Trg dje­da Sa­še Broz

Kon­tra­dik­tor­no je da se po­s­ljed­nji ti­to­is­ti pro­ti­ve no­vom ime­nu jer po nji­ma iona­ko ne bi bi­lo Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske da nije bi­lo Ti­ta. Ia­ko se jav­no bo­rio za jed­no­par­tij­sku ko­mu­nis­tič­ku Ju­gos­la­vi­ju, is­pa­da da je Ti­to us­tva­ri bio za de­mo­krat­sku Hrvatsku. Kad

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari -

Tra­ka­vi­ca oko no­mi­nal­nog de­lo­ži­ra­nja “naj­te­že bi­je­le lju­bi­či­ce na svi­je­tu” s naj­ljep­šeg za­gre­bač­kog tr­ga nas­tav­lja se i ovog tjed­na. Is­pa­lo je ka­ko Mi­lan Ban­dić ipak vi­še vo­li vlast ne­go Ti­ta i da će, ako ne bu­de do­dat­nih iz­ne­na­đe­nja u za­gre­bač­koj skup­šti­ni, trg is­pred HNK usko­ro no­si­ti ime Trg Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske. Bol, plač i škr­gut zu­bi ti­to­is­ta na­kon Ban­di­će­ve “iz­da­je” pre­plav­lju­je me­di­je. Uz uobi­ča­je­nu beš­ćut­nost prema žr­tva­ma Bro­zo­vog re­ži­ma, oni ko­ji su od nje­go­ve vlas­ti ima­li osob­ne i obi­telj­ske ko­ris­ti, nu­de jav­nos­ti ne­ko­li­ko glav­nih “ar­gu­men­ta” pro­tiv pro­mje­ne ime­na Tr­ga. Pr­vi, naj­pli­ći je ka­ko to nije važ­no pi­ta­nje, a spo­red­nim pi­ta­nji­ma se to­bo­že ne tre­ba ba­vi­ti. No is­to­vre­me­no, ti is­ti samo o to­me go­vo­re. Su­de­ći po ne­kim me­di­ji­ma is­pa­da ka­ko je pot­pu­no ne­važ­no pi­ta­nje to što je­dan od sim­bo­lič­ki naj­važ­ni­jih tr­go­va u de­mo­krat­skoj Hr­vat­skoj no­si ime ju­gos­la­ven­skog dik­ta­to­ra či­je de­se­ti­ne ti­su­ća žr­ta­va le­že po ten­kov­skim ro­vo­vi­ma i ja­ma­ma, a sil­no važ­na pi­ta­nja su na­te­za­nja oko dje­te­ta ne­ke pje­va­či­ce i nje­nog biv­šeg su­pru­ga i me­đu­sob­na ras­po­dje­la nov­ca lju­di ko­ji kruh za­ra­đu­ju no­ga­ma, a ne gla­vom i ru­ka­ma. Ti­to­is­tič­ki me­di­ji bra­ne Mar­ša­la pse­udo­an­ke­ta­ma u ko­ji­ma naj­češ­će iz­vu­ku ne­kog pen­zi­one­ra ko­ji du­bo­ko­um­no ka­že ka­ko je on pro­tiv bi­lo kak­vog mi­je­nja­nja. Zna­či, sve što je za­te­če­no u tre­nut­ku kad mu se pro­bu­di­la ta bu­dis­tič­ka svi­jest, a to je bi­lo na­kon 1945., mo­ra os­ta­ti is­to. Taj bi va­lja naj­sret­ni­ji bio da se ot­ka­da je prim­ljen u pi­oni­re ni­šta nije mi­je­nja­lo i da je os­tao u pr­vom os­nov­ne slje­de­ćih pe­de­set godina. Ti za­go­va­ra­či ne­mi­je­nja­nja ne objaš­nja­va­ju za­što ga je on­da Broz pro­mi­je­nio 1946., kad ga je iz Ka­za­liš­nog tr­ga na­zvao po se­bi. Dru­go­vi su bez iz­bo­ra, bez re­fe­ren­du­ma, bez stru­ke mo­gli sve pro­mi­je­ni­ti, pre­ora­ti i no­mi­nal­no i sim­bo­lič­ki za­pa­sa­ti, a on­da se pro­gla­ša­va nul­ta toč­ka od ko­je dalje se tre­ba os­ta­ti is­to. Jak ar­gu­ment im je ka­ko uli­ce i tr­go­ve na­zva­ne po Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu ima­ju i ne­ke dru­ge zem­lje. Pa na­vo­de Bra­zil, Egi­pat, An­go­lu, Ga­nu i ne­ko­li­ko mjes­ta u Ita­li­ji. U ve­ći­ni tih ze­ma­lja vr­lo je upit­na ra­zi­na in­for­mi­ra­nos­ti o li­ku i dje­lu Jo­si­pa Bro­za, pa ako je nji­ma va­ljao kao jedina eu­rop­ska ka­ri­ka u po­kre­tu Ne­s­vr­sta­nih, to ne tre­ba auto­mat­ski zna­či­ti i da ga tre­ba sla­vi­ti de­mo­krat­ska Hr­vat­ska koja je čla­ni­ca NATO pak­ta. Uos­ta­lom, ima­li smo i mi Sta­lji­no­ve i Le­nji­no­ve uli­ce pa to ne zna­či da ih je to re­ha­bi­li­ti­ra­lo u oči­ma čo­vje­čans­tva. O ame­rič­kom od­li­ko­va­nju Dra­že Mi­ha­ilo­vi­ća, i ho­li­vud­skim fil­mo­vi­ma s po­čet­ka 40-ih ko­ji sla­ve čet­ni­ke da ne go­vo­ri­mo. Ita­li­ja je tu po­seb­na priča, jer je kao po­ra­že­na zem­lja mo­ra­la pro­gu­ta­ti ne samo gri­je­he fa­šiz­ma, već i pre­šu­tje­ti ma­sov­ne zlo­či­ne i et­nič­ko čiš­će­nje Ta­li­ja­na s is­toč­ne oba­le Ja­dra­na, foj­be i oti­ma­či­nu imo­vi­ne u ime do­brih od­no­sa s Ju­gos­la­vi­jom, što je jed­na od stva­ri na ko­je se ti­to­is­ti po­zi­va­ju ka­da uda­ra­ju u na­ci­onal­nu ži­cu. Hr­vat­ska di­plo­ma­ci­ja bi tre­ba­la do­dat­no in­for­mi­ra­ti do­tič­ne lo­kal­ne za­jed­ni­ce, od Li­ma­sso­la do Jod­h­pu­ra i na­da­ti se da će tu, kao i u Ru­si­ji i Zim­ba­bveu, pre­ime­no­va­ti spor­ne uli­ce u uli­ce Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske. Čest ar­gu­ment za ne­mi­je­nja­nje ime­na Tr­ga je da je Ti­to bio na strani po­bjed­ni­ka u Dru­gom svjet­skom ra­tu. No, još ve­ći po­bjed­nik, što­vi­še glav­ni, po či­jim je di­rek­ti­va­ma Ti­to i di­zao us­ta­nak i dje­lo­vao sve do 1948. bio je drug Sta­ljin pa bi, sli­je­dom “po­bjed­nič­ke” lo­gi­ke, bo­lje bi­lo pre­ime­no­va­ti ga u Sta­lji­nov trg. Do­is­ta, ve­li­ka je čast bi­la na­ći se na strani po­bjed­ni­ka i ima­ti 45 godina jed­no­par­tij­ske dik­ta­tu­re i plan­skog gos­po­dar­stva umjes­to da smo se u dru­goj po­lo­vi­ci 20. sto­lje­ća pa­ti­li kao Ita­li­ja, Aus­tri­ja ili Nor­ve­ška. Naj­pli­ći po­ku­šaj ma­ni­pu­li­ra­nja jav­nos­ti pri obra­ni li­ka i dje­la Jo­si­pa Bro­za je na­me­ta­nje ma­ni­hej­ske lo­gi­ke prema ko­joj pos­to­je samo dvi­je op­ci­je – ili si za Ti­ta ili si za Pa­ve­li­ća. Pa is­pa­da ka­ko pro­mje­na ime­na Tr­ga nije an­ti­to­ta­li­tar­ni, ci­vi­li­za­ci­ji čin, već re­ha­bi­li­ta­ci­ja fa­šiz­ma. Ta po­dva­la je ta­ko mi­zer­na da ne zas­lu­žu­je ni­ka­kav do­dat­ni komentar. Ju­gos­la­ve­ni i ti­to­is­ti su, u zad­njem po­ku­ša­ju obra­ne Mar­ša­la, tak­tič­ki, pre­ko no­ći pos­ta­li ve­li­ki tuđ­ma­nis­ti. Is­ti Tuđ­man ko­ji im je ina­če sim­bol zla sa­da je odjed­nom vr­hov­ni uzor jer nije mi­je­njao na­ziv Tr­ga ko­jeg je za