Mo­že li naš zdrav­s­tve­ni sus­tav iz kri­ze iz­ves­ti kom­bi­na­ci­ja Bi­smar­c­ko­va i bri­tan­skog mo­de­la

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

pa­da kva­li­te­te zdrav­s­tve­ne za­šti­te. Kak­vo god ima­li miš­lje­nje o zdrav­s­tve­noj za­šti­ti i zdrav­s­tvu, mo­ra­mo priz­na­ti da je on sa svo­jim su­di­oni­ci­ma zad­nja slo­bod­na druš­tve­na zo­na pred oči­tom na­va­lom neo­li­be­ra­liz­ma ko­ji ras­ta­če na­še druš­tvo. Kad ka­žem slo­bod­na zo­na, mis­lim na slo­bo­du ko­ju ima­ju su­di­oni­ci zo­ne, pa­ci­jen­ti sa svo­jim po­tre­ba­ma i zdrav­s­tve­ni rad­ni­ci, po­se­bi­ce li­ječ­ni­ci, sa svo­jim me­di­cin­skim od­lu­ka­ma. I jed­ni i dru­gi se ne mo­gu sa­mo ta­ko kon­tro­li­ra­ti, ali na sce­ni su pri­sut­ni raz­ni pro­ce­si uma­nje­nja zah­tje­va za zdrav­s­tve­nom za­šti­tom kod pa­ci­je­na­ta i pro­ce­si ko­ji sma­nju­ju važ­nost me­di­cin­ske od­lu­ke.

