GO­RAN BREGOVIĆ

Sa­ra­je­vo je me­ta­fo­ra za ovo na­še vri­je­me, do­bri smo su­sje­di, a su­tra pu­ca­mo jed­ni po dru­gi­ma

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama - Bra­ni­mir Po­fuk bra­ni­mir.po­fuk@ve­cer­nji.net ZAGREB

Za­po­čeo kao strip­tiz-bar mu­zi­čar, što je uvi­jek do­bar znak. Ka­da imaš se­dam­na­est go­di­na i gle­daš to­li­ko go­lih že­na, to je znak s ne­ba, kao da mi je Bog re­kao: Bre­go­vi­ću, ti ćeš se uvi­jek za­bav­lja­ti s ovim što ra­diš

Ot­ka­ko je 21. lip­nja Sim­fo­nij­ski or­kes­tar i Zbor HRT-a otvo­rio no­vo iz­da­nje fes­ti­va­la Zagreb Cla­ssic, na za­gre­bač­kom se To­mis­lav­cu ni­že spek­takl za spek­tak­lom. Po­s­ljed­nji je odr­žan u po­ne­dje­ljak ka­da je de­se­tak ti­su­ća lju­di, sa svih klu­pa i trav­nja­ka par­ka u pre­div­noj ljet­noj ve­če­ri uži­va­lo u Go­tov­če­voj ope­ri “Ero s ono­ga svi­je­ta” u iz­ved­bi an­sam­ba­la i so­lis­ta za­gre­bač­kog HNK pod rav­na­njem ma­es­tra Ba­re­ze i u re­ži­ji Kre­ši­mi­ra Do­len­či­ća. Pro­la­zi­li su i od­la­zi­li i po­s­ljed­nji dnev­ni tra­mva­ji, a nit­ko ni­je od­la­zio. Što­vi­še, lju­di su pris­ti­za­li, zna­ju­ći da je ono što naj­bo­lje poz­na­ju i naj­vi­še vo­le na kra­ju: ve­li­čans­tve­no ko­lo. No­vi glaz­be­ni spek­takl na re­du je već su­tra, u če­t­vr­tak 29. lip­nja, ka­da u 21 sat na po­zor­ni­cu iza Umjet­nič­kog pa­vi­ljo­na za­jed­no iz­la­ze Za­gre­bač­ka fil­har­mo­ni­ja pod rav­na­njem Kre­ši­mi­ra Ba­ti­ni­ća i Go­ran Bregović s tro­je so­lis­ta na vi­oli­ni i svo­jim Or­kes­trom za svad­be i sa­hra­ne.

