Mo­ja ge­ne­ra­ci­ja i sad ži­vi u zem­lji svo­jih pra­dje­do­va jer se mo­ra­la za­hva­lji­va­ti svim do­mo­vi­na­ma

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

Iz JNA sam se ‘ski­nuo’ kra­jem ko­lo­vo­za 1987. Je­dan od pr­vih za­jed­nič­kih obi­telj­skih ruč­ko­va na­kon pu­ne go­di­ne da­na pre­ki­nu­la je ra­dij­ska vi­jest o po­ko­lju u pa­ra­ćin­skoj ka­sar­ni. Mo­ja ma­ma je glas­no za­pla­ka­la, a ja sam joj, ona­ko na­iv­no, tje­še­ći je, re­kao da što sad pla­če kad sam do­ma. Ti je­si, rek­la je, ali što je s to­li­ko dru­ge dje­ce i nji­ho­vim maj­ka­ma ko­je se sa­da bri­nu zbog njih. Proš­lo je osam godina. Ko­lo­voz 1995. Rat se pri­mi­cao kra­ju. Ta­ko se osje­ća­lo. Čuo sam se s ma­mom. Opet je pla­ka­la i rek­la; evo sad znam da si živ, ali što je sa svim dru­gim mla­dim ži­vo­ti­ma i nji­ho­vim maj­ka­ma ko­je stre­pe jer ne zna­ju što je s nji­ma. Po­vi­jest će uglav­nom za­pam­ti­ti naj­važ­ni­je ak­te­re ve­li­čans­tve­nih bo­je­va i tek po­ne­kog pa­log bor­ca i uglav­nom će svi­jet spa­va­ti na kos­ti­ma bez­i­me­nih ju­na­ka i ti­him, za­bri­nu­tim su­za­ma onih ko­ji su če­ka­li da im se vra­te, da ne nes­ta­nu u vi­ho­ru s ko­jim u pra­vi­lu ni­su ima­li ni­šta, osim na­mi­je­nje­ne im ulo­ge “pos­tu­pa­nja po na­re­đe­nju”. To je mo­žda i naj­a­uten­tič­ni­ja pri­ča mo­je ge­ne­ra­ci­je ko­ja je ži­vje­la u dvi­je dr­ža­ve i ko­ju su obje uvje­ra­va­le da su joj do­mo­vi­ne. Ona pr­va tra­ži­la je od nas stal­no ste­za­nje re­me­na, sta­bi­li­za­ci­je, žr­tvo­va­nja za sre­ću ko­lek­ti­va i ču­va­nje re­vo­lu­ci­onar­nih tra­di­ci­ja, da bi na kra­ju sa­ma za­ra­ti­la pro­tiv nas. Ova dru­ga, još ni­je bi­la ni stvo­re­na, a već je tra­ži­la da ra­tu­je­mo za nju, da ne pi­ta­mo i is­pi­tu­je­mo, da de­mo­kra­ci­ju shva­ća­mo kao ma­jo­ri­za­ci­ju, a če­tve­ro­go­diš­nje man­da­te kao bes­ca­rin­ski pros­tor za ca­ru ca­re­vu, a bo­gu bož­je. Bolj­še­vi­zam je od nas si­lom i dog­mom zah­ti­je­vao da ga gle­da­mo kao naj­bo­lji druš­tve­no-po­li­tič­ki splet, ka­pi­ta­li­zam od nas danas so­fis­ti­ci­ra­ni­jim na­si­ljem bez­u­vjet­no tra­ži da nje­go­ve kva­li­te­te pro­ma­tra­mo is­klju­či­vo kroz ma­ne i po­raz bolj­še­viz­ma. Ci­je­la ge­ne­ra­ci­ja, pre­ko ko­je su se sla­ma­le po­vi­jes­ne epo­he, pre­mla­da da bi u nji­ma od­lu­či­va­la, a do­volj­no sta­ra da za njih gi­ne, nes­ta­ja­la je u su­za­ma maj­ki i vlas­ti­toj neo­d­luč­nos­ti da od ži­vo­ta ne pri­hva­ća ono što on nu­di, ne­go da tra­ži pu­no vi­še. Do­du­še, ži­vje­li smo u sa­mo dvi­je dr­ža­ve, što je u od­no­su, re­ci­mo, na mo­ju ba­ku ko­ja je ži­vje­la čak u njih pet, go­li ama­te­ri­zam, ali ipak do­vo­ljan da nas ap­surd vre­me­na i re­la­tiv­nost tog ap­sur­da po­vi­ja ona­ko ka­ko smje­ro­vi no­vih pu­ha­nja na­la­žu. Je­smo li zbog to­ga iz­gub­lje­na ge­ne­ra­ci­ja? Mno­ge su ge­ne­ra­ci­je, po­go­to­vo u 20. sto­lje­ću, se­be čas­ti­le tim go­to­vo po­mod­nim epi­te­tom i za­to ne mis­lim da pri­pa­dam iz­gub­lje­noj ge­ne­ra­ci­ji. Vi­še mi se či­ni da smo ge­ne­ra­ci­ja iz­gub­lje­nog vre­me­na, po­ten­ci­jal ko­ji je zbog si­li­ne be­smis­le­nih ener­gi­ja onu