ća? Ne­sum­nji­vo je da se HDZ-ov­ci vo­le stis­nu­ti uz ve­li­kog vo­đu. No kri­te­ri­ji su im već to­li­ko ni­ski da je do­volj­no bi­ti u sta­nju po­ve­za­ti tri pro­ši­re­ne re­če­ni­ce na ra­zi­ni stu­dent­skog de­bat­nog klu­ba i zna­ti sve­za­ti kra­va­tu da bi vas sma­tra­li ve­le­umom, a ako ste uz to vi­ši od me­tar osam­de­set­pet i ima­te ko­su on­da ste “po­ja­va” i “pra­vi vo­đa”. Sve češ­ćim otre­sa­njem na no­vi­na­re još se vi­še po­ja­ča­va taj do­jam li­der­stva. No je li to do­is­ta moć ili je pri­je iz­raz ne­mo­ći? Je­dan od naj­dojm­lji­vi­jih pri­ka­za stvar­ne mo­ći da­la je svo­je­vre­me­no ve­li­ka ta­li­jan­ska no­vi­nar­ka Ori­ana Fal­la­ci, opi­su­ju­ći svoj in­ter­v­ju iz 1974. s Gi­uli­jem An­dre­ot­ti­jem, ključ­nom fi­gu­rom ta­li­jan­ske po­li­ti­ke ti­je­kom ne­ko­li­ko de­set­lje­ća. An­dre­ot­ti je iz­gle­dao kao do­bro­ćud­ni, pris­toj­ni, gr­ba­vi star­čić. Fal­la­ci pi­še ka­ko je go­vo­rio spo­ro, bla­go, uljud­no po­put is­po­vjed­ni­ka. Ali, pi­še Fal­la­ci, una­toč to­me ci­je­lo vri­je­me je osje­ća­la ne­ku ne­la­go­du ko­ju ni­je zna­la ime­no­va­ti. A on­da je odjed­nom shva­ti­la o če­mu je ri­ječ. Ni­je to bi­la ne­la­go­da, već strah. Bi­lo ju je strah tog čo­vje­ka. Nje, ko­ja je proš­la naj­go­ra svjet­ska ra­ti­šta i in­ter­v­ju­ira­le ne­ke od naj­o­krut­ni­jih svjet­skih re­vo­lu­ci­ona­ra i dik­ta­to­ra. Za­što ju je bi­lo strah An­dre­ot­ti­ja? Pri­mio ju je lju­baz­no, sr­dač­no, par pu­ta ju je i na­smi­jao sup­til­nim hu­mo­rom. Nje­gov iz­gled ni po če­mu ni­je bio pri­je­te­ći. Pi­še ka­ko je bio si­tan, po­grb­ljen, uskih ra­me­na po­put dje­čjih, li­ca na ko­jem ne mo­žeš za­mis­li­ti bra­du, iz­gle­dao je po­put bla­ge kor­nja­če ko­ja pla­ho iz­vi­ru­je iz ok­lo­pa. Pu­no kas­ni­je je shva­ti­la da je strah pro­iz­la­zio upra­vo iz to­ga, iz sna­ge ko­ja se na­la­zi­la iza tog krh­kog i bla­gog iz­gle­da i nas­tu­pa. Sa sva­kom slje­de­ćom re­če­ni­com bi­va­lo je sve jas­ni­je ka­ko taj čovjek sve zna i ka­ko dr­ži sve kon­ce u svo­jim ru­ka­ma. Fal­la­ci za­klju­ču­je: “Stvar­na moć ne tre­ba uobra­že­nost, du­gu bra­du, ja­ki glas ko­ji la­je. Pra­va moć te da­vi svi­le­nim ni­ti­ma, uljud­noš­ću, in­te­li­gen­ci­jom.” To je dak­le, stvar­na, traj­na moć, a ne ba­ha­će­nje, pa­un­sko na­pu­hi­va­nje ko­je us­tva­ri po­ka­zu­je ne­moć no­še­nja s po­zi­ci­jom. Kao što ba­ha­tost ni­je ni­ka­kav iz­raz stvar­ne mo­ći, već pri­je su­prot­no, ta­ko ni­je sva­ki amo­ral­ni po­li­tič­ki