VJE­TAR JE BACAO SE TURISTE DOK SU SPUŠTALI S VULKANA DIVLJI ISLAND

Dje­voj­ku bez vi­ška sa­la vje­tar je ot­pu­hao pre­ma ugas­loj vul­kan­skoj ru­pi, u zad­nji se čas uhva­ti­la za sti­je­nu

Vecernji list - Hrvatska - - Feljton - S Is­lan­da: ROBERT BUBALO

Na­kon što su is­lan­d­ski ama­te­ri proš­le ne­dje­lje odr­ža­li no­go­met­nu lek­ci­ju hr­vat­skim pro­fe­si­onal­ci­ma, ne­ki­ma se mo­žda ne­će svi­dje­ti ide­ja da po­sje­te te “vraž­je” Vi­kin­ge. No, kao što sam i u pr­vom di­je­lu pu­to­pi­sa po ovoj zem­lji pri­je se­dam da­na na­pi­sao, ovaj ze­malj­ski raj ne bi tre­ba­lo pro­pus­ti­ti. Sku­pa ča­ro­li­ja, opi­sao bih je u dvi­je ri­je­či. – Na­ša se zem­lja tre­ba­la zva­ti Os­land, a ne Island – go­vo­ri mi gos­po­din Rit, do­ma­ćin, na­kon što smo dva da­na spa­va­li kod nje­ga u cen­tru Rey­kja­vi­ka i pa­ki­ra­li se za od­la­za­ka da­lje. – Za­što Os­land – pi­tam ga zbu­nje­no dok do­ruč­ku­jem ja­ja. – Vi­djet će­te sa­da ka­da kre­ne­te pre­ma sje­ve­ru, sve je pu­no ro­to­ra. Je­dan za dru­gim kruž­ni tok, ne­ma­te kad uba­ci­ti u če­t­vr­tu. Na­kon što smo obiš­li Rey­kja­vik i tri su­sjed­na gra­da te osje­ti­li nir­va­nu u Pla­voj la­gu­ni, kre­nu­li smo na sje­ve­ro­za­pad pre­ma na­ci­onal­nom par­ku Sna­efel­l­sjökull. Do­is­ta, slje­de­ćih 30-ak ki­lo­me­ta­ra od Rey­kja­vi­ka ro­tor je za ro­to­rom, ali za­to ne­ma nig­dje gu­žve. Pro­met se ne odvi­ja br­zo, ali ne­ma ni zas­to­ja.

Spa­ša­va­li dje­cu od vje­tra

Island je i naj­si­gur­ni­ja zem­lja na svi­je­tu. Pu­tu­je­te vul­kan­skim pre­ri­ja­ma u ko­ji­ma ne­ma žive du­še po sto­ti­nu ki­lo­me­ta­ra, a je­di­na je opas­nost u toj avan­tu­ri vje­tar. Slo­bod­no za­us­ta­vi­te auto­mo­bil, od­spa­vaj­te ili pro­še­taj­te se ki­lo­me­tri­ma od nje­ga, ta­mo ne­ma raz­boj­ni­ka, ali ni ču­da­ka ko­ji će vas gnja­vi­ti. No vje­tar je neo­buz­dan, pra­vi ne­pri­ja­telj. U na­ci­onal­nom par­ku u ko­ji smo sti­gli na­kon tri sa­ta vož­nje po­zor­nost nam je pri­vu­kao ugas­li vul­kan po­kraj ces­te. Za­nim­ljiv je po to­me što je iz­gle­dao kao di­vov­ska hr­pa zem­lje, ali i zbog ste­pe­ni­ca ko­je su vo­di­le do vr­ha. Par­ki­ra­li smo u pod­nož­ju vulkana i tu sam neo­prez­no jed­nom ru­kom otvo­rio vra­ta, i vje­tar ih je go­to­vo slo­mio. Dok smo se pe­nja­li ste­pe­ni­ca­ma, vje­tar nam je uda­rao u le­đa, dos­lov­ce smo tr­ča­li i bez ikak­va umo­ra sti­gli na vrh na ko­jem je sta­ri kra­ter. No vje­tar je go­re još ja­če ši­bao, to­li­ko da je dos­lov­ce odu­zi­mao dah. Jed­na se nje­mač­ka obi­telj sku­pi­la u hr­pu, po­put pin­gvi­na, ka­ko bi za­šti­ti­la dje­cu. Okre­nuo sam se da bih sli­kao vul­kan, a is­pred me­ne jed­na je tu­ris­ti­ca ra­di­la is­to. I dok sam na­mje­štao mo­bi­tel da i nju uhva­tim u ka­dar, odjed­nom je nes­ta­la. Kroz vje­tar se ču­lo sa­mo “fuck”. Spus­tio sam mo­bi­tel i ugle­dao je ka­ko se gr­če­vi­to dr­ži za sti­je­nu da je vje­tar ne bi ot­pu­hao pre­ma ru­pi. Ipak, pr­vo sam je sli­kao, a on­da sko­čio upo­moć. Bi­la je iz Slo­ve­ni­je.

