MAKARSKA

SLASTICU KO­JA SE KUHA OD MOŠTA POMORCI SU NO­SI­LI NA BROD, DA IM DA SNA­GE I DA IMA­JU OKUS DOMA

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama - Sr­đan He­bar re­por­ter Pa­tro­le

Od an­ti­ke do da­nas re­cept je is­ti: mošt se sku­ha do­po­la, pa mu se do­da­ju za­či­ni, ora­šas­ti plo­do­vi, ali i cr­ve­na pa­pri­ka i ku­ku­ruz­na kru­pi­ca... Gdje je naj­sta­ri­ja slastica na Me­di­te­ra­nu? Gdje? Tu. Na sto­lu, is­pred me­ne. Kum­pe­ta ili ćup­te­ra. Ne­ki ka­žu i man­te­le. Jed­na, dru­ga, tre­ća, po­la­ko nes­ta­ju. Na te­ra­si sam obi­telj­ske ku­će Ve­dra­ne Ve­le Pu­ha­rić. Na sto­lu i pa­pir, služ­be­ni do­pis, ot­pri­je ne­što vi­še od mje­sec da­na. Pi­še: “Ne­ma­te­ri­jal­no kul­tur­no do­bro ma­kar­skog pri­mor­ja i Vr­gor­ske i Imot­ske kra­ji­ne”.

Ne­ma še­će­ra ni al­ko­ho­la

– Od an­ti­ke do da­nas ta se slastica je­de, pu­no je to go­di­na – go­vo­ri Ve­dra­na, pa do­da­je: – Ener­get­ska je slastica, mošt se uku­ha do­po­la, a on­da do­da­ju za­či­ni, ora­šas­ti plo­do­vi, ci­met, mu­škat­ni oraš­či­ći, klin­či­ći, cr­ve­na pa­pri­ka, ku­ku­ruz­na kru­pi­ca... Ne­ma al­ko­ho­la, ne­ma še­će­ra. Na­sjek­la bi se ta ma­sa na pru­ti­će, a on­da bi na­ši sta­ri, kad bi iš­li na Bi­oko­vo, ili ka­pe­ta­ni kad bi iš­li na plo­vid­bu, no­si­li to uza se. Ko­li­ko bi ka­pe­tan bro­da iz Ma­kar­ske po­nio kump­te?, pi­tam. – Za po­la go­di­ne dva ki­lo­gra­ma. Osim što mu je da­vao sna­gu, on bi mu na No­vom Ze­lan­du ili u Bra­zi­lu da­vao i – okus Ma­kar­ske. Da­nas kum­pe­te ima po ci­je­lom svi­je­tu. Ka­ko su se, iz­me­đu dva ra­ta, na­ši lju­di is­e­lja­va­li, od­la­zi­li na No­vi Ze­land, Aus­tra­li­ju, u Ame­ri­ku, no­si­li su ta­mo i taj re­cept. Za­pra­vo, pi­sa­nog re­cep­ta ne­ma, još je od an­ti­ke sve je usme­na pre­da­ja. Pri­ča Ve­dra­na ka­ko je go­di­na­ma skup­lja­la pa­pi­re ne bi li ta slastica do­bi­la sta­tus na­šeg ne­ma­te­ri­jal­nog do­bra, po­put sa­mo­bor­ske krem­š­ni­te, tor­te ma­ka­ra­ne ili brač­ke hra­pa­ću­še. – Ka­ko sam tra­ži­la po­dat­ke, ta­ko sam u Ar­hi­vu u Za­dru pro­naš­la sve ge­ne­ra­ci­je svo­jih ba­ka! Znam 12 ge­ne­ra­ci­ja ba­ka. Dak­le, šu­kun– šu­kun–šu­kun–šu­kun–šu­kun­ba­ka, pa još šest nje­zi­nih ba­ka, ha­ha! – smi­je se ve­se­lo – Mo­gla sam do­ći do 1600. go­di­ne jer una­trag vi­še ne­ma za­pi­sa. A obi­telj je ve­li­ka, sa­mo je moj di­de imao 56 bra­ti­ća! Pro­naš­la sam iz za­pi­sa da su se tri ses­tre Ko­kić, mo­je pret­ki­nje, uda­le za tri bra­ta Ve­la. A ro­đak Bo­že, ko­ji je imao se­dam ses­ta­ra, ni­je se smio že­ni­ti dok se sve ses­tre ne bi uda­le. Na kra­ju se ože­nio ses­trom tog po­s­ljed­njeg mu­ža svo­je ses­tre... Kad se ona, na­po­kon uda­la, on se ože­nio ses­trom tog po­s­ljed­njeg mu­ža. I svi su oni, kao dje­ca, je­li kum­pe­tu. To je za Bo­žić bi­lo naj­ve­će ve­se­lje. Ili, kad bi mo­mak