čin auto­mat­ski i ma­ki­ja­ve­li­zam. Uz, po po­tre­bi, ne­mo­ral­no dje­lo­va­nje, ma­ki­ja­ve­li­zam pri­je sve­ga po­dra­zu­mi­je­va in­te­li­gen­ci­ju, ra­ci­onal­nu pro­cje­nu sred­sta­va po­treb­nih za os­tva­re­nje us­pje­ha u odre­đe­nom kon­tek­s­tu. Mac­hi­avel­li ka­že ka­ko vla­dar ne mo­ra nuž­no bi­ti mi­lo­sr­dan, vje­ran, čes­tit, po­bo­žan, odr­ža­ti za­da­nu ri­ječ i sl., ali jest neo­p­hod­no iz­gle­da­ti da je ta­kav, iako će, kad mu je nuž­no, ra­di­ti su­prot­no. Plenković pa­da na naj­ba­nal­ni­jem svo­đe­nju ma­ki­ja­ve­liz­ma na mak­si­mu “cilj oprav­da­va sred­stvo”, jer je jav­no oči­to upo­tri­je­bio naj­ne­mo­ral­ni­ja sred­stva, a na kra­ju ni­je os­tva­rio cilj. Is­pao je pre­va­rant i tr­go­vac, ri­je­či­ma bi­sku­pa Ko­ši­ća, “osje­ća­ji­ma i vri­jed­nos­ti­ma ko­je ga­ji ve­ći­na hr­vat­skog na­ro­da”, e da bi mu sa­bor­ska ve­ći­na zbog ko­je je tr­go­vao i ka­pi­tu­li­rao pred HNS-om opet vi­sje­la o kon­cu. Ukrat­ko, pro­dao je obraz i sta­vio na koc­ku po­li­tič­ku ka­ri­je­ru za vr­lo sit­nu nak­na­du od sa­mo dva sa­bor­ska gla­sa vi­še, ako da­nas ima i to­li­ko. Slab je to ma­ki­ja­ve­li­zam. Či­ni se sto­ga ka­ko Plenković ni­je “Vla­dar”, već pri­je jed­na dru­ga fi­gu­ra ko­ju Mac­hi­avel­li spo­mi­nje – a to je “ne­na­oru­ža­ni pro­rok”. Ne­na­oru­ža­ni pro­ro­ci pro­pa­da­ju, pi­še Mac­hi­avel­li, a da­nas pod “pro­ro­ka” mo­že­mo svr­sta­ti one ko­ji bi pro­vo­di­li ra­di­kal­ne pro­mje­ne, za ko­je tre­ba ima­ti ve­li­ku si­lu i po­volj­ne okol­nos­ti. Ovo što po­ku­ša­va Plenković u zem­lji ko­ja je pri­je sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na na re­fe­ren­du­mu dvo­tre­ćin­ski gla­sa­la kon­zer­va­tiv­no, a da ni­je bi­lo ne­vi­đe­nog pri­ti­ska po­li­ti­ke i me­di­ja vje­ro­jat­no bi to iš­lo do 80%, je ne­što za što je po­treb­na, ako će­mo ka­ri­ki­ra­ti, si­la ko­ju je imao Ke­mal pa­ša kad je na­sil­no se­ku­la­ri­zi­rao i mo­der­ni­zi­rao Tur­ke. Ta­ko bi Plenković sa­da ba­ha­to pro­vo­dio ide­olo­ško na­si­lje uz po­moć HNS-a. No ima li stvar­nu moć i po­lu­ge u druš­tvu za tak­vo ne­što? Oči­to je da ne­ma. Pr­vo ot­kli­za­va­nje ko­jim je do­veo u sum­nju svo­ju po­li­tič­ku in­te­li­gen­ci­ju do­go­di­lo se kad je sa­mo­uvje­re­no ot­pi­lio Mos­to­ve mi­nis­tre već pri­prem­lje­nom re­pli­kom. Izved­ba bi bi­la dojm­lji­va da je Plenković za par da­na u Sa­bo­ru imao iza se­be 85 ru­ku. Ali ih je na kra­ju skr­pio je­dva 76, ku­ha­njem Sa­uc­he u zad­nji tren. Ne