– Vi ste Slo­ven­ci kao Če­si, pe­nje­te se svu­da i on­da stra­da­te – re­koh joj kas­ni­je dok smo u jed­nom apart­ma­nu pi­juc­ka­li čaj, pro­muk­li i pro­pu­ha­ni. Na tom vr­hu vulkana pr­vi sam put osje­tio bla­go­da­ti po­ko­jeg ki­lo­gra­ma vi­ška jer ja sam ipak ci­je­lo vri­je­me bio čvr­sto na zem­lji, dok su ovi “šlank”, po­put Slo­ven­ke, bi­li po­put je­se­njeg liš­ća. Vje­tar se na­pros­to po­igra­vao nji­ma. Tu smo noć spa­va­li u bli­zi­ni Olaf­svi­ka u jed­nom čud­nom objek­tu. Na­ime, bu­ki­ra­li smo pre­no­ći­šte mje­sec da­na pri­je, a kad smo po­ku­ca­li na vra­ta, nit­ko ni­je otva­rao. Po­ku­ša­li smo otvo­ri­ti i bi­la su ot­klju­ča­na. Odjed­nom su na­hru­pi­li tur­ski tu­ris­ti, tri-če­ti­ri mu­škar­ca, i po­če­li uglas go­vo­ri­ti ta­ko da ih ni­smo ni­šta ra­zu­mje­li osim “iPad, iPad”. Od­mah­nu­li smo ru­kom, po­pe­li se uz stu­be i u du­gač­kom hod­ni­ku vi­dje­li iPad na stal­ku i stre­li­cu pre­ma do­lje – “tu nam se ja­vi­te”. Sad nam je bi­lo jas­no što su Tur­ci odu­šev­lje­no htje­li ka­za­ti. Na ta­ble­tu je bi­la otvo­re­na apli­ka­ci­ja What’s up i na­pi­sa­li smo tko smo, a net­ko nam je s dru­ge stra­ne re­kao u ko­jim smo so­ba­ma i ko­je su ši­fre za otva­ra­nje vra­ta. Dak­le, iPad za­pra­vo glu­mi re­cep­ci­ona­ra.

