Spro­vod

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

Na dan spro­vo­da ba­ka El­vi­ra po­mo­gla je is­crp­lje­noj Ma­te­ji da se oku­pa i odje­ne, a za­tim su se odvez­le tak­si­jem do grob­lja. Bu­du­ći da su doš­le sat pri­je po­čet­ka spro­vo­da, Ma­te­ja je po­že­lje­la po­pi­ti ka­vu i po­pu­ši­ti ci­ga­re­tu pri­je ne­go odu do ka­pe­li­ce. Otiš­le su u ka­fić na­su­prot cvje­ćar­ni­ci, na­ru­či­le ka­vu i sje­le za stol. Ma­te­ja je pu­ši­la, pi­juc­ka­ju­ći ka­vu praz­na po­gle­da. Usko­ro je u ka­fić uš­la nje­na maj­ka Ve­ra. Bi­la je odje­ve­na u ele­gant­nu cr­ni­nu. Ugle­dav­ši ih, priš­la je sto­lu i za­us­ti­la da će ne­što re­ći. – Ni riječi! Sve smo rek­li – pro­sik­ta­la je Ma­te­ja bi­jes­no. – Ali, Ma­te­ja, htje­la sam ti sa­mo iz­ra­zi­ti… – Odje­bi, kur­vo! – Ma­te­ja je po­vi­si­la ton. – Od­mah! Mak­ni se! Na­kon spro­vo­da za­uvi­jek se iz­gu­bi iz mog ži­vo­ta! Uda­lji se od­mah i od ovog sto­la, kur­vo jed­na! Ne­moj me pri­si­lja­va­ti da pri­je spro­vo­da na­pra­vim ne­ko sra­nje, pod­la dro­ljo! El­vi­ra je šut­ke kr­ši­la ru­ke zna­ju­ći da ne mo­že ni­šta uči­ni­ti, jer je u ne­mo­gu­ćoj si­tu­aci­ji iz­me­đu po­sr­nu­le kće­ri i bi­jes­ne, oža­loš­će­ne unu­ke. Ve­ra za­to­mi že­lju da na­sr­ne na Ma­te­ju pa ode do šan­ka i na­ru­či gor­ki pe­lin­ko­vac. Shva­ti­la je da Ma­te­ja mis­li oz­bilj­no, da je u de­pre­si­ji i da joj je te­ško. Ali svi­ma nam je te­ško, zar ni­je?! Ot­kud je ona mo­gla zna­ti da će se Slav­ko ubi­ti? A da je i zna­la, ne bi ni­šta mo­gla uči­ni­ti jer je sve ovo s lju­bav­ni­kom Ni­ko­lom i njom ja­če od nje, ja­če od sve­ga. Na spro­vod je doš­lo ne­ko­li­ko sto­ti­na lju­di. Ve­li­ka dvo­ra­na za is­pra­ćaj bi­la je dup­kom pu­na. Pro­fe­sor Slav­ko bio je to­li­ko omi­ljen u ško­li, i me­đu ko­le­ga­ma i me­đu uče­ni­ci­ma, da je rav­na­te­lji­ca ško­le zbog nje­go­va spro­vo­da taj dan pro­gla­si­la da­nom ža­los­ti za ci­je­lu ško­lu. Doš­li su svi, i rav­na­te­lji­ca i svi Slav­ko­vi ko­le­gi­ce i ko­le­ge, kao i svi uče­ni­ci ko­ji­ma je Slav­ko ove go­di­ne pre­da­vao fi­zi­ku. Doš­li su i broj­ni biv­ši Slav­ko­vi uče­ni­ci pret­hod­nih ge­ne­ra­ci­ja, mno­gi od njih sad već obi­telj­ski lju­di ra­nih sred­njih godina ko­ji­ma je Slav­ko pre­da­vao fi­zi­ku još pri­je dva­de­set godina na po­čet­ku svo­je pro­fe­sor­ske ka­ri­je­re. Doš­li su i mno­gi Slav­ko­vi pri­ja­te­lji, znan­ci i ko­le­ge iz os­nov­no­škol­skih, sred­njo­škol­skih i stu­dent­skih da­na. Spro­vod s ve­li­kim bro­jem oža­loš­će­nih