Hr­va­ti ni­su pu­ni mrž­nje, ne­go ra­zum­lji­ve ljut­nje

No­vi ro­man Oma­ra ras­pro­da­la je u ma­nje od tri mje­se­ca

Vecernji list - Hrvatska - - Kultura - Mi­le­na Za­jo­vić

Idu­ća pro­mo­ci­ja “Oma­re” odr­žat će se već su­tra u 17 sa­ti pred klu­bom Bo­ok­sa, a go­vo­rit će Iva Uš­ću­mlić, Iva­na Ro­gar i Sr­đan San­dić Ži­va je ska­ka­la vi­so­ko iz­nad 30 stup­nje­va ka­da sam se na tr­ž­ni­ci u za­gre­bač­koj Utri­ni naš­la s biv­šom no­vi­nar­kom i da­naš­njom mar­ke­tin­škom struč­nja­ki­njom Ivom Uš­ću­mlić. Na is­tom mjes­tu i u is­tim tem­pe­ra­tur­nim uvje­ti­ma za­po­či­nje njen dru­gi ro­man “Oma­ra”, at­mo­sfe­rič­ni kri­mić ko­ji je sa­mo tri mje­se­ca od iz­da­va­nja ras­pro­dan i već se do­štam­pa­va no­va nak­la­da.

Vaš de­bi­tant­ski ro­man “Du­ho­vi” imao je iz­nim­no do­bre kri­ti­ke. Je li to stvo­ri­lo odre­đen pri­ti­sak pred objav­lji­va­nje dru­gog?

Du­go sam mis­li­la da ne­mam dis­ci­pli­nu za na­pi­sa­ti ro­man do kra­ja, a mis­li­la sam i da ne­mam što re­ći jer, ako ni­sam po­put Franço­ise Sa­gan na­pi­sa­la svjet­ski bes­t­se­ler s ne­pu­nih šes­na­est go­di­na, što ja sad imam pi­sa­ti? No do­go­di­lo se da sam “Du­ho­ve” na­pi­sa­la u sa­mo dva tjed­na. Pi­šu­ći “Oma­ru”, ima­la sam mno­go vi­še vre­me­na raz­miš­lja­ti o svo­jim stra­ho­vi­ma: je­sam li ima­la mo­žda­ni udar i od­lu­či­la da sam pi­sac, a nit­ko mi ne­ma hra­bros­ti re­ći da to uop­će ne va­lja? U tom smis­lu, dru­gi je put bi­lo te­že.

U oba ro­ma­na go­vo­ri­te o tje­sko­bi, otu­đe­nos­ti i ne­po­vje­re­nju ko­ja se uvuk­lo u nuk­le­ar­ne obi­te­lji.

Ne­du­go pri­je pi­sa­nja “Du­ho­va” do­bi­la sam e-ma­il upo­zo­re­nja ro­di­te­lji­ma da gra­dom kru­ži bi­je­li kom­bi ko­ji oti­ma dje­cu. To je ur­ba­na le­gen­da ko­je se sje­ćam još iz dje­tinj­stva. Fas­ci­ni­ra­lo me ka­ko smo sklo­ni upor­no stra­ho­va­ti od ne­kak­ve pri­jet­nje ko­ja do­la­zi iz­va­na iako je is­kus­tvo oko­li­ne u ko­joj se kre­ćem po­ka­za­lo je da naj­ve­će uža­se uvi­jek na­pra­ve one ko­ji su ti naj­bli­ži. Po­že­lje­la sam kao pi­sac za­vi­ri­ti unu­tar ta fa­moz­na če­ti­ri zi­da. Vi­dje­ti ka­ko obi­te­lji u ko­je se zak­li­nje­mo funk­ci­oni­ra­ju u druš­tvu ko­je je stis­nu­lo gas za pro­past.

U “Oma­ri” sjaj­no ilus­tri­ra­te ka­ko su se no­vi­nar­ska stru­ka, ali i ge­ne­ral­ni od­nos pre­ma ra­du pro­mi­je­ni­li od de­ve­de­se­tih na­ova­mo.

U 18 go­di­na, ko­li­ko sam se osob­no ba­vi­la no­vi­nar­stvom, ta se stru­ka pot­pu­no pro­mi­je­ni­la. Proš­li smo fa­moz­nu di­gi­ta­li­za­ci­ju ko­ja sa­ma po se­bi ni­je lo­ša, ali lo­še je što da­nas ure­đi­vač­ke po­li­ti­ke dik­ti­ra broj in­ter­net­skih kli­ko­va. U zem­lji u ko­joj je tri­de­set pos­to lju­di ne­za­poš­lji­vo, dak­le pot­pu­no neo­bra­zo­va­no, kli­ko­ve mo­žeš do­bi­ti sa­mo po­di­la­že­njem ni­skim stras­ti­ma. Na­dam se da je to jed­na ra­zvoj­na fa­za i da će se na­ša me­dij­ska sli­ka mi­je­nja­ti na­bo­lje. Por­ta­li ko­ji po­ti­ču kri­tič­ko miš­lje­nje, ko­ji na ne­ki na­čin obra­zu­ju pu­bli­ku, u Hr­vat­skoj još uvi­jek ne mo­gu bi­ti ko­mer­ci­jal­ni.

