Bu­de li pos­tav­lje­na, po­li­ci­ja će bi­ti sprem­na uk­lo­ni­ti plo­ču

Vecernji list - Hrvatska - - Aktualno -

Nit­ko nas ni­je oba­vi­jes­tio o mo­gu­ćem pos­tav­lja­nju spo­men­plo­če na rod­nu ku­ću Ju­re Fran­ce­ti­ća u Otoč­cu. Ti­me se ne mo­že­mo ba­vi­ti jer to ni­je na­ša nad­lež­nost. To je u do­me­ni vlas­ti pa vje­ru­jem da će služ­be na­pra­vi­ti što mo­ra­ju – ka­zao je Stje­pan Kos­te­lac, gra­do­na­čel­nik Otoč­ca. Ku­ća u ko­joj je ro­đen Ju­re Fran­ce­tić, či­ju 105. go­diš­nji­cu ro­đe­nja pla­ni­ra­ju pos­tav­lja­njem spo­men-plo­če obi­lje­ži­ti čla­no­vi Hr­vat­ske aka­de­mi­je zna­nos­ti i umjet­nos­ti di­jas­po­re, na­pu­šte­na je i de­rut­na, a na­vod­no je pro­da­na pri­vat­ni­ku ko­ji ži­vi iz­van Hr­vat­ske. Po­ziv­ni­ca za po­di­za­nje spo­me­ni­ka us­ta­škom kril­ni­ku, ia­ko su to ne­ki me­di­ji na­ve­li, ni­je upu­će­na i pred­sjed­ni­ci Ko­lin­di Gra­barKi­ta­ro­vić. Nje­zin je ured služ­be­no de­man­ti­rao da je pozivnicu do­bi­la te na­vo­de da pred­sjed­ni­ca naj­a­vu do­ga­đa­ja sma­tra pro­vo­ka­ci­jom. Pos­tav­lja­nje spo­men-plo­če ni­je naj­av­lje­no ni po­li­ci­ji, a za to ne zna ni Sreć­ko Sla­do­ljev, pred­sjed­nik HAZUD-a. On je za do­ga­đaj, ka­že, čuo iz me­di­ja i os­tao za­te­čen. Iz MUP-a su po­ru­či­li da će to­ga da­na obi­la­zi­ti lo­ka­ci­ju te plo­ču, ovis­no o sa­dr­ža­ju na njoj, uk­lo­ni­ti. (sb) Sje­ćam se ka­da je Ba­ka­rić dok­to­ru Kle­in­hap­pe­lu re­kao: Franz, sa­mo ka­ži ko­ji ti li­je­ko­vi tre­ba­ju za Fran­ce­ti­ća pa da po­ša­ljem po to da ga spa­si­mo Poz­na­ti hr­vat­ski an­ti­fa­šist, po­vjes­ni­čar, pu­bli­cist i pi­sac Da­ni­el Ivin bio je pot­pu­no za­te­čen vi­ješ­ću da net­ko ka­ni pos­ta­vi­ti spo­men-plo­ču Ju­ri Fran­ce­ti­ću u Otoč­cu. – To mi je pr­vi glas, ne znam što bih o to­me re­kao osim da ne znam po če­mu je Ju­re Fran­ce­tić ju­nak – re­kao mi je te­le­fo­nom Ivin. Ali, sprem­no je po­nov­no za­ro­nio u svo­je us­po­me­ne na Fran­ce­ti­ća. Na­ime, Ivin je je­dan od po­s­ljed­njih ži­vih svje­do­ka o po­s­ljed­njim da­ni­ma ži­vo­ta za­po­vjed­ni­ka zlo­glas­ne us­ta­ške Cr­ne le­gi­je. Što­vi­še, upra­vo je Da­ni­el Ivin, ko­ji se ta­da još pre­zi­vao Gol­d­ste­in, kao dje­čak s ne­pu­nih de­set go­di­na, tih da­na kra­jem pro­sin­ca 1942. pro­vo­dio go­to­vo sve vri­je­me uz Fran­ce­ti­će­vu bo­les­nič­ku pos­te­lju u par­ti­zan­skoj bol­ni­ci u Slu­nju, ko­ju je ope­ra­tiv­no vo­di­la Da­ni­elo­va maj­ka. – Avi­on u ko­jem su bi­li Fran­ce­tić i us­ta­ški pi­lot po­le­tio je 22. pro­sin­ca 1942. iz Za­gre­ba i mo­rao se pri­sil­no spus­ti­ti po­kraj se­la Mo­či­le kod Slu­nja, na os­lo­bo­đe­nom te­ri­to­ri­ju. Ali, avi­ona i nje­go­vih put­ni­ka pr­vi su se do­če­pa­li se­lja­ci s vi­la­ma i sje­ki­ra­ma. Fran­ce­tić je u bol­ni­cu do­ne­sen bez svi­jes­ti, s te­škim po­sjek­li­na­ma po ti­je­lu i gla­vi. Ve­ći­nu vre­me­na bio je u ko­mi, a ja sam imao za­da­tak sje­di­ti uz nje­ga da bih mo­gao, sva­ki put čim se ovaj pro­bu­di, otr­ča­ti i ja­vi­ti Glav­no­me šta­bu u obliž­njoj zgra­di. Ta­mo je ta­da bi­lo ci­je­lo vod­stvo hr­vat­skih par­ti­za­na i ko­mu­nis­ta, uklju­ču­ju­ći He­bran­ga i Ba­ka­ri­ća. Svi su oni bi­li ja­ko za­in­te­re­si­ra­ni i za raz­go­vor s Fran­ce­ti­ćem i za nje­go­vo li­je­če­nje jer ga je Pa­ve­lić, na­vod­no, bio spre­man za­mi­je­ni­ti ako tre­ba i za po­lo­vi­cu lo­go­ra­ša iz Ja­se­nov­ca – ka­zao je Ivin. Dje­čak je bio svjes­tan važ­nos­ti za­dat­ka i “svog” pa­ci­jen­ta. Tih je da­na u Slunj do­šao i nje­gov sta­ri­ji brat Slav­ko pa ga je po­no­san odveo da mu po­ka­že važ­nog za­rob­lje­ni­ka. – Sje­ćam se, ka­da je Ba­ka­rić dok­to­ru Kle­in­hap­pe­lu, ko­ji je vo­dio bol­ni­cu, re­kao: “Franz, sa­mo ka­ži ko­ji ti li­je­ko­vi tre­ba­ju za Fran­ce­ti­ća pa da od­mah po­ša­ljem pr­vi ba­ta­ljun po to da ga spa­si­mo.” Ali, slav­ni ki­rurg, ko­ji je tih da­na iz­veo ne­ko­li­ko ope­ra­ci­ja na Fran­ce­ti­ću, Ba­ka­ri­ću i os­ta­li­ma uglav­nom je objaš­nja­vao ko­li­ko je sta­nje pa­ci­jen­ta te­ško i da će bi­ti vr­lo te­ško spa­si­ti mu ži­vot. Ne­ko­li­ko pu­ta le­tio sam u štab ja­vi­ti da je Fran­ce­tić bu­dan. Kad bi me ugle­dao, obič­no bi naj­pri­je tra­žio vo­de. Sje­ćam se da ga je Ba­ka­rić u jed­nom od tih tre­nu­ta­ka ka­da je bio pri svi­jes­ti pi­tao: “Gos­po­di­ne Fran­ce­tić, zna­te li gdje ste?” a ovaj mu je od­go­vo­rio: “Ka­ko da ne. U Slu­nju.” A on­da je, na­kon kra­će šut­nje, do­dao: “U Slu­nju, ko­ji je u sr­cu Hr­vat­ske.” Do kra­ja je po­ka­zi­vao inat – sje­ća se Ivin. Ka­da je pr­vih da­na si­ječ­nja 1943. iz smje­ra Kar­lov­ca kre­nu­la no­va ofen­zi­va prema slo­bod­nom te­ri­to­ri­ju, par­ti­za­ni su se po­vuk­li iz Slu­nja. Fran­ce­tić je, prema Ivi­no­vu sje­ća­nju, umro dva-tri da­na pri­je to­ga, a par­ti­za­ni ni­su htje­li os­ta­vi­ti nje­go­vo ti­je­lo u gra­du nak­lo­nje­nom us­ta­ša­ma. Dje­čak je, sku­pa s maj­kom i os­ta­lim osob­ljem bol­ni­ce, eva­ku­iran jed­nim ka­mi­onom. – S na­ma na pri­ko­li­ci na ne­kak­vom ka­uču le­žao i Fran­ce­ti­ćev