išao s dje­voj­kom pro­še­ta­ti ili joj se udva­ra­ti – od­nio bi joj ko­mad kum­pe­te. Da još bu­de atrak­tiv­ni­je, uvi­jek se ser­vi­ra­la na čip­ki. Di­že se te do­no­si – kor­zet. Dio na­rod­ne noš­nje. – Star je 150 go­di­na, a vri­jed­nost mu se vi­dje­la na ovim bo­tu­ni­ma (gum­bi­ma) ko­ji su bi­li od mo­drih per­li, od ško­lja­ka – ka­že. Ve­dra­ni­na je pri­ča ve­za­na uz ma­kar­ski tu­ri­zam. Od pr­vih ko­ra­ka. – Djed Ći­ro­ve­la bio je po­mo­rac, imao je brod, čak ne­ko vri­je­me i odr­ža­vao li­ni­ju Bar – Ba­ri. Ma svi su vi­še, ma­nje, bi­li na mo­ru. Moj otac Dra­žen sa svo­jim bra­tom bio je pr­vi ko­ji je u 60–ima vo­zio tu­ris­te dr­ve­nim bro­dom. Zi­mi bi lo­vi­li ri­bu, a on­da lje­ti ukr­ca­li tu­ris­te te ih vo­zi­li od Bre­la pre­ko Gra­ca sve do Hva­ra. Što bi, za vri­je­me vož­nje, uhva­ti­li, to bi od­mah na gra­de­la­ma tu­ris­ti­ma i is­pek­li. A ja bi se, kao ma­la, igra­la na tom bro­du.

Po­vra­tak tu­ris­ta u proš­lost

Što se je­lo? – A što bi uhva­ti­li, ne­ki put pa­uka, ne­ki put ugo­ra… Da­nas je ide­ja da se is­ta pri­ča vra­ti. Ka­ko je tu­ri­zam iz­gle­dao pri­je po­la sto­lje­ća, da kre­ne opet – gos­ti hva­ta­ju ri­bu na ko­či, pa je od­mah i po­je­du. Sje­ćam se tog bro­da MB Si­re­na. Pri­ča o svo­jom pr­vom tu­ris­tič­kom an­ga­žma­nu. Kum­pe­te na sto­lu vi­še ne­ma... – Do­ni­jet ću dru­ge. Ne­go, s 14 go­di­na sam po­če­la ra­di­ti u tu­riz­mu, eto to je sad 38 go­di­na proš­lo. Bila sam vo­dič u Pod­go­ri, dnev­no bi mi kroz ru­ke proš­lo i po 500 ‘lič­nih ka­ra­ta’, onih cr­ve­nih. Na te­ra­si nam se pri­dru­žu­je i nje­zin su­prug. Pri­ča­mo o spač­ka­ma. Ka­ko ih oni ov­dje zo­vu, ma­kar­skim fja­ba­ma. Što­so­vi­ma. – Ima ovaj kraj du­ha. Re­ci­mo, druš­tvo bi ukra­lo piv­ca. Pa doš­lo kod nje­go­va vlas­ni­ka, i rek­lo: “Aj­mo’ ga is­peć!” I ovaj bi od­mah pris­tao, a kad su ga po­je­li, re­kao bi: “Do­bar je bio, ali tek da vi­di­te mo­ga, ta­mo iza ku­će.” A gos­ti bi rek­li: “Po­ka­ži nam ga!. A ono, piv­ca ne­ma... Gaz­da ga po­jeo, ni­je ni znao. Čuj, uvi­jek bi­smo ne­što iz­vo­di­li. Pa bi­smo zna­li di­ći ne­kom fi­ću, pa ga pre­se­li­ti. Ili bi­smo pod ko­ko­ške stav­lja­li ka­me­na ja­ja, pa bi ba­ke uju­tro bi­le u ču­du. Bi­lo je to do­ba kad ni­je bi­lo TV-a, mo­rao si ne­što ra­di­ti, ne mo­žeš ci­je­le da­ne sa­mo kar­ta­ti... Je l’ bi­lo još kak­vih što­so­va? – Ma bi­lo je ne­kih ko­ji su i pre­tje­ri­va­li. Je­dan je, eto, tvr­dio ka­ko je lo­vio ri­bu, no da je bila to­li­ko gus­ta ma­gla da je za­bio brok­vu (ča­vao) u ma­glu i na nje­ga obje­sio ka­put. Kad je ma­gla otiš­la, ni­je bi­lo ni ka­pu­ta. Pa bi zna­li pri­ča­ti ka­ko je lje­to bi­lo to­li­ko vru­će, da bi ko­ko­ši sni­je­le tvr­do ku­ha­no ja­je...

Ča­vao se za­bio u gus­tu ma­glu, a lje­to je bi­lo vru­će da bi ko­ke sni­je­le tvr­do ku­ha­no ja­je

Kor­zet je star pu­nih 150 go­di­na, a vri­jed­nost mu se ocje­nji­va­la pre­ma gum­bi­ma ko­ji su se ra­di­li od ško­lja­ka

Sa­da i Makarska ima slasticu ko­ja je za­šti­će­no ne­ma­te­ri­jal­no kul­tur­no do­bro

Ve­dra­na Ve­le Pu­ha­rić je, tra­že­ći do­ku­men­te o naj­sta­ri­jom slas­ti­ci, u za­dar­skom ar­hi­vu pro­naš­la i 12 ge­ne­ra­ci­ja svo­jih ba­ka

Pri­je po­la sto­lje­ća Ma­ka­ra­ni se već du­go ba­ve tu­riz­mom, a sa­da bi že­lje­li svo­jim gos­ti­ma omo­gu­ći­ti emo­ci­je iz tu­riz­ma ot­pri­je po­la sto­lje­ća Spač­ke Makarska je ne­ka­da bila poz­na­ta i po spe­ci­fič­nom smis­lu za hur­mor, a mno­ge ta­daš­nje spač­ke i da­nas ži­ve u pri­ča­ma

Ljet­ne lju­ba­vi Makarska na ri­vi ima spo­me­nik ga­le­bu i Če­hi­nji

Tu­ris­ti vo­le proš­lost Tre­ba im da­ti za ru­čak ono što sa­mi ulo­ve

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.