NI­KO­LA RISTANOVSKI

Ka­za­li­šte je po­s­ljed­nje mjes­to na ko­jem su da­nas lju­di za­jed­no i di­je­le ne­ke is­ti­ne

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama - Bo­ja­na Ra­do­vić bo­ja­na.ra­do­vicc@ve­cer­nji.net ZAGREB

“Vo­lim se pri­je pred­sta­ve očis­ti­ti od sve­ga,” go­vo­ri mi Ni­ko­la Ristanovski dok pi­je­mo ka­vu na te­ra­si HNK Zagreb. No, ni­je to bio ta­kav dan. Sle­tio je u Zagreb oko 14 sa­ti, do­šao je iza svo­je eki­pe iz Ma­ke­don­skog na­rod­nog te­atra, rav­no sa sni­ma­nja TV se­ri­je “Na te­ra­pi­ji” u ko­joj tu­ma­či glav­nu ulo­gu. U 15 sa­ti odra­dio je ge­ne­ral­nu pro­bu pred­sta­ve “Ži­vot je li­jep” ko­ja je pri­ka­za­na u sklo­pu Da­na sa­ti­re. Za­tim je skok­nuo u ho­tel, u 18 sa­ti do­šao na in­ter­v­ju, a u 19.30 po­či­nja­la mu je zah­tjev­na pred­sta­va u ko­joj je pu­na tri i pol sa­ta na sce­ni. Pa ipak, ta ve­li­ka glu­mač­ka zvi­jez­da ci­je­le re­gi­je tu je ne­dje­lju na­zvao: ”slo­bod­nim da­nom i kul­tur­no-za­bav­nom si­tu­aci­jom”?! Na­ša ši­ra jav­nost pam­ti ga po mla­de­nač­koj ulo­zi u fil­mu “Bu­re ba­ru­ta” i TV se­ri­ji “Vra­tit će se ro­de”, a Zagreb ga je ne­dav­no imao pri­li­ke vi­dje­ti kao sjaj­nog Iva­no­va u is­to­ime­nom Če­hov­lje­vu ko­ma­du Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Be­ogra­da. Uz Skop­lje, i Be­ograd je nje­go­va ja­ka ka­za­liš­na “ut­vr­da”, a sr­p­ska kri­ti­ka ne šte­di po­hva­le za nje­go­ve ulo­ge Le­onea u Kr­le­ži­nim “Glem­ba­je­vi­ma” i Ah­me­da Nu­ru­di­na u pred­sta­vi “Der­viš i smrt”. No, kre­će­mo od po­čet­ka.

Je li ne­što u obi­telj­skom okru­že­nju vo­di­lo ka glu­mač­kom pos­lu?

Na­rav­no da ne! Ka­ko to već obič­no bi­va. Učio sam gra­đe­vi­nu i upi­sao ar­hi­tek­tu­ru.

Ni sa­mi nis­te bi­li si­gur­ni u glu­mač­ki oda­bir?

Ne. Za mo­je je glu­mač­ko opre­di­je­lje­ne naj­zas­luž­ni­ji Fa­bi­jan Šo­va­go­vić. Ne­kim div­nim ču­dom 1986. dos­pio sam u Osijek na ne­ke su­sre­te dram­skih gru­pa, za­pra­vo sa­svim slu­čaj­no. Sje­ćam se da mi je bi­lo važ­no da tje­dan da­na ne idem u ško­lu i ta­ko sam se pri­hva­tio to­ga, a u ži­ri­ju je bio Fa­bi­jan. I tu su se do­go­di­le pr­ve na­gra­de, bi­la je to mo­ja glu­mač­ka ini­ci­ja­ci­ja. Pos­li­je su je pre­poz­na­li i ne­ki lju­di u Skop­lju, ali tre­ba­lo mi je pet ne­us­pješ­nih po­ku­ša­ja da se na­đem na Aka­de­mi­ji. No, ka­da sam upi­sao Aka­de­mi­ju, on­da sam je i za­vr­šio i po­čeo ra­di­ti.

