Na sto­lu tra­di­ci­onal­na spi­za, mo­der­no de­ko­ri­ra­na

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama -

Tu su me – ku­pi­li. Ne nov­cem i pri­čom, ku­pi­li su me oni­me što sam vi­dio. Pri­ča ide ova­ko... Sje­dim s Ma­ri­jem, vlas­ni­kom ko­no­be (i glav­nim ku­ha­rom!), is­pred ku­će sta­re 270 go­di­na. Pri­ča­mo o mo­to­utr­ka­ma, o Grob­ni­ku i ka­ko pro­ći za­gre­bač­ki za­voj, gdje ko­či­ti. Kad on ka­že: – Opros­ti, mo­ram ići... Sko­či te odju­ri do ri­ba­ra Mi­la­na ko­ji se po­ja­vio is­pred ko­no­be. Ta­man je do­šao, pri­je dva sa­ta kod Du­brov­ni­ka je iz­va­dio mre­že. – Uhva­tio je se­dam mor­skih pa­sa, dvi­je ka­še­te škam­pi i dvi­je ko­zi­ca – ve­li Ma­rio dok no­si ri­bu u ku­hi­nju. Zo­ve me sa so­bom. Već je kas­no, gos­ti su se ra­ziš­li. Pre­da mnom kuha. Mjes­to blis­ta, sve u ros­t­fra­ju... – Ri­ba pli­va­la još ove ve­če­ri – go­vo­ri i u po­su­du stav­lja di­vov­ske škam­pe i odre­ske mor­skog psa. – Učio sam od Velj­ka Bar­bi­eri­ja, su­sjed mi je, i on čes­to kuha ov­dje – go­vo­ri dok do­da­je ma­lo vi­na u bru­det. U ko­no­bi mu po­ma­žu su­pru­ga Ni­na, kći Ela, brat Marko, otac Ton­ko. – Bez obi­te­lji ne­ma us­pje­ha. Za dva­de­set mi­nu­ta već je sve na sto­lu. Ova­ko ne­što ni­sam do­ži­vio nig­dje u res­to­ra­ni­ma na na­šoj oba­li. Svi pri­ča­ju o to­me ka­ko ima­ju fri­šku ri­bu, o to­me ka­ko ku­ha­ju, ka­ko sa­mi lo­ve, ka­ko ima­ju sjaj­ne ri­ba­re, ka­ko... A ov­dje, u Ka­la­lar­gi, to za­is­ta i vi­diš. Eto, i ri­bar je sjeo na pi­će stol da­lje. To su ti lju­di, oni su uhva­ti­li, spre­mi­li i do­ni­je­li hra­nu. Oko Ko­no­ba Kalalarga Kalalarga 40a Makarska Vlas­nik: Ma­rio To­ma Iz­nos: 188 ku­na (2 oso­be) pod­ne­va ni­je bi­lo ni­čeg na sto­lu. Čak ni kruh. Sve je fri­ško, fi­no, ci­je­na pris­tu­pač­na. Mjes­to ka­mo že­liš do­ći opet. – Kod me­ne ne­ma slu­čaj­nih do­la­za­ka, ri­jet­ko tko baš za­lu­ta. Ve­ći­nom su to stal­ni gos­ti, ili nji­ho­vi pri­ja­te­lji, lju­di ko­ji do­la­ze po pre­po­ru­ci. A kad jed­nom do­đu, i vra­te se. Zna­ju što će kod me­ne oče­ki­va­ti. Tra­di­ci­onal­nu spi­zu, sa­mo mo­der­no de­ko­ri­ra­nu... Nes­ta­lo je ča­ro­li­je vr­lo br­zo, te­ća pu­na bru­de­ta (168 ku­na) za čas se is­praz­ni­la, po­noć je već ot­ku­ca­va­la, po­jeo sam i ro­ža­tu (20 ku­na), ko­no­ba­ri su otiš­li ku­ći, a pri­ča se vra­ti­la na po­če­tak: – Kad do­la­ziš na za­gre­bač­ki za­voj na Grob­ni­ku, mo­raš spus­ti­ti br­zi­nu. Sre­ćom, za­voj ide ma­lo uz­br­do pa mo­žeš ne­što kas­ni­je za­ko­či­ti. Ali jed­nom sam pre­tje­rao i shva­tio – ne­ću pro­ći za­voj. A on­da sam po­čeo le­tje­ti...

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.