Šam­pi­on tu­riz­ma

Za­dar po­bjed­nik ovo­go­diš­nje Ve­čer­nja­ko­ve tu­ris­tič­ke pa­tro­le

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page -

Dav­no su kre­nu­le fe­šti­ce pet­kom, Noć pu­nog mi­se­ca, skok s ri­ve... Mo­žda je ti­tu­la mo­gla i ra­ni­je, ali sad je pra­vi tre­nu­tak jer ov­dje se čo­vjek ne osje­ća stran­cem

Za­dar je Ve­čer­nja­kov šam­pi­on tu­riz­ma! Je li na­gra­da tre­ba­la do­ći pri­je, mo­žda i jest, no ova je go­di­na pra­vi tre­nu­tak. Za­što? Ta­mo je još uvi­jek tu­ri­zam ona­kav kak­vim ga poz­na­je­mo. Ko­nač­no, ov­dje se čo­vjek ne osje­ća – stran­cem. I mi do­ma­ći bo­ra­vak ov­dje još si uvi­jek mo­že­mo pri­ušti­ti. Evo pri­mje­ra do­ma­ćeg tu­ris­ta. Kor­ču­la. Re­cep­ci­ja ho­te­la. Ne­ma kli­me, a re­cep­ci­onar, ona­ko s ruč­ni­kom oko vra­ta, do­če­ku­je gos­te. Kao da smo u 80-ima. Ta­ko ho­tel­ske so­be i iz­gle­da­ju. Če­ka­ju pre­ure­đe­nje. A on mo­kar, umo­ran, u zno­jem na­mo­če­noj bi­je­loj ko­šu­lji. Spas mu do­no­si tek ma­li ven­ti­la­tor, ko­ji mu taj uza­vre­li zrak pu­še di­rek­t­no u li­ce. – Deč­ki, bok, evo pa­so­ša, do­šao sam se pri­ja­vi­ti u so­bu – ka­žem nje­mu i ko­le­gi.

Gle­da­ju me u ču­du, kao du­ha

– Hel­lo, hel­lo! How are you? – od­go­va­ra mi Kor­ču­la­nin s ruč­ni­kom. – Deč­ki, pu­tov­ni­ca je hr­vat­ska – go­vo­rim im objaš­nja­va­ju­ći na hr­vat­skom da ni­sam stra­nac. – Yes, yes. Yo­ur ro­om is... – go­vo­ri re­cep­ci­oner. – Deč­ki, ni­sam stra­nac, do­ma­ći sam. Tu sta­nu. Pa me gle­da­ju u ču­du. Kao du­ha. Pog­nu­li gla­ve, ona­ko pre­ko pul­ta, sa­mo što me ne poč­nu pi­pa­ti po ra­me­ni­ma i gla­vi, da vi­de je­sam li za­is­ta is­pred njih ili sam pri­ka­za... Fa­ta­mor­ga­na, od vru­ći­ne. Eto, ta­ko je to na oba­li. Na­ma do­ma­ći­ma sve je to pos­ta­lo pre­sku­po. Te­ško je pratiti ci­je­ne. Još po res­to­ra­ni­ma i ka­fi­ći­ma čo­vjek bi se sna­šao. Ili u du­ća­nu, ali ci­je­ne smje­šta­ja otiš­le su u ne­bo. Ne ta­ko dav­no, u ta­da naj­bo­ljem ho­te­lu na oba­li, tek otvo­re­noj ri­ječ­koj Bo­na­vi­ji, ci­je­na so­be bi­la je 1000 ku­na. Za jed­nu noć. Tu smo mi do­ma­ći pa­da­li u ne­svi­jest. Da­nas je to sva­kod­ne­vi­ca. I to ne u ne­kak­vim ho­te­li­ma s pet zvjez­di­ca po­put spo­me­nu­te Bo­na­vi­je, već na mjes­ti­ma ko­ja, eto, ne­ka ne­ma­ju ni kli­ma-ure­đaj. I to si mi do­ma­ći te­ško mo­že­mo pri­ušti­ti. Još na jed­nu noć ne­ka­ko, ali baš na se­dam da­na... Te­ško. Pos­ta­li smo, dak­le, stran­ci u vlas­ti­tim ho­te­li­ma na oba­li. Dos­lov­ce. Du­brov­nik je tu pri­mjer. Stran­ci. Juž­na Kore­ja, Ame­ri­ka, ma čak sam sreo i dje­voj­ku iz – Zim­ba­bvea! U ho­te­li­ma mi do­ma­ći ne­ma­mo što tra­ži­ti. Opet so­be bez kli­ma-ure­đa­ja, ci­je­na vi­še od 700 ku­na za noć. Ili Ro­vinj. Vr­hun­ski ho­te­li, elit­ni tu­ri­zam, si­gur­no naj-

