RENATA BARIĆ

S MOMCIMA SAM RADILA NA MIRNOĆI I KONCENTRACIJI, A KOMPLEKSI SU BI­LI TABU

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama - Dra­žen Braj­dić ZAGREB

O nje­zi­nu do­pri­no­su svjet­skom zla­tu Hr­va­ta pi­sa­li su mno­gi me­di­ji, no pro­fe­so­ri­ca Barić is­ti­če da je ona “igrač iz pozadine” Me­đu oni­ma ko­je su va­ter­po­lis­ti is­ti­ca­li kao zas­luž­ne za nas­lov pr­va­ka svi­je­ta, uz kon­di­cij­skog tre­ne­ra Pe­ru Ku­te­rov­ca i fi­zi­ote­ra­pe­uta Da­mi­ra Lu­ke­ti­ća, naš­la se i jed­na krh­ka da­ma. Na ve­li­kom do­če­ku u Za­gre­bu zlat­ni du­pi­ni su svo­joj sport­skoj psi­ho­lo­gi­nji Re­na­ti Barić (45) pri­re­di­li špa­lir i ova­ci­je, što je uz re­ak­ci­ju na­vi­jač­kog mnoš­tva do- ve­lo do nje­zi­ne bor­be sa su­za­ma ra­dos­ni­ca­ma. Ka­da va­ter­po­lis­ti sla­ve, on­da ri­jet­ko tko os­ta­ne suh, ta­ko je u Bu­dim­pe­šti bi­lo i sa psi­ho­lo­gi­njom Re­na­tom. Obre­du ska­ka­nja i gu­ra­nja u ba­zen ni­je pris­tu­pi­la dra­go­volj­no, u to­me su joj ne­ki od igra­ča “pri­po­mo­gli”. – To uop­će ni­je bi­lo dra­go­volj­no, što se me­ne ti­če. Ma­lo sam ne­iskus­na u tim stva­ri­ma, ovo mi je bi­lo pr­vo ve­li­ko na­tje­ca­nje na ko­jem sam bila s va­ter­po­lis­ti­ma. Ne­ko­li­ko mi­nu­ta pri­je kra­ja fi­na­la, ka­da je već pos­tao jas­no da će deč­ki pos­ta­ti svjet­ski prvaci, ču­la sam da bi mi se to mo­glo do­go­di­ti. Pro­ba­la sam se sklo­ni­ti, u to­me sam i us­pje­la na ne­ko vri­je­me, no on­da me ugle­dao Lu­ka Lon­čar ko­ji je iz­a­šao iz ba­ze­na i po­tr­čao za mnom. U po­s­ljed­nji tren us­pje­la sam na su­dač­ki po­dij ba­ci­ti te­ni­si­ce i mo­bi­tel – ka­že prof. dr. sc. Renata Barić, sve­uči- liš­na pro­fe­so­ri­ca. Pre­da­je na Ki­ne­zi­olo­škom fa­kul­te­tu u Za­gre­bu ko­jem za­hva­lju­je, kao i svo­joj obi­te­lji, a s va­ter­po­lis­ti­ma su­ra­đu­je od trav­nja 2016. – Ka­da su me zvali pr­vi put, ne­ko­li­ko mje­se­ci pri­je Olimpijskih igara u Riju, rek­la sam izborniku Ivi­ci Tuc­ku da je za Igre već kas­no, da ne­ma­mo do­volj­no vre­me­na i da ne mo­že­mo na­pra­vi­ti čudo jer to je pro­ces za ko­ji tre­ba vre­me­na. Sa­da, na­kon 15 mje­se­ci, ipak se vi­di psi­ho­lo­ški po­mak. Vi­dim da to osje­ća­ju i igra­či i iz­bor­nik, ali i nji­ho­vi su­par­ni­ci i nji­ho­vi me­di­ji ko­ji su spominjali da hr­vat­ska u svom struč­nom sto­že­ru ima i psi­ho­lo­ga i da nam je mom­čad sa­da men­tal­no ja­ča. Psi­ho­lo­ška pri­pre­ma sa­mo je je­dan dio pri­pre­me spor­ta­ša, ova je mom­čad bila vr­hun­ski pri­prem­lje­na, i kon­di­cij­ski i teh­nič­ko-tak­tič­ki, ta­ko da je ovaj psi­ho­lo­ški dio imao svo­je