ži­vo­ta uzur­pi­rao Ti­to. Ali no­vo­obra­će­ni tuđ­ma­nis­ti zadržavaju to­ta­li­tar­nu struk­tu­ru i u od­no­su na no­vog uzo­ra. Ako ci­je­niš Tuđ­ma­na po nji­ma ga mo­raš ap­so­lut­no i sli­je­po sma­tra­ti ne­po­gre­ši­vim u sve­mu. Ne mo­žeš dakle tvr­di­ti ka­ko je Tuđ­man ve­li­kan hr­vat­ske po­vi­jes­ti jer je pod njim iz­bo­re­na sa­mos­tal­nost i obra­nje­na Hr­vat­ska, ali da se s njim u ne­kim stva­ri­ma ili de­ta­lji­ma ne sla­žeš. Ako ne di­je­liš ap­so­lut­no sva­ki Tuđ­ma­nov stav ni­si pra­vi tuđ­ma­nist, po­uča­va­ju nas da­nas nje­go­vi no­vi obo­ža­va­te­lji, od SDP-ova­ca do Fe­ra­lo­va­ca. Ve­li­ki očaj is­ka­zao je i biv­ši pred­sjed­nik Josipović. Kao re­li­gi­oz­ni fa­na­tik kad mu se dir­ne u sve­ti­nju pos­tu­pa kraj­nje ira­ci­onal­no i zad­njim tr­za­ji­ma ape­li­ra na “an­ti­fa­ši­zam” is­tog onog Pu­pov­ca ko­jeg je svo­je­vre­me­no na­zi­vao et­no­biz­ni­sme­nom, po­zi­va­ju­ći ga sa­da da spa­ša­va Ti­ta kao Šes­ta lič­ka ne­koć u Dr­va­ru. Po­se­ban obol ovoj ras­pra­vi da­la je pre­kju­čer naj­ve­ća pra­unu­ka na­ših na­ro­da i na­rod­nos­ti, tj. unu­ka Naj­ve­ćeg Si­na, Saša Broz. Sje­ća­mo je se iz či­tan­ki, gdje smo ma­lu Sa­šu upoz­na­li s dje­dom. Da­nas se dik­ta­to­ro­va unu­ka is­mi­ja­va kre­zu­bim Rva­ti­na­ma ko­ji su valj­da sla­bo upi­ja­li mu­drost tih či­tan­ki. Iz nje­ne obja­ve na druš­tve­nim mre­ža­ma: “Vje­ruj­te mi da bi djed da vi­di Rvac­ku da­nas sam svo­ju plo­ču s tr­ga ski­nuo”, mo­že se za­klju­či­ti ka­ko je Saša ov­la­šte­na za pos­t­hum­no tu­ma­če­nje dje­do­ve vo­lje. No, djed nije že­lio de­mo­krat­sku Hrvatsku, već ko­mu­nis­tič­ku Ju­gos­la­vi­ju. Da je do­če­kao pad ko­mu­niz­ma, za­vr­šio bi kao Ce­auses­cu. A kad ko­jim ču­dom ne bi bi­lo ta­ko i da je živ do­če­kao de­mo­krat­sku Hrvatsku, bi­lo bi li­je­po da sam ski­ne plo­ču jer ju je sam i sta­vio. De­talj ko­ji se u ci­je­loj ovoj tra­ka­vi­ci pre­vi­đa je da je Trg na­zvan po mar­ša­lu Ti­tu za nje­go­vog ži­vo­ta. Na­kon pro­mje­ne to­ta­li­ta­riz­ma, ko­mu­nis­ti su 1946., bez re­fe­ren­du­ma, naj­ljep­ši trg u Za­gre­bu na­zva­la po svom vo­đi ko­ji je ta­da imao 54 go­di­ne. Do nje­go­ve smr­ti 1980. dakle, pu­ne 34 go­di­ne, taj trg je no­sio ime po ži­vom čo­vje­ku. Već je ta sje­ver­no­ko­rej­ska či­nje­ni­ca, koja da­naš­njim mla­di­ma mo­že zvu­ča­ti za­pa­nju­ju­će, do­volj­na za pre­ime­no­va­nje i ako os­ta­vi­mo po strani ma­sov­ne lik­vi­da­ci­je, dik­ta­tu­ru, ver­bal­ni de­likt. Osam­de­se­tih mu je ugled bio ta­kav da su mo­ra­li do­ni­je­ti po­se­ban za­kon o za­šti­ti li­ka i dje­la Jo­si­pa Bro­za Ti­ta ka­ko bi lak­še tr­pa­li u za­tvor ne samo Rva­ti­ne već i sve dru­ge di­ljem biv­še dr­ža­ve ko­ji su ko­mu­nis­tič­ko bo­žans­tvo