Uz­nič­ki da­ni fra Jo­ze Zov­ka

U za­tvo­ru mi se uka­zi­va­la Gos­pa, ali to su bi­li pri­vat­ni su­sre­ti

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Pi­še DAR­KO PA­VI­ČIĆ

Fra Jo­zo ot­krio je ka­ko mu se Gos­pa uka­zi­va­la dok je bio u za­tvo­ru. To su bi­li pri­vat­ni su­sre­ti, krat­ko je re­kao o to­me

RRa­no uju­tro, dva da­na na­kon blag­da­na Ve­li­ke Gos­pe, pri­je 36 go­di­na, me­đu­gor­ski žup­nik fra Jo­zo Zov­ko bio je u ku­pa­oni­ci ka­da je čuo ka­ko ga fra Fer­do Vla­šić (ured­nik ma­ga­zi­na „Na­ša og­nji­šta“), ko­ji je sa­mo pre­no­ćio u žup­nom ure­du, do­zi­va i ka­že mu: „Če­ka­ju te!“– Iza­šao sam iz ku­pa­oni­ce u svo­me man­ti­lu. K me­ni do­la­zi je­dan kru­pan čo­vjek, va­di osob­nu is­kaz­ni­cu i tra­ži da idem s njim. Ja sam ušao u so­bu, obu­kao se, obla­čim ha­bit, jer to mo­ja odje­ća, to sam ja. „Ne­moj­te, ne smi­je­te ha­bit, ski­ni­te ga!“… Ja za­is­ta ni­kad ni­sam bio bez svog ha­bi­ta. Ali ta­da sam mo­rao iz­a­ći u ci­vil­noj odje­ći – pri­sje­ća se fra Jo­zo Zov­ko tre­nut­ka svo­ga uhi­će­nja, ni mje­sec da­na na­kon što su po­če­la uka­za­nja u Me­đu­gor­ju, u knji­zi „Su­sre­ti s fra Jo­zom“Sa­bri­ne Čo­vić. Ko­mu­nis­tič­ki re­žim svim je si­la­ma, na­ime, od­lu­čio za­us­ta­vi­ti me­đu­gor­ski fe­no­men pa je ne­ko­li­ko da­na na­kon uka­za­nja u Me­đu­go­rje pos­lao spe­ci­jal­ne po­li­cij­ske sna­ge ko­je su za­pri­je­či­le ulaz u Me­đu­go­rje. Ka­da im ni­je us­pje­lo za­us­ta­vi­ti ti­su­će lju­di da do­la­ze u to ta­da ne­poz­na­to her­ce­go­vač­ko se­lo, od­lu­či­li su uhi­ti­ti me­đu­gor­skog žup­ni­ka i mon­ti­ra­ti mu po­li­tič­ki pro­ces jer je to­bo­že u svo­jim pro­po­vi­je­di­ma slao i po­li­tič­ke po­ru­ke. Na­ime, on je u svo­joj pro­po­vi­je­di go­vo­rio o na­ro­du ko­ji „40 go­di­na lu­ta u pus­ti­nji“, što su ko­mu­nis­ti pre­ve­li kao 40 go­di­na nji­ho­va re­ži­ma, dok je fra Jo­zi to bi­la te­ma tek kao ko­men­tar či­ta­nja iz evan­đe­lja te ka­že ka­ko je ko­mu­nis­ti­ma sa­mo tre­bao iz­go­vor da ga uhi­te. – Po­ku­ša­va­li su stvo­ri­ti jav­no miš­lje­nje pro­tiv me­ne, da se ja to­bo­že ba­vim po­li­ti­kom, da imam po­li­tič­ke pro­po­vi­je­di, da sam zlo­ra­bio mjes­to sve­će­ni­ka. Stva­ra­ju tak­vu sli­ku kroz me­di­je. U me­đu­vre­me­nu je Me­đu­go­rje pos­ta­lo uis­ti­nu mjes­to pos­ta, žr­tve, ka­te­he­ze, is­po­vi­je­da­nja, pro­po­vi­je­da­nja, kru­ni­ce, mo­li­tve… da, mo­li­tve! Po­li­tič­ke su vlas­ti stra­ho­va­le i sve po­ku­ša­va­le da za­us­ta­ve dje­cu, ali im ni­je iš­lo. Mal­tre­ti­ra­li su i ro­di­te­lje i se­lja­ne, ali ni­je iš­lo. Za­us­tav­lja­ju ho­do­čas­ni­ke, na sva­kih de­set me­ta­ra kon­tro­le, non-stop kon­tro­le. Ali lju­di su iš­li. Lju­di su do­la­zi­li i ri­ski­ra­li. A u to vri­je­me do­ći u Me­đu­go­rje zna­či­lo je iz­gu­bi­ti stan, dr­žav­ni stan, iz­gu­bi­ti rad­no mjes­to u po­du­ze­ću… Ali lju­di su se po­ka­za­li ja­ki­ma. Bi­lo je ve­li­kih i hra­brih svje­do­ka, ka­že fra Jo­zo Zov­ko, ko­ji ove ne­dje­lje sla­vi svo­ju „zlat­nu mi­su“na oto­či­ću Ba­di­ji po­kraj Kor­ču­le, tj. 50 ob­ljet­ni­cu re­đe­nja. Zašto baš na Ba­di­ji? Za­to što ga je na­kon ne­ka­daš­njeg ko­mu­nis­tič­kog pro­go­na kas­ni­je sna­šao i onaj cr­k­ve­ni pa mu je za­bra­nje­no slu­ži­ti mi­se i bo­ra­vi­ti u rod­noj Her­ce­go­vi­ni. No on strp­lji­vo no­si i taj svoj križ. Po­li­cij­sko uhi­će­nje bi­lo je kao na film­skom plat­nu, po­li­caj­ci su ga utr­pa­li u golf ko­ji je bio par­ki­ran is­pred žup­nog ure­da, a u prat­nji su bi­la još dva auto­mo­bi­la: dva is­pred i je­dan iza gol­fa.

