Glav­ni pro­izvod gos­po­dar­stva u 21. sto­lje­ću bit će ti­je­la, moz­go­vi i umo­vi

Iz­ra­el­ski po­vjes­ni­čar Yu­val No­ah Harari o te­ori­ji stva­ra­nja no­ve kla­se ‘be­sko­ris­nih’ či­ja rad­na mjes­ta nes­ta­ju i opas­nos­ti­ma no­ve in­dus­trij­ske re­vo­lu­ci­je

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama - Zo­ran.vi­tas@ve­cer­nji.net

Ko­ris­tit će­mo ge­ne­tič­ki in­že­nje­ring ka­ko bi­smo stvorili no­ve vr­ste or­gan­skih bi­ća, a problem će bi­ti lju­di ko­ji su ne­za­poš­lji­vi Zo­ran Vi­tas U da­naš­njem nas­tav­ku raz­go­vo­ra s Yu­va­lom No­ahom Ha­ra­ri­jem ba­vi­mo se pri­čom ko­je su me­di­ji po­s­ljed­njih go­di­nu-dvi­je pu­ni. Što svi­je­tu do­no­si ra­zvoj umjet­ne in­te­li­gen­ci­je, ho­će li ona do­is­ta u to­li­koj mje­ri da će pred­stav­lja­ti opas­nost za ljud­ski rod ili će se nje­zin utje­caj za­us­ta­vi­ti na pro­mje­ni tr­ži­šta ra­da gdje će na ci­je­lom ni­zu rad­nih mjes­ta efi­kas­no za­mi­je­ni­ti čo­vje­ka. Iz­ra­el­ski pi­sac iz­nio nam je te­ori­ju stva­ra­nja no­ve kla­se, one ‘be­sko­ris­nih’ lju­di či­ja rad­na mjes­ta nes­ta­ju, a ko­ji ne­ma­ju spo­sob­nos­ti da se prek­va­li­fi­ci­ra­ju za ne­ko dru­go ko­je bi bi­lo po­djed­na­kih zah­tje­va. Ako je to no­va in­dus­trij­ska re­vo­lu­ci­ja, ona do­no­si sa­svim no­vu si­tu­aci­ju. I po­ten­ci­jal­no vr­lo opas­nu.

Pro­na­ći mu­dar na­čin Pu­no lju­di sma­tra da se u na­glom teh­no­lo­škom na­pret­ku skri­va i opas­nost za sam ljud­ski rod.

