Pre­ime­no­va­nje Mi­la­na Ban­di­ća

So­lo­mon­sko rje­še­nje sas­to­ji se u to­me da se li­je­pi trg is­pred HNK pre­ime­nu­je u Ka­za­liš­ni trg, a da Mi­lan Ban­dić pro­mi­je­ni svo­je ime u Jo­sip Broz Ti­to. Ta­ko bi se de­mo­krat­ska hr­vat­ska jav­nost za­do­vo­lji­la jer trg ko­nač­no ne no­si ime ju­gos­la­ven­skog dik­ta­to­ra

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - Ni­no Ras­pu­dić

Čest je ar­gu­ment li­je­vih ju­go­to­ta­li­ta­ris­ta da da­naš­nje Hr­vat­ske ne bi bi­lo da ni­je bi­lo njih. Ka­ko? Je li bi­lo Hr­va­ta i Hr­vat­ske pri­je us­ta­ša i par­ti­za­na? Ko­li­ki su dio bi­rač­kog ti­je­la na svo­joj stra­ni pri­je ra­ta ima­li Pa­ve­lić i Broz? Ka­ko to da ni­je­dan ni­je do­šao na vlast slo­bod­nim iz­bo­ri­ma ni­ti kas­ni­je na nji­ma po­t­vr­dio svoj le­gi­ti­mi­tet?

