Bi­cik­lom kroz osam ze­ma­lja do Vu­ko­va­ra

Umi­rov­lje­ni­ku Mi­li Jur­če­vi­ću, ko­ji u Luk­sem­bur­gu ži­vi od dav­ne ‘74., tre­ba­lo je sve­ga mje­sec da­na za ve­li­ki put

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama -

sve pro­ći... – is­kren je ovaj luk­sem­bur­ški umi­rov­lje­nik. A proš­lo je da bo­lje ni­je mo­glo, sa sa­mo dva-tri da­na stan­ke. I to pla­ni­ra­ne; jed­nom kod si­na ko­ji stu­di­ra u Kar­l­sru­heu, a dru­gi put kad se za­dr­žao u Ul­mu raz­gle­da­ti grad. Ve­ći­nu pu­ta odvo­zio je sam, no­ćio je us­put i u ho­te­li­ma i pod ša­to­rom, a druš­tvo je imao sa­mo na po­te­zu od Bra­tis­la­ve do Ma­đar­ske. – Za­pra­vo je naj­bo­lje vo­zi­ti sam, ne mo­ra­te svoj tem­po ni­ko­me pri­la­go­đa­va­ti, ali na ces­ti ne­da­le­ko od Bra­tis­la­ve sus­ti­gao sam bi­cik­lis­ta s polj­skom zas­ta­vom, upus­ti­li smo se u raz­go­vor i us­ta­no­vi­li da dio pu­ta ide­mo u is­tom smje­ru pa smo nas­ta­vi­li za­jed­no. On je vo­zač ka­mi­ona, ima 29 go­di­na, na bi­cik­lu pro­vo­di go­diš­nji od­mor, a cilj mu je obi­ći dvor­ce u Polj­skoj, Slo­vač­koj i Ma­đar­skoj. Vo­zi­li smo je­dan dan za­jed­no, a na­ve­čer smo pla­ni­ra­li pre­no­ći­ti u is­tom kam­pu. No, Go­ogle map ma­lo nas je za­va­rao pa smo, kad smo već mis­li­li da smo na­do­mak, ot­kri­li da mo­ra­mo vo­zi­ti još 28 ki­lo­me­ta­ra. Ni­je bi­lo la­ko, ali is­pla­ti­lo se. U kam­pu su nas do­če­ka­li gos­to­lju­bi­vi do­ma­ći­ni, muž i že­na, s pe­de­se­tli­tar­skim lon­cem pu­nim od­lič­nog gu­la­ša. No­će­nje pet eura, pi­vo 50 cen­ti, ve­če­ra tri eura, a do­ma­ći­ni lju­baz­ni, ka­žu: je­di­te ko­li­ko mo­že­te. A ni­su svug­dje lju­di ta­ko su­sret­lji­vi i otvo­re­ni, ni ci­je­ne ta­ko ni­ske. Naj­skup­lja je Švi­car­ska, ta­mo sam odre­zak s pom­fri­tom pla­ćao 30 eura, a pi­vo čak se­dam. Ukup­no sam, ina­če, po­tro­šio iz­me­đu 1500 i 2000 eura – ot­kri­va M. Jur­če­vić i do­da­je: – Ma­đa­ri su se op­će­ni­to po­ka­za­li ja­ko pri­jaz­ni­ma. Ia­ko, nje la­ko sres­ti Ma­đa­ra ko­ji go­vo­ri ne­ki stra­ni je­zik. Ni­ko­me, ina­če, bi­cik­list ni­je an­ti­pa­ti­čan, mno­gi mah­nu, poz­dra­ve, pre­poz­na­ju zas­ta­vu, pi­ta­ju ku­da idem... Ali, re­ci­mo, Ni­jem­ci su po­ma­lo ne­po­vjer­lji­vi, Aus­tri­jan­ci fi­ni, ali suz­dr­ža­ni, a dis­tan­ci­ra­ni su i Švi­car­ci. Slo­va­ci i Po­lja­ci dos­ta su pak otvo­re­ni... – os­vje­do­čio se naš svjet­ski put­nik na dva ko­ta­ča.

Ru­pe du­bo­ke 30 cen­ti­me­ta­ra

Nig­dje ni­je do­ži­vio ni­šta ne­ugod­no, ve­ći­nu je pu­ta pre­va­lio sta­za­ma za bi­cik­lis­te, a naj­vi­še su ga, ka­že, na­mu­či­le pje­sko­vi­to-zem­lja­ne tra­se u Ma­đar­skoj i Slo­vač­koj. U me­kom pi­je­sku ko­ta­či su zna­li pro­pa­da­ti i pet cen­ti­me­ta­ra, ali, ve­li, mo­žda su još go­re bi­le ru­pe na ma­đar­skim sta­za­ma du­bo­ke i do 30 cen­ti­me­ta­ra. Sve je to sad, dan uoči do­la­ska u Vukovar, tek li­je­pa us­po­me­na. – Ne, ni­ko­me se ja ni­sam po­seb­no jav­ljao ni naj­av­lji­vao, si­gu­ran sam je­di­no da će me do­če­ka­ti brat s obi­te­lji. U Vu­ko­va­ru že­lim oti­ći do tor­nja, za­pa­li­ti svi­je­ću na grob­lju i Me­mo­ri­jal­nom cen­tru Ov­ča­ra. Po­tom ću si uze­ti ne­ko­li­ko da­na od­mo­ra s obi­te­lji u Osi­je­ku, a on­da da­lje za To­mis­lav­grad, gdje će mi se usko­ro pri­dru­ži­ti su­pru­ga. U rod­noj ku­ći će­mo pro­ves­ti lje­to, a ma­lo će­mo i na mo­re u Hr­vat­sku – ot­kri­va gos­po­din Mi­le, ko­ji je u pe­čal­bu oti­šao sa 17, s čvr­stom od­lu­kom da se vra­ća za go­di­nu da­na. – Ali vra­tio sam se sa­mo po su­pru­gu – smi­je se Mi­le, ko­ji priz­na­je da je čež­nja za do­mo­vi­nom uvi­jek pri­sut­na, ali ži­vot se pos­lo­žio ta­ko da da­nas ni za nje­ga ni za dje­cu po­vra­tak za stal­no vi­še ni­je op­ci­ja.

Bi­cik­lis­tič­ka avan­tu­ra Ro­đe­ni To­mis­lav­gra­đa­nin bi­cik­lom je ti­je­kom 30 da­na pro­šao Luk­sem­burg, Nje­mač­ku, Fran­cu­sku, Švi­car­sku, Aus­tri­ju, Slo­vač­ku i Ma­đar­sku, a ju­čer je sti­gao u Osi­jek (des­no)

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.