Re­kao sam ti, do­li­jat ćeš!

– Kad smo doš­li na Tro­me­đu, na iz­la­zu iz Međugorja, rek­li su mi da iz­a­đem iz auto­mo­bi­la. Iz­gle­da­lo je kao da je ve­li­ki broj po­li­ci­je i voj­ske bio tu, bi­la ih je pu­na šu­ma. Kas­ni­je su mi rek­li da su mis­li­li da ću po­ku­ša­ti bje­ža­ti, a oni su ima­li na­red­bu da pu­ca­ju u me­ne ako išta po­ku­šam. Rek­li su mi: “Eno, sa­da te go­re če­ka auto.” Po­la­ko sam se spus­tio pre­ma kom­bi­ju. Vo­zač mi je otvo­rio straž­nja vra­ta i uba­cio me unu­tra. Unu­tra su bi­le ne­ke gu­me, dva ko­ta­ča ko­ja su se ko­tr­lja­la u svim smje­ro­vi­ma. Gle­dam van. Uda­ra­ju me te gu­me ko­je se ko­tr­lja­ju po autu, ali ja sa­mo šu­tim – pri­sje­ća se fra Jo­zo. Na­kon to­ga po­če­lo je sas­lu­ša­nje. Is­pi­ti­vao ga je po­li­ca­jac ko­je­ga je poz­na­vao iz Po­su­šja. Re­kao mu je: “Dav­no sam ti re­kao, do­li­jat ćeš ti!” No fra Jo­zo sa­mo je šu­tio. Po­li­caj­ci su se iz­mje­nji­va­li u toj so­bi, bes­kraj­no ga is­pi­ti­va­li i pro­vo­ci­ra­li, a on je sa­mo šu­tio. Od­ni­je­li su mu sve stva­ri iz ku­će. – Baš sve! Bi­lo im je važ­no do­ka­za­ti da sam po­ve­zan s po­li­tič­kim gru­pa­ma, s ino­zem­s­tvom, da bih do­bio što ve­ću kaz­nu. Pa­ra­graf 133 za­ko­na ka­že: ver­bal­ni de­likt – po­ti­ca­nje na mrž­nju, na rat, na us­ta­nak, na ru­še­nje sis­te­ma… Tre­ba­la im je op­tuž­ni­ca. Taj dan ni­šta mi ni­su da­li jes­ti. Pro­veo sam noć u za­tvo­ru. Odu­ze­li su mi sve stva­ri i od to­ga da­na vi­še ni­šta ni­sam či­tao. Ni­su mi da­li da či­tam no­vi­ne ta­ko da ni­šta vi­še ni­sam znao. Ni­sam znao što se događa u Me­đu­gor­ju ni oko Međugorja – go­vo­ri fra Jo­zo do­da­ju­ći ka­ko bi ipak tu i ta­mo ne­što doz­nao, kao ka­da mu je na­kon ne­ko­li­ko mje­se­ci u za­tvo­ru pri­šao ču­var i, ti­ho otva­ra­ju­ći vra­ta nje­go­ve će­li­je, re­kao: “Mo­ja je maj­ka ho­do­čas­ti­la u Me­đu­go­rje.” – U tom sam tre­nut­ku shva­tio da se sve