I ta­da se za­ko­tr­lja­lo?

Slje­de­ćih dva­de­set i ne­što go­di­na ni­ka­ko da iz­a­đem iz žrv­nja. Imam

re­dov­nu ka­ri­je­ru, ali i re­do­vi­te do­la­ske u Zagreb, i u Ri­je­ku, na gos­to­va­nja. Mis­lim da sam pr­vi put u Zagreb do­šao s pred­sta­vom “Ma­mu mu je­bem, tko je pr­vi po­čeo”, neg­dje 1998. Pu­no sam igrao i tu, a još vi­še u Ri­je­ci. I to su uvi­jek pre­div­na is­kus­tva, sa sva­kog gos­to­va­nja u Hr­vat­skoj no­sim sjaj­ne emo­ci­je, što je in­tim­no straš­no važ­no sva­kom glum­cu.

Zagreb ima vjer­nu i po­sve­će­nu ka­za­liš­nu pu­bli­ku.

Da, onu ko­ja se zna ra­do­va­ti. To je i naj­važ­ni­je u ovom pos­lu, obra­do­va­ti se za­jed­no.

U zad­nje vri­je­me u pr­vom su pla­nu ulo­ge ko­je ste ra­di­li u Be­ogra­du, pr­vens­tve­no Le­one iz “Glem­ba­je­vih”. Oni su kod nas uvi­jek vru­ća te­ma, jer u ovoj ku­ći iza va­ših le­đa Glem­ba­je­vi se sa­da i ple­šu kao su­per us­pje­šan ba­let...

Bra­vo! To mi je ja­ko dra­go.

... a gle­dat će­mo ih i na Du­bro­vač­kim ljet­nim igra­ma.

To sam čuo. Pra­tim sve Glem­ba­je­ve na svi­je­tu.

Ka­kav je vaš Le­one? Ka­kav je to čo­vjek?

Mo­ram naj­pri­je re­ći ka­ko su Glem­ba­je­vi je­dan od naj­bo­ljih tek­s­to­va ika­da na­pi­sa­nih. To od­go­vor­no tvr­dim. Na­igrao sam se tih ve­li­kih li­ko­va, ali Glem­ba­je­vi su par­ti­tu­ra na­pi­sa­na bez gre­ške. Le­one za­pra­vo spa­da u ka­te­go­ri­ju Ha­mle­ta, dak­le ne­pri­la­god­lji­vog čo­vje­ka, osje­ćaj­nog čo­vje­ka ko­ji pos­ta­je is­ti kao svi oni oko nje­ga. To je nje­go­va os­nov­na ma­tri­ca. Igrao sam ga i u Skop­lju i u Be­ogra­du, imam vi­še od 300 Glem­ba­je­vih iza se­be. Le­one je upla­šen, ras­cjep­kan, sr­čan, emo­ti­van, sve to za­jed­no i ni­šta od to­ga. Mis­lim da je naj­važ­ni­ja ri­ječ – ne­pri­la­god­ljiv. Svi ti ve­li­ki li­ko­vi za­pra­vo no­se tu cr­tu ne­pri­la­god­lji­vos­ti ovo­me svi­je­tu, ko­ji je ja­ko nez­god­no mjes­to.

Pr­va sce­na ba­le­ta Glem­ba­je­vi ko­ju je pos­ta­vio ko­re­ograf i re­da­telj Leo Mu­jić upra­vo je ono o če­mu go­vo­ri­te; vi­di­mo Le­onea dje­ča­ka ko­jeg dos­lov­no pro­gu­ta ta mons­tru­oz­na obi­telj.

