“Glem­bay je po­put svih taj­ku­na ko­je se ne pi­ta za pr­vi mi­li­jun”

Pre­drag Ej­dus go­vo­ri za Ve­čer­nji list uoči nas­tu­pa na Du­bro­vač­kim ljet­nim igra­ma u “Gos­po­di Glem­ba­je­vi­ma” u re­ži­ji Zlat­ka Svi­be­na

Vecernji list - Hrvatska - - Kultura - De­nis.derk@ve­cer­nji.net

Ve­li­ki be­ograd­ski glu­mac već je glu­mio Ig­nja­ta Glem­baya u No­vom Sadu, na pr­voj pred­sta­vi Kr­le­ži­ne dra­me na­kon po­s­ljed­njeg ra­ta De­nis Derk Be­ograd­ski glu­mac ve­li­kog is­kus­tva Pre­drag Ej­dus glu­mit će Ig­nja­ta Glem­baya na ne­djelj­noj pre­mi­je­ri “Gos­po­de Glem­ba­je­vih” na Du­bro­vač­kim ljet­nim igra­ma. On je već igrao tu ulo­gu, i to u No­vom Sadu. – I to u ja­ko li­je­poj pred­sta­vi ko­ju je re­ži­rao Egon Sa­vin i ko­ja je igra­na pet go­di­na. Mis­lim da je to bio pr­vi Kr­le­ža ko­ji se igrao pos­li­je ra­ta uop­će u biv­šoj Ju­gos­la­vi­ji.

Tko su bi­li glav­ni part­ne­ri?

Bo­ris Isa­ko­vić i Jas­na Đu­ri­čić. To je moj pr­vi i je­di­ni Kr­le­ža ko­jeg sam, na ža­lost, ra­dio. Iako sam na­go­va­rao raz­li­či­te re­da­te­lje i uprav­ni­ke da se ra­di Kr­le­ža.

Ali i vi ste bi­li in­ten­dant Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­ogra­du?

Bio sam in­ten­dant i bi­la je ta­da va­ri­jan­ta da se ra­di “U lo­go­ru”, ali ja sam je­dan od ri­jet­kih ko­ji je pod­nio os­tav­ku. Ina­če su kod nas os­tav­ke vr­lo ri­jet­ke.

Je li vam u pam­će­nju os­tao tekst od te no­vo­sad­ske pred­sta­ve?

Ka­ko ne. Ka­da me Svi­ben po­zvao u eki­pu, mis­lio sam da je znao da sam glu­mio Ig­nja­ta. Ja se sa Svi­be­nom znam još od stu­dent­skih da­na, do­du­še on je ne­što mla­đi, jer je Svi­ben stu­di­rao u Be­ogra­du. Mi smo pri­je če­tr­de­se­tak go­di­na ra­di­li pr­vo ad hoc ka­za­li­šte u Stu­dent­skom kul­tur­no-umjet­nič­kom cen­tru i na­pra­vi­li ne­ko­li­ko iz­vr­s­nih pred­sta­va. Kas­ni­je sam na raz­nim fes­ti­va­li­ma gle­dao Svi­be­no­ve pred­sta­ve i znam ko­ji je nje­gov ra­zvoj i nje­gov ni­vo. Ka­da me po­zvao u Dubrovnik, pi­tao sam ga što da igram, a on ve­li ili Fa­bric­zyja ili sta­rog Glem­baya. A ja mu ka­žem da sam već igrao Glem­baya. I ta­ko je pa­la od­lu­ka da ob­no­vim Glem­baya iako će to bi­ti pot­pu­no dru­ga­či­ja pred­sta­va. Ali os­no­ve li­ka su tu. Kr­le­ža je ge­nij ka­da su li­ko­vi u pi­ta­nju. Od naj­ma­nje epi­zo­de do glav­nog li­ka to su kom­plek­s­ni li­ko­vi ko­ji zah­ti­je­va­ju du­bin­sko is­tra­ži­va­nje. Ja ne ba­cam sta­re tek­s­to­ve pa sam na­šao sta­ri tekst Kr­le­že. Pre­lis­tao sam ga, ali in­to­na­ci­je, mi­zan­s­ce­na, sce­na sve mi je bi­lo ži­vo. Pos­li­je dva, tri či­ta­nja pot­pu­no mi se vra­tio lik ko­jeg ne igram već de­set go­di­na. Sa Svi­be­nom smo se vr­lo br­zo do­go­vo­ri­li što on že­li od me­ne u smis­lu ka­rak­te­ra li­ka. Ali tre­ba­lo je ući u Svi­be­nov kon­cept ko­ji po­red Kr­le­že ima i mu­zič­ko-scen­sku adap­ta­ci­ju. Me­ni je jas­no što on ho­će i ko­je su mu namjere, ali sa­da će­mo vi­dje­ti ka­ko će to funk­ci­oni­ra­ti na otvo­re­nom pros­to­ru, u Umjet­nič­koj ga­le­ri­ji, pros­tor ko­ji je zah­tje­van i li­jep. Ko­li­ko znam ov­dje ni­ka­da ni­je ni­šta igra­no.

