Una­toč sve­mu – Dan po­bje­de!

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - Ni­no Ras­pu­dić

Da­čić kao i nev­la­di­ni mo­ral­ni ka­ma­ta­ri šo­ki­ran je što Hr­va­ti hr­va­tu­ju na dan svo­je naj­ve­će po­bje­de i ne pitaju služ­be­ni Beograd da im odo­bri re­per­to­ar

Uda­ni­ma ek­s­trem­nih vru­ći­na vri­je­di do­dat­no otvo­ri­ti oči i uši jer se pu­no to­ga, ina­če skri­ve­nog, po­vre­me­no mo­že vi­dje­ti i ču­ti. Zbog vi­so­kih tem­pe­ra­tu­ra kao da sve ki­pi pa se či­ni da i naj­dub­lje pri­mis­li i najs­kri­ve­ni­je taj­ne te­že iz­a­ći na po­vr­ši­nu. Do­volj­no je po­gle­da­ti cr­nu kro­ni­ku. Kiv­nost ko­ja se ku­ha­la ci­je­le go­di­ne u ovak­vim da­ni­ma do­si­že tem­pe­ra­tu­ru klju­ča­nja pa ni­je ču­do što lju­di pu­ca­ju i fi­gu­ra­tiv­no i dos­lov­no. Po­če­tak ko­lo­vo­za je i vri­je­me zna­čaj­nih hr­vat­skih ma­ni­fes­ta­ci­ja, od Da­na po­bje­de i do­mo­vin­ske za­hval­nos­ti i Da­na hr­vat­skih bra­ni­te­lja do Sinj­ske al­ke, ko­je, uz sim­bo­lič­no zna­če­nje, u pra­vi­lu dje­lu­ju i kao po­li­tič­ki lak­mus pa­pir, na ko­jem se vi­di ka­ko tko sto­ji. To na­ro­či­to vri­je­di za obi­lje­ža­va­nje ob­ljet­ni­ce Olu­je. Ka­ko i gdje će se or­ga­ni­zi­ra­ti sre­diš­nja sve­ča­nost, gdje će nas­tu­pi­ti Thom­p­son, kak­ve po­ru­ke do­la­ze iz Sr­bi­je i što će sve ove go­di­ne tim po­vo­dom tra­ži­ti nev­la­di­ni mo­ral­ni ka­ma­ta­ri, uobi­ča­je­ne su me­dij­ske pre­oku­pa­ci­je pred ve­li­ki dan. Naj­ra­dos­ni­ji hr­vat­ski dr­žav­ni praz­nik ujed­no je i naj­ve­ći ka­men smut­nje u od­no­si­ma sa Sr­bi­jom. U vri­je­me kad se či­ni­lo da su hr­vat­sko-sr­p­ski od­no­si na no­vom brat­skom vr­hun­cu, 2010. go­di­ne, pi­sao sam Es­pre­sso pod nas­lo­vom “Oluja nad Ivom i Bo­ri­som”. Ta­ko su na­ime fren­dov­ski zva­li je­dan dru­gog ta­daš­nji pred­sjed­ni­ci Hr­vat­ske i Sr­bi­je Jo­si­po­vić i Ta­dić, i nje­go­va­li idi­lič­ne od­no­se sve dok ni­je do­šao 5. ko­lo­vo­za i pr­va Jo­si­po­vi­će­va ob­ljet­ni­ca Olu­je u funk­ci­ji Pred­sjed­ni­ka. Ta­dić je tog tjed­na u Be­ogra­du pri­mio pred­stav­ni­ke Udru­že­nja obi­te­lji nes­ta­lih i po­gi­nu­lih u Hr­vat­skoj i tom pri­go­dom ak­ci­ju Oluja oci­je­nio kao zlo­čin koji se ni­ka­da ne smi­je za­bo­ra­vi­ti. Da je Ta­dić tom pri­go­dom go­vo­rio o zlo­či­ni­ma unu­tar Olu­je i po­tre­bi nji­ho­vog sank­ci­oni­ra­nja, mo­gli bi­smo ga i ra­zu­mje­ti, ali na­zi­va­ti