nas­tav­lja. Ta­ko sam bio sre­tan. To­ga stra­ža­ra kas­ni­je sam kr­stio – pri­sje­ća se fra Jo­zo ko­ji mje­se­ci­ma u za­tvo­ru ni­je imao ni­kak­vog kon­tak­ta ni s kim iz­va­na. Osim ka­da je jed­nom vi­dio svo­ju ses­tru Fa­bi­ja­nu, ko­ja je bi­la čas­na ses­tra i da­ni­ma je u ha­bi­tu štraj­ka­la pred za­tvo­rom dok joj ni­su do­pus­ti­li su­sret. No mo­gli su se sa­mo vi­dje­ti jer je iz­me­đu njih bio stak­le­ni zid. Sas­lu­ša­va­li su ga u sva­ko do­ba da­na i no­ći. Ismi­ja­va­li, ru­ga­li mu se, bjes­ni­li na nje­ga, do­vo­di­li mu sva­kak­ve svje­do­ke, od ko­jih ve­ći­nu ni­je ni poz­na­vao. – Mo­ra­ju svje­do­či­ti. Ne­ki su od­bi­ja­li svje­do­či­ti pro­tiv me­ne te su svje­do­či­li za me­ne. Gr­go Ko­zi­na im je re­kao: “Mi ni­smo ni­kad ima­li tak­vog fra­tra. On je naj­bo­lji fra­tar ko­je­ga smo ima­li.” Nje­ga su, na­rav­no, pre­ki­nu­li u svje­do­če­nju – go­vo­ri fra Jo­zo Zov­ko svje­do­če­ći i to da su se u za­tvo­ru do­ga­đa­le i ne­ke mis­te­ri­oz­ne i neo­bjaš­nji­ve stva­ri, po­put onih da su mu se stal­no ot­klju­ča­va­la vra­ta će­li­je, tj. da ih nit­ko ni­je mo­gao do kra­ja za­klju­ča­ti. – To je ne­što što ja ne bih znao pro­tu­ma­či­ti, ni­sam to pro­ma­trao kao po­se­ban fe­no­men. Sje­ćam se to­ga ve­li­kog ču­va­ra. Imao je je­dan ključ ko­ji je sve otva­rao. Kad se otva­ra­ju za­tvor­ska vra­ta, bi­lo ko­ja vra­ta da se otva­ra­ju, to ta­ko zvo­ni da ču­ješ te­žak, uža­san, po­ra­zan zvuk. Zas­tra­šu­ju­ći zvuk. Ona­ko kao na stre­li­štu kad ču­ješ hi­ce. Kad se vra­ta će­li­je otva­ra­ju, ci­je­li pros­tor od­zva­nja… Ču­ješ pr­vo bra­vu, pa dru­gu, tre­ću… Te bra­ve ta­ko raz­la­ma­ju ti­ši­nu da to stvar­no dje­lu­je zas­tra­šu­ju­će na za­tvo­re­ni­ka – ka­že fra Jo­zo do­da­ju­ći ka­ko je bi­lo da­na kad se nje­go­va bra­va ni­je da­la za­klju­ča­ti, što je ču­va­re uz­ru­ja­va­lo, ali nje­ga ni­ma­lo ni­je di­ra­lo. O tim nje­go­vim za­tvor­skim da­ni­ma u svo­joj knji­zi „Mo­je će sr­ce po­bi­je­di­ti“pi­še i vi­dje­li­ca Mir­ja­na Dra­gi­če­vić Sol­do, ko­ja je ta­da, kao i os­ta­li vi­di­oci, te­ško do­ži­vje­la fra Jo­zi­no uhi­će­nje. “Ka­da sam ga otiš­la po­sje­ti­ti, ni­je go­vo­rio o za­tvo­ru. Je li osje­ćao tra­ume u sve­zi s