Mla­di se že­le na­da­ti bu­duć­nos­ti ko­ja će bi­ti bo­lja od sa­daš­njos­ti

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - Mi­lan A. Ra­čić

Či­nje­ni­ca da ve­li­ki broj ljudi u dob­nom ras­po­nu od 20 do 40 go­di­na na­pu­šta zem­lju pred­stav­lja do­kaz da bu­duć­nost ov­dje i ni­je ta­ko svi­je­tla. U si­ječ­nju sam pros­la­vio pe­de­se­ti ro­đen­dan. Ia­ko me ko­lje­na re­do­vi­to pod­sje­ća­ju na taj broj, gla­va mi re­do­vi­to plu­ta neg­dje iz­me­đu 21 i 31. I ne sa­mo to, do­bar dio vre­me­na pro­vo­dim u raz­go­vo­ri­ma s mla­di­ma. Ako ih po­zor­ni­je pos­lu­ša­te, shva­tit će­te da se nji­ho­va per­s­pek­ti­va ne raz­li­ku­je dras­tič­no od pret­hod­nih ge­ne­ra­ci­ja, ia­ko se “Mi­le­ni­jal­ce” čes­to pred­stav­lja kao sa­mo­lju­bi­ve i pri­vi­le­gi­ra­ne klin­ce. I oni že­le ra­di­ti i ima­ju re­alis­tič­na oče­ki­va­nja od svo­je vri­jed­nos­ti na bur­zi ra­da. Me­đu­tim, pos­to­ji jed­na bit­na raz­li­ka. Oni ne oče­ku­ju od Vla­de da im stvo­ri nji­ho­vu bu­duć­nost. Na­pro­tiv, oni že­le da im se Vla­da sklo­ni s pu­ta pre­ma bu­duć­nos­ti. Mla­di ljudi že­le se na­da­ti bu­duć­nos­ti ko­ja će bi­ti bo­lja od sa­daš­njos­ti. Tre­nut­no mla­di Hr­va­ti de­mons­tri­ra­ju svo­je po­uz­da­nje u tu bu­duć­nost od­la­skom, što ga­ran­ti­ra još ne­iz­vjes­ni­ju bu­duć­nost Hr­vat­ske. Pa­met­ni ljudi že­le mo­guć­nost pot­pu­nog ra­zvo­ja svo­jih bo­gom­da­nih ta­le­na­ta. Že­le ži­vje­ti i ra­di­ti u po­zi­tiv­nim okru­že­nji­ma s lju­di­ma ko­ji jed­na­ko raz­miš­lja­ju i di­je­le nji­ho­ve na­de – s lju­di­ma ko­ji us­pjeh su­sje­da ne vi­de kao vlas­ti­tu pro­past. Že­le vi­dje­ti i osje­ti­ti da nji­hov rad vri­je­di tru­da. Že­le dos­to­jans­tvo ko­je do­no­si do­bro obav­ljen po­sao – vi­še ne­go sa­mu pla­ću – te priz­na­nje za do­bro obav­ljen po­sao, što pos­to­ji u pra­ved­nim sus­ta­vi­ma. Že­le slo­bo­du iz­mje­ne rad­nih mjes­ta i okru­že­nja. Že­le se osje­ća­ti kao dio ne­če­ga ve­će­ga od njih sa­mih… že­le osje­ti­ti da nji­ho­vi ži­vo­ti ima­ju ve­ću svr­hu. Umjes­to to­ga, nu­di­mo im su­prot­no – eko­no­mi­ju ko­ja ne­pres­ta­no gu­bi ko­rak s os­tat­kom svi­je­ta i druš­tvo gdje se po­zi­ci­je i pri­vi­le­gi­ji di­je­le na te­me­lju stra­nač­kih ili rod­bin­skih ve­za. Nu­di­mo im zem­lju pri­vi­le­gi­ja ko­ji su re­zer­vi­ra­ni za ma­lo­broj­ne i sta­re. Nu­di­mo im cr­nu ru­pu za nji­ho­ve do­bre na­mje­re, mu­ko­tr­pan rad i na­du. Umjes­to stras­ti, zna­ča­ja i slo­bo­de, nu­di­mo im spo­ru smrt… sta­bil­nu, de­ge­ne­ra­tiv­nu bo­lest. A on­da se ču­di­mo kad od­lu­če sre­ću po­tra­ži­ti u Ir­skoj, Nje­mač­koj ili SAD-u. Ne­ma sa­vr­še­nog druš­tva, ali ove zem­lje mla­dim lju­di­ma nu­de tra­čak na­de u bu­duć­nost bo­lju od sa­daš­njos­ti, bu­duć­nost u ko­joj spo­sob­nos­ti i ta­lent nad­v­la­da­va­ju ve­ze. Vi­še ne bro­jim ko­li­ko sam pu­ta čuo pri­mjed­bu da sam pre­ve­lik ide­alist. Mis­lim da je upra­vo su­prot­no – Hr­vat­skoj tre­ba vi­še ide­aliz­ma. Ako su te­melj­na emo­ci­onal­na sta­nja u Hr­vat­skoj ci­ni­zam, ne­ga­tiv­nost, lju­bo­mo­ra i sit­ni­ča­vost, što do­vo­di do spo­re, de­ge­ne­ra­tiv­ne smr­ti, pos­to­je sa­mo dvi­je ra­ci­onal­ne op­ci­je: mo­že­mo ili oti­ći ili os­ta­ti i bo­ri­ti se za pro­mje­ne. Mno­gi mla­di Hr­va­ti bi­ra­ju odlazak i ne kri­vim ih. Me­đu­tim, još ih vi­še od­lu­ču­je os­ta­ti. Ne­ki od njih mo­žda će pok­lek­nu­ti pred za­ča­ra­nim kru­gom sla­bih pos­tig­nu­ća i pos­ta­ti do­da­tan te­ret za druš­tvo. Me­đu­tim, na­ša bu­duć­nost ovi­si o toj po­seb­noj gru­pi mla­dih – onih ko­ji ču­va­ju svo­ju na­du, ide­ale i op­ti­mi­zam. Po­du­ze­ća i ins­ti­tu­ci­je ko­je pos­ta­nu mag­ne­ti za njih pre­ži­vjet će … os­ta­tak će umri­je­ti. Hr­vat­ska će po­di­je­li­ti nji­ho­vu sud­bi­nu.

Po­uz­da­nje u bu­duć­nost mla­di tre­nut­no po­ka­zu­ju od­la­skom, što jam­či još ne­iz­vjes­ni­ju bu­duć­nost Hr­vat­ske

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.