SVEMIRSKO SMEĆE

PUTUJE BRZINOM OD 28.000 KM/H I UGRO­ŽA­VA LETJELICE, POSADE I ŽIVOTE NA ZEM­LJI

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama - El­vis Spre­čić ZA­GREB

As­tro­na­uti su je­dva iz­vuk­li ži­vu gla­vu na Me­đu­na­rod­noj sve­mir­skoj pos­ta­ji. Tek 90 mi­nu­ta una­pri­jed ja­vi­li su im da pre­ma nji­ma ju­ri dio smeća Da se ne­što čud­no do­ga­đa, za­pos­le­ni­ci Eu­rop­skog cen­tra za sve­mir­ske ope­ra­ci­je či­je se sje­di­šte na­la­zi u Nje­mač­koj pri­mi­je­ti­li su lanj­skog 23. ko­lo­vo­za u toč­no 19 sa­ti i 7 mi­nu­ta. Jed­na od per­ja­ni­ca Eu­rop­ske sve­mir­ske agen­ci­je (ESA), ra­dar­ski sa­te­lit Sen­ti­nel-1A, na­mi­je­njen sni­ma­nju po­vr­ši­ne Zem­lje ko­ji je u or­bi­tu na­šeg pla­ne­ta lan­si­ran u trav­nju 2014. go­di­ne ,odjed­nom je na­iz­gled ni­čim iz­a­zvan pro­mi­je­nio svo­ju za­da­nu pu­ta­nju. Još ve­ću za­bri­nu­tost kod lju­di ko­ji su bi­li za­du­že­ni za nad­gle­da­nje ra­da tog sa­te­li­ta iz­a­zva­la je či­nje­ni­ca da je sa­te­lit odjed­nom pres­tao ra­di­ti pu­nom sna­gom. Zbog če­ga bi se ta­ko ne­što do­go­di­lo jed­nom od naj­mo­der­ni­jih sa­te­li­ta? Ka­ko bi do­bi­li od­go­vor na to pi­ta­nje, za­pos­le­ni­ci ESA-e od­lu­či­li su upa­li­ti ka­me­re ko­je se na­la­ze na Sen­ti­ne­lu-1A i vi­dje­ti što se do­ga­đa. Ni­je im du­go tre­ba­lo da ugle­da­ju pri­zor zbog ko­jeg bi se sva­kom in­že­nje­ru za­le­di­la krv u ži­la­ma - na jed­nom od so­lar­nih pa­ne­la sa­te­li­ta na­la­zi­la se ru­pa pro­mje­ra 40 cen­ti­me­ta­ra. Nak­nad­ne ra­ču­nal­ne si­mu­la­ci­je ot­kri­le su ka­ko je šte­tu pro­uz­ro­čio ko­mad “sve­mir­skog otpada” pro­mje­ra ne ve­ćeg od pet mi­li­me­ta­ra i te­škog ma­nje od jed­nog gra­ma, a to­li­ka ru­pa nas­ta­la je zbog br­zi­ne od oko 28 ti­su­ća ki­lo­me­ta­ra na sat ko­jom je taj ko­ma­dić otpada le­tio oko Zem­lji­ne or­bi­te. Da je bio sa­mo ko­ji cen­ti­me­tar ve­ći, ci­je­li so­lar­ni pa­nel bi se ras­pao i sam sa­te­lit pos­tao bi be­sko­ris­tan, od­nos­no i on sam bi pos­tao dio “sve­mir­skog otpada” o či­jem je na­go­mi­la­va­nju do una­trag de­se­tak go­di­na ri­jet­ko tko raz­miš­ljao, a da­nas pred­stav­lja ve­li­ki pro­blem za ko­ji ni­jed­na sve­mir­ska agen­ci­ja ni­je us­pje­la pro­na­ći rje­še­nje.

