Ke­kov po­moć­nik Mi­le­tić: Sru­šio sam avi­on JNA

Na lič­kom ra­ti­štu 11. stu­de­no­ga 1991. do­go­di­la se si­tu­aci­ja da sam imao kod se­be Stri­je­lu 2. Opa­lio i, što bi rek­li no­go­me­ta­ši, po­go­dio! Na op­će za­do­volj­stvo svih.

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Mla­den Mi­le­tić mla­den.mi­le­tic@ve­cer­nji.net KRANJSKA GORA

Kao mla­dić svi­rao sam u roc­k­k­lu­bo­vi­ma, a do­bro mi je iš­lo i pje­va­nje. Moj šef Kek slu­ša jazz, ali ja sam ipak za žeš­ću svir­ku, ka­že Vje­kos­lav Mi­le­tić Kranjska Gora sad je već tra­di­ci­onal­ni ljet­ni pri­prem­ni kamp no­go­me­ta­ša Ri­je­ke. Na sa­vr­še­nom te­re­nu ko­ji su pri­pre­mi­li slo­ven­ski do­ma­ći­ni ču­je se sa­mo glas Ma­tja­ža Ke­ka, pr­vog stra­nog tre­ne­ra ko­ji je osvo­jio HNL, i ko­ji čes­to is­ti­če da čo­vjek sam u no­go­me­tu vi­še ni­šta ne mo­že. Nje­gov sto­žer ni­je ma­li, ali ni­je ni pre­ve­lik, a pr­vi po­moć­nik je Vje­kos­lav Mi­le­tić (rođ. 1969.) ko­ji je uz Ke­ka od pr­vog da­na man­da­ta na klu­pi Ri­je­ke. Ko­je su vam ovo za­jed­nič­ke pri­pre­me? – Ke­ku i me­ni mis­lim da su de­ve­te. Dan­ko Ma­tr­ljan i Mla­den Žga­njer kas­ni­je su uš­li u sto­žer, a od pr­vog da­na tu su i tim­ski me­na­džer Ra­de Lje­po­je­vić i kon­di­cij­ski tre­ner Ugo Ma­ran­za. Stva­ri su jas­no po­di­je­lje­ne, ali kon­di­cij­ski tre­ne­ri ula­ze i u sfe­ru no­go­me­ta. Zna se do ko­je ra­zi­ne. Ko­li­ko se čes­to do­ga­đa­lo da mo­ra­te mi­je­nja­ti Ke­ka zbog bo­les­ti ili dru­gih obve­za? – U če­ti­ri i pol go­di­ne iz­u­zet­no ma­lo. Ja sam jed­nom iz­os­tao se­dam da­na zbog ško­le, a gos­po­din Kek mo­žda tu i ta­mo ko­ji dan. Je­di­no ga ni­je bi­lo pr­vih tje­dan da­na pri­pre­ma u Por­tu­ga­lu jer je bio bo­les­tan. To je je­di­ni put da u kon­ti­nu­ite­tu vi­še da­na ni­je bio na tre­nin­gu. Gdje ste ra­di­li ra­ni­je? – Bio sam tre­ner ka­de­ta Ri­je­ke. Ro­đen sam u Za­dru, a od sed­me go­di­ne sam u Ri­je­ci.

Do 14. igrao sa­mo na uli­ci

Ži­vot­na pri­ča i no­go­met­ni put pr­vog Ke­ko­va po­moć­ni­ka po­seb­no su za­nim­lji­vi. – Pr­vi ko­ra­ci bi­li su u Ri­je­ci s 14 go­di­na. Bit će i zad­nji, u ve­te­ra­ni­ma. Igrao sam i u lo­kal­nim klu­bo­vi­ma, Po­mor­cu, Ori­jen­tu, Luč­kom rad­ni­ku, za­vr­šio ka­ri­je­ru na Kr­ku u tre­ćoj li­gi. Igrao sam i ma­li no­go­met za Us­pi­nja­ču. Lo­mio sam se iz­me­đu lju­ba­vi pre­ma ma­lom no­go­me­tu i no­go­me­tu. Ko­ja je va­ša ge­ne­ra­ci­ja u Ri­je­ci? – Braj­ko­vić, Gru­bor, Sko­čić, Br­klja­ča, Mra­vić, Tom­lje­no­vić, po­koj­ni Ge­ro­vac... Kad smo sta­sa­li u se­ni­ore, po­čeo je rat pa su mno­gi otiš­li svo­jim pu­tem. Po­če­li ste s 14, gdje ste bi­li do ta­da? – Na uli­ci! Ta­ko je ta­da bi­lo. Pa Sa­ša Per­šon je sa 16 go­di­na po­čeo tre­ni­ra­ti u klu­bu i pos­tao re­pre­zen­ta­ti­vac. Na uli­ci ste pri­je ra­zvi­ja­li sve vje­šti­ne. Da­nas klin­ci kre­nu sa se­dam i ra­zvi­ja­ju se ka­ko že­le tre­ne­ri, oduz­me im se na kre­ativ­nos­ti. Ne­ću re­ći je li to do­bro ili lo­še, ali je ta­ko. Spo­me­nu­li ste rat... Bi­li ste u Luč­kom rad­ni­ku na po­sud­bi, tre­ba­li se vra­ti­ti u Ri­je­ku, ali otiš­li ste u rat. – Imao sam u trav­nju 1991. te­žak pri­je­lom no­ge, če­ti­ri mje­se­ca no­sio sam gips. Is­ti­na, umjes­to na te­ren, oti­šao sam u rat. Po­zvao vas je net­ko od pri­ja­te­lja? – Da, ni­sam bio ta­ko hra­bar da idem sam. Nas tro­ji­ca, mo­ji pri­ja­te­lji Ivan Ko­vač i Damir Br­klja­ča, ta­ko­đer ju­ni­ori Ri­je­ke, i ja za­jed­no smo se pri­ja­vi­li u Zbor na­rod­ne gar­de. Bi­li smo uglav­nom na lič­kom ra­ti­štu, na kra­ju pri­je ski­da­nja i u Po­sa­vi­ni, uz Bos­nu. Vra­tio sam se u lis­to­pa­du 1992., kad je pa­la Po­sa­vi­na. U ne­kim mo­jim raz­miš­lja­nji­ma ni­su mi bi­li jas­ni ne­ki ci­lje­vi kroz sve to, a mo­gao sam se vra­ti­ti no­go­me­tu. Ta­da o nje­mu ni­sam mo­gao raz­miš­lja­ti. Kad sam se vra­tio, pot­pi­sao sam pro­fe­si­onal­ni ugo­vor. No­go­met me odvu­kao od tih raz­miš­lja­nja. Ru­še­nje agre­sor­skog zra­ko­plo­va