vre­me­nom ko­je je ta­mo pro­veo, us­pješ­no je skri­vao, iako su ožilj­ci na nje­go­vu li­cu uka­zi­va­li na to ka­ko je pro­šao jed­no na­sil­ni­je is­kus­tvo od ono­ga što je su­ge­ri­rao nje­gov osmi­jeh. Bi­la sam se mo­li­la za fra Jo­zu sva­ki dan, a i iz­gle­da­lo je ka­ko su pri­če ko­je sam slu­ša­la o nje­go­vu tam­no­va­nju po­t­vr­đi­va­le da ga je Gos­pa za­šti­ti­la, kao što je i bi­la obe­ća­la. Bio je u za­tvo­ru s ubo­ji­ca­ma, lo­po­vi­ma i raz­li­či­tim vr­sta­ma kri­mi­na­la­ca o ko­ji­ma se sa­mo ču­je u vi­jes­ti­ma. Stra­ža­ri su ga ba­ti­na­li i vri­je­đa­li, si­li­li su ga na te­žak fi­zič­ki rad, a i na­mjer­no su me­đu za­tvo­re­ni­ci­ma ši­ri­li straš­ne ne­is­ti­ne o nje­mu. No fra Jo­zo čvr­sto se dr­žao svo­je vje­re i ni­ka­da ni­je za­ni­je­kao ono za što je vje­ro­vao da se do­ga­đa­lo u Me­đu­gor­ju. Za­tvo­re­ni­ci, me­đu ko­ji­ma je bi­lo mno­go ne­vjer­ni­ka, te mus­li­ma­na i pra­vos­la­va­ca, po­če­li su pri­mje­ći­va­ti ne­što po­seb­no u sve­zi s nji­me pa su ga po­če­li is­pi­ti­va­ti o Bo­gu. On im je go­vo­rio o Gos­pi, o Me­đu­gor­ju i o Isu­so­vu mi­lo­sr­đu. Fra Jo­zo je kas­ni­je go­vo­rio ka­ko je bio sre­tan i spo­ko­jan u za­tvo­ru jer je imao pri­go­du do­ves­ti ne­ke ne­sret­ne lju­de k Isu­su. Naj­ve­ća pat­nja je bi­la ta što ni­je imao svo­ju Bi­bli­ju, svo­ju kru­ni­cu ili do­pu­šte­nje sla­vi­ti sv. mi­su”, pi­še Mir­ja­na Dra­gi­če­vić Sol­do do­da­ju­ći ka­ko su ga se ubr­zo ne­ki za­tvor­ski ču­va­ri po­če­li bo­ja­ti tvr­de­ći ka­ko su vi­đa­li ne­ka čud­na svje­tla u nje­go­voj će­li­ji i ka­ko bi mno­go pu­ta uju­tro pro­naš­li vra­ta nje­go­ve će­li­je neo­bjaš­nji­vo ot­klju­ča­na. Fra Jo­zo kas­ni­je je ot­krio ka­ko mu se Gos­pa uka­zi­va­la dok je bio u za­tvo­ru, no ni­ka­da ni­je de­talj­ni­je go­vo­rio o tim su­sre­ti­ma. To su bi­li pri­vat­ni su­sre­ti, za­klju­čio je, su­sre­ti ko­ji su mu pru­ža­li ve­li­ku utje­hu. Čak i na­kon što je pu­šten na slo­bo­du ko­mu­nis­ti su ga nas­ta­vi­li uz­ne­mi­ra­va­ti, ali je on i da­lje os­tao ne­po­ko­leb­lji­vi za­go­vor­nik Međugorja, pi­še vi­dje­li­ca Mir­ja­na. Na iz­rav­no pi­ta­nje u knji­zi „Su­sre­ti s fra Jo­zom“o uka­za­nji­ma u za­tvo­ru fra Jo­zo je re­kao da