Tre­ba­ju oba­ra­ti sa­te­li­te

Oko Zem­lje da­nas kru­že mi­li­ju­ni sit­nih kr­ho­ti­na ko­je se mo­gu su­da­ri­ti sa sa­te­li­ti­ma i dru­gim le­tje­li­ca­ma ko­je se na­la­ze u or­bi­ti, a ri­ječ je uglav­nom o di­je­lo­vi­ma sta­rih le­tje­li­ca ko­je su lju­di lan­si­ra­li u zad­njih šez­de­se­tak go­di­na. Zbog če­ga bi nas sve­mir­ski ot­pad tre­bao za­bri­nja­va­ti, ilus­tri­rat će­mo s po­mo­ću ne­ko­li­ko broj­ki: ot­ka­ko su Ru­si 1957. go­di­ne lan­si­ra­li pr­vu sve­mir­sku le­tje­li­cu Sput­njik-1 pa do da­nas u or­bi­tu je lan­si­ra­no ukup­no se­dam ti­su­ća raz­li­či­tih le­tje­li­ca. Ne­ke od naj­ve­ćih svjet­skih kom­pa­ni­ja, me­đu ko­ji­ma se na­la­ze Bo­eing, Sam­sung, Spa­ceX i One Web u idu­ćih ne­ko­li­ko go­di­na u Zem­lji­nu or­bi­tu pla­ni­ra­ju pos­la­ti tzv. me­ga­kons­te­la­ci­ju ko­ja će se sas­to­ja­ti od de­se­tak ti­su­ća malenih sa­te­li­ta, i to s ci­ljem da bi in­ter­net uči­ni­li dos­tup­nim u dos­lov­no sva­kom kut­ku Zem­lje. Dak­le, sa­mo če­ti­ri kom­pa­ni­je u idu­ćih pet go­di­na u sve­mir će pos­la­ti vi­še sa­te­li­ta ne­go što ih je do sa­da ukup­no lan­si­ra­no. Tre­nu­tač­no se u Zem­lji­noj or­bi­ti na­la­zi oko 20 ti­su­ća komada otpada či­ji je pro­mjer ve­ći od 10 cen­ti­me­ta­ra i taj “krup­ni” ot­pad sve­mir­ske agen­ci­je pre­ko svo­jih ra­da­ra uglav­nom us­pi­je­va­ju pra­ti­ti te sa­mim ti­me i pre­dvi­dje­ti nje­go­vu pu­ta­nju. Naj­ve­ća opas­nost do­la­zi od oko 750 ti­su­ća komadića či­ja ve­li­či­na va­ri­ra iz­me­đu jed­nog i de­set cen­ti­me­ta­ra jer ih ra­da­ri ne us­pi­je­va­ju ot­kri­ti, a ve­li­či­na im je do­volj­na da na­pra­ve ve­li­ke šte­te na sa­te­li­ti­ma ili Me­đu­na­rod­noj sve­mir­skoj pos­ta­ji. I za kraj, iako je nji­hov to­čan broj ne­mo­gu­će zna­ti, u or­bi­ti se pre­ma ne­kim pro­cje­na­ma na­la­zi vi­še od 100 mi­li­ju­na malenih komada otpada či­ja ve­li­či­na ne pre­la­zi je­dan cen­ti­me­tar. Iako su oni uglav­nom bez­o­pas­ni za ve­će sa­te­li­te, na onim ma­nji­ma ipak mo­gu pro­uz­ro­či­ti zna­čaj­nu šte­tu. – Već da­nas go­to­vo sva­kog dana do­bi­va­mo i po ne­ko­li­ko upo­zo­re­nja od sus­ta­va da pos­to­ji ve­li­ka šan­sa ka­ko će do­ći do su­da­ra, pa sa­mim ti­me sva­ki sa­te­lit ko­ji je pod na­šom kon­tro­lom mo­ra­mo po­mak­nu­ti ba­rem jed­nom ili dva pu­ta go­diš­nje ka­ko bi­smo iz­bje­gli da do­đe do su­da­ra – objaš­nja­va Hol­ger Krag, šef ure­da Eu­rop­ske sve­mir­ske agen­ci­je ko­ji se ba­vi pra­će­njem sve­mir­skog otpada. Pri­tom na­po­mi­nje ka­ko pri sva­kom su­da­ru nas­ta­ju sto­ti­ne ili ti­su­će no­vih komada otpada, či­me se po­ve­ća­va ri­zik da do­đe do lan­ča­ne re­ak­ci­je. NASA-in biv­ši znans­tve­nik Do­nald Ke­ss­ler o to­me je govorio još 1978. go­di­ne pa je ta­ko po­ja­va ko­ja nas­ta­je kada ne­ko­li­ko ve­ćih su­da­ra, zbog gus­to­će obje­ka­ta u ni­skoj Zem­lji­noj or­bi­ti, iz­a­zo­ve niz no­vih, uve­ća­va­ju­ći ta­ko ko­li­či­nu opas­nog otpada u or­bi­ti na­zva­na Ke­ss­le­ro­vim sin­dro­mom. Da­nas iz­ra­zi­to po­pu­lar­ni mi­ni­ja­tur­ni sa­te­li­ti ima­ju broj­ne pred­nos­ti – ma­le su ma­se, lako ih je lan­si­ra­ti i pos­ta­vi­ti u or­bi­tu, a za­hva­lju­ju­ći teh­no­lo­gi­ji mo­gu odr­ža­va­ti broj­ne za­dat­ke za ko­je su ne ta­ko dav­no bi­li po­treb­ni go­le­mi sa­te­li­ti. Me­đu­tim, ne­ma­ju ni­ka­kav po­gon ko­jim bi mo­gli iz­bje­ći su­da­re, a s ob­zi­rom na to da se lan­si­ra­ju u go­le­mom bro­ju, ri­zik od su­da­ra s go­mi­lom drugog ma­te­ri­ja­la (i dru­gih mi­ni­ja­tur­nih sa­te­li­ta) ve­ći je no ikad. Ka­ko on­da ri­je­ši­ti ovaj pro­blem ko­ji će u bu­duć­nos­ti pos­ta­ja­ti sve iz­ra­že­ni­ji i iz­ra­že­ni­ji? Is­tra­ži­vač Hugh Lewis sa Sve­uči­li­šta So­ut­hamp­ton is­tak­nuo je ka­ko bi pr­vi ko­rak tre­ba­le po­du­ze­ti sve­mir­ske agen­ci­je ko­je bi mo­ra­le br­že i učin­ko­vi­ti­je u kon­tro­li­ra­nim uvje­ti­ma oba­ra­ti sa­te­li­te ko­ji­ma je “is­te­kao rok tra­ja­nja” ka­ko bi se sma­nji­la ko­li­či­na sve­mir­skog smeća. Tre­nu­tač­ni pra­vil­ni­ci go­vo­re o to­me ka­ko sa­te­li­ti mo­ra­ju iz­go­rje­ti u at­mo­sfe­ri 25 go­di­na na­kon do­vr­šet­ka mi­si­je, no za me­ga­kons­te­la­ci­je sa­te­li­ta to je jed­nos­tav­no pre­du­go. Ali i to bi ri­je­ši­lo tek pro­ble­me sa­te­li­ta ko­je će se u bu­duć­nos­ti sla­ti u sve­mir, a što je sa svim sme­ćem ko­je da­nas kru­ži oko Zem­lje? Broj­ne tvrt­ke i agen­ci­je po­ku­ša­va­ju pro­na­ći na­čin za uk­la­nja­nje ve­ćih komada smeća, ali za sa­da u to­me ne­ma mno­go us­pje­ha.