ak­ci­ju u cje­li­ni zlo­či­nač­kom uz po­ziv na vječ­no pam­će­nje im­pli­ci­ra­lo je ne­pris­ta­ja­nje na Hr­vat­sku kao su­ve­re­nu dr­ža­vu u nje­zi­nim me­đu­na­rod­no priz­na­tim gra­ni­ca­ma. Us­li­je­dio je Jo­si­po­vi­ćev od­go­vor u ko­jem je is­tak­nuo ka­ko je Oluja le­gal­na i le­gi­tim­na voj­no-re­dar­stve­na ak­ci­ja ko­jom je Hr­vat­ska os­lo­bo­di­la svoj oku­pi­ra­ni te­ri­to­rij. Do­dao je Jo­si­po­vić i ka­ko bra­ni­te­lji, su­di­oni­ci Olu­je, zas­lu­žu­ju na­še priz­na­nje i po­što­va­nje te da se s po­no­som i po­što­va­njem sje­ća­mo se te ak­ci­je. Ta­da se vi­dje­lo ka­ko za­du­go ne­će biti ni­kak­vog pros­to­ra u ko­jem bi se dva na­ra­ti­va mo­gla sres­ti. Jo­si­po­vić kao naj­mek­ši za­mis­li­vi hr­vat­ski čel­nik, zdes­na čes­to eti­ke­ti­ran kao Ju­gos­la­ven, i Ta­dić kao naj­na­god­ni­ji sr­p­ski, na dan Olu­je od­mah su se naš­li u si­tu­aci­ji glu­hih te­le­fo­na. I to će ta­ko biti i na­da­lje. Ove go­di­ne, šta­fe­tu sr­p­ske ja­di­kov­ke po­nio je pot­pred­sjed­nik ta­moš­nje vla­de Ivi­ca Da­čić, od mi­lja zva­ni “ma­li Slo­ba”, koji se jav­no po­bu­nio jer hr­vat­ska dr­ža­va su­fi­nan­ci­ra pro­gram u ko­jem pje­va Marko Per­ko­vić Thom­p­son. Ni­je objas­nio je­su li tre­ba­li mo­žda an­ga­ži­ra­ti Jus­ti­na Bi­ebe­ra, Ba­ju Ma­log Knin­đu, Di­nu Mer­li­na ili Mi­lu Ke­ki­na. Jed­nom pri­li­kom sam pi­sao o to­me ka­ko u di­je­lu hr­vat­ske jav­nos­ti i po­li­ti­ke sil­no ču­đe­nje iz­a­zi­va spoz­na­ja ka­ko Sr­bi sr­bu­ju kad su u pi­ta­nju važ­ne na­ci­onal­ne te­me. Na sli­čan na­čin Da­čić je sa­da šo­ki­ran što Hr­va­ti hr­va­tu­ju na dan svo­je naj­ve­će po­bje­de i ne pitaju služ­be­ni Beograd da im odo­bri re­per­to­ar. Da­čić u Olu­ji vi­di sa­mo si­ro­ma­šan, pres­trav­ljen na­rod koji na trak­to­ri­ma bje­ži u ne­poz­na­to, spo­ra­dič­na uboj­stva i pa­lež za bez­vlaš­ća na go­le­mom te­re­nu, ali i ni­šta dru­go pri­je i oko to­ga. Iz Be­ogra­da se iz­gle­da ne vi­di ka­ko je tre­ći­na zem­lje bi­la oku­pi­ra­na, sto­ti­ne ti­su­ća lju­di prog­na­no, ti­su­će ci­vi­la po­bi­je­no, ra­zo­re­ni gra­do­vi i se­la, pro­met­ni­ce pre­sje­če­ne. Ču­di ka­ko it­ko upu­ćen mo­že vje­ro­va­ti ka­ko se ra­di­lo o po­bu­ni ugro­že­ne ma­nji­ne tra­uma­ti­zi­ra­ne sje­ća­nji­ma na Dru­gi svjet­ski rat, ko­ja je sa­mo bra­ni­la svo­je ku­će i ži­vo­te, dok se rat u stvar­nos­ti vo­dio u pred­gra­đi­ma