ka­kav se ri­jet­ko kad zbi­va u slu­ča­ju smr­ti sred­njo­škol­skog pro­fe­so­ra, pa ma­kar on bio i pro­fe­sor ču­ve­ne gim­na­zi­je, za­po­čeo je na vri­je­me. Ve­li­ki tuž­ni skup bio je uis­ti­nu tu­žan. Ni­je bi­lo ina­če uobi­ča­je­nih poz­drav­lja­nja biv­ših uče­ni­ka ko­ji se već odav­no ni­su vi­dje­li, a ti­ha do­šap­ta­va­nja od­no­si­la su se uglav­nom na Slav­ko­ve vr­li­ne, i na one ko­je je imao kao čo­vjek i na one ko­je je imao kao pro­fe­sor. Uis­ti­nu je te­ško raz­dvo­ji­ti nje­go­ve vr­li­ne na po­dru­čja oso­be i stru­ke jer su bi­le neo­dvo­ji­ve, što je sve rje­đa po­ja­va u ovo do­ba sve snaž­ni­je pro­sječ­nos­ti. Ma­te­ja i El­vi­ra sta­ja­le su uz odar na ko­je­mu je bio li­jes pre­kri­ven tam­nom tka­ni­nom. Na li­jes su bi­la po­lo­že­na tri vi­jen­ca, Ma­te­jin, El­vi­rin i onaj ko­ji je ško­la da­la na­pra­vi­ti, a na pred­njoj stra­ni li­je­sa bio je nas­lo­njen dr­ve­ni križ na ko­je­mu je cr­nim slo­vi­ma pi­sa­lo Slav­ko­vo ime i pre­zi­me s bro­jem godina ko­je je do­ži­vio i da­tu­mom smr­ti. Ve­ra je mo­ra­la os­ta­ti “ne­vid­lji­va”, dos­lov­no se mo­ra­la sa­kri­ti u ma­si oža­loš­će­nih, i to neg­dje u zad­njem re­du dvo­ra­ne. Svi su pro­či­ta­li u no­vi­na­ma i na druš­tve­nim mre­ža­ma uz­rok Slav­ko­ve smr­ti, na­ime to da je po­či­nio sa­mo­uboj­stvo zbog to­ga što je Ve­ra i nje­ga i obi­telj bez­ob­zir­no na­pus­ti­la zbog lju­bav­ni­ka. U grob­noj ti­ši­ni Ve­li­ke dvo­ra­ne za is­pra­ćaj svi okup­lje­ni gle­da­li su u smje­ru li­je­sa če­ka­ju­ći po­če­tak ce­re­mo­ni­je. Is­tu­pi­la je ele­gant­na sta­ri­ja že­na, rav­na­te­lji­ca gim­na­zi­je, i odr­ža­la nad­grob­ni go­vor po­koj­no­me ko­le­gi i, ka­ko je na­gla­si­la, is­tin­skom čo­vje­ku i pra­vo­me gos­po­di­nu Slav­ku Pur­ši­ću. Rek­la je da ove riječi iz­go­va­ra u svo­je ime kao nje­go­va du­go­go­diš­nja ko­le­gi­ca i pri­ja­te­lji­ca, ali i u ime ško­le u ko­joj je Slav­ko ra­dio vi­še od dva de­set­lje­ća, sve do da­na svo­je pri­je­vre­me­ne tra­gič­ne smr­ti. Rav­na­te­lji­ca je go­vo­ri­la mir­nim gla­som pu­nim ne­hi­nje­na su­osje­ća­nja. Na­gla­si­la je, iz­me­đu os­ta­log, da ona, kao pro­fe­so­ri­ca pred mi­ro­vi­nom, mo­že po­s­vje­do­či­ti da u svom du­gom rad­nom vi­je­ku još ni­je sre­la čo­vje­ka po­sve­će­nog to­li­ko svo­jem ra­du, svo­jem pred­me­tu i svo­jim uče­ni­ci­ma kao što je to bio pro­fe­sor Pur­šić. Na kra­ju je do­da­la da je ona du­bo­ko uvje­re­na da je nji­hov ko­le­ga Slav­ko u slav­noj tra­di­ci­ji nji­ho­ve uva­že­ne i poz­na­te ško­le bio