Kri­vac je Ve­čer­njak

Glav­ni “kri­vac” za taj kon­cert je upra­vo Ve­čer­nji list. Na­ime, u ne­dav­no objav­lje­nom raz­go­vo­ru ko­ji je u Bruxel­le­su na­pra­vio naš ko­le­ga To­mis­lav Kras­nec, Go­ran Bregović je iz­ja­vio ka­ko bi vo­lio da nje­gov vi­olin­ski kon­cert pod nas­lo­vom “Tri pi­sma iz Sa­ra­je­va” iz­ve­de i Za­gre­bač­ka fil­har­mo­ni­ja. Čim je pro­či­tao in­ter­v­ju, na­zvao me je rav­na­telj Za­gre­bač­ke fil­har­mo­ni­je Mir­ko Boch i za­mo­lio za kon­takt s ko­le­gom Kras­ne­com, od­nos­no Go­ra­nom Bre­go­vi­ćem. Kon­takt je us­pos­tav­ljen is­tog da­na i ubr­zo je fil­har­mo­nij­ska de­le­ga­ci­ja iz Za­gre­ba, s bla­gos­lo­vom sa­mog gra­do­na­čel­ni­ka Mi­la­na Ban­di­ća, bi­la u Be­ogra­du kod poz­na­tog glaz­be­ni­ka ko­ji se od Bi­je­log dug­me­ta uz­di­gao do svjet­ske sla­ve svo­jim ori­gi­nal­nim kom­po­zi­ci­ja­ma. – Is­kre­no, bio sam vr­lo iz­ne­na­đen, a bi­lo mi je i ja­ko dra­go ka­da su mi se ja­vi­li iz Za­gre­bač­ke fil­har­mo­ni­je, a ka­da su doš­li u Be­ograd br­zo smo se i lako do­go­vo­ri­li – re­kao nam je ovih da­na, ne­po­sred­no pri­je do­la­ska u Zagreb, Go­ran Bregović. – Za­gre­bač­ka fil­har­mo­ni­ja uvi­jek je ima­la re­pu­ta­ci­ju naj­bo­ljeg sim­fo­nij­skog or­kes­tra u sta­roj Ju­go- sla­vi­ji i vje­ru­jem da je to da­nas, na­rav­no, još pu­no bo­lje. Do sa­da sam iz­vo­dio “Tri pi­sma iz Sa­ra­je­va” s naj­bo­ljim sim­fo­nij­skim or­kes­tri­ma iz Fran­cu­ske, Ma­đar­ske, Bel­gi­je i ja­ko se ve­se­lim ovoj iz­ved­bi u Za­gre­bu. Sa­mo da nam vri­je­me bu­de li­je­po – re­kao je Bregović. Is­pri­čao nam je ka­ko su “Tri pi­sma iz Sa­ra­je­va” nas­ta­la na na­rudž­bu ve­li­kog fes­ti­va­la u pa­ri­škoj ba­zi­li­ci Sa­int De­nis u ko­joj su po­ko­pa­ni svi fran­cu­ski kra­lje­vi. Na pra­izved­bi, proš­le go­di­ne, u ogrom­noj cr­k­vi sje­di­lo je dvi­je ti­su­će lju­di, a svi­rao je Na­ci­onal­ni or­kes­tar d’Il­le-de-Fran­ce. – To je bi­la na­rudž­ba kak­ve ja, kao i svi umjet­ni­ci, ja­ko vo­lim. Ni­je slu­čaj­no što je či­ta­va po­vi­jest umjet­nos­ti za­pra­vo po­vi­jest na­rudž­bi. Bez to­ga ne bi bi­lo ni Mic­he­lan­ge­la, ni Sha­kes­pe­area, ni Mo­zar­ta. Na­rudž­ba vam da­je ne­ki ok­vir u ko­jem se kre­će­te, rok do ka­da mo­ra­te za­vr­ši­ti, što je ta­ko­đer važ­no za umjet­ni­ke, a i pla­će­ni ste na kra­ju. Kad sam do­bio tu na­rudž­bu, po­mis­lio sam da mi tre­ba me­ta­fo­ra ko­ja će me in­s­pi­ri­ra­ti i gur­nu­ti da kom­po­ni­ram. Ta me­ta­fo­ra je Sa­ra­je­vo. Kao i sve Sa­raj­li­je, tra­uma­ti­zi­ra­ne ra­tom, ja sam pi­sao već ne­ko­li­ko ra­do­va ko­ji ima­ju sli­čan smjer. Sa­ra­je­vo je me­ta­fo­ra za ovo na­še vri­je­me u ko­jem mo­že­mo bi­ti do­bri su­sje­di, a da već su­tra pu­ca­mo jed­ni na dru­ge sa­mo za­to što smo raz­li­či­tih vje­ra. Dru­ga me­ta­fo­ra ko­ja me je vuk­la je sa­ma vi­oli­na ko­ja se svi­ra u tri os­nov­na ma­ni­ra: na kla­si­čan na­čin, što je dio tra­di­ci­je kr­š­ćan­skog Za­pa­da, za­tim na klez­mer­ski na­čin ka­ko svo­ju tra­di­ci­onal­nu mu­zi­ku svi­ra­ju Ži­do­vi i na ori­jen­tal­ni na­čin, što je vr­lo spe­ci­fič­na teh­ni­ka. Na­pi­sao sam taj vi­olin­ski kon­cert u tri stav­ka, u ko­jem je sva­ki sta­vak jed­no pi­smo, za tro­je so­lis­ta. Kr­š­ćan­sko pi­smo svi­rat će Mir­ja­na Ne­ško­vić iz Be­ogra­da, iz Tel Avi­va do­la­zi Ger­shon Le­izer­son. On je u Tel Avi­vu za­vr­šio i aka­de­mi­ju, ali ni­je sa­mo kla­sič­ni mu­zi­čar jer ima i svoj or­kes­tar s ko­jim svi­ra klez­mer­sku mu­zi­ku, pa i ži­dov­ske svad­be. Moj tre­ći so­list je Zi­ed Zo­uavi iz Tu­ni­sa. On je aka­de­mi­ju za­vr­šio u Tu­ni­su, a pos­t­di­plom­ski stu­dij u Pa­ri­zu, a ta­ko­đer ima svoj or­kes­tar s ko­jim svi­ra arap­sku mu­zi­ku. Ta­ko da imam tro­je so­lis­ta ko­ji ni­su pu­ki či­ta­či par­ti­tu­re, ne­go su so­lis­ti ko­ji mi ne­što da­ju, do­no­se mi ne­što svo­je, a to je u ovom vi­olin­skom kon­cer­tu ja­ko