Sjaj­no. To je su­šti­na sve­ga. Obi­telj je sa svim svo­jim vr­li­na­ma i ma­na­ma je cen­tar dra­ma­tur­gi­je. Ni­šta zna­čaj­no ni­je na­pi­sa­no iz­van obi­te­lji, bez ob­zi­ra je li to Ha­mlet, ne­ka špa­njol­ska se­ri­ja ili je to Le­one.

Prok­let­stvo na­šeg po­ri­jek­la?

Na­rav­no, a upra­vo je to kod Glem­ba­je­vih mul­ti­pli­ci­ra­no, dig­nu­to na en­tu po­ten­ci­ju. Proš­lost, ge­ne­za sve­ga, čak i ge­ne­za čo­vje­čans­tva, ne sa­mo te obi­te­lji. Za­to i tvr­dim da je to ge­ni­jal­no dje­lo. U Skop­lju vi­še ne igram tu ulo­gu, sa­da već po­la­ko pos­ta­jem i pres­tar za Le­onea, ali na­dam se da me neg­dje u bu­duć­nos­ti če­ka sta­ri Glem­baj. To je tekst ko­jeg bih se uvi­jek pri­hva­tio.

Jes­te li ika­da re­ži­ra­li?

Imam ne­vje­ro­ja­tan uti­sak da je­sam (smi­jeh). To­li­ko o to­me.

“Der­viš i smrt” je ve­li­ki ka­za­liš­ni hit u Sr­bi­ji?

Igra­mo ga već de­ve­tu go­di­nu i uvi­jek je pu­no. I to je još je­dan od li­ko­va ko­je mo­že­mo pre­pri­ča­ti u jed­noj re­če­ni­ci, a iza nje je kom­plek­s­na struk­tu­ra. Dak­le to je lik čo­vje­ka ko­ji je upao u vlast s na­mje­rom da pro­mi­je­ni svi­jet, a na kra­ju taj svi­jet pro­mi­je­ni nje­ga. Svi­jet os­ta­je is­ti, iako bi ga tre­ba­lo iz ko­ri­je­na pro­mi­je­ni­ti, ali ga strah dr­ži is­tim. Ah­med Nu­ru­din kre­nuo je mi­je­nja­ti svi­jet, ali je pro­mi­je­nio se­be, iz­dao pri­ja­te­lja i naj­bli­že. Vr­lo me čes­to do­pa­da­ju li­ko­vi ko­ji rje­ša­va­ju svjet­ske pro­ble­me. Već sam i ma­lo umo­ran od to­ga, ali, s dru­ge stra­ne, ve­li­ka je pov­las­ti­ca i ra­dost pro­la­zi­ti kroz stva­ra­nje tak­vih ulo­ga.

Kak­va je si­tu­aci­ja u ma­ke­don­skom te­atru? Ov­dje kod nas sve je ma­nje nov­ca, sve vi­še pro­ble­ma.

Is­pa­da da upra­vo u tak­vim vre­me­ni­ma ima­mo naj­bo­lje ka­za­li­šte. Sve se svo­di na incident. Naj­bo­lji te­atar u po­vi­jes­ti bio je onaj u do­ba Mo­li­erea, a on je ra­dio u vri­je­me naj­ve­će spre­ge umjet­nos­ti i vlas­ti. I na­pi­sao je naj­ve­će tek­s­to­ve ika­da, one za ko­je još ni­smo ni svjes­ni ko­li­ko zna­če.

I ko­li­ko to­ga go­vo­re o na­ma?