Pro­ka­zan naj­ve­ći pro­blem

Ot­to von Bi­smar­ck pr­vi je or­ga­ni­zi­rao ci­vil­nu zdrav­s­tve­nu za­šti­tu i ni­je to uči­nio za­to što su lju­di bi­li bo­les­ni, već za­to što bo­les­ni lju­di nisu mo­gli ra­di­ti, a to je ugro­ža­va­lo druš­tvo u cje­li­ni. Pos­li­je Dru­gog svjet­skog ra­ta Uje­di­nje­no Kra­ljev­s­tvo shva­ti­lo je da se bri­ga o zdrav­lju lju­di ne mo­že pre­pus­ti­ti po­je­din­cu, pri­vat­ni­ku, već je bri­gu pre­uze­la dr­ža­va i 1948. na­pra­vi­la na­ci­onal­ni zdrav­s­tve­ni sus­tav (Na­ti­onal He­al­th Sis­tem, NHS) ko­ji pos­to­ji i danas. Sva­ki sis­tem ima svo­ju po­kri­ve­nost, na­čin fi­nan­ci­ra­nja, kon­tro­lu i sta­tus. I ni­je mo­gu­će bez po­s­lje­di­ca mi­je­nja­ti ni je­dan ele­ment sis­te­ma. Po­s­lje­di­ce tak­vih pro­mje­na su ne­dos­ta­tak nov­ca i pad kva­li­te­te zdrav­s­tve­ne za­šti­te. Pos­li­je 1994. sve pro­mje­ne ko­je su se do­go­di­le u na­šem zdrav­s­tve­nom sis­te­mu, ta­ko­zva­ne re­for­me, po­ku­ša­va­le su po­pra­vi­ti sis­tem mi­je­nja­ju­ći ele­men­te sis­te­ma. Na­rav­no da je to bi­lo ne­us­pješ­no i da je pro­pa­da­nje bi­lo ne­mi­nov­no. Upum­pa­va­nje nov­ca ni­je po­mo­glo jer su tro­ško­vi sa­mo ras­li, a dru­ge pro­mje­ne, kao što je pr­va re­for­ma pri­mar­ne zdrav­s­tve­ne za­šti­te, sa­mo su op­te­re­ti­li bol­nič­ki sis­tem ko­ji je eks­po­nen­ci­jal­no po­čeo pro­izvo­di­ti gu­bit­ke. Umjes­to da pos­ta­vi čvr­ste ok­vi­re i osi­gu­ra da se po­štu­je za­kon, dr­ža­va je po­ku­ša­va­la pro­mi­je­ni­ti ili utje­ca­ti na po­je­di­na tr­ži­šta unu­tar sis­te­ma, ali je sa­mo raz­bi­la je­dins­tve­ni zdrav­s­tve­ni sis­tem na di­je­lo­ve ko­ji se, po­je­di­nač­no, vi­še nisu mo­gli kon­tro­li­ra­ti. Pro­sječ­ni pos­tav­lje­ni od pro­sječ­nih do­no­si­li su lo­še od­lu­ke, pro­vo­di­li ih kao ak­si­ome, naj­češ­će vo­đe­ni vlas­ti­tim in­te­re­som. Od­go­vo­re mo­ra­mo po­tra­ži­ti kod po­li­ti­ča­ra ko­ji nisu spoz­na­li ili nisu htje­li spoz­na­ti druš­tve­no­eko­nom­sko zna­če­nje zdrav­s­tva, u za­ko­ni­ma i pra­vil­ni­ci­ma ko­je su do­ni­je­li ti is­ti po­li­ti­ča­ri, a ko­ji re­gu­li­ra­ju cje­lo­ku­pan zdrav­s­tve­ni sus­tav, ali i u od­no­si­ma ko­ji se stva­ra­ju iz­me­đu svih su­di­oni­ka. Naš zdrav­s­tve­ni sis­tem ima po­kri­ve­nost 100%, ali je bre­me­nit ne­ri­je­še­nim pi­ta­nji­ma ili lo­šim rje­še­nji­ma. Ka­že­mo da je naš sis­tem naj­slič­ni­ji Bi­smar­c­ko­vu sis­te­mu, ali za­bo­rav­lja­mo da je dr­ža­va u Bi­smar­c­ko­vu sis­te­mu sa­mo re­gu­la­tor, a kod nas je sve. Svi­ma je bi­lo jas­no da za­pos­le­nost ne mo­že bi­ti kao u biv­šoj dr­ža­vi, ali ni jed­na vla­da ni­je pris­tu­pi­la te­melj­noj