važ­no i po­treb­no. Na­dam se da će vam se svi­dje­ti – opi­sao nam je Bregović kom­po­zi­ci­ju ko­jom će se pred­sta­vi­ti pu­bli­ci u Za­gre­bu.

Uži­va­nje na sce­ni i na tra­vi

Pi­ta­li smo ga i o ulo­zi kla­sič­ne glaz­be i vi­oli­ne u nje­go­vu odras­ta­nju i glaz­be­nim po­če­ci­ma. – Moj otac, ko­ji je bio voj­no li­ce, kao mlad je svi­rao vi­oli­nu u svom se­lu Sve­ti Pe­tar Čvr­stec kod Kri­že­va­ca. Pos­li­je, kad je oti­šao u pen­zi­ju, vra­tio se svi­ra­nju sa svo­jim paj­da­ši­ma iz mla­dos­ti. Nje­go­va je že­lja bi­la da ja učim vi­oli­nu u mu­zič­koj ško­li, ali ja baš ni­sam bio za vi­oli­nu. To je te­žak ins­tru- ment ko­ji tre­ba pu­no vjež­ba­ti, a ja sam vi­še za gi­ta­ru, ko­ja se ova­ko ka­ko je ja svi­ram mo­že na­uči­ti za tje­dan da­na – pri­sje­tio se Bregović i nas­ta­vio pri­ču o po­čet­ku svo­je ka­ri­je­re ko­ja ni­je ima­la ni­kak­ve ve­ze s kla­sič­nom glaz­bom i sim­fo­nij­skim or­kes­tri­ma. – Po­čeo sam vr­lo ra­no i svi­rao vr­lo do­bro. Naj­ra­ni­je pro­fe­si­onal­no is­kus­tvo imao sam u strip­tiz-ba­ru Splen­did u Du­brov­ni­ku. Oda­tle nas je po­ku­pio ne­ki Ta­li­jan da svi­ra­mo u jed­nom ba­ru u Ita­li­ji. Ta­ko da sam za­po­čeo kao strip­tiz-bar mu­zi­čar, što je uvi­jek do­bar znak. Ka­da imaš se­dam­na­est go­di­na i gle­daš to­li­ko go­lih že­na, to je oči­to znak s ne­ba, kao da mi je Bog re­kao: Bre­go­vi­ću, ti ćeš se za­bav­lja­ti s ovim što ra­diš – is­pri­čao je kroz smi­jeh Bregović. – Mu­zi­ka ni­je ni­šta neo­p­hod­no. Ona je kao sol u hra­ni. Mo­že i bez nje, ali ma­lo je blju­ta­vo. Ta­ko bi i na­ši ži­vo­ti iz­gle­da­li bez mu­zi­ke – od­go­vo­rio mi je Bregović na pi­ta­nje ka­ko da­nas gle­da na umjet­nost ko­jom se ba­vi. A na po­s­ljed­nje pi­ta­nje o emo­ci­ja­ma i oče­ki­va­nja s ko­ji­ma do­la­zi nas­tu­pi­ti na za­gre­bač­kom Tr­gu kralja To­mis­la­va, re­kao je: – Na­dam se da će bi­ti li­je­po vri­je­me i da će­mo svi za­jed­no uži­va­ti, ja go­re na po­zor­ni­ci, a vi do­lje na tra­vi.

“Vi­oli­na je te­žak ins­tru­ment, tre­ba pu­no vjež­ba­ti, gi­ta­ru mo­žeš na­uči­ti za dva tjed­na” “Mu­zi­ka je u ži­vo­tu kao sol u hra­ni. Mo­že i bez nje, ali je on­da sve ipak ma­lo blju­ta­vo”

Proš­lost i li­je­pe us­po­me­ne To je za Bre­go­vi­ća naj­z­na­čaj­ni­ja gru­pa nas­ta­la na ovim pros­to­ri­ma

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.