De­le­te

Po­pu­lar­na spi­sa­te­lji­ca ro­đe­na je 1954. u Spli­tu. U Za­gre­bu je za­vr­ši­la Ško­lu pri­mi­je­nje­ne umjet­nos­ti i ra­di­la kao fo­to­graf­ki­nja, sni­ma­te­lji­ca i ko­lo­ris­ti­ca na cr­ta­nom fil­mu. Obja­vi­la je 30-ak knji­ga pro­ze i po­ezi­je, a sa šest nas­lo­va zas­tup­lje­na je u lekt

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor - Sa­nja Pi­lić

De­le­te pri­tis­nem i ni­šta. Mis­lim, ma­ilo­vi su se na­ku­pi­li. Ju­čer sam ih zbri­sa­la, evo ih opet. Ju­čer sam po­ču­pa­la dla­ke s bra­de, da­nas ih već osje­ćam pod pr­sti­ma. Stal­no mi ne­što ras­te. Nok­ti, uši, nos. On­da bo­re se ure­zu­ju. Du­bo­rez, gra­vi­re, li­no­rez. I sti­žu po­ru­ke na Vi­ber. Je­sam li slo­bod­na 24. 7. za su­sret? Knji­žev­ni. Sve se um­na­ža, ras­te, bu­ja. Po­tro­šim po­la da­na da ne iz­gle­dam i ne zvu­čim ko pra­čo­vjek. Obu­jem ci­pe­lu, ali žu­lja. No­ge su osjet­lji­ve po­put lir­skog na­dah­nu­ća ko­je je iz­ro­ni­lo iz pat­nje. De­le­te. Zvo­ni mo­bi­tel. On je na pu­to­va­nju, ma­la se upi­su­je u sred­nju ško­lu, te­ta Zo­ja još ni­je bi­la u Ikei, a ži­vot pro­la­zi. Ži­vot pro­la­zi, ne va­lja pi­ta­ti ima li smi­sao. Ne­pos­luš­nost ti­je­la je po­ni­ža­va­ju­ća, ono dje­lu­je po svom. Odem na gim­nas­ti­ku i vi­še ne mo­gu do­dir­nu­ti vr­ško­ve pr­sti­ju. Mo­je su po­ze pa­ra­ple­gi­čar­ske, a dah kra­tak. Tru­dim se. Zno­jim se, ni­je upa­lje­na kli­ma. Tre­ba­la bih pi­sa­ti pje­smu, esej ili pri­ču za odras­le, a za­pra­vo či­tam ko­men­ta­re is­pod Fa­ce­bo­ok sta­tu­sa. Umjes­to te­le­ti­ne s krum­pi­rom je­dem pa­šte­tu na kru­hu. Te­le­ti­na če­ka da je se od­mrz­ne. Du­go če­ka. Ži­vot se po­jed­nos­tav­nju­je. Do­bar je naj­bli­ži du­ćan. Do­bar je naj­bli­ži zu­bar. Tak­sis­ti pos­ta­ju dio obi­te­lji. Upi­sa­ni u kon­tak­te. Ka­ko sam pre­ži­vje­la, pi­tam se? U ma­pu ti­je­la upi­sa­ni su svi do­ga­đa­ji i od­las­ci na in­for­ma­ci­je u ško­lu, lju­bav­ni za­gr­lja­ji, če­ka­nja u re­do­vi­ma, ra­ne, sa­mo­ća, bez­briž­nost i strah: ti­je­lo je umor­no jer pam­ti. Da ne­ma pam­će­nja, ne bi umje­lo os­ta­rje­ti. Po­ni­ža­va­ju­će um­na­ža­nje ka­osa na svim ra­zi­na­ma, za odr­ža­va­nje re­da po­treb­na je sto­ič­ka upor­nost, ob­nav­lja­ju­ća ener­gi­ja, vječ­na prak­tič­na an­ga­ži­ra­nost. De­le­te. Us­ta­nem uju­tro, a ko­rov i da­lje bu­ja. Tra­va u vr­tu na­ras­la je, u mo­bi­te­lu je se­dam no­vih po­ru­ka, SD kar­ti­ca je po­pu­nje­na, ra­ču­ni če­ka­ju, pra­ši­na pa­da, svi­jet pro­bav­lja no­vi dan, vi­jes­ti sti­žu, go­mi­la­ju se, nav­la­čiš te­ni­si­ce na no­ge i auto­ma­ti­zam sva­ki­daš­nji­ce se uklju­ču­je, a zo­ve se pre­ži­vje­ti. Bu­dan si i mo­raš pre­ži­vje­ti. Oti­đem do gos­po­đe So­vić, od­ne­sem kruh jer mi je us­put, a gos­po­din