je to is­ti­na. – Za­tvor je bio jed­no ve­li­ko i čud­no is­kus­tvo. To je mu­ko­tr­p­no is­to kao da si u blatu. Ne­maš ti ku­da, u blatu si. Ja je­sam bio fi­zič­ki za­tvo­ren, fi­zič­ki sam tr­pio, ali ja sam du­hov­no bio sre­tan, sre­tan i spo­ko­jan. Vje­ra, ra­zu­mi­ješ li? Znaš, osje­ćao sam da imam most za te mo­čva­re, da se kroz to sve ja ne ka­ljam, da tu pro­la­zim čist. Ja sam bio sre­tan. Osje­ćao sam da mo­gu pri­do­bi­ti ne­ko­ga za Isu­sa i uči­ni­ti ih vjer­ni­ci­ma, go­vo­ri­ti o Isu­su. Ra­di se o ti­su­ća­ma lju­di – go­vo­ri fra Jo­zo ko­ji je po­ne­kad i is­po­vi­je­dao u za­tvo­ru. – Lju­di su do­la­zi­li da me vi­de i da raz­go­va­ra­ju sa mnom. Ja sam pro­ma­trao taj svi­jet na po­sve dru­ga­či­ji na­čin ne­go oni sa­mi se­be. To su lju­di očaj­ni, frus­tri­ra­ni, lju­di bez na­de. Ne­ka­da lju­di ko­ji su os­ta­vi­li sve svo­je dra­ge, ko­ji su se ba­vi­li kri­mi­na­lom, ili su bi­li na­sil­ni­ci. Sve je to pro­ra­di­lo kas­ni­je u mo­joj gla­vi i u mom sr­cu. Nji­ma je tre­ba­la utje­ha – ka­že fra Jo­zo pri­sje­ća­ju­ći se jed­no­ga pra­vos­lav­ca ko­ji je do­šao u za­tvor kao se­kre­tar par­ti­je, a ujak mu je bio ve­li­ki ko­mu­nist, Cvi­je­tin Mi­ja­to­vić, no on je za­vr­šio u za­tvo­ru jer je po­kre­nuo sr­p­sko pi­ta­nje. – On je jed­nos­tav­no slu­šao svim sr­cem ka­da sam go­vo­rio o Isu­su, o Bo­gu, o sve­tom Fra­nji, o evan­đe­lju. Po­čeo je raz­miš­lja­ti, di­vi­ti se. Ka­da je za­vr­šio svo­ju ro­bi­ju, oti­šao je na Atos u Grč­koj i ta­mo ži­vio u ve­li­kom pra­vos­lav­nom sa­mos­ta­nu. Od­la­zi bi­ti mo­nah, za­mo­na­šio se! – svje­do­či fra Jo­zo. No bi­lo je i ne­ugod­nih i opas­nih si­tu­aci­ja za nje­ga jer su ču­va­ri hu­ška­li za­tvo­re­ni­ke pro­tiv nje­ga, no on je od­lu­čio bi­ti mi­ran i ži­vje­ti i u za­tvo­ru kao sve­će­nik. Ka­da je to vi­dje­la za­tvor­ska upra­va, ka­ko bi mu ugro­zi­la ži­vot, odre­di­la mu je te­ški rad u pi­la­ni. – U toj pi­la­ni, za­guš­lji­voj i bez pro­zo­ra, tre­ba­lo je re­za­ti i to­va­ri­ti ve­li­ke bal­va­ne. Sve se to ra­di­lo na zas­ta­rje­lim stro­je­vi­ma bez ikak­vih za­štit­nih mje­ra. Mo­glo se tu vr­lo la­ko iz­gu­bi­ti prst, ru­ka, no­ga. U za­tvo­ru si po­sve ne­za­šti­ćen i, ako imaš ne­sre­ću