Du­brov­ni­ka, Ši­be­ni­ka, Za­dra, Kar­lov­ca, Si­ska, Vin­ko­va­ca, Osi­je­ka... Sje­ća­ju li se u Be­ogra­du ka­ko su po­lu­svi­jet i pri­mi­tiv­ci po­put Mi­la­na Mar­ti­ća bi­li gos­po­da­ri ži­vo­ta i smr­ti i či­ta­vu dr­ža­vu dr­ža­li za gu­šu? Na­kon što su “Kra­jiš­ni­ci” od­bi­li i plan Z4, koji im je da­vao dr­ža­vu u dr­ža­vi, us­li­je­di­la je kob ko­ju su sa­mi pri­zi­va­li. Sr­p­skim žr­tva­ma se za Olu­ju u cje­li­ni sto­ga ne tre­ba­ju is­pri­ča­ti Hr­va­ti, jer su bi­li do­ve­de­ni pred zid i ni­je bi­lo ni­kak­ve dru­ge so­lu­ci­je, već kom­plet­no sr­p­sko vod­stvo ko­je je do­ve­lo do sta­nja u ko­jem ni­je bi­lo dru­gog rje­še­nja osim voj­ne ak­ci­je. Na­kon os­lo­ba­đa­ju­će pre­su­de ge­ne­ra­li­ma Go­to­vi­ni i Mar­ka­ču pres­ta­la je i te­ška ha­ška sje­na nad Olu­jom, ali se u di­je­lu hr­vat­skih me­di­ja nas­ta­vi­lo ja­ha­ti kao i ra­ni­je pa se ove go­di­ne opet kao važ­na vi­jest pre­no­si po­ziv mar­gi­nal­ne nev­la­di­ne udru­ge “Ini­ci­ja­ti­va mla­dih za ljud­ska pra­va” da se Hr­vat­ska is­pri­ča ra­di Olu­je, i to na­kon što su se dva pred­sjed­ni­ka već is­pri­ča­la zbog po­je­di­nač­nih zlo­či­na, a o ak­ci­ji u cje­li­ni svo­je re­kao Ha­aški sud os­lo­ba­đa­ju­ćom pre­su­dom. Što pom­poz­ni­ji na­ziv udru­ge to joj je mut­ni­ji sa­dr­žaj - obič­no tak­vi u ime­nu ko­ris­te ne­upit­no po­zi­tiv­ne ri­je­či po­put “mla­di”, “ljud­ska pra­va”, “mir i ne­na­si­lje”, “že­ne”, “žr­tve”, “di­ja­log”, “to­le­ran­ci­ja”. Nji­hov mar­gi­na­lan zna­čaj obr­nu­to je raz­mje­ran po­zor­nos­ti ko­ju im po­sve­ću­ju iz­vjes­ni me­di­ji koji ti­me naj­vi­še go­vo­re o sa­mi­ma se­bi. Pa­ra­lel­no s Da­či­će­vim is­tu­pom i me­dij­skim bal­va­nom “Ini­ci­ja­ti­ve” go­to­vo svi naj­či­ta­ni­ji me­di­ji pla­si­ra­li su i laž ka­ko Da­či­ćev du­šma­nin Thom­p­son od si­ro­maš­nog gra­da Slu­nja za nas­tup za Dan po­bje­de uzi­ma tri pu­ta vi­še nov­ca ne­go što ko­šta kon­cert Pr­lja­vog ka­za­li­šta u Kni­nu. No već slje­de­ći dan po­ka­za­lo se ka­ko je ri­ječ o pot­pu­noj iz­miš­ljo­ti­ni i da Thom­p­son za Dan po­bje­de uvi­jek pje­va bes­plat­no. No ot­kud ga u Slu­nju i za­što opet dva kon­cer­ta u dva uda­lje­na gra­da? Bli­ska proš­lost po­uča­va nas ka­ko je na­čin or­ga­ni­zi­ra­nja knin­ske pros­la­ve va­žan jer go­vo­ri o sta­nju po­li­tič­ke eli­te i nje­nom od­no­su s na­ro­dom. Od 2000. do prek­la­ni, dak­le ti­je­kom dva