So­vić le­ži u kre­ve­tu kao i po­s­ljed­njih se­dam go­di­na. Tu ne­ma žur­be, odjed­nom je nes­ta­la, iš­čez­nu­la, a So­vić pla­če umor­nim su­za­ma. Ko­sa, nos i nok­ti da­lje ras­tu. – Že­lim umri­je­ti – ka­že ti­ho. Pot­pu­no ga ra­zu­mi­jem, mi­lu­jem ga po če­lu i ote­ža­vam pat­nju. Mi­lo­va­nje nam da­je na­du u druk­či­ji is­hod, u ču­des­no oz­drav­lje­nje, za­bo­rav tre­nu­tač­ne si­tu­aci­je, mi­lo­va­nje je slat­ka ma­la pa­uza iz­me­đu dva udar­ca sud­bi­ne. Ili mo­žda­nog. De­le­te. Za­što ta fa­moz­na tip­ka pos­to­ji sa­mo u vir­tu­al­nom svi­je­tu, pi­tam se. Po­bri­sa­la bih sve ha­lji­ne u or­ma­ru i sve ju­če­raš­nje i pre­kju­če­raš­nje mis­li. Iz­bri­sa­la bih sje­ća­nja, tra­ume, ra­dos­ti i sva­ko­ga ju­tra u no­vi dan ura­nja­la čis­ta i po­no­vo ro­đe­na. Ne­upr­lja­na od iz­re­če­nih re­če­ni­ca, očiš­će­na od mo­dri­ca, uda­ra­ca i po­lju­ba­ca. Od br­zi­ne ko­jom sam ih pri­ma­la ili ih tre­ba­la pre­bo­lje­ti. Ova­ko, po­hra­nje­ni su u naj­dub­ljim sta­ni­ca­ma tki­va, umre­že­ni u čip­ku ko­ja me svo­jim or­na­men­tom gu­ši po­put pa­uko­ve mre­že. Ulov­lje­na sam u zam­ku za­jed­no s ci­je­lim čo­vje­čans­tvom, u ne­ku idi­ot­sku ra­ču­nal­nu igri­cu ko­ja ne pres­ta­je, ali i ne do­pu­šta da iz nje iz­a­đeš svo­jom vo­ljom. Osim ako se ne kok­neš. A i to mi je sum­nji­vo – mo­žda upad­nem u još ve­ći ka­os. Do­bar je naj­bli­ži fri­zer. – Ho­će­mo li se vi­dje­ti? – zo­ve me Mar­ko. – Ako stig­nem – ka­žem. Ako stig­nem, re­če­ni­ca ko­ju iz­go­va- ram sva­kod­nev­no. Po­put man­tre. Iz­le­ža­va­nje i sa­nja­re­nje, uži­va­nje i do­ko­nost su­bver­ziv­ne su ak­ci­je ko­ji­ma se is­klju­ču­ješ iz te apo­ka­lip­tič­ne igre na­tje­ca­nja i mo­ra­nja. Ali taj de­le­te je krat­ko­tra­jan i ne opo­rav­lja te. Slu­ži za res­tar­ta­nje. Ne­što mi tu smr­di. Stal­no. Vječ­ni obra­zac pat­nje ko­ji se po­put go­le­mog ko­ta­ča vr­ti i ne za­us­tav­lja. U te­ro­ris­tič­kom na­pa­du ubi­je­no je 28 lju­di. Ovaj put tip­ku de­le­te pri­tis­nuo je net­ko dru­gi uve­ća­va­ju­ći bol ko­ja se kao epi­de­mi­ja ši­ri svi­je­tom. Na­vi­ka­va­mo se na umi­ra­nje sve br­že. A ti­je­lo skup­lja in­for­ma­ci­je, spre­ma ih du­bo­ko i po­la­ko ve­ne. Mar­ko me če­ka s vre­ći­com iz ko­je vi­re pas­tr­ve. – Po­žu­ri­mo – ka­že. Imam Mar­ka, po­mis­lim, ni­je to baš ni ta­ko ma­lo. Žu­ri­mo u nje­gov su­te­ren­ski stan s jed­nim ogle­da­lom i po­li­com za knji­ge. U mo­jem još obi­ta­va­ju du­ho­vi pre­da­ka u raz­no­raz­nim obli­ci­ma čaj­ni­ka, sto­la­ca i por­cu­lan­skih ko­nja­ni­ka. – Je­dva sam ih na­ba­vio? – Ko­ga? – Pas­tr­ve. Ne­dje­lja je. Zad­nji dan u tjed­nu u pra­vi­lu ne­ma op­ci­ju de­le­te. Još uvi­jek je do­nek­le dos­to­jans­tve­na ta ofu­ca­na ka­pi­ta­lis­tič­ka ne­dje­lja