naj­bo­lji pro­fe­sor fi­zi­ke od nje­na ute­me­lje­nja, a o če­mu svje­do­če i broj­ne na­gra­de ko­je je pri­mio za svoj rad. Na­dah­nut nad­grob­ni go­vor rav­na­te­lji­ca je za­vr­ši­la ri­je­či­ma: “Ne­ka ti je vječ­na sla­va i hva­la! Hva­la ti na sve­mu, dra­gi naš Slav­ko!” Ci­je­la dvo­ra­na ti­ho je pla­ka­la, otvo­re­no i bez sra­ma, a sa­mo su ri­jet­ki ma­ra­mi­com bri­sa­li su­ze. Ba­ka El­vi­ra pri­dr­ža­va­la je za­ma­lo obez­na­nje­nu Ma­te­ju. Sli­je­dio je ka­to­lič­ki obred po­s­ljed­njeg is­pra­ća­ja. Sve­će­nik dos­to­jans­tve­na dr­ža­nja, čo­vjek zre­le do­bi, po sve­mu su­de­ći po­tak­nut nas­tu­pom rav­na­te­lji­ce, dao si je tru­da da sa što ma­nje mla­kos­ti i ru­ti­ne iz­ve­de ono što je već de­set­lje­ći­ma ta­ko­re­ći na­pa­met ra­dio. I za­is­ta je us­pio u to­me. Čak je i škrop­lje­nje li­je­sa sve­tom vo­di­com iz­vo­dio živ­ljim i čvr­š­ćim kret­nja­ma ne­go ina­če. I u onim svi­ma do­bro poz­na­tim re­če­ni­ca­ma (“Po­koj vječ­ni da­ruj mu, Gos­po­di­ne!”, “Za­is­ta, za­is­ta, ka­žem vam: tko vje­ru­je, ima ži­vot vječ­ni!” i “Spo­me­ni se, čo­vje­če, da si prah i da ćeš se u prah pre­tvo­ri­ti!”) da­lo se osje­ti­ti u mir­nom trep­ta­vom sve­će­ni­ko­vu gla­su da je on do­is­ta spoz­nao ljud­sku sud­bi­nu, pro­laz­nost, ko­ja se pre­ma nji­ho­voj ka­to­lič­koj vje­ri zbi­va pri­je spa­so­nos­nog i sve­op­ćeg us­kr­s­nu­ća, pa je to is­to, pro­laz­nost, go­to­vo opip­lji­vo oću­tio i sva­ki po­je­di­nac ve­li­kog oža­loš­će­nog sku­pa. Dir­nu­ta nad­grob­nim go­vo­rom rav­na­te­lji­ce gim­na­zi­je, a sad i ga­nu­ta vjer­skom ener­gi­jom sve­će­ni­ka, ci­je­la dvo­ra­na na kra­ju je za­jed­no s njim glas­no i sve­ča­no mo­li­la Oče­naš. Ni­je bi­lo uobi­ča­je­nog mrm­lja­nja i ne­raz­go­vi­jet­nog mum­lja­nja. Mo­li­tva se snaž­no, zvon­ko i dos­to­jans­tve­no ras­pros­ti­ra­la dvo­ra­nom. Na­kon mo­li­tve sli­je­di­la je snim­lje­na glaz­ba is­pra­ća­ja, ko­ja je u stan­dard­noj po­nu­di kre­ma­to­ri­ja, dok se odar s li­je­som po­la­ga­no spu­štao u svo­je­vr­s­no pro­pa­da­li­šte, u onu, me­ta­fo­rič­ki i dos­lov­no re­če­no, ve­li­ku ru­pu bez dna kroz ko­ju sva­kod­nev­no uz ti­hu kla­sič­nu glaz­bu pro­pa­da­ju i nes­ta­ju be­ži­vot­na, im­per­so­nal­na mr­tva ti­je­la ko­ja su još sa­mo pri­je ne­ko­li­ko da­na ima­la svoj po­sve osob­ni, in­di­vi­du­al­ni pri­vat­ni ži­vot, što zna­či pos­to­ja­nje. Kad je glaz­ba pres­ta­la, a odar ne­čuj­no do­tak­nuo dno pro­pa­da­li­šta, u pot­pu­noj ti­ši­ni Ma­te­ja i El­vi­ra uze­le su po pr­sto­hvat ru­ži­nih