zna se ko­ja je va­ri­jan­ta objaš­nje­nja tak­vog di­le­tan­tiz­ma go­ra, da ga je net­ko od su­fle­ra iz stran­ke uvje­rio ka­ko ima­ju osi­gu­ra­nu obil­nu ve­ći­nu pa da mo­že glu­mi­ti od­luč­nog li­de­ra, ili da se koc­kao, tj. ušao u raskid s Mos­tom a da ni­je pro­vje­rio što će i ka­ko da­lje. Da je dos­ta­ja­lo od­luč­nos­ti i ra­zu­mi­je­va­nja kod troj­ca Esih-Ha­san­be­go­vić-Glas­no­vić, ku­la od ka­ra­ta bi bi­la sru­še­na već ta­da. No oni su iš­li li­ni­jom ma­njeg ot­po­ra i pre­du­go os­ta­li uz Plen­ko­vi­ća ne že­le­ći po­ni­je­ti stig­mu ne­lo­jal­nos­ti stran­ci na či­jim su lis­ta­ma uš­li u Sa­bor i od­go­vor­nos­ti za no­ve iz­bo­re. Ali u si­tu­aci­ji gdje je sli­jep­cu jas­no da ta stan­ka ide stran­pu­ti­com ne mo­raš bi­ti lo­ja­lan stran­ci, već na­ro­du i dr­ža­vi, sto­ga su se no­vi des­ni­ča­ri od­mak­nu­li dva da­na pre­kas­no. Plenković je u tom tre­nut­ku imao vi­še sreće ne­go pa­me­ti pa je od For­tu­ne do­bio još jed­nu šan­su, no umjes­to da od­mah ide na iz­bo­re, ušao je u dru­gi ri­zik, oči­to dav­no do­go­va­ra­nu ko­ali­ci­ju s HNS-om. Odi­grao je tu po­li­tič­ku per­ver­zi­ju, pri­si­lio HDZ da ide­olo­ški ka­pi­tu­li­ra pred HNSom iz­ru­čiv­ši im obra­zo­va­nje, no na kon­cu, zbog ras­pa­da HNS-a, ni­je ulo­vio de­vet ru­ku, već sa­mo pet, toč­ni­je dvi­je jer je uvjet pre­os­ta­lih HNS-ova­ca bio da ot­pi­li des­nu troj­ku. Dak­le, plju­nuo je na ve­ći­nu bi­ra­ča HDZ-a i sta­vio gla­vu na panj da bi se sa 76 po­peo na 78 gla­so­va u Sa­bo­ru. I to ni­je sve. Stier mu se već od­mak­nuo, di­fe­ren­ci­rao na vri­je­me, is­to kao i on la­ni od Ka­ra­mar­ka, te is­tak­nuo ka­ko se vra­ća u Sa­bor da bi pro­mi­cao de­mo­kr­š­ćan­ske vri­jed­nos­ti. Tu je i Hras­tov Ze­ka­no­vić, ko­ji mu je iona­ko vi­sio jer su ga uvje­ri­li ka­ko se ne­će se mi­je­nja­ti tim za pro­vo­đe­nje ku­ri­ku­lar­ne re­for­mu. Plen­ko­vi­će­va ve­ći­na, ako će po­što­va­ti do­go­vor s HNS-om, tre­nut­no je, dak­le, opet spa­la na mi­ni­mal­nih 76 sa­bor­skih zas­tup­ni­ka. Ta ve­ći­na je, što bi je­dan pjes­nik re­kao, sta­bil­na kao u je­sen na sta­bli­ma liš­će, s tim da je bu­ra već kre­nu­la is­tu­pom bi­sku­pa Vla­de Ko­ši­ća. Ho­će li se 76 ru­či­ca tri i pol go­di­ne čvr­sto dr­ža­ti uz brod ko­ji to­ne? Pre­ži­vje­ti i slom Agro­ko­ra? Vje­ro­jat­no ne­će i či­ni se ka­ko je iz­vjes­no da će usko­ro do­ći do pa­da Vla­de (ne Ko­ši­ća) i ras­pi­si­va­nja no­vih iz­bo­ra. HDZ bi na­kon mo­ral­nog de­bak­la s HNSom na