To je ta vje­kov­na pri­ča pa­ra­lel­nog to­ka druš­tva i ka­za­li­šta. Oni ni­ka­da ni­su u rav­ni­ni, uvi­jek idu pa­ra­lel­no, bez ob­zi­ra na to do­di­ru­ju li se neg­dje. Ka­za­li­šte je ne­uni­šti­va bilj­ka ko­ju je te­ško sta­vi­ti pod kon­tro­lu. Ne mo­žeš iz­da­ti de­kret: sa­da će­mo ima­ti do­bro ka­za­li­šte. Pu­no se tu stva­ri tre­ba pok­lo­pi­ti; hti­je­nja, ener­gi­je, po­ri­vi lju­di ko­ji su se sku­pi­li na jed­nom mjes­tu, a to se, na­rav­no, od­no­si i na pu­bli­ku. Ka­za­li­šte je za­pra­vo po­s­ljed­nje mjes­to na ko­jem su lju­di za­jed­no. Nig­dje vi­še ni­smo za­jed­no, ali u ka­za­li­štu odjed­nom di­je­li­mo ne­ke stva­ri za ko­je mis­li­mo da su is­ti­na. I to je, za me­ne, naj­uz­bud­lji­vi­ji dio ka­za­li­šta.

Ov­dje je već du­lje ak­tu­al­no pi­ta­nje ka­kav nam te­atar tre­ba u 21. sto­lje­ću, mo­že­mo li i da­lje igra­ti Ha­mle­te i An­ti­go­ne ili nam tre­ba an­ga­ži­ra­no ka­za­li­šte o na­ma sa­da i ov­dje. Vaš stav?

Mis­lim da se tre­ba vra­ti­ti ma­lom čo­vje­ku i da su to shva­ti­li svi ve­li­ki auto­ri. Tre­ba se vra­ti­ti na­zad u ku­hi­nju. Ve­li­ke te­ze i ve­li­ke ide­je ni­su se po­ka­za­le ni ko­ris­nim i toč­nim, ni­ti su ne­što ri­je­ši­le. Tre­ba se vra­ti­ti te­me­lji­ma. Tko smo? Vra­ti­ti se ma­lim stva­ri­ma, lju­ba­vi­ma... Is­kre­no vje­ru­jem u to i tak­vo ka­za­li­šte. Svi će se na kra­ju vra­ti­ti Če­ho­vu.

Pro­či­ta­la sam va­šu iz­ja­vu da zna­te da ste u ulo­zi do­bri ka­da po­vje­ru­je­te sa­mom se­bi.

Ta­ko ra­dim, ali to se te­ško do­go­di. Vo­lim se za­igra­ti, iz­mu­či­ti se, pre­is­pi­ta­ti sve mo­guć­nos­ti. I da, po­ne­kad do­is­ta po­vje­ru­jem da ne­ka mo­ja is­ti­na do ko­je sam do­šao pos­ta­je is­ti­na ne­kih dru­gih lju­di. I to su mo­žda naj­uz­bud­lji­vi­ji trenuci ko­ji da­ju smi­sao ka­za­li­štu.

Kak­vi su pla­no­vi za lje­to?

Pu­no igram i u Be­ogra­di i u Skop­lju i tre­ba mi pe­ri­od aku­mu­la­ci­je. Pe­ri­od či­ta­nja, pre­is­pi­ti­va­nja, što bih da­lje že­lio, gdje da po­bjeg­nem od se­be sa­mog.

Što je naj­bo­lje da se od­mo­ri i du­ša i gla­va?

Ra­di­ti mi­li­jun obič­nih sta­ri, vr­lo obič­nih stva­ri: vi­dje­ti se s obi­te­lji, pu­to­va­ti, či­ta­ti, pri­ja­te­lji... To oz­bilj­no pla­ni­ram. I o to­me ma­štam.

Glem­ba­je­vi su je­dan od naj­bo­ljih tek­s­to­va ika­da na­pi­sa­nih i to od­go­vor­no tvr­dim Po­ne­kad po­vje­ru­jem da is­ti­na do ko­je sam do­šao pos­ta­je is­ti­na dru­gih, to je smi­sao te­atra

Da­ni sa­ti­re Fa­di­la Ha­dži­ća: Ma­ke­don­ski na­rod­ni te­atar gos­to­vao je s pred­sta­vom “Ži­vot je li­jep”, dra­mom “Sa­mo­ubo­ji­ca” Ni­ko­la­ja Er­d­ma­na

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.