Avi­on je mo­rao pri­sil­no sle­tje­ti, a on­da su Fran­ce­ti­ća do­hva­ti­li se­lja­ci sa sje­ki­ra­ma

pi­lot, či­je je sta­nje bi­lo lak­še. A me­ni i još ne­ki­ma rek­li su da sjed­ne­mo na san­duk, ko­ji je bio pre­kri­ven sla­mom. U nje­mu je bi­lo Fran­ce­ti­će­vo ti­je­lo. Mi smo se svi is­kr­ca­li u Ko­re­ni­ci, odak­le smo sa­oni­ca­ma nas­ta­vi­li prema par­ti­zan­skoj bol­ni­ci u Bi­je­lim po­to­ci­ma, a ka­mi­on s mr­tvač­kim san­du­kom i ra­nje­nim pi­lo­tom pro­du­žio je prema Bi­ha­ću. Što se da­lje do­ga­đa­lo, ne znam, a o avi­ja­ti­ča­ru sam čuo naj­raz­li­či­ti­je pri­če: od to­ga da je pos­tao ko­me­sar jed­ne par­ti­zan­ske če­te do to­ga da je stri­je­ljan – za­vr­šio je svo­je sje­ća­nje Ivin.

Ne­ko­li­ko se pu­ta bu­dio. Kad bi me ugle­dao, obič­no bi naj­pri­je tra­žio vo­de

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.