JA SAM UVI­JEK IGRAČ IZ POZADINE, A NE NET­KO TKO SE DRU­GI­MA NAMEĆE

čvr­sto po­kri­će – ka­že pro­fe­so­ri­ca. Ko­ja je još re­pre­zen­ta­ci­ja u Bu­dim­pe­šti ima­la svog psi­ho­lo­ga? – Ita­li­ja je ima­la sta­ri­ju ko­le­gi­cu ko­ja je već 30-ak go­di­na u re­pre­zen­ta­ci­ji i sa sa­daš­njim iz­bor­ni­kom i po­moć­nim tre­ne­rom radila je još dok su bi­li mla­di igra­či. Sr­bi na li­cu mjes­ta ni­su ima­li psi­ho­lo­ga, no či­ni mi se da su proš­le go­di­ne su­ra­đi­va­li s jed­nim ko­le­gom – ka­že. A baš je po­lu­fi­nal­na utak­mi­ca sa Sr­bi­ma bila ogled­ni pri­mjer ne­ke no­ve men­tal­ne sna­ge hr­vat­skih du­pi­na. Jer, uo­či tog dvo­bo­ja tre­ba­lo je u dru­gi plan po­tis­nu­ti kom­pleks ma­nje vri­jed­nos­ti nas­tao na tri uvjer­lji­va po­ra­za na po­s­ljed­nja tri ve­li­ka na­tje­ca­nja. – Uop­će ni­sam in­zis­ti­ra­la da na­ša pri­pre­ma ide u tom smje­ru. Kao i za sva­ku dru­gu utak­mi­cu, ra­di­li smo na pla­nu mir­no­će, kon­cen­tra­ci­je, strp­lji­vos­ti i us­traj­nos­ti

Za Olim­pij­ske bi­lo je pre­kas­no, a sa­da, na­kon 15 mje­se­ci ra­da, ipak se vi­di psi­ho­lo­ški po­mak Bez vi­so­ke ra­zi­ne su­rad­nje s iz­bor­ni­kom i sto­že­rom po­sao psi­ho­lo­ga je ne­mo­guć, uos­ta­lom on je pr­vi po­že­lio tu su­rad­nju o su­rad­nji s iz­bor­ni­kom

pro­ved­bi na­ših tak­tič­kih ide­ja. Nismo go­vo­ri­li o stva­ri­ma za ko­je ne že­li­mo da se do­ga­đa­ju, pa nismo spominjali kom­plek­se, ali smo pri­ča­li o na­šoj snazi i tak­tič­kim ci­lje­vi­ma – is­ti­če R. Barić.

Oso­ba od po­vje­re­nja

Na­kon ve­li­ke po­bje­de nad ta­da ak­tu­al­nim olim­pij­skim, svjet­skim i europ­skim pr­va­ci­ma Sr­bi­ma i uo­či fi­na­la s do­ma­ći­ni­ma Ma­đa­ri­ma, iz­bor­nik Tu­cak pri­lič­no je glas­no i ope­to­va­no na­gla­ša­vao da je Hr­vat­ska u Bu­dim­pe­štu doš­la po zla­to. A to je po­ma­lo od­ska­ka­lo od ono­ga što psi­ho­lo­zi uo­či tak­vih utak­mi­ca pro­po­vi­je­da­ju. – Jed­na od ka­rak­te­ris­ti­ka psi­ho­lo­ga jest da pri­la­go­di na­čin ra­da lju­di­ma s ko­ji­ma ra­di i da to im­ple­men­ti­ra u nji­hov men­ta­li­tet. To što je go­vo­rio iz­bor­nik odra­ža­va­lo je sklop men­tal­ne gla­di za naj­vi­šim ci­ljem, a gos­po­din Tu­cak je u tom tre­nut­ku oči­to osje­ćao da smo mi za zla­to po­sve sprem­ni i una­toč to­me što ga tre­ba osvo­ji­ti u hra­mu va­ter­po­la ve­le­si­le kao što je Ma­đar­ska. To je bio sport­ski na­čin iz­ra­ža­va­nja vje­re u svo­je mo­guć­nos­ti. To je bio ok­vir ci­je­le pri­če, no mi ni u jed­nom tre­nut­ku nismo iz vi­da iz­gu­bi­li pro­ces – na­čin na ko­ji će­mo to re­ali­zi­ra­ti. Za­to ni­je bi­lo re­zul­tat­skog pri­ti­ska – na­gla­ša­va pro­fe­so­ri­ca, a o izborniku kao su­rad­ni­ku ka­že: – Bez vi­so­ke ra­zi­ne su­rad­nje s iz­bor­ni­kom i nje­go­vim sto­že­rom po­sao psi­ho­lo­ga je ne­mo­guć. Uos­ta­lom, on je bio taj ko­ji me je pr­vi kon­tak­ti­rao i ko­ji je po­že­lio su­rad­nju sa psi­ho­lo­gom. Objaš­nja­va i ka­ko je iz­gle­dao nje­zin rad s va­ter­po­lis­ti­ma kroz pri­gi­ju pre­me i na­tje­ca­nje. – Ni­sam ci­je­lo vri­je­me s nji­ma bila na pri­pre­ma­ma jer bi to deč­ki­ma bi­lo pre­na­por­no. Ta­kav je bio do­go­vor. Do­la­zi­la sam po­vre­me­no, na dva-tri ili tje­dan da­na, a ka­da god sam bila s nji­ma, odra­di­li bi­smo ne­ko­li­ko grup­nih ra­di­oni­ca, ali i krat­kih dnev­nih raz­go­vo­ra s tre­ne­ri­ma. Ne­kad je to bio rad na nji­ho­vu za­jed­niš­tvu u obli­ku ne­kih igri­ca, ta­ko­zva­nog “te­am bu­il­din­ga”... Iz­me­đu to­ga radila sam in­di­vi­du­al­no s igračima. Ne­kad su to bi­le teh­ni­ke re­lak­sa­ci­je, a ne­kad smo raz­go­va­ra­li o stva­ri­ma ko­je ih mu­če. Ne­kad 10 mi­nu­ta, a ne­kad sat vre­me­na, u ho­du, u vož­nji do ba­ze­na... Či­ni se da je zlat­nim du­pi­ni­ma pos­ta­la oso­ba od po­vje­re­nja. – Mis­lim da je­sam i da sam bila nji­hov “link” pre­ma izborniku. Po­ma­ga­la sam izborniku da lak­še i br­že osje­ti nji­ho­ve po­tre­be i pra­vo­vre­me­no re­agi­ra te da se ne­ke nje­go­ve za­mis­li o ka­rak­te­ris­ti­ka­ma igre i že­lje­nom men­tal­nom sta­vu lak­še pro­ve­du i us­ta­bi­le kod igra­ča. Za ci­je­lu mom­čad bila je vr­lo važ­na i nje­zi­na su­rad­nja s ka­pe­ta­nom i po­naj­bo­ljim svjet­skim va­ter­po­lis­tom San­drom Suk­nom. – Ni­je etič­no is­ti­ca­ti što sam radila s po­je­din­ci­ma, no za Suk­na mo­gu re­ći da je on me­ni bio od ve­li­ke po­mo­ći. Nas dvo­je raz­go­va­ra­li smo dos­ta o mom­ča­di, o onim stva­ri­ma za ko­je on mis­li da su po­treb­ne u na­šem ra­du. Uos­ta­lom, ne­kim igračima je tre­ba­la ve­ća, a ne­ki­ma ma­nja psi­ho­lo­ška po­dr­ška. Tre­ba po­što­va­ti i igra­če­vu po­tre­bu da u ne­kom tre­nut­ku to i ne že­li, da ga se ne re­me­ti u ru­ti­na­ma na dan ve­li­ke utak­mi­ce. To su sve vr­hun­ski spor­ta­ši, ima­ju svo­je ru­ti­ne, po­je­di­nač­ne i mom­čad­ske. Moj je po­sao da svoj rad uk­lo­pim u taj nji­hov uho­dan sus­tav što je i za me­ne bi­lo no­vo is­kus­tvo. To je ne­što što je tre­ba­lo na li­cu mjes­ta os­lu­ški­va­ti i opa­ža­ti – is­ti­če prof. Renata Barić, ko­ja je pro­čel­ni­ca sek­ci­je za psi­ho­lou spor­ta i tje­les­nog vjež­ba­nja Hr­vat­skog psi­ho­lo­škog druš­tva. A ono pak psi­ho­lo­zi­ma, za rad sa spor­ta­ši­ma iz­da­je po­seb­ne do­pus­ni­ce. Prof. Barić sa spor­ta­ši­ma ra­di već vi­še od 12 go­di­na.

