Po­če­ti ži­vje­ti

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor - Kris­ti­na Ću­rić Si­mi­dži­ja

Kris­ti­na Ću­rić Si­mi­dži­ja ro­đe­na je 1983. go­di­ne u Spli­tu. Go­di­ne 2007. za­vr­ši­la je ki­ne­zi­olo­ški fa­kul­tet. Pi­še po­ezi­ju i pro­zu. Pi­sa­njem se po­če­la ba­vi­ti 2014. go­di­ne. Sa­mos­tal­no je obja­vi­la zbir­ku po­ezi­je “Pje­sme bi­ra­ju me­ne”. Čla­ni­ca je Li­kov­no-knji­žev­ne uni­je “Vla­ho Bu­ko­vac”, za­hva­lju­ju­ći ko­joj nas­tu­pa na raz­nim pjes­nič­kim do­ga­đa­nji­ma. Tri su nje­zi­ne pje­sme u za­jed­nič­koj zbir­ci uni­je “Traj­ni tre­nu­ci”, dok je jed­na nje­zi­na pje­sma objav­lje­na u zbor­ni­ku ra­do­va “Džep­ni oblak” Grad­ske knjiž­ni­ce So­lin. Po­laz­ni­ca je ra­di­oni­ce pi­sa­nja, ko­ju vo­di Ne­boj­ša Lu­ja­no­vić.

