VELA LUKA

NAJ­VE­ĆA JE NAGRADA KADA LJUDI PJEVAJU MOJU PJESMU. STOJIM SA STRA­NE I GUŠTAM - TO JE US­PJEH!

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama -

Ve­lu Lu­ku zna­mo po pje­smi, a po pje­sma­ma ta­mo svi zna­ju i ca­ri­ni­ka Vin­ka, po pje­sma­ma ko­je pi­še za Oli­ve­ra, Do­ris, Gi­uli­ana... Ve­lu Lu­ku zna­mo svi po – pje­smi. Tu ne­ma gre­ške. A u Ve­loj Lu­ci, zna­ju svi ca­ri­ni­ka Vin­ka po – pje­smi. Ni tu ne­ma gre­ške... Ka­ko i ne bi, Vin­ko­ve su se pje­sme svi­ra­le u Car­ne­gie Hal­lu, Royal Al­bert Hal­lu, Olym­pi­ji i Ope­ra Ho­useu. Za skla­da­te­lja – te­ni­ski Grand Slam. Po­vez­ni­ca je is­ta – Oli­ver. On je čo­vjek ko­ji za sta­rog pri­ja­te­lja pi­še pje­sme...

Tu mo­raš ra­di­ti sve

– Čuj, naj­ljep­še je kad svi pjevaju, ve­se­le se, a ti sto­jiš sa stra­ne. Mu­čiš, šu­tiš. I on­da te gle­da­ju, ona­ko mr­ko, i mis­le: “A vi­di ovi­ga, on ne vo­li ovu pi­smu.” A ne zna­ju, ta je moja! – smi­je se Vin­ko Bar­čot. – A što ću ja? Pje­va­ti svo­ju pjesmu, ne ide to ta­ko, ha­ha. Ali, ne­ma ljep­šeg osje­ća­ja, ne­go kad vi­diš da ljudi uži­va­ju uz tvo­je sti­ho­ve i no­te. To je nagrada za skla­da­te­lja. To! Zna­či, da si us­pio. Oni pjevaju, a u me­ni mi­li­na... – ka­že. Sje­di­mo u Vela Lu­ci, u ka­fi­ću. Nje­gov mo­tor par­ki­ran je ne­što da­lje. – Ži­vim tu u Ve­loj Lu­ci, li­po mi je tu. Ne bih svo­je mis­to mi­nja ni za što na svi­tu. Ka­kav je ži­vot? – Ov­dje ne mo­žeš, kao u gra­du, ži­vje­ti sa­mo od pla­će. Eto, mi tu ka­že­mo: “Tko ni­je za sva­šta, ni­je za ni­šta.” Zna­či, mo­raš zna­ti ra­di­ti sve. Eto, da ni­sam sad tu s to­bom, bio bih u po­lju. Uzeo bih ko­si­li­cu. Ubrao bih po­mi­do­ru, do­nio ku­ći di­nju. Ra­dio bih, ne­ma ve­ze što je ja­ko sun­ce. Znaš, ži­vot u Ve­loj Lu­ci da­nas, i ona­ko ka­ko je tu ži­vio moj did, ma­lo se pro­mi­je­nio... Princip ži­vo­ta os­tao je sli­čan. Imam svoj krum­pir, ka­pu­le, bli­tvu, cik­lu. Na­kon pos­la u ca­ri­ni, ma­lo ra­dim u po­lju, pa na­ve­čer, od­mo­rim se, ma­lo pro­svi­ram. A mo­ji su tu, na Kor­ču­li, odu­vi­jek! A gi­ta­ra?, pi­tam. Po­kraj nas stvo­ri­la se ne­ka gu­žva, sti­gli tu­ris­ti bro­dom. Is­kr­ca­va­ju se, gle­da­ju oko nas. – Sa­mo­uk sam. Na­šao gi­ta­ru, kao kli­nac, tu u ne­kom ma­ga­zi­nu. Pa po­čeo. Ni­je to bi­lo do­ba kada su mi mo­gli ro­di­te­lji ku­pi­ti kla­vir. Ne, svi­rao sam gi­ta­ru, učio sam, ni­je bi­lo u to do­ba ni mno­go ljudi od ko­jih bih na­učio. A naj­bo­lje se uči­lo – na svir­ka­ma. Bi­lo je go­di­na kad sam ov­dje, u Ve­loj Lu­ci, svi­rao i 250 no­ći go­diš­nje sa svo­jim VIS-om. Bili su to da­ni... Da­nas, je­dan je od ri­jet­kih skla­da­te­lja ko­ji skla­da­ju na – gi­ta­ri. Obič­no to ra­de na kla­vi­ru. Da­nas na – kom­pju­to­ri­ma. No, bez ob­zi­ra na me­dij, ide ga. Ne pro­đe ni tre­nu­tak, da net­ko ne pro­đe kraj

Kor­ču­la pos­ta­je i otok fes­ti­va­la, a tu­ris­ti se to­me po­seb­no ve­se­le. No, ži­vot u Ve­loj Lu­ci i lje­ti je mir­ni­ji, slič­ni­ji ono­me ka­ko se ne­ka­da ži­vje­lo: uz mo­re i ri­ba­nje, uz vrt i ko­pa­nje

To je kao lju­bav, znaš da neg­dje ima ljep­še, ali ti ovo vo­liš naj­vi­še na svi­je­tu, objaš­nja­va Vin­ko lju­bav pre­ma Ve­loj Lu­ci

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.