u ko­joj zvo­ne alar­mi na iz­la­zi­ma Za­ri­nih pro­da­va­oni­ca. U njoj se na­đe mjes­ta za šut­nju i za stva­ra­nje pri­če. Mar­ko i ja stva­ra­mo pri­ču. Ina­če smo za­uze­ti tr­ča­njem kroz ži­vot, ču­pa­njem obr­va i kro­će­njem sve­ga što stal­no ras­te. Ne­dje­lja nas za­va­ra­va i mi­lu­je, ia­ko nas mrač­ne i tam­ne si­le stal­no ba­ca­ju u bez­dan kri­vi­ce jer ni­smo sti­gli oba­vi­ti ono ne­što za po­ne­dje­ljak. Rad­ni. Ono ne­što što uvi­jek pos­to­ji u ne­vid­lji­vom opi­su pos­lo­va. Ne­man ko­ju tre­ba na­hra­ni­ti. – Pra­vi si maj­stor – ka­žem Mar­ku na­kon što sam obli­za­la ma­li prst. Volim ri­bu jes­ti pr­sti­ma. Bi­ti oša­mu­će­na ča­šom vi­na. Bes­po­moć­no sje­di­ti u nas­lo­nja­ču, osvo­je­na do­ko­li­com i ima­njem vre­me­na. Ba­rem na tre­nu­tak. On­da gle­da­mo te­le­vi­zi­ju, pi­je­mo ka­vu u kre­ve­tu i slu­ša­mo ka­ko kap­lje vo­da iz sla­vi­ne u ku­hi­nji. Odr­ža­va­nje će nas ubi­ti. – Su­tra ću sre­di­ti iz­rast – ka­žem. – A ja ću pro­vje­ri­ti di­op­tri­ju, či­ni mi se da se opet po­ve­ća­la. Šu­tim. Ne­ki dan sre­la sam mjes­nog za­vod­ni­ka, zbog nje­ga su se cu­re ubi­ja­le, ras­ta­ja­le i pa­ti­le. Si­vo li­ce, štap, je­dva se kre­će. Oro­nuo, bli­jed, ru­ke pro­ša­ra­ne pso­ri­ja­zom, s pra­me­no­vi­ma ko­se po­put raz­ne­se­nih pti­čjih gni­jez­da. Ima prav­de i jed­na­kos­ti u sta­re­nju, po­mis­li­la sam. Lju­di se zgu­žva­ju, iz­gu­be li­ce i ti­je­lo i do­bi­ju po­gled očaj­ni­ka. Pres­ta­nu iz­la­zi­ti. Um­no­že se bo­les­ti, a sve jed­no za dru­gim. Ili je pre­vru­će ili je pre­hlad­no za iz­a­ći na uli­cu. Po­le­di­ca svu­da De­le­te. Vra­tim se ku­ći. Ži­vi­ca na­ras­la, pro­zo­ri pr­lja­vi, 33 ma­ila, i to na sa­mo jed­noj adre­si, od to­ga tri o ču­klje­vi­ma, dva o deb­lji­ni i je­dan o vra­ća­nju bo­je si­je­doj ko­si. U ko­ša­ri za rub­lje stvo­ri­la se no­va hr­pa rub­lja i ruč­ni­ka, pa­lim te­le­vi­zor, vi­jes­ti, iz­bo­ri, za­dav­ljen dje­čak i no­vi te­ro­ris­tič­ki na­pad. Uz­dah­nem. Ni­ka­ko po­bje­ći. Čo­vjek ni­je otok. Zbi­lja ni­je. Bri­šem ma­ilo­ve, fo­to­gra­fi­je, usi­sa­vam pa­uči­nu i pa­uko­ve, mr­vi­ce is­pod sto­la. Za­ple­te­na sam do kraj­njih gra­ni­ca u ne­što što se na­zi­va pos­to­ja­nje, ogr­nu­ta bes­kraj­nim rit­mom is­tih do­ga­đa­nja, uro­nje­na u čiš­će­nje, u ma­ra­ton­sku utr­ku na is­pa­da­nje, na po­kret­noj tra­ci ko­ja kli­zi sa­ma od se­be, bez sta­ja­nja. Ah, sve sam sre­di­la. Su­tra je no­vi dan! Po­gle­dam se u zr­ca­lo. Dig­nem ru­ke pre­ma ne­bu. Što ja to vi­dim? Dla­ke is­pod pa­zu­ha već su na­ras­le. Zar već? Uz­mem bri­tvi­cu. De­le­te. De­le­te. Ži­vot zbi­lja pro­la­zi, ne va­lja pi­ta­ti ima li smi­sao? Za­to i ne pi­tam. Ta­ko je lak­še.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.