Sta­ra mr­ša­va že­na le­ži na bi­je­loj pos­te­lji­ni. Si­je­da ko­sa po­svu­da joj str­ši. Ma­le pla­ve oči za­miš­lje­no gle­da­ju u strop. Li­ječ­ni­ca ula­zi u bol­nič­ku so­bu. – Dok­to­ri­ce, uči­ni­te ne­što. Ne smi­jem umri­je­ti. – Go­vo­ri mla­do­zvuč­ni glas sta­re že­ne. Li­ječ­ni­ca se smi­je­ši. – Na ža­lost, još ni­smo iz­u­mi­li li­jek za be­s­mrt­nost. – Ne ra­zu­mi­je­te. Ne smi­jem umri­je­ti jer još ni­sam ni po­če­la ži­vje­ti. – Su­de­ći po va­šem rod­nom lis­tu, či­ni mi se da ste po­če­li ži­vje­ti pri­je osam­de­set go­di­na. – Ne­ka vas moj rod­ni list ne za­va­ra, dok­to­ri­ce. Uvi­jek sam ži­vje­la za dru­ge, za svo­ga su­pru­ga, kće­ri i unu­čad. Ra­di­la sam po­sao ko­ji je bio do­sa­dan. Do­ma sam obav­lja­la ku­ćan­ske pos­lo­ve, ko­ji su ta­ko­đer ubi­tač­no do­sad­ni. Ni­ti je­dan svoj san ni­sam os­tva­ri­la. –A o če­mu ste sa­nja­li? – Sa­nja­la sam da pu­tu­jem po svi­je­tu i pje­vam. Sa­nja­la sam svje­tla po­zor­ni­ce i go­lem plje­sak. Sa­nja­la sam da le­tim avi­onom. Još ni­ka­da ni­sam le­tje­la avi­onom. – Vi­dim, mo­rat ću iz­u­mi­ti ne­ku ča­rob­nu pi­lu­lu. Vi stvar­no ne smi­je­te umri­je­ti. Mo­že­te li mi ne­što ot­pje­va­ti? Ba­ka Ka­ta­ri­na pje­va lju­bav­nu pje­smu. Li­ječ­ni­ca je umi­lja­to pro­ma­tra. U bol­nič­ku so­bu ula­zi unuk. Bra­ni­mir. Nje­go­va ko­sa je cr­na, ali nje­go­ve oči su pla­ve kao i ba­ki­ne. Poz­drav­lja li­ječ­ni­cu pa lju­bi ba­ku. – Ba­ko, ti div­no pje­vaš. Ni­sam ni znao da znaš pje­va­ti. Me­ni su rek­li da umi­reš, a ti si ve­se­li­ja ne­go ikad. – La­ga­li su ti, sun­ce mo­je. Dok­to­ri­ca mi je obe­ća­la iz­u­mi­ti pi­lu­lu od ko­je ću još du­go ži­vje­ti. Ba­ka iz­la­zi iz bol­ni­ce. Ia­ko još ni­je pot­pu­no oz­dra­vi­la, kre­će se po­put dje­voj­ke. Nje­zin mla­di um šap­će joj da po­le­ti. Ci­je­la obi­telj je do­če­ku­je. Ona se obra­ća svom mi­lje­ni­ku Bra­ni­mi­ru. – Znaš, ona tvo­ja pri­ja­te­lji­ca Ane­ta, zar ona ne­ma ne­ki ka­fić u ko­jem čes­to nas­tu­pa­ju ne­pro­fe­si­onal­ni pje­va­či? – Ima. Ali že­liš nas­tu­pi­ti? – Pa... – go­vo­ri ba­ka sra­me­ž­lji­vo. – Ja bih že­lje­la, ako ona ne mis­li da bi joj sta­ra že­na po­tje­ra­la mu­šte­ri­je. Unuk je gr­li. – Ne bri­ni se, čim ti ču­je glas, po­že­ljet će da čes­to ta­mo nas­tu­paš. – Hva­la ti, sun­ce mo­je! Bra­ni­mir i nje­gov pri­ja­telj ula­ze u ka­fić “Man­gup”. Sje­da­ju za je­dan od sto­lo­va po­kraj po­zor­ni­ce. – Ču­jem da ve­če­ras nas­tu­pa ne­ka sta­ri­ca. Do­šao sam iz zna­ti­že­lje. – Go­vo­ri mla­dić za su­sjed­nim sto­lom. Bra­ni­mir se okre­će pre­ma nez­nan­cu. – To ti je mo­ja ba­ka. Si­gu­ran sam da će ras­tu­ri­ti. – Ma daj!– od­go­va­ra stra­nac. – Vi­djet će­mo. Br­zo će­mo saz­na­ti. Ko­sa ba­ke Ka­ta­ri­ne vi­še ne str­ši. Ured­no je po­češ­lja­na i slo­že­na u pun­đu. Pa­ž­lji­vo pri­la­zi mi­kro­fo­nu. Oz­bilj­no pro­ma­tra pu­bli­ku. Ugle­da svo­ga Bra­ni­mi­ra. On joj se smi­je­ši. Ona mu uz­vra­ća osmi­jeh. Kre­će glaz­ba. Ba­ka po­či­nje pje­va­ti ba­la­du iz dav­nih da­na. Oni ko­ji su za­tvo­ri­li oči mis­le da ču­ju glas ne­ke dje­voj­ke. Ba­ka pje­va još jed­nu ba­la­du, pa još jed­nu i ta­ko sve do pred kraj rad­nog vre­me­na ka­fi­ća, a na­kon sva­ke pje­sme ču­ju se odu­šev­lje­ni us­kli­ci i plje­sak. Na kra­ju nas­tu­pa, Bra­ni­mir us­ta­je pr­vi, a za njim se i os­ta­la pu­bli­ka po­di­že na no­ge. – Bra­vo­oooooo! Ho­će­mo još! Ho­će­mo još! – Ba­ka ti je le­gen­da – go­vo­ri mu nez­na­nac za su­sjed­nim sto­lom. Ba­ka Ka­ta­ri­na još jed­nom iz­vo­di naj­po­pu­lar­ni­ju pje­smu ve­če­ri. Na­kon nas­tu­pa se kla­nja pu­bli­ci i ne skri­va su­ze ra­dos­ni­ce. Ane­ta se pe­nje na po­zor­ni­cu. Za­hva­lju­je ba­ki i pok­la­nja joj bu­ket ru­ža. Mo­li je da, ako joj ni­je te­ško i ako ima vre­me­na, opet nas­tu­pi. – Imam ja vre­me­na, sun­ce mo­je. Me­ni je dok­to­ri­ca obe­ća­la iz­u­mi­ti pi­lu­lu od ko­je ću još du­go ži­vje­ti, a ve­ći­nu tog da­ro­va­nog vre­me­na po­sve­tit ću pje­va­nju. – Bra­vo! Je­dva če­ka­mo vaš slje­de­ći nas­tup. – Još ne­što sam že­lje­la re­ći. Od nov­ca ko­ji za­ra­dim pje­va­njem ku­pit ću avi­on­sku kar­tu i pr­vi put u ži­vo­tu ću po­le­tje­ti. – Su­per! A ho­će­te li u avi­onu pje­va­ti? – Na­rav­no – od­go­va­ra Ka­ta­ri­na i smi­je se. Pu­bli­ka ju još jed­nom na­gra­đu­je moć­nim plje­skom.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.