Teh­no­lo­gi­ja ni­ka­da ni­je de­ter­mi­nis­tič­ka. Mo­že­mo ko­ris­ti­ti is­te teh­no­lo­ške iz­u­me ka­ko bi­smo stvorili vr­lo raz­li­či­te vr­ste za­jed­ni­ca ili si­tu­aci­ja. Pri­mje­ri­ce, u 20. sto­lje­ću lju­di su mo­gli ko­ris­ti­ti teh­no­lo­gi­ju in­dus­trij­ske re­vo­lu­ci­je, vla­ko­ve, stru­ju, ra­dio, te­le­fo­ne, ka­ko bi stvorili ko­mu­nis­tič­ke dik­ta­tu­re, fa­šis­tič­ke re­ži­me ili li­be­ral­ne de­mo­kra­ci­je. Uz­mi­te u ob­zir sa­mo Juž­nu i Sje­ver­nu Ko­re­ju, obje su ima­le pris­tup pot­pu­no is­toj teh­no­lo­gi­ji, no od­lu­či­le su pri­mi­je­ni­ti je na vr­lo raz­li­či­te na­či­ne. Lju­di po­ne­kad mo­gu iz­a­bra­ti na­mjer­no ogra­ni­či­ti pri­mje­nu opas­nih no­vih teh­no­lo­gi­ja. Pri­mje­ri­ce, tr­go­vi­na ljud­skim or­ga­ni­ma da­nas je i mo­gu­ća i po­ten­ci­jal­no vr­lo unos­na, no za sa­da je os­ta­la sa­mo rub­nom ak­tiv­noš­ću. U 21. sto­lje­ću us­pon umjet­ne in­te­li­gen­ci­je i bi­oteh­no­lo­gi­je sa­svim će si­gur­no pro­mi­je­ni­ti svi­jet, ali to ne uvje­tu­je ni­je­dan ko­nač­ni is­hod. Mo­že­mo obo­je is­ko­ris­ti­ti ta­ko da na­pra­vi­mo vr­lo raz­li­či­te vr­ste za­jed­ni­ca, dru­šta­va. Ka­ko ih is­ko­ris­ti­ti na mu­dar na­čin, naj­važ­ni­je je pi­ta­nje s ko­jim se da­nas su­oča­va ljud­sko druš­tvo. To je pi­ta­nje da­le­ko važ­ni­je od glo­bal­ne gos­po­dar­ske kri­ze, ra­to­va na Bli­skom is­to­ku ili iz­bje­glič­ke kri­ze u Eu­ro­pi. Bu­duć­nost ne sa­mo čo­vje­čans­tva ne­go vje­ro­jat­no i ži­vo­ta kao tak­vog ovi­si o to­me na ko­ji će­mo na­čin ko­ris­ti­ti umjet­nu in­te­li­gen­ci­ju i bi­oteh­no­lo­gi­ju. Po­nu­dit ću i još je­dan pri­mjer, po­gle­daj­mo što bi bi­oteh­no­lo­gi­ja mo­gla zna­či­ti u uz­go­ju ži­vo­ti­nja. S jed­ne stra­ne, mo­gli bi­smo je ko­ris­ti­ti u stva­ra­nju kra­va, svinja i pi­li­ća ko­ji bi ras­li br­že i da­va­li vi­še me­sa bez ikak­ve pri­mis­li o pat­nji ko­ju na­no­si­mo tim ži­vo­ti­nja­ma. S dru­ge stra­ne, mo­gli bi­smo ko­ris­ti­ti bi­oteh­no­lo­gi­ju ka­ko bi­smo stvorili ono što se na­zi­va “kul­ti­vi­ra­nim me­som”, tak­vim me­som ko­je je uz­go­je­no u la­bo­ra­to­ri­ji­ma od ži­vo­tinj­skih sta­ni­ca, bez ikak­ve po­tre­be za uz­go­jem i po­ko­ljem ži­vih bi­ća. To vi­še ni­je znans­tve­na fan­tas­ti­ka. Pr­vi kul­ti­vi­ra­ni ham­bur­ger pro­izve­den je pri­je dvi­je go­di­ne. Sta­jao je 300.000 do­la­ra. S adek­vat­nim is­tra­ži­va­nji­ma i ula­ga­nji­ma, unu­tar jed­nog ili dva de­set­lje­ća mo­gli bi­smo pro­izvo­di­ti kul­ti­vi­ra­no me­so na in­dus­trij­skoj ra­zi­ni, ko­je bi bi­lo jef­ti­ni­je, eko­lo­ški­je i etič­ni­je od uz­go­ja ka­va i pi­li­ća. Ako že­li­te odre­zak, na­pros­to ga uz­go­ji­te umjes­to da uz­ga­ja­te ci­je­lu kra­vu.

Ta­ko­đer se pu­no go­vo­ri o to­me ka­ko će lju­di iz­gle­da­ti u bu­duć­nos­ti. U va­šoj pr­voj knji­zi opi­su­je­te una­pre­đe­nje čo­vje­ka. Ta­ko ne­što sa­da se či­ni ja­ko sko­rim, ali ne­ma na­pret­ka u eti­ci ha­ki­ra­nja čo­vje­ka. Ka­ko će se lju­di ra­zvi­ja­ti slje­de­ćih sto­ti­nu go­di­na?