U knji­zi se ba­vi­te i tok­sič­nom mrž­njom ko­ja iz pro­iz­la­zi iz na­s­lje­đa ra­ta.

Kad sam pri­je če­ti­ri go­di­ne po­či­nja­la pi­sa­ti ro­man, ne­ki su mi go­vo­ri­li da je taj dio ve­zan uz na­ci­onal­nu ne­tr­pe­lji­vost pre­tje­ran. Da­nas mu se vi­še nit­ko ne ču­di. Ma­ni­pu­la­ci­ja re­to­ri­kom “mi ili oni” neo­pi­si­vo je opas­na, ali u po­li­tič­kom smis­lu dje­lu­je naj­e­fi­kas­ni­je. Nit­ko nam ne mo­že obe­ća­ti ti­su­ću eura po dje­te­tu, jer tog nov­ca ne­ma. Ne mo­gu nam obe­ća­ti no­va rad­na mjes­ta u zem­lji u ko­joj upra­vo pro­pa­da naj­ve­ći pos­lo­da­vac. A lju­di­ma se mo­ra ne­što da­ti da ne bi pi­ta­li za­što su glad­ni. Ni­kad ni­smo ima­li ka­tar­zu u ko­joj bi­smo otvo­re­no pri­ča­li o sve­mu što se u ra­tu do­go­di­lo i za­to je to naj­lak­še po­lje ma­ni­pu­la­ci­je. Da­nas dr­žav­ni ugled­ni­ci i rat­ni zlo­čin­ci, dak­le lju­di od­go­vor­ni za ne­či­ju smrt, za­jed­no ko­ra­ča­ju u Ho­du za ži­vot. I to je svi­ma nor­mal­no.

Au­tor­ski je fas­ci­ni­ra fe­no­men vanj­skog ne­pri­ja­te­lja, dok naj­ve­će uža­se ra­de oni naj­bli­ži Ži­vi­mo u vre­me­nu pa­ra­dok­sa, u ko­jem lju­di ko­ji su skri­vi­li smrt do­la­ze na Hod za ži­vot

Dio či­ta­te­lja sa­da će vas smje­šta­ti u ku­ći­ce lje­vi­čar­ke ili des­ni­čar­ke. Ka­ko to­me iz­mak­nu­ti?

Osob­no mis­lim da lju­de ne frus­tri­ra­ju lje­vi­ča­ri, des­ni­ča­ri, Sr­bi, iz­bje­gli­ce... Frus­tri­ra ih či­nje­ni­ca da bi­ra­ju iz­me­đu ko­rum­pi­ra­nih i ko­rum­pi­ra­ni­jih, da ži­vi­mo u druš­tvu ko­jim vla­da­ju in­te­res­ne sku­pi­ne, da bi­ro­kra­ci­ja one­mo­gu­ća­va bi­lo kak­vu ini­ci­ja­ti­vu. Frus­tri­ra nas kad nam se dje­ca jav­lja­ju iz Du­bli­na ili Ber­li­na, da pri­ja­te­lje sre­će­mo jed­nom go­diš­nje kad u Hr­vat­sku do­đu na od­mor. Prak­tič­ne stva­ri nas frus­tri­ra­ju, ali one dje­lu­ju ne­rje­ši­vo pa je od mu­ke naj­lak­še za­ur­la­ti “ubij pe­de­ra” ili “ubij Sr­bi­na”. Ja i da­lje vje­ru­jem da Hr­va­ti ni­su pu­ni mrž­nje, ali si­gur­no su pu­ni bi­je­sa.

Su­tra u 17 sa­ti pred knji­žev­nim klu­bom Bo­ok­sa pred­stav­lja­te “Oma­ru”. Jes­te li uz­bu­đe­ni?

In­tim­no se uvi­jek pri­bo­ja­vam tak­vih do­ga­đa­nja iako je pu­bli­ka uglav­nom pu­na po­dr­ške. Kao auto­ri­ci, sve su mi reakcije dra­go­cje­ne. Iz­ne­na­di­lo me ko­li­ko se lju­di pre­poz­na­je u mo­jim li­ko­vi­ma.

Iva Uš­ću­mlić 18 se go­di­na ba­vi­la no­vi­nar­stvom, a da­nas je priz­na­ta mar­ke­tin­ška struč­nja­ki­nja i auto­ri­ca

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.