re­for­mi, već je dos­lov­ce ga­si­la va­tru i od­ga­đa­la pro­blem. Tro­ško­vi HZZO-a su iz­me­đu 2004. i 2012. po­ras­li s 14 na 22 mi­li­jar­de ku­na. Taj po­rast ni­je nas­tao sa­mo od pa­da za­pos­le­nos­ti već i sple­ta okol­nos­ti, nes­po­sob­nos­ti vla­da­ju­ćih struk­tu­ra te po­s­lje­dič­nih ka­tas­tro­fal­nih od­lu­ka vo­de­ćih lju­di zdrav­s­tve­nih ins­ti­tu­ci­ja ko­ji su od­lu­či­va­li ta­ko da su oda­bi­ra­li kri­va rje­še­nja. Dr­ža­va ni­je pi­ta­la. Vla­da (mi­nis­tar zdrav­lja) do­no­si­la je sve od­lu­ke. To ni­ma­lo ne sli­či na Bi­smar­c­kov mo­del zdrav­s­tve­ne za­šti­te. Po­ja­va dru­gih osi­gu­ra­va­ju­ćih dru­šta­va uni­je­la je ma­lo tr­žiš­ne utak­mi­ce u zdrav­s­tvo, a dr­ža­va je opet pro­pus­ti­la re­gu­li­ra­ti od­no­se. Jav­na je na­ba­va pro­ka­za­na kao naj­ve­ći pro­blem, kao iz­vor ko­rup­ci­je, a ide­ja da će uje­di­nje­na jav­na na­ba­va sma­nji­ti ko­rup­ci­ju i do­ni­je­ti no­vu kva­li­te­tu po­sve je po­greš­na. Od 1994., ka­da je ta­daš­nji mi­nis­tar zdrav­s­tva uki­nuo amor­ti­za­ci­ju za apa­ra­te ko­ji se ko­ris­te u zdrav­s­tvu i us­pos­ta­vio bol­nič­ke li­mi­te ka­ko bi obuz­dao po­troš­nju, na­ba­va naj­skup­lje opre­me bi­la je is­klju­či­vo u ru­ka­ma mi­nis­tra zdrav­s­tva. On je od­lu­či­vao tko će što do­bi­ti, di­rek­t­no utje­ču­ći na kva­li­te­tu zdrav­s­tve­ne za­šti­te. Ni­šta se ni­je pro­mi­je­ni­lo do da­na da­naš­njeg. Ta­ko je osmiš­ljen i sis­tem jav­ne na­ba­ve. Naj­ve­ći je pro­blem bio što su spe­ci­fi­ka­ci­je za raz­nu na­ba­vu pi­sa­li do­bav­lja­či ko­ji tak­vu ro­bu pro­da­ju. To­me se do­sko­či­lo ured­bom da se na­bav­lja ro­ba po naj­ni­žoj ci­je­ni. Ne znam što je bi­lo go­re. Ia­ko je ušte­da od uje­di­nje­ne jav­ne na­ba­ve oko 300 mi­li­ju­na ku­na, na­ba­va je vr­lo manj­ka­va i dos­ta na­ba­ve, si­lom pri­li­ka, os­ta­ne bol­ni­ca­ma i vjer­nim do­bav­lja­či­ma. Sa­daš­nja je od­lu­ka da na­ba­va bu­de op­ti­mal­na za sus­tav (omjer kva­li­te­te i ci­je­ne), što god to zna­či­lo. Pri­mjer rav­na­te­lja bol­ni­ce u Lo­vra­nu dr. Branka Šes­ta­na nam o na­ba­vi go­vo­ri sve. On je 2008. “otje­rao” sve do­bav­lja­če i sam po­čeo pi­sa­ti spe­ci­fi­ka­ci­je za na­ba­vu i, za­mis­li­te, ušte­dio iz­me­đu 300 i 400% sred­sta­va. To je po­čeo ra­di­ti go­di­nu da­na na­kon što je u zdrav­s­tvo upum­pa­no 1,5 mi­li­jar­di ku­na ra­di, po ne znam ko­ji put, sa­na­ci­je. Stvar je pro­pa­la ka­da je pa­ci­jen­ti­ma po­nu­dio bo­lji ugrad­be­ni ma­te­ri­jal, pa­ci­jen­ti ga ra­do pla­ti­li, a on­da tra­ži­li po­vrat nov­ca od HZZO. Dr. Šes­tan je za­ma­lo za­vr­šio u za­tvo­ru zbog ošte­će­nja dr­žav­nog pro­ra­ču­na.

