TRAGAČI ZA ZLA­TOM KOJI IMA­JU CARSKU KONCESIJU

Zla­to se u Me­đi­mur­ju is­pi­ra­lo još za gro­fo­va Zrin­skih, a is­pi­ra­či iz Do­njeg Vi­dov­ca ima­ju i po­ve­lju ca­ri­ce Ma­ri­je Te­re­zi­je iz 1776.

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama - Ivi­ca Be­ti

Da­nas je is­pi­ra­nje zla­ta turistička atrak­ci­ja, a ne­ka­da je bio na­čin na koji su pre­živ­lja­va­li lju­du ovog kra­ja – Kad sam na­vr­šio 15 go­di­na, po­čeo sam se ba­vi­ti zla­tom. Ni­sam bio je­di­ni. Tu u Vi­dov­cu bi­lo je 100 ča­ma­ca s 200 lju­di koji su se ba­vi­li is­pi­ra­njem zla­ta. Iš­lo se na Dra­vu i Mu­ru, ta­mo kod da­naš­njeg Sve­tog Mar­ti­na na Mu­ri, go­re do Slo­ve­ni­je, pa sve do­lje do Pi­to­ma­če. Tad još ni­su bi­le za­gra­đe­ne oba­le ni na Mu­ri ni na Dra­vi. Vo­da je tr­ga­la oba­lu, ru­ši­la i otra­ga iz­ba­ci­va­la šlju­nak, a u šljun­ku smo tra­ži­li zla­to – ka­že nam 95-go­diš­nji Ma­ti­ja Hor­vat iz Do­njeg Vi­dov­ca, naj­sta­ri­ji ži­vu­ći is­pi­rač zla­ta u Hr­vat­skoj, a vje­ro­jat­no i u Eu­ro­pi. Te­ško je to toč­no ut­vr­di­ti jer ne­ma služ­be­ne evi­den­ci­je. Naj­lak­še bi iš­lo po onom: ako ima net­ko sta­ri­ji, ne­ka se ja­vi! Za Ma­ti­ju u Do­njem Vi­dov­cu svi zna­ju: – Ja­pi­cu zla­ta­ra iš­če­te? Evo tam vam je, se­di pod stre­hom – ka­že nam mje­štan­ka tog se­la u Do­njem Me­đi­mur­ju.

“Dla­kas­ta” da­ska od to­po­le

Djed Ma­ti­ja, una­toč poz­nim go­di­na­ma, si­gur­nim gla­som obraz­la­že pos­tu­pak is­pi­ra­nja zla­ta, a još uvi­jek ču­va i va­gu, po­su­du s pi­je­skom u ko­jem svje­tlu­ca zlat­na pra­ši­na, a ču­va i gru­men koji mu slu­ži za de­mons­tra­ci­ju. Zla­to je ke­mij­ski ele­ment s red­nim bro­jem 79, ple­me­nit je me­tal žu­te bo­je koji se u pri­ro­di na­la­zi u obli­ku zr­na­ca, lju­šti­ca ili ži­la u ka­me­nju. Na ci­je­ni je već ti­su­ća­ma go­di­na. Po­dru­čje uz ri­je­ke Mu­ru i Dra­vu ne­kad je bi­lo na gla­su kao po­god­no za is­pi­ra­nje sit­nih zr­na­ca, ne­do­volj­no da se kre­ne u ma­sov­nu pro­izvod­nju, ali do­volj­no da se ne­što za­ra­di kao do­dat­na dje­lat­nost, a lju­di su se ti­me uglav­nom ba­vi­li uz po­ljo­pri­vre­du. Zla­to se u Me­đi­mur­ju is­pi­ra­lo još za gro­fo­va Zrin­skih. Ca­ri­ca Ma­ri­ja Te­re­zi­ja 1776. go­di­ne is­pi­ra­či­ma zla­ta iz Do­njeg Vi­dov­ca iz­da­la i po­seb­nu po­ve­lju ko­ju je pri­mio no­si­telj zla­tar­skog ce­ha Bol­ta Em­bri­uš. Tom po­ve­ljom is­pi­ra­či su do­bi­li pra­vo za rad na Dra­vi, Sa­vi i Mu­ri, s ti­me da mo­gu ko­ris­ti­ti oba­lu u ši­ri­ni od tri me­tra. Bi­la je to ne­ka vr­sta kon­ce­si­je iz 18. sto­lje­ća. Do po­čet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta sa­mo na Dra­vi plo­vi­lo je 129 ča­ma­ca s 240 zla­ta­ra. – Do­la­zi­li su tu struč­nja­ci iz En­gle­ske i Ame­ri­ke da otvo­re ru­da­ču, ali ni­je iš­lo. Bu­ši­li su od Ma­ri­bo­ra do Pi­to­ma­če na tri me­tra du­bi­ne i tra­ži­li zla­to. Naš­li su ga tu u Vi­dov­cu. Bu­ši­li su, va­di­li šlju­nak i pro­vje­ra­va­li ima li ka­pa­ci­te­ta za ma­sov­nu pro­izvod­nju. Naš­lo se šljun­ka s mr­vi­ca­ma zla­ta, ali ne­do­volj­no za otva­ra­nje ru­da­če – ka­že pri­ča nam Ma­ti­ja Hor­vat. Sam pos­tu­pak is­pi­ra­nja ni­je zah­tje­van. Tu je ve­ću ulo­gu ima­la sre­ća. – Za­gra­bi­lo bi se lo­pa­tom me­tanj­kom šlju­nak i is­pi­ra­lo ga se na vo­di. Zla­to je te­ška ko­vi­na, jed­na li­tra ima 18 ki­lo­gra­ma, pa je os­ta­ja­lo na lo­pa­ti. Pre­bro­ji­li smo, pa ako je bi­lo ba­rem 25 gra­ma nas­ta­vi­li smo da­lje jer to zna­či da se is­pla­ti. Ima­li smo od pri­bo­ra i da­sku od jeg­nje­ga (cr­ne to­po­le, op. a.), ko­ja se pi­li­la uko­so pa je bi­la ona­ko ‘dla­kas­ta’. Na nju smo ba­ca­li šlju­nak i po­li­je­va­li ga po­su­dom žaj­ta­rom. Zla­to se za­dr­ža­va­lo u tim dla­ka­ma na das­ci. Za­tim bi se opra­lo i u zdje­li­ci bi­smo do­bi­li zrn­ca. Po­tom se do­da­va­la ži­va, ko­ja bi zla­to po­ku­pi­la, a gru­men se na kra­ju stav­ljao na ci­glu oko ko­je je bi­la že­ra­vi­ca. Ži­va je otje­ca­la, a os­ta­ja­lo je zla­to od 24 ka­ra­ta. Bo­lje­ga zla­ta na svi­je­tu ni­je bi­lo! – tvr­di Ma­ti­ja Hor­vat. Pre­ma jed­noj ta­bli­ci iz 1905. go­di­ne objav­lje­noj u ru­dar­skom ča­so­pi­su u Bu­dim­pe­šti, od 1884. do 1902. ot­kup­lji­va­no je u pro­sje­ku 11 ki­lo­gra­ma zla­ta go­diš­nje, i to vr­lo vi­so­ke čis­to­će od oko 93 pos­to, što je vi­še od 22 ka­ra­ta. Po­sao je bio te­žak jer se ra­di­lo u hlad­noj vo­di, a tragači za zla­tom čes­to su bi­li bo­so­no­gi.