Ma­la šan­sa za pad na Zem­lju

Rje­še­nja se uglav­nom te­me­lje na grad­nji i lan­si­ra­nju le­tje­li­ca-čis­ta­ča či­ji bi za­da­tak bio sve­mir­ski ot­pad uhva­ti­ti i po­tom odves­ti u si­gur­nu zo­nu ili ga uni­šti­ti. Ja­pan­ska sve­mir­ska agen­ci­ja (JAXA) la­ni je tre­ba­la tes­ti­ra­ti mo­guć­nost rje­ša­va­nja pro­ble­ma sve­mir­skog smeća mag­ne­ti­zi­ra­nim ka­be­lom, du­ži­ne 700 me­ta­ra. Ide­ja je bi­la spo­ji­ti ka­be­le na mr­tve sa­te­li­te ka­ko bi stva­ra­li elek­trič­no po­lje u svom pro­la­sku kroz Zem­lji­no mag­net­no po­lje i ta­ko priv­la­či­li svemirsko smeće. – Osim što pred­stav­lja opas­nost za imo­vi­nu, sve­mir­ski ot­pad pred­stav­lja opas­nost i za ljud­ske živote. Vje­ro­jat­nost da ve­li­ki ko­ma­di ko­ji pa­da­ju na Zem­lju, a ko­ji ne us­pi­ju iz­go­rje­ti u at­mo­sfe­ri, pad­nu na ne­ki na­se­lje­ni dio pla­ne­ta ni­je ve­li­ka, ali pos­to­ji. Da ta­kav ko­mad pad­ne u ne­ki ve­ći grad, po­s­lje­di­ce bi bi­le ka­tas­tro­fal­ne. To što se to do sa­da ni­ka­da ni­je do­go­di­lo ne zna­či da taj pro­blem mo­že­mo ig­no­ri­ra­ti – is­ti­če Hol­ger Krag. Sve­mir­ski ot­pad pred­stav­lja i ve­li­ku opas­nost za as­tro­na­ute na Me­đu­na­rod­noj sve­mir­skoj pos­ta­ji. Po­s­ljed­nji slu­čaj u ko­jem su as­tro­na­uti je­dva “iz­vuk­li ži­vu gla­vu” do­go­dio se u sr­p­nju 2015. Ka­ko bi se Me­đu­na­rod­na sve­mir­ska pos­ta­ja na vri­je­me po­mak­nu­la po­treb­no je da upo­zo­re­nje o opas­nos­ti od su­da­ra do­đe naj­ma­nje 24, a po mo­guć­nos­ti 30 sa­ti pri­je ne­go što se su­dar mo­že do­go­di­ti. Pri­je dvi­je go­di­ne as­tro­na­uti­ma je upo­zo­re­nje sti­glo sa­mo 90 mi­nu­ta ra­ni­je pa im je pre­os­ta­lo je­di­no da

zak­lon.• u sklo­pu pos­ta­je po­tra­že

Sva­kog dana do­bi­va­mo i po ne­ko­li­ko upo­zo­re­nja od sus­ta­va da pos­to­ji ve­li­ka šan­sa da će do­ći do su­da­ra Hol­ger Krag, šef ure­da Eu­rop­ske sve­mir­ske agen­ci­je ko­ji se ba­vi pra­će­njem sve­mir­skog otpada Ne­ko­li­ko ve­ćih su­da­ra, zbog gus­to­će obje­ka­ta u Zem­lji­noj or­bi­ti, iz­a­zo­ve niz no­vih, uve­ća­va­ju­ći ta­ko ko­li­či­nu otpada NASA-in biv­ši znans­tve­nik Do­nald Ke­ss­ler o to­me je govorio još 1978. go­di­ne

> 10 cm < 1 cm od 1 do 10 cm

1957. 2017. 2017. 2022.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.