U 21. sto­lje­ću lju­di će se­be iz­di­ći na ni­vo bo­go­va. Usvo­jit će spo- sob­nos­ti ko­je su tra­di­ci­onal­no sma­tra­ne bo­žan­ski­ma. Po­go­to­vo da pla­ni­ra­ju i stvo­re ži­vot. Kao što je bi­blij­ski Bog stvo­rio ži­vo­ti­nje i bilj­ke te lju­de pre­ma vlas­ti­tim že­lja­ma, ta­ko će­mo i mi u 21. sto­lje­ću vje­ro­jat­no na­uči­ti ka­ko obli­ko­va­ti i pro­izves­ti ži­vo­ti­nje i bilj­ke, pa čak i lju­de pre­ma svo­jim že­lja­ma. Ko­ris­tit će­mo ge­net­ski in­že­nje­ring ka­ko bi­smo stvorili no­ve vr­ste or­gan­skih bi­ća, ko­ris­tit će­mo iz­rav­nu po­ve­za­nost moz­ga i ra­ču­na­la ka­ko bi­smo stvorili ki­bor­ge (bi­ća ko­ja kom­bi­ni­ra­ju or­gan­ske di­je­lo­ve s neo­r­gan­ski­ma), mo­gu­će je ka­ko će­mo čak us­pje­ti u stva­ra­nju cje­lo­vi­tih neo­r­gan­skih bi­ća. Glav­ni pro­izvod gos­po­dar­stva 21. sto­lje­ća ne­će bi­ti tka­ni­na, vo­zi­la i oruž­ja, ne­go pri­je ti­je­la, moz­go­vi i umo­vi.

Mo­no­po­li­za­ci­ja mo­ći Pu­no se go­vo­ri o to­me ka­ko će auto­ma­ti­za­ci­ja i ro­bo­ti­za­ci­ja ne­po­vrat­no sma­nji­ti broj rad­nih mjes­ta. Je li to is­ti­na ili se ra­di o neo­prav­da­nom stra­ho­va­nju?