do­vo­di­li u pi­ta­nje. Spo­mi­nja­nje “Rvac­ke” u obja­vi Sa­še Broz ti­pič­na je ges­ta oho­le cr­ve­ne bur­žo­azi­je. Kće­ri i unu­ke zlo­či­na­ca pos­ta­le su kul­ti­vi­ra­ne re­da­te­lji­ce, ba­le­ri­ne, su­vre­me­ne umjet­ni­ce, kuns­t­his­to­ri­čar­ke ko­je se u pra­vi­lu zgra­ža­ju hr­vat­ske pro­vin­ci­je i kre­zu­be si­ro­ti­nje. Prin­ce­ze ko­mu­niz­ma po­ka­zu­ju pot­pu­nu beš­ćut­nost za žr­tve re­ži­ma i kra­je­ve ko­ji ni­su ima­li sre­ću par­ti­ci­pi­ra­ti u No­voj kla­si, ka­ko ju je još pe­de­se­tih na­zi­vao Đi­las. Oni ko­ji su bi­li za “Rvac­ku” iš­li su pod zem­lju, u za­tvor, u Nje­mač­ku, na mar­gi­nu. Priča o kre­zu­bim Rva­ti­na­ma je ti­pič­na ma­ni­fes­ta­ci­ja kul­tur­nog ra­siz­ma ju­gos­la­ven­ske vi­še kla­se, jed­na­ko od­vrat­na kao kad da­nas taj­kun­ska mla­dež iz sku­po­cje­nih auto­mo­bi­la plju­ne na si­ro­ti­nju. Eto to je mo­ral­na ra­zi­na (post) ju­gos­la­ven­ske lje­vi­ce. Eli­ti­zam cr­ve­ne bur­žo­azi­je, pri­je­zir prema ma­te­ri­jal­no i kul­tur­no za­ki­nu­ti­ma u re­ži­mu u kojem su oni cvje­ta­li, ne raz­bi­ja­ju­ći, primjerice, gla­vu ti­me da se­lja­ci u Ju­gos­la­vi­ji ni­su ima­li zdrav­s­tve­no osi­gu­ra­nje do se­dam­de­se­tih i da ta kre­zu­bost ko­joj su se ru­ga­li ima i klas­no objaš­nje­nje. Na­kon Unu­ki­ne pos­la­ni­ce, s pu­nim pra­vom bi­smo mo­gli pred­lo­ži­ti da se oda­be­re na­ziv Trg dje­da Sa­še Broz, ili da se ona pre­ime­nu­je u Saša Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske. Ban­dić je trg mogao i na­zva­ti “Trg žr­ta­va mar­ša­la Ti­ta” i svi bi bi­li za­do­volj­ni. De­mo­krat­ska hr­vat­ska jav­nost jer je zlo­či­nac ko­nač­no ime­no­van kao ta­kav i jer su žr­tve do­bi­le za­do­volj­šti­nu, a ti­to­is­ti jer oni iona­ko ne vi­de nje­go­ve žr­tve. Tu ima­ju mo­ral­nu sli­je­pu mr­lju pa bi vi­dje­li kao i do sa­da samo “Trg … mar­ša­la Ti­ta”. Kon­tra­dik­tor­no je da se po­s­ljed­nji ti­to­is­ti pro­ti­ve no­vom ime­nu jer po nji­ma iona­ko ne bi bi­lo Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske da nije bi­lo Ti­ta. Dakle ime se sup­s­tan­ci­jal­no nije ni pro­mi­je­ni­lo već je samo is­ko­ri­šten dru­gi na­ziv za is­tu stvar. Ia­ko se jav­no bo­rio za jed­no­par­tij­sku ko­mu­nis­tič­ku Ju­gos­la­vi­ju, is­pa­da da je Ti­to us­tva­ri bio za de­mo­krat­sku Hrvatsku. Kad sta­ve zu­be i upi­ju mu­drost iz sta­rih či­tan­ki i Rva­ti­ne će to shva­ti­ti.

DAVOR VIŠNJIĆ/PIXSELL

Priča Sa­še Broz (na sli­ci s ocem Mi­šom) o kre­zu­bim Rva­ti­na­ma ti­pič­na je ma­ni­fes­ta­ci­ja kul­tur­nog ra­siz­ma ju­gos­la­ven­ske vi­še kla­se, jed­na­ko od­vrat­na kao kad da­nas taj­kun­ska mla­dež iz sku­po­cje­nih auto­mo­bi­la plju­ne na si­ro­ti­nju

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.