Grad u ko­jem ne za­la­zi sun­ce

Ku­ća u ko­joj smo spa­va­li bi­la je tik uz oce­an. Mo­re je div­lja­lo to­li­ko da sam mis­lio da je kre­nuo tsu­na­mi. San ni­je ni­ka­ko do­la­zio na oči, ne sa­mo zbog div­ljeg vre­me­na već vi­še zbog svi­je­tle no­ći. U Rey­kja­vi­ku je oko po­la no­ći još do­nek­le i su­mrak, ali ov­dje vi­so­ko, pra­vi mrak ni­ka­ko ni­je pa­dao. Uju­tro smo pla­ni­ra­li oti­ći u Hu­sa­vik na kraj­njem sje­ve­ru, ali kad smo vi­dje­li da ta­mo sun­ce uop­će ne za­la­zi, od­lu­či­li smo pro­ći kroz na­ci­onal­ni park i kre­nu­ti pre­ma ju­gu. A ov­dje se do­is­ta ima­lo što vi­dje­ti – od pre­kras­nih ri­bar­skih se­la, svje­ti­oni­ka, le­de­nja­ka, ne­pre­gled­nih cr­nih ka­me­nih pre­ri­ja, div­ljih hri­di­na uz oba­lu oce­ana i cr­nih pla­ža na ko­ji­ma se vje­ro­jat­no ma­lo tko ku­pa, ali su im­pre­siv­no zas­tra­šu­ju­će. U jed­nom od tih ri­bar­skih se­la ugle­dao sam kamp-ku­ći­cu s nat­pi­som “Fich & chips”. – Aj­mo se naj­es­ti, go­vo­rim os­ta­li­ma. – Mo­ra da je ov­dje sve tri­put jef­ti­ni­je ne­go u Rey­kja­vi­ku. Ku­cam na pro­zor­čić ko­ji otva­ra sre­do­vječ­na na­smi­ja­na že­na. Na pi­ta­nje ko­li­ko ko­šta por­ci­ja, ka­že – 1900 kru­na (125 ku­na). – Ali to­li­ko ko­šta i u cen­tru Rey­kja­vi­ka – bu­nim se. – I go­ri­vo jed­na­ko ko­šta u na­šem se­lu i u cen­tru glav­nog gra­da – mu­dro mi od­go­va­ra. Spu­šta­ju­ći se pre­ma ju­gu, zas­ta­li smo u li­je­pi gra­dić Bor­gar­nes. Ni­ko­ga na uli­ca­ma. Res­to­ran je pra­zan, a ka­fić na ko­ji na­ila­zi­mo za­tvo­ren je do 18 sa­ti. Tu smo pr­vi i je­di­ni put vi­dje­li po­li­cij­sko vo­zi­lo. Dva po­li­caj­ca če­ka­la su da iz cr­k­ve iz­a­đe po­greb­na po­vor­ka. Ne­za­in­te­re­si­ra­no su nas okrz­nu­li po­gle­dom i nas­ta­vi­li zi­je­va­ti. Na Is­lan­du ne­ma auto­ces­ta, a naj­vi­ša do­pu­šte­na br­zi­na je 90 ki­lo­me­ta­ra na sat. Ali ne­ma ra­dar­skih kon­tro­la ni po­li­cij­skih pun­k­to­va iako ma­lo tko na tim pre­div­nim ces­ta­ma ne vo­zi vi­še od 90. No nit­ko ne ju­ri div­ljač­ki. Mi smo tu i ta­mo vo­zi­li 120, ali vje­tar vas ta­da već lju­lja pa je pa­met­ni­je dr­ža­ti se pro­pi­sa. Gra­dić Sel­foss na ju­gu u ko­ji do­la­zi­mo na­ve­čer ima oko pet ti­su­ća sta­nov­ni­ka. Grad ima dvi­je uli­ce, ali ni to ni­je spri­je­či­lo pro­met­ne struč­nja­ke da uba­ce ne­ko­li­ko kruž­nih to­ko­va. Gra­do­vi su ina­če dru­ga­či­je pos­lo­že­ni od ve­ći­ne europ­skih. Ne­ma­ju jas­nog cen­tra, šet­ni­ce, ne­ma­ju ki­oske, a opet, ima­ju ne­ke čud­ne stva­ri. Re­ci­mo, u Rey­kja­vi­ku i u svib­nju pu­nom pa­rom ra­de dvi­je ve­li­ke bo­žić­ne tr­go­vi­ne. Ula­zi­mo u hos­tel