Ima tu i “bu­da­li­na zla­ta”

Ma­ti­ja je vr­lo mlad po­čeo ovaj po­sao ra­di­ti za gaz­du. Ra­di­lo se u pa­ru. Sje­li bi u dr­ve­ni ča­mac (čon) i otis­nu­li bi se u po­tra­gu za do­brom lo­ka­ci­jom. Se­zo­na je tra­ja­la od ra­nog pro­lje­ća do kas­ne je­se­ni. Za­ra­da se di­je­li­la ta­ko da je tri če­t­vr­ti­ne iš­lo gaz­di, a če­t­vr­ti­na nje­mu. S osam­na­est go­di­na ku­pio je svoj alat i oku­šao sre­ću. Naj­du­lje, oko 40 go­di­na, is­pi­rao je u part­ner­stvu s Dra­gu­ti­nom Hor­va­tom. Ni­su se obo­ga­ti­li, ali da­lo se, ka­že, za­ra­di­ti za nor­ma­lan ži­vot. Jed­nom je pro­na­šao 15 gra­ma zla­ta, a za taj no­vac mo­rao bi šest da­na nad­ni­ča­ri­ti na po­lju. Pre­ma ne­kim is­tra­ži­va­nji­ma, ve­li­či­na lju­ski­ca kre­će se od 0,3 do 0,8 mi­li­me­ta­ra, a pro­sječ­no se u to­ni na­no­sa mo­glo na­ći 0,0015 pos­to zla­ta. Tre­ba­lo je pa­zi­ti i na to da se zla­to ne za­mi­je­ni za pi­rit, mi­ne­ral zlat­no­žu­te bo­je koji ne­ki na­zi­va­ju i “bu­da­li­no zla­to”. Is­pi­ra­lo se ta­mo zla­to i na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta, kad su se mje­šta­ni okre­nu­li po­ljo­pri­vre­di i in­dus­tri­ji. Da­nas je to tek turistička atrak­ci­ja. Rijeka Dra­va vi­še ne do­no­si al­p­sko sti­je­nje sa zlat­nim pra­hom. Iz­grad­nja hi­dro­elek­tra­na pri­mi­je­ni­la je kra­jo­lik, ri­je­ke su “ukro­će­ne” i vi­še ne tr­ga­ju oba­le.

Za­ra­da Mo­glo se od is­pi­ra­nja zla­ta nor­mal­no ži­vje­ti. Jed­nom je na­šao 15 gra­ma, a za taj bi no­vac mo­rao 6 da­na biti nad­ni­čar na po­lju

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.