Mit­te­rand me ni­je želio sres­ti da ne na­lju­ti Sr­be

Na­pad na Ban­ske dvo­re pre­ki­nuo je mo­ra­to­rij

Vecernji list - Hrvatska - - Aktualno - Su­za­na Le­pan Šte­fan­čić

Po­ku­šaj po­li­tič­kog do­go­vo­ra o neo­vis­nos­ti Hr­vat­ske pro­pao je jer je Mi­lo­še­vić htio stvo­ri­ti ve­li­ku, et­nič­ki pot­pu­no čis­tu Sr­bi­ju su­za­na.le­pan@ve­cer­nji.net Ne­po­sred­no na­kon do­no­še­nja od­lu­ke o ne­za­vis­nos­ti, pro­gla­šen je i tro­mje­seč­ni mo­ra­to­rij ko­jom se od­lu­ka “stav­lja na led” dok se ne pro­na­đe rje­še­nje za mi­ran iz­la­zak iz Ju­gos­la­vi­je. – Je­di­ni je iz­laz bio novi po­li­tič­ki do­go­vor. Do nje­ga ni­je mo­glo do­ći jer Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić, ko­ji je bio na če­lu Sr­bi­je, ni­je pri­hva­ćao ni­ka­kav do­go­vor. On je želio na ru­še­vi­na­ma Ju­gos­la­vi­je stvo­ri­ti ve­li­ku Sr­bi­ju, i to et­nič­ki čis­tu – ka­že Stje­pan Me­sić, ta­daš­nji pred­stav­nik Hr­vat­ske u ko­lek­tiv­nom ju­gos­la­ven­skom Pred­sjed­niš­tvu. Zgra­da Sa­vez­nog iz­vr­š­nog vi­je­ća u Be­ogra­du bi­la je op­ko­lje­na, a u njoj je sve do lis­to­pa­da sje­dio An­te Mar­ko­vić. – Fra­njo Tuđ­man i ja do­go­vo­ri­li smo da zo­ve­mo An­tu Mar­ko­vi­ća iz Be­ogra­da na sas­ta­nak u Za­greb. Sma­tra­li smo ka­ko bi bi­lo do­bro, bu­du­ći da je on bio hr­vat­ski ka­dar, da se za­jed­nič­ki do­go­vo­ri­mo što da­lje. On je pre­ko Ma­đar­ske sti­gao u Hr­vat­sku, pr­vo je do­šao k me­ni u 10 sa­ti, a u 11 sa­ti oti­šao je pred­sjed­ni­ku Tuđ­ma­nu. Na­kon ruč­ka nas smo se tro­ji­ca opet tre­ba­la na­ći kao bi­smo iz­vuk­li za­ključ­ke po ko­ji­ma će­mo iz­vr­ši­ti sva­ki svoj dio za­dat­ka – ka­že Me­sić, u to do­ba pred­sjed­nik Pred­sjed­niš­tva Ju­gos­la­vi­je. Na tim su raz­go­vo­ri­ma, 7. lis­to­pa­da 1991., njih tro­ji­ca tre­ba­la do­go­vo­ri­ti plan dje­lo­va­nja. Na ruč­ku su bi­li i čla­no­vi hr­vat­ske Vla­de, a po­tom su se njih tro­ji­ca za­pu­ti­la pre­ma ka­bi­ne­tu pred­sjed­ni­ka Tuđ­ma­na. – Pr­va je iš­la Zdrav­ka Bu­šić, še­fi­ca ka­bi­ne­ta, i za­zvo­nio je te­le­fon. Ni­smo još bi­li sje­li, sta­ja­li smo. Ona je uze­la te­le­fon i rek­la Tuđ­ma­nu: “Pred­sjed­ni­če, tre­ba­ju vas.” Ja­vio se, ja ni da­nas još ne znam tko je te­le­fo­ni­rao. U tom tre­nu za­ču­la se eks­plo­zi­ja ra­ke­ta, po­di­gla se sil­na pra­ši­na, ne dim, ne­go pra­ši­na, to­li­ka da se ni­smo vi­dje­li, ne­go smo iz­aš­li van dr­že­ći se za ru­ke. No­vi­na­ri su me pred zgra­dom pi­ta­li što je to, od­go­vo­rio sam: “Rat!” – sje­ća se Me­sić. Us­put su već do­go­vo­ri­li, do­da­je, da se na­đu u bun­ke­ru gra­đe­nom za Dru­go­ga svjet­skog ra­ta, ali vr­lo si­gur­nom, sa svim ure­đa­ji­ma. Pre­ska­ka­li su pre­ko po­gi­nu­log