u Sel­fo­ssu, a na vra­ti­ma nas re­cep­ci­onar od­mah upo­zo­ra­va: – Mo­ra­te se iz­u­ti, po ci­je­lom se objek­tu ho­da bos. Mo­že­te i u pa­pu­ča­ma ako ih ima­te. – Imam u ruk­sa­ku star­ke ko­je ko­ris­tim kao pa­pu­če – sla­žem. – Okej, on­da njih mo­žeš no­si­ti. Pre­no­ći­šta su me­đu ri­jet­kim stva­ri­ma na Is­lan­du či­ja je ci­je­na pod­noš­lji­va. So­ba za dvo­je na­đe se za 60 do 80 eura. Su­tra­dan od­la­zi­mo na He­ima­ey, naj­ve­ći is­lan­d­ski otok. Na nje­mu je grad Ves­t­man­na­eyjar s 4500 sta­nov­ni­ka ko­ji je do­šao u sre­di­šte me­đu­na­rod­ne po­zor­nos­ti 1973. ka­da je erum­pi­rao vul­kan El­d­fell ko­ji je po­ru­šio broj­ne gra­đe­vi­ne i pri­si­lio sta­nov­niš­tvo na eva­ku­aci­ju. Da­nas su vid­lji­vi ožilj­ci tog do­ga­đa­ja, ohla­đe­na la­va za­tr­pa­la je dio gra­da, na­oko­lo su kri­že­vi, a pri vr­hu vulkana je, ka­žu mje­šta­ni, i da­nas zem­lja to­li­ko to­pla da bez pro­ble­ma na njoj is­pe­ku kruh. Tra­jekt ko­ji nas vo­zi na­trag lju­lja se na ne­mir­nom oce­anu kao u cr­ta­nom fil­mu. Mo­re je si­vo, pri­je­te­će, sprem­no na gu­ta­nje po­hlep­nih tu­ris­ta, ali ka­pe­ta­nov glas s raz­gla­sa umi­ru­je: – Ne bri­ni­te se, ova­ko je na­ma sva­ki dan. A zna bi­ti i pu­no go­re. Ipak, si­gu­ran sam da se u ovak­vu avan­tu­ru vi­še ne bih upus­tio jer sam bro­jio sva­ku se­kun­du do kop­na, dok je brod sa sva­kim va­lom to­nuo u mo­re i iz­vi­jao se iz nje­ga u zrak po­put du­pi­na. U slje­de­ćim da­ni­ma obiš­li smo dio sre­diš­njeg Is­lan­da, tzv. Zlat­ni tro­kut u sklo­pu ko­je­ga su na­ci­onal­ni park Phin­gvel­lir, Geysir i gran­di­oz­ni vo­do­pad Gul­l­foss. Pu­tem stal­no su­sre­će­mo turiste ko­ji sto­pi­ra­ju s kra­ja na kraj Is­lan­da jer su ta­ko iz­ra­ču­na­li da će ušte­dje­ti za ko­je pi­vo. U jed­nom smo tre­nut­ku shva­ti­li da auto­mo­bil s eki­pom ko­ja je bi­la s na­ma za­os­ta­je. Pos­la­li smo im po­ru­ku: “Gdje ste za­pe­li?” Na­kon ne­ko­li­ko se­kun­di sti­gla je sli­ka s pu­to­ka­zom i po­ru­kom: “Upra­vo smo proš­li ovo kri­ža­nje.” A na plo­či na kri­ža­nju bio je pu­to­kaz za mjes­ta Miðhúsa­skógur i Or­lov­shu­sa­sva­eði, što oni oči­to ni­su mo­gli pro­či­ta­ti, pa su us­li­ka­li. I ina­če su na­zi­vi sve­ga na Is­lan­du iz­ra­zi­to du­gač­ki i kom­pli­ci­ra­ni za iz­go­vor, čes­to na plo­ča­ma ime gra­da ne sta­ne u je­dan red pa ga sta­ve u dva. Pot­kraj pu­to­va­nja obi­la­zi­mo po­lu­otok Rey­kja­nes na kraj­njem ju­go­za­pa­du, mjes­to ko­je iz­gle­da kao da ste se spus­ti­li na Mje­sec. Tu se sas­ta­ju euro­azij­ska i sje­ver­no­ame­rič­ka tek­ton­ska plo­ča, dak­le tu je “most” dva­ju kon­ti­ne­na­ta.

