VIS

LJU­DI ĆE NA MNOGIM JUŽNIJIM OTOCIMA RE­ĆI “PO­MA­LO”, ALI SA­MO SU OV­DJE USAVRŠILI TU FILOZOFIJU

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama -

Sve ho­će vre­me­na, tvr­de Višani, pa se sto­ga ma­lo ko­ji na­mjer­nik i tu­rist ču­di što je upra­vo ov­dje Da­le­ka oba­la pje­va­la o oto­ku sre­će Po­ma­lo. Eto, to je fi­lo­zo­fi­ja lju­di s Vi­sa. Šest slo­va, od to­ga dva is­ta. Po–ma–lo. I mo­žeš se ti pos­ta­vi­ti na gla­vu, mo­žeš leć’ na ri­vu pod pal­me, briz­nu­ti u plač i lu­pa­ti ru­ka­ma i no­ga­ma, po­put ne­kog ne­za­do­volj­nog i raz­ma­že­nog klin­ca, ali ovi na Vi­su će opet: – Po­ma­lo.

Pal­me na oto­ku sre­će

Kad smo već kod pal­mi, u Vi­su ih je stvar­no – 14. Sje­dim u hla­du, na klu­pi, is­pod tih 14 pal­mi na oto­ku sre­će, baš ko­je su opje­va­li iz Da­le­ke oba­le, još je iza nas i ko­no­ba – ‘Val’., i bis­tri­mo vi­šku filozofiju. – Ne znam ni ja. Ali, na Vi­su se ta­ko i poz­drav­lja­ju: – Po­ma­lo. Ne­ma žur­be, ne­ma pri­še, što ja znam... – ve­li mi Za­grep­ča­nin. S ki­me god sam raz­go­va­rao, ot­ka­ko sam sti­gao na otok – nit­ko u žur­bi. Ali, ni­šta ne mo­žeš ni ri­je­ši­ti. Svi, ve­le: – Kas­ni­je. Čut će­mo se. Je­di­ni ko­ji ju­re, su vi­ški tak­sis­ti. Ti sa­mo de­ru – go­re, do­lje. Os­ta­li, kao da je vri­je­me sta­lo. Ov­dje su po to­me za­is­ta poz­na­ti, raz­miš­lja­ju ta­ko i na dru­gim otocima, i drug­dje će, pre­ma ju­gu, na Kor­ču­li ili Mlje­tu, go­vo­ri­ti ‘po­ma­lo’. Ali Višani su ‘po­ma­lo’ naj­bo­lje usavršili. Ko­pam ja ma­lo dub­lje po tom, vi­škom pi­ta­nju, pa pi­ta­mo ko­no­ba­ri­cu, pa se i ona mu­či ka­ko u prak­si objas­ni­ti tu filozofiju. Ot­pri­li­ke ide ova­ko. Se­zo­na je. Na­rav­no, le­do­mat se pok­va­rio. Ne­ma le­da. A raz­go­vor ide, ot­pri­li­ke, ova­ko: – Je­si na­ru­čio le­do­mat? – Je­sam. – I, kad do­la­zi? – Do­ći će. – A kad? – Po­ma­lo... Do­ći će. I, na kra­ju, i do­đe. Ali, mo­žda i za dva mje­se­ca. I svi smi­re­ni, ne­ma žur­be, ne­ma fr­ke. U ko­no­bi Vis, naj­sta­ri­joj na oto­ku, pr­voj gdje se uop­će je­lo, sje­dim s unu­kom gos­po­đe ko­ja je ima­la pr­vi lo­kal na oto­ku. An­tom Ili­ćem, zva­nim Ton­ći. – A ka­ko ću ti ja sad to objas­nit? – pi­ta me An­te, pa nas­ta­vi: – Po­ma­lo. Po­ma­lo... ne­ma tu ne­ke mu­dros­ti. Mo­raš se ro­di­ti na Vi­su da bi to osje­tio. Ni­je se la­ko ta­ko po­na­ša­ti, ali evo, mo­ji su u ovoj ku­ći vi­še od 300 go­di­na, i svi su bi­li ‘po­ma­lo’. Zas­ta­ne, za­vu­če se ma­lo dub­lje u hlad, pa ka­že: – Kad te naj­vi­še go­ne, kad je pri­ša, on­da tre­ba bi­ti naj­kon­cen­tri­ra­ni­ji na svi­tu. Gost ne smi­je osje­ti­ti žur­bu. Ne smi­ješ ner­vo­zu pre­ni-

BRODICE SU LJETI KAO SARDINE, KAO AUTI U GARAŽI, KA­ŽU VIŠANI I ČEKAJU DA LJE­TO I GU­ŽVE PROĐU

Se­zo­na je, sve pu­no gos­ti­ju, bro­do­va, svi ne­što tra­že... Pok­va­rio se le­do­mat. Po­ma­lo, do­ći će no­vi. Mo­žda za dva mje­se­ca

Kad te naj­vi­še go­ne, kad je naj­ve­ća pri­ša, e on­da tri­ba bi­ti naj­kon­cen­tri­ra­ni­ji na svi­tu, tvr­de do­ma­ći

Sr­đan He­bar re­por­ter Pa­tro­le

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.