Što je i neo­bič­no?

Vr­lo neo­bič­no. Bi­zar­nost je i u to­me što su pr­vi put “Glem­ba­je­vi” na Du­bro­vač­kim ljet­nim igra­ma kao pre­mi­je­ra. U svom ži­vo­tu sam imao pri­li­ke vi­dje­ti ve­li­ke glum­ce i umjet­ni­ke. Si­gur­no sam vi­dio se­dam, osam ver­zi­ja “Glem­ba­je­vih” i uvi­jek sam bio uz­bu­đen za­to što Kr­le­žu, po mom miš­lje­nju, mo­ra­ju igra­ti ve­li­ki i iskus­ni glum­ci, glum­ci ko­ji ima­ju ži­vot­no i glu­mač­ko is­kus­tvo, jer su to sla­po­vi mis­li i tek­s­ta ko­je je ne­mo- gu­će im­pro­vi­zi­ra­ti. Čim se je­dan ak­cent ili jed­na mi­sao pre­sko­či ili se na po­gre­šan na­čin in­to­ni­ra, od­mah za­zvu­či. Po­treb­na je pre­ciz­nost i stra­ho­vi­ta udub­lje­nost u sa­mu si­tu­aci­ju i ka­rak­te­re, pa i u vri­je­me. Uvje­ren sam da je ovaj nje­gov ko­mad, kao i svi ve­li­ki ko­ma­di uos­ta­lom, su­vre­men i da ima uni­ver­zal­nost. On bi se mo­gao i na ba­nal­ni­jem ni­vou po­is­to­vje­ti­ti s ovim da­naš­njim vre­me­nom.

Na ža­lost...?

Da, da. Sa­mo je pi­ta­nje mje­re i sti­la. Ali put ko­jim je Svi­ben kre­nuo ni­je to­li­ko druš­tve­no-po­li­tič­ki i ide­olo­ški kon­tekst, ne­go vi­še fan­taz­ma­go­ri­ja o tra­gi­ci svih tih ži­vih i mr­tvih li­ko­va na ko­ji­ma je Kr­le­ža in­zis­ti­rao. Bit će tu ci­je­la ga­le­ri­ja du­ho­va ko­ji ov­dje leb­de oko ži­vih i mr­tvih.

Je li Glem­bay tra­gi­čan lik?

Svi su oni tra­gič­ni li­ko­vi.

Ali on je ne­ga­ti­vac?

On je ne­ga­ti­van jer je na sum­njiv na­čin do­šao do bo­gat­stva i jer ži­vi ka­ko ži­vi, ali on je imao tra­gi­čan ži­vot. Imao je tra­gi­čan pr­vi brak, a tu je i fa­tal­na za­ljub­lje­nost u jed­nu kraj­nje pro­ble­ma­tič­nu oso­bu, ali ta je pro­ble­ma­tič­na oso­ba jed­na iz­van­red­na oso­ba. Svi su oni ma­nje vi­še na ru­bu lu­di­la i Glem­bay ih ne šte­di ni­ma­lo. Ali oni su pro­ži­vje­li svo­je ži­vo­te, i to stras­no, na­ro­či­to Glem­bay. Glem­bay već na po­čet­ku ko­ma­da zna ono što mi ne zna­mo, a to je da se nje­gov im­pe­rij po­čeo ru­ši­ti. To je, da­naš­njim rječ­ni­kom go­vo­re­ći, si­tu­aci­ja ve­li­kog broja taj­ku­na ko­ji su ule­tje­li u go­lem biz­nis te ih po­hle­pa tje­ra da se pre­igra­va­ju, što je ri­skant­no svu­da u svi­je­tu, pa i kod nas. Prin­cip je, ne­moj me pi­ta­ti za pr­vi mi­li­jun. To je svu­da ta­ko.

Uvje­ren sam da su Kr­le­ži­ni Glem­ba­je­vi ve­lik ko­mad ko­ji je su­vre­men i uni­ver­za­lan

Ka­ko ste pros­la­vi­li rođendan ko­ji vam je bio 24. sr­p­nja?

Krio sam ga za­to što sam u tom tre­nut­ku pri­mao ne­ke li­je­ko­ve i ne smi­jem pi­ti. I što, da do­ne­sem tri fla­še vi­ski­ja i da on pi­ju, a ja da ne smi­jem ni­ti oku­si­ti? Ta­ko sam re­kao da ću to pro­lon­gi­ra­ti...

Put ko­jim je kre­nuo Svi­ben ni­je to­li­ko po­li­tič­ki i ide­olo­ški kon­cept... bit će tu ci­je­la ga­le­ri­ja du­ho­va

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.