Vu­či­će­vo za­bi­ja­nje gla­ve u pi­je­sak

Pred­sjed­nik Sr­bi­je po­zvao je svo­je su­na­rod­nja­ke na unu­tar­nji di­ja­log o Ko­so­vu, us­t­vr­div­ši da je vri­je­me da sr­p­ski na­rod pres­ta­ne za­bi­ja­ti gla­vu u pi­je­sak. Ali, da bi gra­dio is­kre­ne do­bro­su­sjed­ske od­no­se i pre­ma Hr­vat­skoj, ne sa­mo pre­ma Ko­so­vu, Vu­čić tre­ba

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - To­mis­lav Kras­nec

Pred­sjed­nik Sr­bi­je Alek­san­dar Vu­čić za­po­čeo je svoj man­dat jed­nim za­pra­vo po­vi­jes­nim po­zi­vom. Ba­rem po am­bi­ci­oz­nos­ti, a vri­je­me će po­ka­za­ti je li ta ges­ta po­vi­jes­na i po us­pješ­noj pro­ved­bi. Vu­čić je, na­ime, po­zvao Sr­be da pres­ta­nu za­bi­ja­ti gla­vu u pi­je­sak. Iz­re­kao je to u kon­tek­s­tu Ko­so­va, po­zi­va­ju­ći Sr­be na unu­tar­nji di­ja­log u ko­jem bi Sr­bi tre­ba­li “po­ku­ša­ti bi­ti re­al­ni, (...) da ne če­ka­mo da će nam u ru­ke do­ći i ono što smo odav­no iz­gu­bi­li”. “Vri­je­me je da, kao na­rod, pres­ta­ne­mo kao noj za­bi­ja­ti gla­vu u pi­je­sak”, na­pi­sao je Vu­čić u tom autor­skom tek­s­tu za dnev­ni list Blic, objav­lje­nom pri­je dva tjed­na. Ali, Vu­čić bi tre­bao tu svo­ju mi­sao pri­mi­je­ni­ti ne sa­mo u kon­tek­s­tu Ko­so­va, ne­go i u kon­tek­s­tu ak­ci­je Olu­ja. I ove go­di­ne, na 22. ob­ljet­ni­cu voj­no-re­dar­stve­ne ak­ci­je ko­jom je Hr­vat­ska os­lo­bo­di­la naj­ve­ći dio svog do­tad oku­pi­ra­nog te­ri­to­ri­ja, Vu­čić je bio taj ko­ji je za­pra­vo pre­dvo­dio svoj na­rod u za­bi­ja­nju gla­ve u pi­je­sak pred či­nje­ni­com da sa­ma ta ak­ci­ja, i pra­vo Hr­vat­ske na os­lo­ba­đa­nje svog te­ri­to­ri­ja, ni­su ni na ko­ji na­čin spor­ni. Kao što je, uos­ta­lom, po­t­vr­di­la i pra­vo­moć­na pre­su­da tri­bu­na­la

Iza­zov hr­vat­skog vod­stva je ka­ko je­dan kom­pli­ci­ran od­nos, kon­ta­mi­ni­ran Vu­či­će­vom ne­čis­tom proš­loš­ću, pre­tvo­ri­ti u rad­ni od­nos