la­ti­ca iz pli­ti­ce, ba­ci­le ih u ru­pu na li­jes i pre­kri­ži­le se, a za­tim su i svi uči­ni­li to is­to pro­la­ze­ći u po­vor­ci po­kraj njih dvi­je. No zbog ve­li­ko­ga bro­ja oža­loš­će­nih lju­di neg­dje na sre­di­ni po­greb­ne po­vor­ke po­nes­ta­lo je cvjet­nih la­ti­ca pa su pre­os­ta­li pro­la­ze­ći la­ga­no uz sud­bin­sku ru­pu, u ko­joj će i svi oni na kra­ju za­vr­ši­ti, na­pra­vi­li sa­mo znak kri­ža nad njom i za­tim se pre­kri­ži­li. Na­kon oče­va spro­vo­da Ma­te­ja se ni­je po­jav­lji­va­la na fa­kul­te­tu. Sva­ko­ga ju­tra od­la­zi­la je na Mi­ro­goj u Gaj ur­ni. Idu­ći pre­ma mjes­tu gdje je po­s­ljed­nje ta­ti­no po­či­va­li­šte, pro­la­zi­la je po­kraj ru­žič­nja­ka Sun­ča­na sta­za, mjes­ta ko­je slu­ži za pro­si­pa­nje pe­pe­la po­koj­ni­ka ko­ji su to po­že­lje­li pri­je smr­ti. Kad bi sti­gla do grob­ne ka­se­te s ur­nom u ko­joj je pe­peo nje­zi­na oca, du­go bi sta­ja­la uz ka­se­tu i pri­sje­ća­la se svih nji­ho­vih raz­go­vo­ra ko­je je us­pje­la za­pam­ti­ti. Pri­sje­ća­ju­ći se tih raz­go­vo­ra, bo­lje re­če­no od­lo­ma­ka raz­go­vo­ra, ti­ho je na­glas raz­go­va­ra­la s ta­tom gle­da­ju­ći u grob­nu ka­se­tu; za­pra­vo, iz­go­va­ra­la je i nje­go­ve i svo­je re­če­ni­ce. Od sa­svim iz­vjes­nog lu­di­la spa­si­la ju je Aga­ta. Za­bri­nu­ta zbog to­ga što Ma­te­ja već da­ni­ma ne do­la­zi na fa­kul­tet i ne od­go­va­ra na ma­ilo­ve te ima is­klju­čen mo­bi­tel, otiš­la je u agen­ci­ju nje­noj ba­ki ko­ja je ta­ko­đer bi­la ja­ko za­bri­nu­ta za unu­ku. Kad je saz­na­la od El­vi­re da Ma­te­ja sva­kog ju­tra od­la­zi na grob­lje, i to pri­lič­no ra­no, do­če­ka­la ju je slje­de­ći dan is­pred glav­nog ula­za u kre­ma­to­rij. Aga­ta je za­gr­li­la pri­ja­te­lji­cu i na­kon krat­kog po­sje­ta po­s­ljed­njem po­či­va­li­štu Slav­ka Pur­ši­ća, ko­je­ga je i ona vo­lje­la kao, uos­ta­lom, i svi os­ta­li, odve­la ju je ku­ći i os­ta­la s njom ci­je­li dan i ci­je­lu noć, sve do ju­tra. Pri­si­li­la je Ma­te­ju da poč­ne do­la­zi­ti na pre­da­va­nja. Do pro­lje­ća, uz ne­pre­kid­nu Aga­ti­nu po­moć, Ma­te­ja se smi­ri­la. Svu svo­ju ener­gi­ju us­mje­ri­la je na pre­os­ta­le is­pi­te. Uče­ći, tu i ta­mo po­gle­da­la bi na fo­to­gra­fi­ji dra­go, ve­dro ta­ti­no li­ce, i iz­go­vo­ri­la svo­ju ma­gič­nu re­če­ni­cu ko­ja joj je po­ma­ga­la da svla­da i naj­te­že is­pi­te: “Ta­ta, ne boj se, tvo­ja Ma­te­ja je i da­lje naj­bo­lja stu­den­ti­ca na fak­su.” I bi­la je. Pro­sjek ocje­na 5. Od­mah iza nje Aga­ta s 4,8.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.