Nit­ko ne zna ka­ko će iz­gle­da­ti tr­ži­šte ra­da 2040. go­di­ne, osim to­ga što će bi­ti pot­pu­no dru­ga­či­je ne­go da­nas. Mno­gi, ako ne i ve­ći­na pos­lo­va ko­je lju­di da­nas ra­de, mo­gli bi 2040. go­di­ne nes­ta­ti: pro­izvod­nja ma­ji­ca, vož­nja tak­si­ja, di­jag­nos­ti­ka bo­les­ti, pro­da­va­nje osi­gu­ra­nja, pre­da­va­nje ke­mi­je. Mo­gle bi se po­ja­vi­ti no­ve vr­ste pos­lo­va, ali to nuž­no ne­će ri­je­ši­ti problem. Lju­di u os­no­vi ima­ju dvi­je vr­ste vje­šti­na, fi­zič­ke i kog­ni­tiv­ne, ako nas ra­ču­na­la ne nad­ma­še u obje­ma, mo­gli bi nas nad­ma­ši­ti u no­vim pos­lo­vi­ma baš kao što će to uči­ni­ti u ovim sta­ri­ma. Čak i ako se po­ja­ve no­vi pos­lo­vi za lju­de kao što je iz­ra­da sof­tve­ra ili di­zaj­ni­ra­nje vir­tu­al­nih stvar­nos­ti, da­le­ko je od jas­nog ho­će li se 50-go­diš­nji ne­za­pos­le­ni tek­s­til­ni rad­ni­ci, vo­za­či tak­si­ja ili bla­gaj­ni­ce u su­per­mar­ke­ti­ma mo­ći se­be po­nov­no iz­mis­li­ti kao sof­tver­ske in­že­nje­re. U proš­los­ti, ka­da je auto­ma­ti­za­ci­ja pre­obra­zi­la tr­ži­šte ra­da, lju­di su se uvi­jek mo­gli pre­ba­ci­ti s jed­nog ne­zah­tjev­nog pos­la na dru­gi. U 1920ima zbog me­ha­ni­za­ci­je ot­pu­šte­ni agrar­ni rad­nik mo­gao je pro­na­ći no­vi po­sao u tvor­ni­ci trak­to­ra. U 1980-ima tvor­nič­ki rad­nik ko­ji je iz­gu­bio po­sao mo­gao je ra­di­ti kao bla­gaj­nik u su­per­mar­ke­tu. Tak­ve pro­mje­ne za­ni­ma­nja bi­le su odr­ži­ve jer je po­mak s far­me u tvor­ni­cu ili iz tvor­ni­ce u su­per­mar­ket po­dra­zu­mi­je­vao po­mak s jed­nog ne­zah­tjev­nog pos­la na dru­gi, pri če­mu se tra­ži­lo sa­mo ogra­ni­če­no obra­zo­va­nje. No 2040. go­di­ne bla­gaj­ni­ca ili tek­s­til­ni rad­nik ko­ji iz­gu­be po­sao zbog umjet­ne in­te­li­gen­ci­je te­ško će mo­ći pro­na­ći po­sao kao sof­tver­ski in­že­nje­ri ko­ji di­zaj­ni­ra­ju vir­tu­al­ne svje­to­ve. Oni za to ne­ma­ju po­treb­ne vje­šti­ne. Problem će po­go­to­vo bi­ti aku­tan u zem­lja­ma u ra­zvo­ju, gdje se gos­po­dar­stva ve­li­kom ve­ći­nom os­la­nja­ju na ne­zah­tjev­ne pos­lo­ve. Po­du­ča­va­mo li da­nas lju­de u Ban­gla­de­šu da pos­ta­nu sof­tver­skim in­že­nje­ri­ma? Ako ne, od če­ga će oni ži­vje­ti 2040.? Do 2040. mo­žda će­mo vi­dje­ti stva­ra­nje no­ve ma­sov­ne kla­se, kla­se ne­po­treb­nih. Milijarde lju­di ko­ji ni­su tek ne­za­pos­le­ni, ne­go ne­za­poš­lji­vi. Ne­ma­mo ni­ka­kav gos­po­dar­ski mo­del za tak­vu si­tu­aci­ju. Što uči­ni­ti s kla­som be­sko­ris­nih bit će mo­žda naj­ve­će gos­po­dar­sko i po­li­tič­ko pi­ta­nje 21. sto­lje­ća. Ta­ko­đer, ka­ko al­go­rit­mi gu­ra­ju lju­de s tr­ži­šta ra­da, ne sa­mo bogatstvo ne­go i po­li­tič­ka moć bit će mo­žda kon­cen­tri­ra­ni u ru­ka­ma ma­juš­ne eli­te ko­ja po­sje­du­je te sve­moć­ne al­go­rit­me te je na taj na­čin stvo­ri­la ne­jed­na­kost bez pre­se­da­na. Da­nas mi­li­ju­ni vo­za­ča tak­si­ja, auto­bu­sa ili ka­mi­ona ima­ju zna­čaj­nu po­li­tič­ku sna­gu, svi oni kon­tro­li­ra­ju ma­li dio tr­ži­šta pri­je­vo­za. Ako vla­da na­pra­vi ne­što što oni ne že­le, oni se mo­gu sin­di­kal­no or­ga­ni­zi­ra­ti i stu­pi­ti u štrajk. U bu­duć­nos­ti svu tu gos­po­dar­sku i po­li­tič­ku moć mo­glo bi mo­no­po­li­zi­ra­ti ne­ko­li­ko mi­li­jar­de­ra ko­ji po­sje­du­ju kor­po­ra­ci­je ko­je po­sje­du­ju al­go­rit­me ko­ji vo­ze ta vo­zi­la. KRAJ

Ne­ma rje­še­nja Po­du­ča­va­mo li da­nas lju­de u Ban­gla­de­šu da pos­ta­nu sof­tver­ski in­že­nje­ri? Od če­ga će on­da oni ži­vje­ti 2040.?

No­va hit knji­ga Rat je zas­ta­rio, glad nes­ta­je, smrt je sa­mo teh­nič­ki problem, ne­ki su od za­klju­ča­ka ove knji­ge

Po­vi­jes­ni kri­mić Ka­ko je nas­tao čovjek, nje­go­va kul­tu­ra i ci­vi­li­za­ci­ja, ka­kav će bi­ti kraj, te­ma je Ha­ra­ri­je­va bes­t­se­le­ra

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.