Me­si­će­va man­da­ta, ima­li smo mu­čan ra­skol iz­me­đu dr­žav­nog vr­ha i puč­ke pros­la­ve. For­mal­na, zva­nič­na pros­la­va bi­la je u Kni­nu, a pra­va je bi­la Thom­p­so­nov kon­cert u Ča­vo­gla­va­ma. Prek­la­ni, na­kon po­bje­de Ko­lin­de Gra­bar Ki­ta­ro­vić, pr­vi put su svi bit­ni ak­te­ri bi­li za­jed­no, naj­pri­je u Za­gre­bu na voj­nom mi­mo­ho­du, a po­tom dan kas­ni­je u Kni­nu na sre­diš­njoj pros­la­vi Da­na po­bje­de i do­mo­vin­ske za­hval­nos­ti i Da­na hr­vat­skih bra­ni­te­lja. Puč­ka pros­la­va ko­ja se go­di­na­ma odvi­ja­la u Ča­vo­gla­va­ma ta­da se ko­nač­no spo­ji­la sa služ­be­nim obi­lje­ža­va­njem. Os­ta­lo je za­pam­će­no i ka­ko kon­cert u Kni­nu, na ko­jem je bi­lo 90 ti­su­ća lju­di, na­ci­onal­na tv ni­je pre­no­si­la, a o nje­mu je u in­for­ma­tiv­nim emi­si­ja­ma iz­vje­šta­va­la sra­mot­no. Ove go­di­ne iz­gle­da ka­ko se opet jav­lja pu­ko­ti­na iz­me­đu na­ro­da i eli­te. Sre­diš­nji dvod­nev­ni pro­gram u Kni­nu či­ni se do­bro osmiš­lje­nim – uklju­ču­je, iz­me­đu os­ta­log, te­mat­sku sjed­ni­cu Vla­de te voj­ni mi­mo­hod na kop­nu i mi­mo­let u zra­ku. No zna­ko­vi­to je ka­ko je za pra­će­nje služ­be­nog pro­gra­ma na knin­skoj tvr­đa­vi gdje će go­vo­ri­ti dr­žav­ni čel­ni­ci po­treb­na akre­di­ta­ci­ja. Či­ni se ka­ko je sve osmiš­lje­no i štre­ber­ski kon­tro­li­ra­no sa­mo za­to da bi se iz­bje­gli even­tu­al­ni zvi­ždu­ci. Za za­vr­ši ve­čer­nji kon­cer­tu u Kni­nu an­ga­ži­ran je ve­li­ki hr­vat­ski bend Pr­lja­vo ka­za­li­šte, s do­volj­nim do­mo­ljub­nim šti­hom, no kla­di­oni­ce ka­žu ka­ko će ve­ći dio onih koji su ih 1989. go­di­ne slu­ša­li na mit­skom kon­cer­tu na za­gre­bač­kom Tr­gu, ove 2017. s po­tom­ci­ma biti u Slu­nju na kon­cer­tu Thom­p­so­na i ku­mo­va. Ipak, ovo­go­diš­nji mi­ni-ra­skol ni­je ni bli­zu ne­ka­daš­nje­mu, jer i kon­cert u Slu­nju su­or­ga­ni­zi­ra vlast, toč­ni­je Mi­nis­tar­stvo bra­ni­te­lja, grad i žu­pa­ni­ja. Ova “di­plo­mat­ska” vlast dak­le igra na obje op­ci­je, a to­me ko­li­ki će od­ziv biti na kon­cer­tu u Kni­nu a ko­li­ki u Slu­nju ovi­sit će i da­lja po­li­ti­ka obi­lje­ža­va­nja Olu­je. Ka­ko god, Da­čić tu ne­će ima­ti utje­ca­ja, kao ni op­s­truk­ci­ja sta­rih kr­ši­te­lja ljud­skih pra­va.

HRVOJE JELAVIĆ/PIXSELL

Sla­vit će se da­nas i su­tra u Kni­nu i voj­nim mi­mo­ho­dom i mi­mo­le­tom u zra­ku

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.