Dr­ža­va pro­pi­su­je ko­ša­ri­cu

A 50% zdrav­s­tve­nog pro­ra­ču­na po­ku­ša­lo se po­pra­vi­ti sa­na­ci­jom bol­ni­ca, pa su 64 bol­nič­ke us­ta­no­ve, osim Lo­vra­na, za­tra­ži­le sa­na­ci­ju. Da pod­sje­ti­mo, kad us­ta­no­va ne mo­že pod­mi­ri­va­ti svo­je obve­ze, on­da ide u ste­čaj, a to je u ovom slu­ča­ju sa­na­ci­ja jer zdrav­s­tve­ne us­ta­no­ve ne mo­gu ići u ste­čaj. Da bi uš­le u sa­na­ci­ju, bol­ni­ce su mo­ra­le pre­ni­je­ti svo­ja os­ni­vač­ka pra­va na dr­ža­vu, Vla­du, Mi­nis­tar­stvo zdrav­lja. Sa­na­ci­ja je za­po­če­la tek iz­la­skom HZZO iz dr­žav­ne riz­ni­ce, us­pos­tav­ljen je no­vi na­čin fi­nan­ci­ra­nja bol­ni­ca u ko­me je pri­hod bol­ni­ce di­rek­t­no za­vi­sio od os­tva­re­nog i pri­ka­za­nog ra­da i kva­li­te­te obav­lje­nog pos­la. Pod­sje­ti­mo da je 2015. bol­nič­ki sus­tav, u no­vom na­či­nu fi­nan­ci­ra­nja, za­vr­šio bez gu­bi­ta­ka. Sma­njen je dug do­bav­lja­či­ma i tre­ba­lo je nas­ta­vi­ti s re­for­mom ka­ko bi se pot­pu­no ri­je­ši­li za­os­ta­li du­go­vi i de­fi­ni­ra­li uvje­ti zdrav­s­tve­nih osi­gu­ra­nja. Naj­no­vi­ja stra­te­gi­ja po­me­la je sa­na­ci­ju bol­ni­ca, vra­ti­li su se li­mi­ti i stal­no slu­ša­mo o re­for­ma­ma. Pa se spo­mi­nje po­ve­ća­nje ci­je­ne do­pun­skog osi­gu­ra­nja, pa pla­ća­nje ne­kog no­vog nad­stan­dar­da, pa funk­ci­onal­na in­te­gra­ci­ja bol­ni­ca, pa do­pun­ski rad u bol­ni­ca­ma itd. I, opet, umjes­to da ure­di fi­nan­ci­ra­nje sis­te­ma, dr­ža­va će, iz­gled­no je, vra­ti­ti HZZO u riz­ni­cu. Uči­nit će to da po­kri­je svo­je du­go­ve HZZO-u (oko 1,5 mi­li­jar­di ku­na mje­seč­no). Uči­nit će to da opet mo­že ka­dro­vi­ra­ti po bol­ni­ca­ma. Jer man­dat tra- je sa­mo če­ti­ri go­di­ne, ako i to­li­ko. Što dr­ža­va tre­ba uči­ni­ti? Pret­pos­ta­vi­mo da dr­ža­va oda­be­re bri­tan­ski mo­del zdrav­s­tve­ne za­šti­te. Fi­nan­ci­ra­nje bi iš­lo iz po­re­za. Dr­ža­va bi pro­pi­sa­la ko­ša­ri­cu us­lu­ga u os­nov­nom zdrav­s­tve­nom osi­gu­ra­nju i taj ni­vo us­lu­ge, stan­dard, ima­li bi svi sta­nov­ni­ci dr­ža­ve. Dr­ža­va bi odre­di­la gdje će se što ra­di­ti, kon­cen­tri­ra­ju­ći ka­dro­ve iz po­je­di­nih me­di­cin­skih po­dru­čja pre­ma po­tre­ba­ma osi­gu­ra­ni­ka ko­ja za­do­vo­lja­va­ju so­ci­jal­ne, epi­de­mi­olo­ške, me­di­cin­ske i eko­nom­ske kri­te­ri­je. Sve os­ta­le us­lu­ge iz­la­ze na tr­ži­šte i pod­lož­ne su sa­mo me­di­cin­sko-eko­nom­skim kri­te­ri­ji­ma. Dr­ža­va se bri­ne o in­fras­truk­tu­ri za­jed­no s lo­kal­nom sa­mo­upra­vom, o me­nadž­men­tu, o na­ba­vi i dis­tri­bu­ci­ji li­je­ko­va, o ka­drov­skoj po­li­ti­ci, o rad­nim pra­vi­ma za­pos­le­nih te o pla­ća­ma. Dr­ža­va uprav­lja sis­te­mom, a kon­tro­la sis­te­ma je jav­na. Pret­pos­tav­ka dru­ga je da dr­ža­va pri­hva­ti Bi­smar­c­kov mo­del. Kon­tro­la sis­te­ma je kom­bi­ni­ra­na, što zna­či da bi dr­ža­va pro­pi­sa­la ko­ša­ri­cu us­lu­ga os­nov­nog zdrav­s­tve­nog osi­gu­ra­nja, a sve os­ta­lo bi odra­đi­va­la osi­gu­ra­va­ju­ća druš­tva ko­ja bi u svo­jim uprav­ljač­kim ti­je­li­ma ima­li i pred­stav­ni­ke da­va­te­lja us­lu­ga i pri­ma­te­lje us­lu­ga ko­ji bi se do­go­va­ra­li o me­di­cin­sko-eko­nom­skim kri­te­ri­ji­ma. Dr­ža­va se bri­ne o jav­nom zdrav­s­tvu i po­seb­nim sku­pi­na­ma osi­gu­ra­ni­ka (dje­ca, umi­rov­lje­ni­ci, za­raz­ne bo­les­ti, ma­lig­na obo­lje­nja) i sa­mo nad­zi­re rad osi­gu­ra­va­ju­ćih dru­šta­va i kva­li­te­tu zdrav­s­tve­ne us­lu­ge. Dr­ža­va re­gu­li­ra. I u ovom sis­te­mu sve os­ta­le us­lu­ge iz­la­ze na tr­ži­šte (do­pun­sko, do­dat­no i pri­vat­no osi­gu­ra­nje). Ni u jed­nom od spo­me­nu­tih sis­te­ma ne mo­že se do­go­di­ti da se u troš­nu zgra­du bol­ni­ce ko­ja je na sat vre­me­na od ne­kog KBC-a na­ba­vi apa­rat za mag­net­nu re­zo­nan­ci­ju ili ECMO apa­rat. Kod nas se re­do­vi­to do­ga­đa da se apa­ra­ti ne­kon­tro­li­ra­no na­bav­lja­ju bu­du mo­kri jer cu­ri kroz ne­po­prav­lje­ni krov ili bu­du os­tav­lje­ni neo­tvo­re­ni pa zas­ta­re. Sa­na­ci­jom bol­ni­ca dr­ža­va je abo­li­ra­la lo­kal­nu sa­mo­upra­vu za lo­še uprav­lja­nje ti­je­kom 25 go­di­na.