i os­ta­neš bez pr­sta, bez ru­ke, bez no­ge, tko te pi­ta – pri­sje­ća se fra Jo­zo do­da­ju­ći da je bi­lo i za­tvo­re­ni­ka ko­ji su bi­li sil­no so­li­dar­ni s nji­me, po­put jed­nog mus­li­ma­na Mu­je, ko­ji ni­je mo­gao tr­pje­ti ka­ko ču­var Jo­vo vri­je­đa i po­ni­ža­va fra Jo­zu Zov­ka pa mu je re­kao: „Zem­lja­če, ka­ži ako ho­ćeš da ga ubi­jem.“– On je to oz­bilj­no mis­lio jer je vi­dio da taj Jo­vo, ču­var, me­ne vri­je­đa i da sve či­ni da se oz­li­je­dim ili po­gi­nem. I vi­diš, taj mus­li­man me­ni go­vo­ri: „Ja ću ga ubi­ti!“I da znaš, on bi to kao od ša­le uči­nio! On je osje­ćao ne­prav­du ko­ja je mi je bi­la na­no­še­na – go­vo­ri o svo­jim za­tvor­skim da­ni­ma fra Jo­zo, ko­je­ga su ipak ra­ni­je od pre­dvi­đe­nog pus­ti­li iz za­tvo­ra. – Osu­đen sam na tri i pol go­di­ne za­tvo­ra na su­du u Mos­ta­ru. U Sa­ra­je­vu je kaz­na sma­nje­na na dvi­je go­di­ne, dok je u Be­ogra­du kaz­na sma­nje­na na go­di­nu i pol. Čak je bi­la tra­že­na i smrt­na kaz­na! Pi­sa­li su pa­ro­le po zi­do­vi­ma duž ces­te u ko­ji­ma se tra­ži­la smrt­na kaz­na! Ali bi­lo je i ve­li­kih pri­ti­sa­ka iz svi­je­ta da se kaz­na uki­ne. Go­vo­ri­lo se o po­li­tič­kom pro­go­nu – go­vo­ri fra Jo­zo ko­ji, ka­da je iza­šao iz za­tvo­ra, ni­je že­lio da it­ko do­đe po nje­ga. – Htio sam ići jav­nim pri­je­vo­zom. Pi­tao sam jed­nog pro­laz­ni­ka za auto­bus­ni ko­lo­dvor. Sjeo sam u auto­bus za Sarajevo, a po­tom za Mos­tar. Kad sam do­šao u Bi­je­lo po­lje (dio Mos­ta­ra), bi­la je pu­na ces­ta čas­nih ses­ta­ra, fra­ta­ra… Auto­bus je za­tru­bio, poz­dra­vio ih, a ja sam tu iza­šao. Već je bi­la ve­čer kad sam sti­gao u sa­mos­tan u Bi­je­lom po­lju. Sve su me ses­tre če­ka­le. On­dje je ži­vje­la i mo­ja ses­tra Fa­bi­ja­na. Poz­dra­vio sam se sa svi­ma i po­tom smo otiš­li u ka­pe­li­cu, mo­li­ti, čas­ti­ti Bo­ga. Sla­vi­ti sve­tu mi­su. Ko­ja ra­dost… Ne­opi­si­vo! Pu­na cr­k­va ses­ta­ra. Pu­ne oči, du­ša pu­na bo­li i su­ću­ti, ali i ve­li­ka za­do­volj­šti­na. To je bi­la mo­ja pr­va mi­sa od 16. ko­lo­vo­za 1981. – ka­že fra Jo­zo ko­ji se na­kon to­ga ja­vio bi­sku­pu u Mos­tar te svo­me pro­vin­ci­ja­lu, ko­ji mu je re­kao ka­ko je žu­pa u Me­đu­gor­ju za­uze­ta i ka­mo će sa­da.