In­tim­na dra­ma Mi­la­na Ban­di­ća oko pre­ime­no­va­nja tr­ga is­pred HNK u Za­gre­bu, ko­ji iz te­ško objaš­nji­vih raz­lo­ga i na­kon go­to­vo tri de­set­lje­ća de­mo­krat­ske hr­vat­ske dr­ža­ve no­si ime ju­gos­la­ven­skog dik­ta­to­ra, ovih da­na do­se­že vr­hu­nac. “Svi­dio bi se mno­gi­ma da se ni­si tru­dio svi­dje­ti svi­ma” mi­sao je ko­ju bi na umu mo­rao ima­ti sva­ki po­pu­list, pa ta­ko i Ban­dić. To­tal­no svi­đa­nje je ne­mo­gu­će, pos­to­je ne­ke gra­ni­ce i iz­bo­ri ko­je mo­raš uči­ni­ti, jer ina­če ćeš se za­mje­ri­ti svi­ma upra­vo nas­to­je­ći da se ne za­mje­riš ni­ko­me. Ban­di­ćev po­pu­lis­tič­ki pok­lo­pac na­kon što je na­ru­šen ide­olo­ški sta­tus quo u za­gre­bač­koj Skup­šti­ni ta­ko sa­da po­či­nje pu­šta­ti i sli­je­va i zdes­na. Na obi­lje­ža­va­nju Da­na an­ti­fa­šis­tič­ke bor­be, toč­ni­je ras­pa­da na­cis­tič­ko-ko­mu­nis­tič­kog sa­vez­niš­tva na­kon Hi­tle­ro­va vje­ro­lom­nog na­pa­da na So­vjet­ski Sa­vez, si­sač­ka gra­do­na­čel­ni­ca Ka­ta­ri­na Ikić-Ba­ni­ček je u šu­mi Bre­zo­vi­ca opra­la na­zoč­nog Ban­di­ća zbog da­va­nja na­gra­de Ja­ko­vu Sed­la­ru, ko­je­ga ona na­zi­va “us­ta­ški fal­si­fi­ka­tor”. Ni­je pri­tom do­vo­di­la u pi­ta­nje nje­gov film­ski opus i umjet­nič­ku kva­li­fi­ci­ra­nost za tak­vu na­gra­du, već sa­mo ide­olo­šku ne­po­ćud­nost. Ban­dić, dak­le, u oči­ma li­je­vih ve­de­ta vi­še ni­je do­volj­no an­ti­fa­šist, jer mu oči­to po­pu­šta “bud­nost”, a s dru­ge stra­ne pet ru­ka u Skup­šti­ni iz­a­bra­nih s lis­te Bru­ne Esih ne­će do­bi­ti bez pre­ime­no­va­nja Tr­ga mar­ša­la Ti­ta. Nje­go­vu ži­vot­nu di­le­mu u jed­nom proš­lom tek­s­tu sveo sam na te­zu – dra­ga mu je vlast, ali drag mu je i Ti­to, za­klju­ču­ju­ći ka­ko se Ban­dić tre­nu­tač­no na­la­zi u si­tu­aci­ji Bu­ri­da­no­va ma­gar­ca, ko­ji gla­dan sto­ji iz­me­đu dva jed­na­ka plas­ta si­je­na i na kra­ju, neo­d­lu­čan od ko­jeg za­po­če­ti, kre­pa od gla­di. No či­ni se da je Ban­dić do­nio od­lu­ku te po­t­vr­dio te­zu da ipak ni­je sa­vr­šen po­pu­list jer će, do­ve­den pred zid, na kra­ju pos­tu­pi­ti kao ti­to­ist, iako će ti­me ići pro­tiv vo­lje ve­ći­ne svo­jih bi­ra­ča. Čo­vjek, dak­le, ima ne­ka na­če­la i “vri­jed­nos­ti”. Ne­će po­pus­ti­ti i ne da Trg mar­ša­la Ti­ta. Sad pre­os­ta­ju dvi­je mo­guć­nos­ti. Ili će­mo po­no­vo na iz­bo­re jer se ne mo­že sas­ta­vi­ti ve­ći­na u grad­skoj skup­šti­ni ili će­mo do­bi­ti no­vu ti­to­is­tič­ku ko­ali­ci­ju. U nju Ban­dić pod Ti­tom kao vr­hov­nim oz­na­či­te­ljem mo­že pri­mi­ti i SDP, i HNS, i do­bar dio lju­di s lis­te San­dre Šva­ljek, mo­žda i tra­di­ci­onal­no vje­ro­dos­to­jan HDZ, ali i svo­ju lju­tu opor­bu iz plat­for­me Zagreb je naš. Bi­zar­no je da je ta to­bo­že no­va li­je­va sce­na na pr­vom ko­ra­ku po­ka­za­la sta­ro to­ta­li­tar­no li­ce. Pu­na su im us­ta to­le­ran­ci­je, in­k­lu­ziv­nos­ti, ze­le­nih po­li­ti­ka, gra­da ko­ji tre­ba pri­pa­da­ti gra­đa­ni­ma, a on­da ti su­per co­ol ur­ba­ni, li­be­ral­ni, to­le­rant­ni mla­di lju­di žuč­lji­vo bra­ne ju­gos­la­ven­skog ko­mu­nis­tič­kog dik­ta­to­ra ko­ji je si­lom do­šao na vlast i si­lom se odr­ža­vao na njoj, uz naj­go­ra kr­še­nja ljud­skih pra­va. Lje­vi­ca u Hr­vat­skoj, da joj dos­ta­je pa­me­ti, pr­va bi se tre­ba­la obra­ču­na­ti s ti­to­iz­mom, ali se nje­zi­ni li­de­ri oči­to ne mo­gu os­lo­bo­di­ti sim­bo­lič­nog ka­pi­ta­la ne­ka­da po­bjed­nič­ke stra­ne, na ko­jem već tre­ća ge­ne­ra­ci­ja umiš­lja da je ne­ka vr­sta du­hov­nog