nji­ma do­bio ma­nje ne­go na proš­li­ma, a s Plen­ko­vi­ćem na če­lu ne bi mo­gao vi­še ko­ali­ra­ti ni s Mos­tom ni s des­ni­ma. Je­di­na op­ci­ja u ko­joj Plenković os­ta­je na vlas­ti na­kon even­tu­al­nih iz­bo­ra je ve­li­ka ko­ali­ci­ja s SDP-om. Vje­ro­jat­ni­je od to­ga je da će ga pri­je no­vih iz­bo­ra na sto­li­ci za­mi­je­ni­ti Stier, ko­ji ima “ko­ali­cij­ski po­ten­ci­jal”. A os­ta­je vi­dje­ti bi li se ra­di­lo sa­mo o za­mje­ni čel­ne fi­gu­re ka­ko bi sve os­ta­lo is­to, tj. ka­ko bi i da­lje uprav­lja­la is­ta oli­gar­hi­ja, ili bi Stier uzeo u ob­zir vlas­ti­tu knji­gu pa po­ku­šao tran­sfor­mi­ra­ti stran­ku. Plenković, pro­rok praj­di­zan­ske “tran­sfor­ma­cij­ske po­li­ti­ke” u HDZ-u, na­oru­žan je ofu­ca­nom me­dij­skom oli­gar­hi­jom ko­ja je pri­je de­se­tak go­di­na ne­ko­ga još i mo­gla in­dok­tri­ni­ra­ti, dok sa­da dje­lu­je smi­ješ­no. Po is­tom, naj­pri­mi­tiv­ni­jem ma­ni­pu­la­tiv­nom obras­cu iz­miš­lje­nih in­saj­der­skih in­for­ma­ci­ja ko­je obič­no da­je “iz­vor iz vr­ha stran­ke”, vla­din ju­tar­nji bil­ten plju­sku bi­sku­pa Ko­ši­ća nas­to­ji ubla­ži­ti oči­tom iz­miš­ljo­ti­nom ko­ju sa­da na­zi­va­ju “je­dan poz­na­ti utje­caj­ni sve­će­nik”, i “vi­so­ki iz­vor s Kap­to­la”, a pre­ma ko­jem su na Kap­to­lu “zgro­že­ni” Ko­ši­će­vim pi­smom pa pri­je­te da će se “Ko­ši­će­vim na­pa­dom ba­vi­ti i Va­ti­kan”. Kao što su naj­rev­ni­ji Mi­lo­še­vi­će­vi mi­tin­ga­ši kra­jem osam­de­se­tih u ža­ru tra­že­nja os­tav­ki, zah­ti­je­va­li i da pa­pa Voj­ti­la da os­tav­ku, ta­ko bi da­nas Ju­tar­nji smje­nji­vao bi­sku­pa. Taj to­bož­nji iz­vor bi ga cin­kao Va­ti­ka­nu kao ne­ka­da Mo­sk­vi, a u dru­gom di­je­lu tek­s­ta se, po sta­rom obras­cu, ra­di “uvjer­lji­vos­ti” na­vo­di i “dru­gi iz­vor iz vr­ha stran­ke”, u ovom slu­ča­ju tvrd­nja: “Taj stav su nam iz­ni­je­li i dru­gi sve­će­ni­ci s ko­ji­ma smo raz­go­va­ra­li”. Dak­le, pa­zi se bi­sku­pe Vla­do, ako bu­deš kri­ti­zi­rao Vla­du mo­gu i Kul­tur­nja­ci po­kre­nu­ti pe­ti­ci­ju, Ke­kin te spo­me­nu­ti u pje­smi, is­mi­ja­va­ti te Pu­pov­če­vi pro­fe­si­onal­ni ru­ga­či, a ako se pot­pi­še i onaj dra­ma­ti­čar iz Ve­ne­cu­ele ko­ji je svoj­dob­no tra­žio smje­nu hr­vat­skog mi­nis­tra kul­tu­re, mo­rat ćeš tra­ži­ti prek­va­li­fi­ka­ci­ju.

PATRIK MACEK/PIXSELL

Pri­lič­no je vje­ro­jat­no da će pri­je no­vih iz­bo­ra Plen­ko­vi­ća u HDZ-u za­mi­je­ni­ti Stier, ko­ji ima “ko­ali­cij­ski po­ten­ci­jal”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.