Pred na­ma nes­ta­lo sen­dvi­ča

Div­lje mo­re, hri­di, sti­je­ne, kra­jo­lik... sve to ovu zem­lju či­ni ču­des­nom, vje­ro­jat­no ide­al­nom za sni­ma­nje fil­mo­va. Pa­da mi na pa­met Igra pri­jes­to­lja. – Za­što ni­su ov­dje sni­ma­li Igru pri­jes­to­lja, zar ni­je ovo ide­al­na zem­lja za taj se­ri­jal – pi­tam ko­no­ba­ra kad smo se na­kon osam da­na vra­ti­li u Rey­kja­vik. – Ma kak­vi ide­al­na, pa zar nis­te vi­dje­li ci­je­ne. Ov­dje ne bi sni­ma­li ni pi­ja­ni mi­li­jar­de­ri. Su­tra­dan, po­s­ljed­nji dan bo­rav­ka na Is­lan­du, gra­nu­lo je sun­ce. Uvi­jek kad od­ne­kud od­la­zi­te is­pra­ća vas li­je­po vri­je­me, da tu­ga bu­de ve­ća. Iako je sun­ce, tek je de­se­tak stup­nje­va, ali Is­lan­đa­ni su u krat­kim hla­ča­ma, ja­pan­ka­ma i ma­ji­ca­ma bez ru­ka­va. Nji­ma je do­volj­no to­plo. Na­ve­čer sje­da­mo u avi­on Bri­tish Airwaysa i s tak­vom ra­doš­ću do­če­ku­je­mo stju­ar­de­se ko­je raz­no­se sen­dvi­če. Valj­da su već na­vik­le da, kad lju­di idu na Island, ne je­du, ali kad se vra­ća­ju, svi na­va­le kao kro­ko­di­li na hra­nu. Ali, ka­kav bi to bio po­vra­tak kad toč­no is­pred me­ne ne bi nes­ta­lo sen­dvi­ča. No za­to, kad sam se vra­tio u Hr­vat­sku, su­tra­dan u pod­ne, oti­šao sam u naj­skup­lji za­gre­bač­ki res­to­ran, na­ru­čio naj­dra­ža je­la i re­kao sam se­bi: “Eh, mo­ja Hr­vat­sko, je­si jef­ti­na.”

Na­kon po­vrat­ka u Za­greb otiš­li smo u naj­skup­lji res­to­ran i za­klju­či­li: Eh Hr­vat­ska, baš si jef­ti­na!

Vi­kin­ško se­lo u sim­pa­tič­nom gra­du Haf­nar­fjörðu­ru: po­ma­lo ki­čas­to, sku­po, ali uvi­jek pu­no tu­ris­ta ko­ji­ma no­vac ni­je pro­blem (li­je­vo do­lje); Ko­nji za ja­ha­nje po­svu­da su u ogra­đe­nim pros­to­ri­ma, vr­lo su dru­že­lju­bi­vi i vo­le da ih se če­ška (des­no do­lje)

Vi ste Slo­ven­ci kao Če­si, pe­nje­te se po­svu­da i on­da stra­da­te, go­vo­rim tu­ris­ti­ci

Dje­ca su u cen­tru Rey­kja­vi­ka pos­ta­vi­la cr­te­že cr­k­ve

Im­pre­siv­no div­lju oba­lu obli­ko­va­li su vje­tar, va­lo­vi i la­va

Pri­ja­telj ni­je znao pro­či­ta­ti gdje je pa je pos­lao sli­ku

Ves­t­man­na­eyjar: la­va je ‘73. pro­gu­ta­la po­lo­vi­cu gra­da

Vul­kan­sko je­ze­ro pod­sje­ća na imot­sko Cr­ve­no je­ze­ro

Bra­nje vul­kan­skog ka­me­nja na sje­ve­ro­za­pad­nom di­je­lu Is­lan­da

Neo­bi­čan WC u Rey­kja­vi­ku – na­kon ko­ri­šte­nja se is­tu­ši­ra

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.