plem­s­tva, mo­ral­na vi­ša bi­ća či­ja su se dje­do­vi, naj­češ­će slu­čaj­noš­ću ta­daš­njih raz­gra­ni­če­nja, ide­olo­škom za­blu­dom, re­ak­ci­jom na re­pre­si­ju ili pu­kim sli­je­dom et­nič­ke pri­pad­nos­ti, naš­li na “stra­ni po­bjed­ni­ka”. I da­nas u oprav­da­nju ti­to­iz­ma po­nav­lja­ju “ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti tko je do­bio rat”, ali gu­be iz vi­da da je to sa­mo jed­no po­lu­vri­je­me, jer je od­mah po okon­ča­nju ad hoc ko­ali­ci­je po­čeo hlad­ni rat, u ko­jem je nji­ho­va stra­na na kon­cu iz­gu­bi­la. Po­bi­je­dio je za­pad­ni de­mo­krat­ski, an­ti­to­ta­li­tar­ni mo­del, u ko­jem ži­vi­mo da­nas kao naj­ma­nje lo­šem, uza sve nje­go­ve sla­bos­ti i ma­ne. Hr­vat­ska je pri­tom, i na­kon pa­da ko­mu­nis­tič­kog to­ta­li­ta­riz­ma, bi­la pri­si­lje­na igra­ti i “pro­du­žet­ke” bor­be za na­ci­onal­nu sa­mos­tal­nost ka­ko bi se iš­ču­pa­la iz ok­vi­ra Ti­to­ve Ju­gos­la­vi­je, či­ja je JNA kao sljed­ni­ca par­ti­zan­ske voj­ske, na­pa­da­la i ra­za­ra­la zem­lju. Dak­le, dvi­je te­ko­vi­ne ti­to­iz­ma, ko­mu­ni­zam i Ju­gos­la­vi­ja, po­ra­že­ne su u dva slje­de­ća ra­ta, jed­nom “hlad­nom” i jed­nom “vru­ćem” lo­kal­nom na po­dru­čju te sret­ne tvo­re­vi­ne. Ti­to­is­ti ove se­zo­ne fu­ra­ju in­k­lu­ziv­nost. Ta­ko pred­sjed­nik SABA RH Fra­njo Ha­bu­lin, ro­đen 1957., u go­vo­ru u Bre­zo­vi­ci od­ne­kud va­di ka­ko je “ve­li­ki broj sve­će­ni­ka po­dr­žao an­ti­fa­ši­zam”, i be­sram­no re­la­ti­vi­zi­ra ko­mu­nis­tič­ke zlo­či­ne is­ti­ču­ći: “go­vo­ri se ka­ko su par­ti­za­ni po­bi­li ne znam ko­li­ko sve­će­ni­ka a da se ne spo­mi­nje ka­ko su ti sve­će­ni­ci i bli­sko su­ra­đi­va­li s us­ta­škim vlas­ti­ma u bor­bi pro­tiv par­ti­za­na”. U šu­mi su vi­đe­ne i ju­gos­la­ven­ske zas­ta­ve, a bio je pri­su­tan i Sti­pe Me­sić, ko­jem ove go­di­ne ni­su da­li go­vo­ri­ti, valj­da da ne bi po­br­kao fa­zu pa kre­nuo u po­vi­jes­na objaš­nje­nja ko­ja je iz­no­sio 1991.-1992. U Spli­tu je os­no­va­na bi­zar­na, to­bo­že za­jed­nič­ka udru­ga an­ti­fa­šis­tič­kih bo­ra­ca i bra­ni­te­lja iz Do­mo­vin­skog ra­ta VeDRA, či­ji čel­nik naj­av­lju­je ve­li­ki mi­mo­hod i iz­lož­bu. U ve­li­či­nu mi­mo­ho­da bi­smo još mo­gli i po­vje­ro­va­ti, ali što će po­ka­za­ti na iz­lož­bi? Ko­ja obi­ljež­ja? An­ti­fa­šis­tič­ka ko­ja su 1991.-1992. no­si­li Šlji­van­ča­nin i Mla­dić? Par­ti­zan­sko zna­kov­lje bra­ni­telj­skih pos­troj­ba? La­kr­di­ja bi bi­la pot­pu­na da su naj­a­vi­li i kon­cert par­ti­zan­skih pje­sa­ma ko­je su hr­vat­ski bra­ni­te­lji ra­do pje­va­li u Do­mo­vin­skom ra­tu. Pro­vid­na zam­ka le­ži u na­me­ta­nju di­ho­to­mi­je Ti­to - Pa­ve­lić, iz­van ko­je to­bo­že ne­ma ni­če­ga dru­gog, pa is­pa­da ako ni­si za Ti­ta, on­da si za kon­clo­go­re i ras­ne za­ko­ne. Na­su­prot to­me, os­nov­na stvar­na po­dje­la je na an­ti­to­ta­li­ta­ris­te i to­ta­li­ta­ris­te, s dvi­je pod­vr­ste, ko­mu­nis­tič­ke i fa­šis­tič­ke. Čest je ar­gu­ment li­je­vih ju­go­to­ta­li­ta­ris­ta da da­naš­nje Hr­vat­ske ne bi bi­lo da ni­je bi­lo njih? Ka­ko? Net­ko bi iz­vr­šio ma­sov­ne zlo­či­ne nad Hr­va­ti­ma još go­re od onih 1945.? Bi li gra­ni­ca iz­me­đu an­glo­ame­rič­kih i so­vjet­skih sna­ga iš­la onim što se do­go­va­ra­lo u Jal­ti? Dri­nom? Gra­ni­ca­ma Ba­no­vi­ne Hr­vat­ske? Ka­ko je pos­li­je ra­ta bi­lo Ita­li­je i Fin­ske? Je li bi­lo Hr­va­ta i Hr­vat­ske pri­je us­ta­ša i par­ti­za­na? Ko­li­ki su dio bi­rač­kog ti­je­la na svo­joj stra­ni pri­je