Pu­no mi je to rat­no is­kus­tvo po­mo­glo u ži­vo­tu, ne­ke sam stva­ri pre­nio i u no­go­met...

jed­na je od us­po­me­na iz da­na obra­ne do­mo­vi­ne... – Da, sru­šio sam ga. U JNA sam bio obu­čen sa Stri­je­lom 2, s ra­me­na ga­đa­te, to je pre­no­si­vi dio pro­tu­avi­on­ca. Na lič­kom ra­ti­štu 11. stu­de­no­ga 1991. do­go­di­la se si­tu­aci­ja da sam imao kod se­be tu Stri­je­lu 2. Opa­lio i, što bi rek­li no­go­me­ta­ši, po­go­dio! Na op­će za­do­volj­stvo svih.

Sa­mo rock’n’roll!

Jes­te li taj voj­nič­ki stil ži­vo­ta i is­kus­tva kroz ko­je ste proš­li pre­ni­je­li na tre­ner­sko za­ni­ma­nje? – Pu­no mi je to is­kus­tvo do­ni­je­lo. Svjes­tan sam da ima lju­di ko­ji­ma je rat ne­što od­nio. Ne go­vo­rim sa­mo fi­zič­ki, već i o PTSP-u. Sport je da­nas ta­ko­đer voj­no us­tro­jen, zna­ju se hi­je­rar­hi­ja i prin­ci­pi. Zna­lo se do­go­di­ti da bu­dem i krut, pre­ma se­bi, ne pre­ma dru­gi­ma. Iako to nas­to­jim dr­ža­ti u se­bi, čes­to si ka­žem da ću kad bu­dem pod­v­la­čio cr­tu i zbra­jao osvo­je­ne pr­vens­tvo, ku­po­ve i su­per­kup, su­dje­lo­va­nje u ra­tu sta­vi­ti se­bi na pr­vu po­zi­ci­ju u ži­vo­tu. Uz ve­li­ko za­do­volj­stvo što sam su­dje­lo­vao, sre­tan sam što sam us­pio os­ta­ti nor­ma­lan i zdrav i što sam mo­gao po­mo­ći u for­mi­ra­nju se­be, oko­li­ne i druš­tva. Prem­da ni­sam si­gu­ran da sam us­pio s druš­tvom. Je­dan ste iz ma­se Ri­je­ča­na ko­ji su bra­ni­li do­mo­vi­nu, ali i je­dan od broj­nih ko­ji su se oku­ša­li u svir­ci... – Da, ha-ha! Kao i svi klin­ci u to vri­je­me, po­ku­ša­va­li smo for­mi­ra­ti ben­do­ve. Svi­rao sam gi­ta­ru, iako smo po­ku­ša­va­li svi­ra­ti i sve dru­ge ins­tru­me­ne, čak sam imao i ne­ki glas ko­ji mo­že pro­ći za pje­va­nje. Svi­ra­li ste u klu­bu Pa­lach u Kruž­noj uli­ci. Rock? – Sa­mo rock’n’roll! Kek je dže­zer, ka­ko se sla­že­te? – Ri­jet­ko za­jed­no slu­ša­mo bu­du­ći da svat­ko ima svo­je slu­ša­li­ce. Jazz mi je O.K., ali sam ipak za žeš­ću glaz­bu – ka­že Vje­kos­lav Mi­le­tić, va­žan član struč­nog sto­že­ra pr­va­ka.

HNK RI­JE­KA

Vje­kos­lav Mi­le­tić (rođ. 1969.) je uz Ma­tja­ža Ke­ka od pr­vog da­na man­da­ta na klu­pi Ri­je­ke

Vje­kos­lav Mi­le­tić, ro­đe­nin Za­dra­nin ko­ji od sed­me go­di­ne ži­vi u Ri­je­ci, po­moć­nik je Ma­tja­žu Ke­ku od nje­go­va pr­vog da­na u HNK Ri­je­ka

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.