Pos­lan u žu­pu bez te­le­fo­na

– Ne bo­jim se, Bog će pro­vi­dje­ti. Ne­će bi­ti pro­ble­ma – od­go­vo­rio mu je fra Jo­zo, ko­ji je na­kon krat­kog vre­me­na do­bio žu­pu Bu­ko­vi­cu, u ko­joj ni­je bi­lo ni te­le­fo­na ni pu­ta, bez sve­ga, ka­ko je re­kao, no u nju su, us­pr­kos to­me, po­če­li hr­li­ti ho­do­čas­ni­ci iz ci­je­lo­ga svi­je­ta ka­ko bi se su­sre­li s nji­me. Da­ka­ko, bi­lo mu je te­ško što se ni­je mo­gao vra­ti­ti u Me­đu­go­rje. – Bi­lo je to trp­lje­nje, mo­je unu­tar­nje trp­lje­nje ko­je me ni­je ru­ši­lo, ne­go mo­žda po­ni­je­lo jed­nim dru­gim pu­tem, a to je: Me­đu­go­rje jest i Me­đu­go­rje bi tre­ba­lo bi­ti ta­mo gdje sam ja. Ako ja ži­vim po­ru­ke i ako ja svje­do­čim po­ru­ke, on­da ja os­tva­ru­jem Me­đu­go­rje. I uzeo sam se­bi u za­da­tak: gdje bu­dem, mo­ram stvo­ri­ti kli­mu Međugorja. U sva­koj sre­di­ni, u žu­pi, u sr­ci­ma lju­di, svje­do­čio je fra Jo­zo Zov­ko ta­da, pri­je toč­no 36 go­di­na, a nje­go­ve su se on­daš­nje riječi i obis­ti­ni­le jer je Me­đu­go­rje do­is­ta on­dje gdje je on. Bez ob­zi­ra na to ra­di li se o za­gre­bač­koj Du­bra­vi, gdje sa­da ži­vi u sa­mos­ta­nu her­ce­go­vač­kih fra­ta­ra ili u sa­mos­ta­nu na oto­či­ću Ba­di­ji, gdje je od­lu­čio pros­la­vi­ti svo­ju zlat­nu mi­su. Opet fi­zič­ki da­le­ko od Međugorja, sa­da zbog cr­k­ve­ne za­bra­ne, ali s Me­đu­go­rjem u sr­cu i mo­li­tva­ma.

Pra­vos­la­vac ko­ji je do­šao u za­tvor jer je po­kre­nuo sr­p­sko pi­ta­nje slu­šao je svim sr­cem kad sam go­vo­rio o Bo­gu. Kad je za­vr­šio ro­bi­ju, oti­šao je u Grč­ku i ta­mo se za­re­dio

Mo­ja se bra­va ni­je da­la za­klju­ča­ti, što je za­tvor­ske ču­va­re ja­ko uz­ru­ja­va­lo, ali me­ne ni­je ni­ma­lo di­ra­lo. To je ne­što što ja ne bih znao pro­tu­ma­či­ti, ni­sam to pro­ma­trao kao po­se­ban fe­no­men

Mar­tin She­en glu­mio je fra Jo­zu Zov­ka u fil­mu “Gos­pa”. Na sli­ci po­kraj nje­ga biv­ša je fra Jo­zi­na asis­ten­ti­ca Anka Bla­že­vić

SINIŠA HANČIĆ/PIXSELL SINIŠA HANČIĆ/PIXSELL

S broj­nim ho­do­čas­ni­ci­ma na Br­du uka­za­nja 2001. go­di­ne Na­kon fra Jo­zi­na bla­gos­lo­va mno­gi pad­nu u trans

TO­MIS­LAV KVESIĆ/VE­ČER­NJI LIST

Vož­nja čam­cem do oto­ka Ba­di­je gdje će ima­ti zlat­nu mi­su

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.