Pi­smo Plen­ko­vi­ću: Ne bri­ni­te se što bog Ko­ši­ća ne ču­je ka­da se mo­li za vas. Bog Ko­ši­ća ne ču­je uop­će

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin - Goran Ge­ro­vac

Po­što­va­ni gos­po­di­ne pre­mi­je­ru, pi­smo si­sač­kog bi­sku­pa Ko­ši­ća, čak i ako je sa­mo ko­re­ogra­fi­ja da bis­te vi is­pa­li sim­pa­tič­ni­ji, nas­lov­lje­no na vas po­ka­za­lo je ne­dvo­smis­le­no da u Hr­vat­skoj pos­to­ji de­mo­kra­ci­ja, ali da se tre­ba pi­ta­ti pos­to­ji li u Cr­k­vi vje­ra. Po­li­ti­ka ni­je ta­bu-te­ma ni­ti na bi­lo ko­ji na­čin mo­že bi­ti ne­dos­tup­na kri­ti­ci gra­đa­na ko­ji se ta­ko i pot­pi­su­ju. Ne­ma za­bra­nje­nih te­ma, ne­ma ne­do­dir­lji­vih oso­ba i ne­ma dvos­tru­kih mje­ri­la. Is­to bi tre­ba­lo vri­je­di­ti i za Cr­k­vu, in­te­gral­ni dio druš­tva ko­je za se­be ra­do tvr­di da je ka­to­lič­ko, prem­da sve ma­nje ra­zu­mi­je smi­sao vlas­ti­tog ka­to­li­ciz­ma, a još ma­nje smi­sao vjer­ske is­kre­nos­ti ko­ju to­li­ko upor­no ve­le­du­hov­no i ve­le­dr­žav­nič­ki zas­tu­pa ak­tu­al­ni pa­pa. Ne­dav­no je re­pre­siv­ni apa­rat uhap­sio na­sil­ni­ke ko­ji su iz­vri­je­đa­li va­šu dr­žav­nu taj­ni­cu, na­zi­va­ju­ći je po­grd­nim ime­ni­ma, pri­je sve­ga kao per­so­ni­fi­ka­ci­ju sus­ta­va ko­jem, op­to­če­na me­da­lja­ma, slu­ži kao ma­ska nje­go­ve vje­ro­dos­toj­nos­ti. Sa­mo po­ne­ki dan na­kon tih ne­mi­lih do­ga­đa­ja je­dan je bi­skup va­še osob­no pos­tu­pa­nje pri kr­pa­nju no­ve Vla­de na­zvao pros­ti­tu­ira­njem, či­me je i vas na­zvao kur­vom. Ne mis­lim da sad bi­sku­pa tre­ba za­tva­ra­ti bu­du­ći da je nje­go­va du­hov­na op­s­ti­pa­ci­ja, ko­ju froj­dis­tič­ki osje­ća i iz­ra­ža­va, već iona­ko pre­ve­li­ka pat­nja nje­mu sa­mom i pas­tvi ko­ju pas­tir­ski pre­dvo­di. Ne­go mis­lim da tre­ba ko­nač­no uves­ti jed­na­ke kri­te­ri­je za sve u ovoj dr­ža­vi; ka­ko za one ko­ji se po­na­ša­ju na­sil­no, ta­ko i za žr­tve nji­ho­va na­si­lja. Mo­že li dr­ža­va bi­ti prav­na ako su me­to­de ko­ji­ma se do pra­va, čak ne nuž­no i do prav­de, po­ku­ša­va do­ći – kri­ve. Uvre­da ko­ju je upu­tio pre­mi­je­ru uvre­da je i ci­je­loj vla­di, for­mal­no vr­hu dr­žav­ne vlas­ti, dak­le dr­ža­vi, ali stvar­nom, po nje­mu, mo­ral­nom dnu, dak­le opet dr­ža­vi, iz­nad ko­jeg se, pre­ma bi­sku­pu, an­đe­oski na­dvi­la ka­rak­ter­na čis­to­ća po­li­tič­ko-du­hov­nih di­vo­va Ha­san­be­go­vić-Esih. I tu i jest ca­ka. Da ste ko­jim slu­ča­jem Vla­du sas­ta­vi­li tr­go­vi­nom sa spo­me­nu­tim ar­han­đe­oskim dvoj­cem, bi li to tad bi­la oča­ra­va­ju­ća umjet­nost mo­gu­ćeg, bi li umjes­to o pros­ti­tu­ci­ji go­vo­ri­li o po­li­tič­kim pr­vo­pri­čes­ni­ci­ma što su pod­ni­je­li naj­ve­ću žr­tvu do­mo­vi­ni uba­civ­ši sa­mi se­be u bi­sku­pov ku­ple­raj. Osob­no bih u oba slu­ča­ja pre­ma va­šem po­te­zu osje­ćao is­tu ne­la­go­du i sram, ali u bi­sku­po­voj in­ter­ve­ni­cji , ne­mam di­le­me da se ne ra­di o kri­ti­ci prin­ci­pa, ne­go per­so­na­li­zi­ra­noj ne­tr­pe­lji­vos­ti pre­ma tr­go­vač­kom ka­rak­te­ru jed­ne mi­nor­ne po­li­tič­ke or­ga­ni­za­ci­je, vr­lo slič­nom ono­me što ga go­le­mi dio or­ga­ni­za­ci­je ko­joj pri­pa­da i sam bi­skup nje­gu­je već dvi­je ti­su­će go­di­na. Da bi­sku­pu ni­je va­žan prin­cip, pos­ta­je ne­dvo­smis­le­no kad vam do kur­va­lu­ka za­mje­ra što ste u Vla­du pri­mi­li one ko­ji po­ho­de gay pri­de, a iz­ba­ci­li one ko­ji mar­ši­ra­ju u ho­du za ži­vot. Ne vje­ru­jem