stvar­nu kva­li­te­tu žr­tvo­vao pro­ma­še­nim da­ni­ma na ko­ji­ma su se oko­ris­ti­li dru­gi. Ni­ka­da ni­sam us­pio odre­di­ti ko­ja je to upo­riš­na toč­ka ko­ja bi bi­la naš ge­ne­ra­cij­ski epi­cen­tar, naš om­fa­los. Mo­žda to ni­sam mo­gao uči­ni­ti za­to što ga ni­sam tra­žio u ok­vi­ru po­li­ti­ke, u dr­ža­vo­tvor­nim na­ba­da­nji­ma i ba­ja­nji­ma. Ne vje­ru­jem da se ika­kav na­pre­dak os­tva­ru­je ra­tom, da se mir ču­va oruž­jem i da se za bo­lje sutra mo­ra­ju žr­tvo­va­ti ži­vo­ti danas. Bu­duć­nost kroz ko­ju ku­lja­ju si­lu­ete le­še­va da bi pre­ko njih os­tva­ri­li za­cr­ta­no po­ra­ža­va­ju­ća je stra­te­gi­ja hu­ma­nog pre­se­lje­nja pa­me­ti u ro­vo­ve. Jer ka­da bi­smo stvar­no že­lje­li uči­ti iz po­vi­jes­ti, on­da bi­smo mo­ra­li vi­dje­ti te­ret ne­us­pje­ha i fra­ze ko­lo­vo­đa ko­ji­ma nas mi­tra­lji­ra­ju tek da bi stvo­ri­li ali­bi či­nje­ni­ci da su oni pre­ži­vje­li, a da bi se to do­go­di­lo mno­gi dru­gi ni­su. Ra­to­vi se i da­lje pla­ni­ra­ju, voj­ske se po­nov­no po­di­žu, glo­ba­li­za­ci­je i in­te­gra­ci­je ko­je su po­kre­nu­te da bi se iz­bje­glo i ra­to­va­nje i po­di­za­nje voj­ski oči­to ni­su is­pu­ni­le cilj ili im to i ni­je bio cilj. Uglav­nom, stva­ri se sla­bo po­kre­ću pre­ma na­pri­jed. Ot­krio sam to ne­dav­no po­nov­no či­ta­ju­ći raz­go­vor dva bri­ljant­na su­go­vor­ni­ka, Mir­ka Ga­li­ća i Stan­ka La­si­ća, u ko­jem La­sić, u svoj­stvu “is­pi­ta­ni­ka“na­vo­di; “ma­li na­rod, ma­la zem­lja, okru­že­na raz­nim ape­ti­ti­ma, bez spo­sob­ne aris­to­kra­ci­je, s tan­kim gra­đan­skim slo­jem, ovis­na o stra­nim fi­nan­cij­skim cen­tri­ma... ve­li­ko is­e­lja­va­nje, ne­mi­lo­srd­na eks­plo­ata­ci­ja... za­os­ta­lo škol­s­tvo, si­ro­maš­na in­te­li­gen­ci­ja, ne­za­pos­le­nost, ko­rup­ci­ja, ba­ha­tost sko­ro­je­vi­ća itd.“Sve na­ve­de­no ni­je alar­mant­no ni uvred­lji­vo za­to što se to od­no­si na Hr­vat­sku danas. O to­me ne­ma go­vo­ra. Alarm mo­ra za­tru­bi­ti za­to što La­sić opi­su­je “Kr­le­ži­nu Hr­vat­sku“od pri­je sto­ti­njak godina. To ni­je ve­li­čans­tve­na te­ori­ja, ne­go prak­sa po­vi­jes­ne re­la­tiv­nos­ti, u tim sli­ka­ma naj­bo­lje se vi­di ka­mo smo to sti­za­li ra­to­vi­ma i re­vo­lu­ci­ja­ma, to je ujed­no i naj­bo­lja po­sve­ta mo­joj ge­ne­ra­ci­ji ko­ja i danas dos­lov­no ži­vi u zem­lji svo­jih pra­dje­do­va. Tra­di­ci­ja fa­ta­liz­ma ko­ju nje­gu­je­mo s to­li­ko briž­ne lju­ba­vi i sa­mo­odri­ca­nja od svo­ga na­ša je ko­lek­tiv­na jav­ka da­ni­ma za­hval­nos­ti svim do­sa­daš­njim “do­mo­vi­na­ma“. Ka­ko će iz­gle­da­ti slje­de­ća ‘do­mo­vi­na’ ko­ja nam se tek spre­ma u ne­či­jim gla­va­ma i ko­joj će opet bi­ti po­treb­no is­ka­zi­va­ti bez­u­vjet­nu lo­jal­nost? Za pret­pos­ta­vi­ti je ka­ko će nas­ta­ti i tko će je stva­ra­ti. Sa­mo, u vraž­ju ma­ter, ho­će li čo­vjek ika­da stva­ri pos­ta­vi­ti ta­ko da se bez sus­te­za­nja i stra­ha mo­že op­tu­ži­ti “do­mo­vi­nu“za ve­le­iz­da­ju vlas­ti­tog čo­vje­ka.

Ra­to­vi se pla­ni­ra­ju, voj­ske se po­di­žu, in­te­gra­ci­je po­kre­nu­te da bi se to iz­bje­glo ni­su is­pu­ni­le cilj, ili im to i ni­je bio cilj

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.