Jed­na us­lu­ga, pla­ćaš dva pu­ta

Lo­kal­na sa­mo­upra­va je, po­li­tič­ki, pos­tav­lja­la upra­ve bol­ni­ca ko­je su stva­ra­le gu­bit­ke ko­je je na kra­ju sa­ni­ra­la dr­ža­va u ne­ko­li­ko na­vra­ta. Po­ka­za­lo se da je no­vo fi­nan­ci­ra­nje bol­ni­ca ipak da­va­lo na­du da se bol­nič­ki sis­tem mo­že opo­ra­vi­ti i kon­tro­li­ra­ti. Ono što se si­gur­no ne­će do­go­di­ti je za­tva­ra­nje bol­nič­kih ka­pa­ci­te­ta jer su bol­ni­ce, na odre­đe­nim po­dru­čji­ma, je­di­ni pos­lo­dav­ci ko­ji za­poš­lja­va­ju lju­de. I baš za­to tre­ba oba­ve­za­ti lo­kal­nu sa­mo­upra­vu da ja­če par­ti­ci­pi­ra u svo­jim ka­pa­ci­te­ti­ma. Vi­dje­li smo da u oba spo­me­nu­ta zdrav­s­tve­na sis­te­ma pos­to­ji de­fi­ni­ra­na os­nov­na zdrav­s­tve­na za­šti­ta, vr­sta i ko­li­či­na zdrav­s­tve­nih us­lu­ga. I to je te­melj na ko­jem se gra­de svi odnosi u sis­te­mu. Dr­ža­va se bri­ne is­klju­či­vo o os­nov­noj zdrav­s­tve­noj za­šti­ti, a sve os­ta­lo je stvar tr­ži­šta. Prav­no i eko­nom­ski je neo­dr­živ sis­tem u ko­jem ti jed­nu us­lu­gu pla­ćaš dva pu­ta. Jed­nom u os­nov­nom zdrav­s­tve­nom osi­gu­ra­nju (iz do­pri­no­sa) i dru­gi put u do­pun­skom osi­gu­ra­nju (pri­vat­no osi­gu­ra­nje). De­fi­ni­ra­njem ko­ša­ri­ce us­lu­ga sa­mo bi se jed­nom pla­ća­la us­lu­ga. Dr­ža­va po­ku­ša­va dis­ci­pli­ni­ra­ti bol­nič­ki sus­tav pos­tup­ci­ma ko­ji ne uva­ža­va­ju os­nov­ne eko­nom­ske kri­te­ri­je. Pri­mjer su ogro­man broj pre­ko­vre­me­nih sa­ti ko­je go­mi­la­ju za­pos­le­ni­ci bol­ni­ca, a lis­te če­ka­nja se ne­do­volj­no sma­nju­ju. Ako ima pre­ko­vre­me­nih sa­ti zna­či da pos­to­je­ći broj za­pos­le­ni­ka ne mo­že u rad­no vri­je­me oba­vi­ti do­go­vo­re­ni po­sao. Pri­mjer iz ži­vo­ta go­vo­ri da 100.000 odra­đe­nih pre­ko­vre­me­nih sa­ti za­pra­vo zna­či ma­njak od 200 lju­di. A eko­no­mi­ja nam go­vo­ri da je za­poš­lja­va­nje 200 lju­di, sa svim da­va­nji­ma, is­pla­ti­vi­je ne­go pla­ća­nje mi­zer­no pla­će­nih pre­ko­vre­me­nih sa­ti. No tu mo­guć­nost nam dr­ža­va ne do­pu­šta. Nas­to­ja­nje da vo­đe­nje bol­ni­ca pre­uz­mu eko­no­mis­ti ka­tas­tro­fal­na je jer mo­žda eko­no­mis­ti zna­ju s bro­je­vi­ma, ali zdrav­s­tve­ni je sus­tav po­naj­pri­je od­nos me­di­cin­skog osob­lja, nji­ho­va zna­nja i is­kus­tva te pa­ci­je­na­ta. A to se bro­je­vi­ma ne mo­že iz­ra­zi­ti.

Kak­vo god ima­li miš­lje­nje o zdrav­s­tve­noj za­šti­ti, mo­ra­mo priz­na­ti da je ona sa svo­jim su­di­oni­ci­ma zad­nja slo­bod­na druš­tve­na zo­na pred na­va­lom neo­li­be­ra­liz­ma

Opas­nost se jas­no vi­di Slo­bo­du ko­ju ima­ju pa­ci­jen­ti sa svo­jim po­tre­ba­ma i zdrav­s­tve­ni rad­ni­ci u svo­jim od­lu­ka­ma ugro­ža­va­ju pro­ce­si stal­nih uma­nje­nja tih zah­tje­va

Mi­nis­tar M. Ku­jun­džić imat će pu­ne ru­ke pos­la

U Bi­smar­c­ko­vu je mo­de­lu kon­tro­la sus­ta­va kom­bi­ni­ra­na, što zna­či da bi dr­ža­va pro­pi­sa­la ko­ša­ri­cu us­lu­ga os­nov­nog zdrav­s­tve­nog osi­gu­ra­nja, a sve os­ta­lo bi odra­đi­va­la osi­gu­ra­va­ju­ća druš­tva

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.