Pri­pre­ma­la sam i ves­la­če

– Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na su­ra­đi­va­la sam sa šest na­ših ru­ko­met­nih re­pre­zen­ta­ti­va­ca, a pri­pre­ma­la sam i naš če­tve­rac na pa­ri­će za Olim­pij­ske igre u Lon­do­nu, što je bila vr­lo us­pješ­na su­rad­nja. Tre­nu­tač­no ra­dim s na­da­re­nim gim­nas­ti­ča­rom Ti­nom Sr­bi­ćem, a radila sam i s Ma­ri­jem Mož­ni­kom. No ima ne­kih spor­ta­ša, iz te­ni­sa, ru­ko­me­ta i no­go­me­ta, ko­ji mi ni­su da­li do­zvo­lu da ih spo­mi­njem. Uos­ta­lom, i moj na­čin ra­da je taj da ja bu­dem igrač iz pozadine, a ni­ka­ko net­ko tko dru­gi­ma ne­što do­ci­ra i tko je u pr­vom pla­nu – za­klju­ču­je.

OBRED SKA­KA­NJA Naj­a­vi­li su joj što bi se mo­glo do­go­di­ti, sklo­ni­la se, no on­da su je iz ba­ze­na ugle­da­li Lon­čar i Gar­cia i po­tr­ča­li za njom. Izu­la je te­ni­si­ce i ba­ci­la mo­bi­tel

1. Psi­ho­lo­gi­nja Barić s An­đe­lom Šet­kom, An­tom Vu­ki­če­vi­ćem i Lu­kom Lon­ča­rom 2. Pro­fe­so­ri­ca Barić na kro­vu šam­pi­on­skog auto­bu­sa s Ja­vi­erom Gar­ci­jom i San­drom Suk­nom 3. Za­jed­nič­ka fo­to­gra­fi­ja s Ma­rom Jo­ko­vi­ćem i Iva­nom Kra­pi­ćem 4. Re­zerv­ni vra­tar Ivan Mar­ce­lić za sa­vjet je Re­na­tu ovom pri­go­dom pri­upi­tao uz rub ba­ze­na 4

1

2

3

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.