da je to ije­dan bi­skup mo­gao na­pi­sa­ti a da pri­tom ni­je osje­tio gnu­ša­nje pre­ma se­bi sa­mom. Jer baš bi lju­di vje­re tre­ba­li bi­ti ti ko­ji će uz­dr­ma­ti ate­izam svje­do­če­njem bo­ga, baš bi oni mo­ra­li bi­ti ti ko­ji bi, ako je pri­pad­nost po­je­di­nim ko­lo­na­ma i da­nas pri­jam­ni is­pit za ide­olo­ško eli­mi­ni­ra­nje, svo­jim pos­tup­ci­ma mo­ra­li po­ka­za­li jed­na­ko­vri­jed­nost sva­ko­ga od nas. Ako stvar­no pos­to­ji je­dan bog i ako smo mi svi nje­go­vo kre­aci­onis­tič­ko ču­do, on­da smo, bez ob­zi­ra na ko­lo­nu u ko­joj stu­pa­mo, svi nje­go­va dje­ca, s jed­na­kim mo­ral­nim oba­ve­za­ma, ali i s jed­na­kim pra­vi­ma. Čak i s pra­vom da bu­de­mo čla­no­vi ovak­ve va­še Vla­de, ako uop­će ima­mo do­volj­no jak že­lu­dac za to. Sa­mo za­to što se s ne­kim ne sla­že­mo ne zna­či da ga mo­že­mo pro­gla­ša­va­ti kur­vom, ne­hr­va­tom, ne­pri­hvat­lji­vim i stig­ma­ti­zi­ra­nim. Evo, osob­no se du­bo­ko ne sla­žem s bi­sku­pom ko­ji vam pi­še, ali ga ne mis­lim pro­gla­si­ti ne­hr­va­tom, ne­go mi je žao što je Hr­vat. Kao što mi je žao i to što vam bi­skup za­bra­nju­je da svo­ju stran­ku na­zi­va­te de­mo­kr­š­ćan­skom. Vi i va­ši dru­go­vi mo­že­te svo­ju stran­ku na­zi­va­ti ka­ko god ho­će­te, s onim is­tim li­ce­mjer­nim pra­vom ko­jim se i Cr­k­va, s ovak­vim „pred­sjed­ni­ci­ma te­melj­nih ogra­na­ka“na­zi­va du­hov­nom, a ne ra­di­kal­nom po­li­tič­kom par­ti­jom. Zbog sve­ga to­ga, po­što­va­ni pre­mi­je­ru, mis­lim da se ne mo­ra­te bri­nu­ti što bog bi­sku­pa Ko­ši­ća ne ču­je dok se mo­li za vas. Uvje­ren sam da bog bi­sku­pa Ko­ši­ća uop­će ne ču­je. A ako ga i ču­je, on­da ga ig­no­ri­ra, što je još po­raz­ni­je jer je zbog bi­sku­pa ve­lik dio Hr­vat­ske os­tao ne­po­kri­ven sig­na­lom ne­be­ske mre­že pa ni obič­ni vjer­ni­ci ne­ma­ju s ta­ko blo­ki­ra­nim pre­daj­ni­kom pris­tup bož­jem cha­tu. To je pre­div­no sta­nje za sve one s obje stra­ne ol­ta­ra ko­ji do­la­ze u cr­k­vu ma­ski­ra­ni u vjer­ni­ke tek da bi osi­gu­ra­li ali­bi svom he­re­di­tar­no-pod­bu­hlom bez­vjer­stvu. Gos­po­di­ne pre­mi­je­ru, du­go sam se pi­tao za­što se ta­ko čes­to ka­to­lič­ko sve­ćens­tvo, ne sa­mo su­vre­me­no ne­go i ono po­vi­jes­no, iz­rav­no upli­će u po­li­tič­ka pi­ta­nja i za­što su mno­go­broj­ni oci ove do­mo­vi­ne, od Star­če­vi­ća do Ra­di­ća, ogor­če­no upo­zo­ra­va­li na opas­nos­ti kle­ri­ka­liz­ma. I do­šao sam do ne­dvoj­be­nog za­ključ­ka da je uz­rok do­sa­da. Do­sad­no je bi­ti sve­će­nik. Je­dan bog, je­dan ot­ku­pi­telj gri­je­ha, jed­na dog­ma, tri mo­li­tve, če­ti­ri evan­đe­lja, šest na­bož­nih pje­sa­ma, 12 apos­to­la, dvi­je ti­su­će go­di­na iš­če­ki­va­nja spa­sa, pred­sta­ve bez pre­mi­je­re, sve sa­me re­pri­ze. Na­rav­no da po­ten­ci­jal­no kre­ativ­nom po­je­din­cu ri­tu­al mo­ra do­sa­di­ti, po­go­to­vo kad ne­ma vi­še iz­a­zo­va, kad je eg­zis­ten­ci­ja osi­gu­ra­na, kad apa­na­ža sti­že, kad ne­ma bri­ge za slje­de­ći dan i kad stra­ho­vi ve­ći­ne ni­su i tvo­ji stra­ho­vi. On­da čo­vje­ku do­đe da se po­ma­lo ba­vi nad­grad­njom, da se ra­zo­no­di od pos­la s bo­gom i da pro­ba ne­što po­sve dru­go; da se po­sve­ti unu­traš­njim de­mo­ni­ma i bel­ze­bu­bu po­li­ti­ke.

Da ste Vla­du skr­pa­li s du­hov­nim di­vo­vi­ma Ha­san­be­go­vić-Esih, bi li i to bi­la pros­ti­tu­ci­ja ili tek žr­tva uba­če­na u bi­sku­pov ku­ple­raj?

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.