služ­be­ni­ka. – Sve smo br­zo mo­ra­li rje­ša­va­ti. Na­br­zi­nu smo se do­go­vo­ri­li, Šeks će od­mah pri­pre­mi­ti sjed­ni­cu Sa­bo­ra za su­tra­dan u Ini­noj zgra­di. Ja sam pri­hva­tio za­da­tak obi­ći zem­lje Be­ne­luxa ra­di priz­na­nja Hr­vat­ske, a An­te Mar­ko­vić tre­bao je oti­ći na do­go­vo­re s pred­stav­ni­ci­ma me­đu­na­rod­nih or­ga­ni­za­ci­ja u Be­ču te pred­stav­ni­ci­ma Aus­tri­je – iz­vla­či on iz sje­ća­nja. Me­sić ni­je ni išao kući, ja­vio je su­pru­zi da do­la­zi vo­zač i ne­ka mu po nje­mu po­ša­lje naj­nuž­ni­je stva­ri za put. Ot­pu­to­vao je u Fran­cu­sku, gdje ga ni­je pri­mio pred­sjed­nik Franço­is Mit­ter­rand, već mi­nis­tar vanj­skih pos­lo­va, obraz­lo­živ­ši da ga Mit­te­rand ne­će pri­mi­ti zbog mo­gu­ćih pri­go­vo­ra Sr­ba. Na naj­vi­šoj su ga ra­zi­ni, pak, do­če­ka­li u Bruxel­le­su i Luxem­bo­ur­gu. – Re­kao sam im da smo pro­lon­gi­ra­li pri­mje­nu na­še od­lu­ke o sa­mos­tal­nos­ti dok se ne na­đe po­li­tič­ko rje­še­nje, a ka­ko po­li­tič­kog rje­še­nja ne­ma, iš­lo se na pro­gla­še­nje sa­mos­tal­nos­ti – na­vo­di Me­sić. Na dan pro­gla­še­nja sa­mos­tal­nos­ti on, ta­ko, ni­je bio u Za­gre­bu, ne­go na pu­tu po zem­lja­ma Be­ne­luxa. – Dr­ža­li smo se do­go­vo­ra. Rek­li smo da ne­će­mo pri­mi­je­ni­ti na­šu od­lu­ku u ro­ku od tri mje­se­ca dok ne na­đe­mo po­li­tič­ki do­go­vor. Da bih ubr­zao do­no­še­nje od­lu­ke, po­zi­vao sam i sve čla­no­ve Pred­sjed­niš­tva na Bri­ju­ne, pri­je ra­ke­ti­ra­nja. Svi su doš­li osim pred­stav­ni­ka Sr­bi­je, ta­ko da opet ni­je mo­glo do­ći do kon­sen­zu­sa. I na­kon ra­ke­ti­ra­nja vi­še ni­sam ni do­la­zio u Beograd – go­vo­ri. Stav je u jav­nos­ti ka­ko su Ban­ski dvo­ri ra­ke­ti­ra­ni da bi se uk­lo­ni­lo pred­sjed­ni­ka Tuđ­ma­na, no Me­sić sma­tra ka­ko je ju­gos­la­ven­ska oba­vje­štaj­na služ­ba htje­la eli­mi­ni­ra­ti svu tro­ji­cu. – To im je bi­lo zgod­no, jed­nim udar­cem tri mu­he. Ako bi uk­lo­ni­li Tuđ­ma­na, nas­tu­pio bi ka­os. Dru­go, ako bi uk­lo­ni­li An­tu Mar­ko­vi­ća, na nje­go­vo mjes­to do­šao bi Aca Mi­tro­vić, pred­stav­nik Sr­bi­je, ko­ji bi nas­ta­vio vo­đe­nje Iz­vr­š­nog vi­je­ća i dr­žav­ni udar prak­tič­ki je pro­ve­den. Ako bi uk­lo­ni­li me­ne, na mo­je bi mjes­to do­šao pot­pred­sjed­nik, a to je pred­stav­nik Cr­ne Go­re Bran­ko Kos­tić, Cr­no­go­rac, ali ve­ći Sr­bin od sva­kog Sr­bi­na. Bio bi to kom­ple­tan dr­žav­ni udar i voj­ska bi pre­uze­la kon­tro­lu – ka­že Me­sić.

Tuđ­man i Me­sić po­zva­li su An­tu Mar­ko­vi­ća na do­go­vor u Za­greb, što je doz­na­la taj­na služ­ba Od­mah poslije na­pa­da sa­zva­na je sjed­ni­ca Sa­bo­ra te odr­ža­na u po­dru­mu Ini­ne zgra­de

STJE­PAN ME­SIĆ

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.