u Ha­agu. Kao što na to pod­sje­ća i američki mi­nis­tar obra­ne Jim Mat­tis kad ka­že da je Olu­ja pri­mjer us­pješ­ne voj­ne ope­ra­ci­je. Da, po­je­di­nač­ni zlo­či­ni su se do­go­di­li ti­je­kom i na­kon za­vr­šet­ka voj­nih ope­ra­ci­ja u Olu­ji. I ti zlo­či­ni, ma ko­li­ko dio hr­vat­skog druš­tva že­lio šu­tje­ti o to­me, ni­su do­volj­no is­tra­že­ni ni­ti su po­či­ni­te­lji do­volj­no kaž­nje­ni, što zna­či da Hr­vat­ska tre­ba uči­ni­ti vi­še i bo­lje u tom po­gle­du. Ali ti zlo­či­ni ni­su, ka­ko je po­t­vr­dio i Ha­aški sud u pre­su­di ko­ju Vu­čić i Sr­bi­ja po­ku­ša­va­ju ig­no­ri­ra­ti, bi­li dio ni­kak­vog udru­že­nog zlo­či­nač­kog pot­hva­ta, ni­kak­vog pla­na o et­nič­kom čiš­će­nju Sr­ba iz Hr­vat­ske. Da, do­go­dio se eg­zo­dus hr­vat­skih Sr­ba, ali da­naš­nji pred­sjed­nik Sr­bi­je Vu­čić je po­s­ljed­nji ko­ji bi smio za­bi­ja­ti gla­vu u pi­je­sak pred či­nje­ni­ca­ma ko­je objaš­nja­va­ju ka­ko se taj eg­zo­dus do­go­dio. Jer, Vu­čić je osob­no pot­pi­ri­vao taj eg­zo­dus. Kao mla­di Še­še­ljev ra­di­kal on je 1995., uoči Olu­je, na sku­pu u Gli­ni obe­ća­vao hr­vat­skim Sr­bi­ma da “ni­kad Ba­ni­ja ne­će bi­ti Hr­vat­ska”. “Ži­vjet će­te u Ve­li­koj Sr­bi­ji”, govorio je. Mo­že li Vu­čić da­nas is­kre­no i uvjer­lji­vo tvr­di­ti da lju­di ni­su bi­li mo­ti­vi­ra­ni na od­la­zak sa svo­jih og­nji­šta upra­vo ovak­vim uvje­ra­va­nji­ma gos­tu­ju­ćih be­ograd­skih (po­put Vu­či­ća) i svo­jih lo­kal­nih po­li­ti­ča­ra (po­put Mi­le Mar­ti­ća, ko­ji je, uos­ta­lom, pr­vog dana Olu­je iz­dao na­red­bu o eva­ku­aci­ji ci­vil­nog sta­nov­niš­tva)? Da­naš­nji pred­sjed­nik Sr­bi­je na­pros­to ima ne­čis­tu sa­vjest da bi da­vao svo­ja, ne sa­mo sud­ski ne­po­t­vr­đe­na ne­go sud­ski opo­vrg­nu­ta, tu­ma­če­nja ono­ga što se do­go­di­lo u Olu­ji. Iza­zov ak­tu­al­nog vod­stva hr­vat­ske dr­ža­ve je ka­ko taj re­al­no kom­pli­ci­ran od­nos, kon­ta­mi­ni­ran Vu­či­će­vom ne­čis­tom proš­loš­ću, pre­tvo­ri­ti u rad­ni od­nos s ap­so­lut­nim vla­da­rom su­sjed­ne dr­ža­ve, od­nos fo­ku­si­ran na bo­lje da­nas i bo­lje su­tra, a ne na vra­ća­nje u proš­lost. Ide­al­no bi bi­lo da da­naš­nji Vu­čić pres­ta­ne za­bi­ja­ti gla­vu u pi­je­sak pred glin­skim Vu­či­ćem. Ali, ton i smjer ko­ji su pred­sjed­ni­ca Ko­lin­da Gra­bar-Ki­ta­ro­vić i ta­da još pre­mi­jer Alek­san­dar Vu­čić za­da­li pot­pi­si­va­njem Su­bo­tič­ke dek­la­ra­ci­je u lip­nju 2016. ni­su iš­li pre­ma tom ide­al­nom sce­na­ri­ju. Dio ko­re­ogra­fi­je ko­ju su Gra­bar-Ki­ta­ro­vić i Vu­čić ta­da smis­li­li za svo­ju dek­la­ra­ci­ju uklju­či­vao je i TV-in­ter­v­jue, ali ni u tom de­ta­lju ni­je is­ko­ri­šte­na pri­li­ka da se, pred ka­me­ra­ma HTV-a, Vu­či­ća su­oči s kri­tič­kim pi­ta­nji­ma o nje­go­voj glin­skoj i slič­nim epi­zo­da­ma. Vu­čić je na HTV-u, umjes­to “hard talk” raz­go­vo­ra, imao jed­na­ko be­ne­vo­len­tan tret­man kao na svom omi­lje­nom Pink TV-u u Sr­bi­ji: “Jes­te li po­nos­ni na Vaš po­li­tič­ki i rat­ni put”, bi­lo je naj­kri­tič­ki­je pi­ta­nje ko­je je HTV us­pio smis­li­ti. “Išao sam i govorio sve ono što sam mis­lio u tom tre­nu. Ne mo­gu tvr­di­ti je li uvi­jek sve bi­lo naj­is­prav­ni­je, ali sam uvi­jek bio uz svoj na­rod”, od­go­vo­rio je Vu­čić. Pro­blem sa sr­p­skim za­bi­ja­njem gla­ve u pi­je­sak po pi­ta­nju Olu­je jest upra­vo u to­me što se ne­ka­daš­nje tvrd­nje, da dio me­đu­na­rod­no priz­na­tog te­ri­to­ri­ja RH ni­je Hr­vat­ska ne­go Ve­li­ka Sr­bi­ja, i da­nas nas­to­ji pre­zen­ti­ra­ti kao ne­što či­me se po­li­ti­čar iz Be­ogra­da svr­sta­va uz svoj na­rod, a ne ne­što či­me je po­li­ti­čar iz Be­ogra­da za­pra­vo gu­rao hr­vat­ske Sr­be u ne­sre­ću i pro­past. Vu­čić jed­nos­tav­no mo­ra bi­ti su­očen s kri­tič­kim pi­ta­nji­ma na tu te­mu. Mo­ra “raš­čis­ti­ti zrak” pri­je ne­go što za­is­ta do­đe u po­zi­ci­ju da uime Sr­bi­je, či­ji je tre­nut­no pred­sjed­nik, gra­di is­kre­ne i odr­ži­ve do­bro­su­sjed­ske od­no­se s Hr­vat­skom, či­ju je oku­pa­ci­ju ak­tiv­no za­go­va­rao i po­dr­ža­vao.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.