ra­ta ima­li Pa­ve­lić i Broz? Ka­ko to da ni­je­dan ni­je do­šao na vlast slo­bod­nim iz­bo­ri­ma ni­ti kas­ni­je na nji­ma po­t­vr­dio svoj le­gi­ti­mi­tet? U ovih ne­ko­li­ko tje­da­na se­zo­ne par­ti­zan­skih fes­ti­va­la, iz­me­đu INmu­si­ca i Ul­tre, li­je­vi to­ta­li­ta­ris­ti ra­do iz­vla­če kao pri­mjer ge­ne­ra­la Jan­ka Bo­bet­ka, ko­ji je 22. lip­nja 1941. bio je­dan od onih ko­ji su otiš­li u Bre­zo­vi­cu. Hva­le ga, ali sa­mo u tom ra­tu, is­ti oni ko­ji su dru­ka­li da ga se na sa­mr­ti, pod na­teg­nu­tom op­tuž­ni­com, iz­ru­či Ha­aškom su­du. Na sli­čan na­čin im je Tuđ­man bio po­zi­ti­vac u Dru­gom svjet­skom, da bi ne­kim ču­dom pos­tao problematičan u Do­mo­vin­skom ra­tu. Upor­no se la­že da je sku­pi­na si­sač­kih ko­mu­nis­ta ko­ja se oku­pi­la u Bre­zo­vi­ci 22. lip­nja 1941. bi­la pr­vi na­oru­ža­ni an­ti­fa­šis­tič­ki odred u oku­pi­ra­noj Eu­ro­pi, iako zna­ju da je ta­kav pos­to­jao go­di­nu da­na ra­ni­je u Polj­skoj. Za njih rat i an­ti­fa­ši­zam iona­ko po­či­nju tek na­kon što je do­ta­daš­nji sa­vez­nik u ko­ma­da­nju Polj­ske Hi­tler pre­kr­šio pakt Rib­ben­trop - Mo­lo­tov i na­pao SSSR. Što nas u de­mo­krat­skoj Hr­vat­skoj, čla­ni­ci NATO-a i EU, bri­ga za te na­cis­tič­ko-ko­mu­nis­tič­ke sa­ve­ze i ra­zvo­de? Po­go­to­vo ako uz­me­mo u ob­zir da je “an­ti­fa­ši­zam” sta­lji­nis­tič­ki eufe­mi­zam za pri­kri­va­nje vlas­ti­ta to­ta­li­ta­riz­ma, da je služ­be­ni na­ziv Ber­lin­skog zi­da u ko­mu­nis­tič­kom DDR-u bio “an­ti­fa­šis­tič­ki za­štit­ni zid” pa, iz­me­đu os­ta­log, i da se Rat­ko Mla­dić u vri­je­me agre­si­je na Hr­vat­sku po­zi­vao na an­ti­fa­ši­zam. Na­kon tak­ve re­se­man­ti­za­ci­je poj­ma ko­ji je sa­mo no­mi­nal­no ne­ga­ci­ja ve­li­kog zla, a pri­kri­va slič­no dru­go, jedina pri­mje­re­na kva­li­fi­ka­ci­ja u de­mo­krat­skom druš­tvu je re­ći za se­be da si pro­tu­fa­šist i an­ti­an­ti­fa­šist. No da se vra­ti­mo na­šem ju­na­ku. Ban­dić je dak­le pre­lo­mio, ne da Ti­ta pa ma­kar i po ci­je­nu no­vih iz­bo­ra. No, os­ta­la je još jed­na mo­guć­nost ko­ju bi gra­do­na­čel­nik mo­gao raz­mo­tri­ti i po­nu­di­ti je kao rje­še­nje ko­jim bi bio i vuk sit i ov­ce na bro­ju. So­lo­mon­sko rje­še­nje sas­to­ji se u to­me da se li­je­pi trg is­pred HNK pre­ime­nu­je u Ka­za­liš­ni trg, a da Mi­lan Ban­dić pro­mi­je­ni svo­je ime u Jo­sip Broz Ti­to. Ta­ko bi se de­mo­krat­ska hr­vat­ska jav­nost za­do­vo­lji­la jer trg ko­nač­no ne no­si ime ju­gos­la­ven­skog dik­ta­to­ra, a ti­to­is­ti­ma bi se os­tva­rio esha­to­lo­ški san da im po­no­vo vla­da Jo­sip Broz Ti­to, prem­da sa­mo u gra­du Za­gre­bu. Pa bi mo­gli s fe­ti­šis­tič­kim užit­kom go­vo­ri­ti da je Ti­to sa­gra­dio fon­ta­ne, Ti­to 2018. otva­ra slje­men­sku ži­ča­ru, čla­no­vi stran­ke J. B. Ti­to 365 stran­ka ra­da i so­li­dar­nos­ti uk­la­nja­li am­bro­zi­ju u Odran­skom Obre­žu, gra­do­na­čel­nik Zagreba Jo­sip Broz Ti­to iz­ra­zio so­li­dar­nost gra­do­na­čel­ni­ku Lon­do­na po­vo­dom te­ro­ris­tič­kih na­pa­da, Ti­to i Ru­di u ra­no­ju­tar­njoj šet­nji Bun­de­kom, Ti­to di­je­lio grah gra­đa­ni­ma u Mak­si­mi­ru, Ti­to do­ni­rao no­vac za ob­no­vu cr­k­ve­nog kro­va u rod­noj Her­ce­go­vi­ni, Esih i Ha­san­be­go­vić po­dr­ža­va­ju Ti­tov pri­jed­log grad­skog pro­ra­ču­na, gra­do­na­čel­nik J. B. Ti­to kum na kr­šte­nju 13. dje­te­ta obi­te­lji iz S. Kra­ljev­ca…

SANJIN STRUKIĆ/PIXSELL

Dra­ga mu je vlast, ali drag mu je i Ti­to

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.