mo­der­ni­je mjes­to na oba­li. Ta­mo je stvar­no li­je­po. Ali opet – ci­je­na smje­šta­ja. Za do­ma­će vr­lo vi­so­ka, za mno­ge i ne­dos­tiž­na. Ne za­bo­ra­vi­mo, pla­će su nam u me­đu­vre­me­nu os­ta­le – is­te. Ri­jet­ki­ma su ras­le, da­pa­če.

Ku­mo­va vi­ken­di­ca za nas

I tu se pri­ča vra­ća na Za­dar. Ov­dje su ipak os­ta­li na tlu. Ve­če­ras, u naj­mo­der­ni­jem hos­te­lu na oba­li, ko­ji ima so­be ljep­še ne­go ve­ći­na na­ših ho­te­la, po gla­vi – ne­što vi­še od 400 ku­na noć. Mo­der­no, ve­li­ka ogle­da­la, kroz pro­zor sa­mo što ne mo­žeš do­tak­nu­ti sv. Do­nat. Ho­ćeš pres­pa­va­ti u so­bi s dru­gi­ma? Od 200 ku­na po no­ći, mo­žda i ni­že... Ho­tel Ko­lo­va­re? 600 ku­na po gla­vi. Mo­de­ran, pre­ure­đen. No la­ko za ho­te­le, iona­ko se mi do­ma­ći sna­la­zi­mo po apart­ma­ni­ma, vi­ken­di­ca­ma i ku­mo­voj ku­ći, gdje sva­ko ima svoj tje­dan. Pro­blem je na oba­li pos­ta­la – gu­žva. Ne­vje­ro­jat­no je, pa­zi­te, 100 mi­li­ju­na no­će­nja. Re­kor­di pa­da­ju iz go­di­ne u go­di­nu. Tu­ris­ta je sve vi­še. A mi že­li­mo – od­mor. Mir, po­bje­ći od sve­ga. I on­da ule­tiš u gu­žvu kao da si na kon­cer­tu The Rol­ling Sto­ne­sa. Ili do­če­ku pa­pe. U Za­dru ti još uvi­jek nit­ko ne sto­ji na gla­vi. Evo pri­mje­ra. Ve­čer­nja šet­nja. Pi­će kod pet bu­na­ra. Sje­diš is­pod Rim­skog stu­pa, ko­ji je u sred­njem vi­je­ku slu­žio kao stup sra­ma. Pi­ješ pi­vo. 20 ku­na. Sto­ti­nu me­ta­ra da­lje – iz­lož­ba Mar­ca Cha­gal­la. Ulaz­ni­ca 70 ku­na, a u mu­ze­ju si sam. Pa­zi­te, sam! Sre­ćem sa­mo dvi­je dje­voj­ke na iz­la­sku... Po­gle­daš iz­lož­bu na mi­ru, nas­tav­ljaš šet­nju. Mjes­ta u ka­fi­ći­ma i res­to­ra­ni­ma u Va­ro­ši ima. Pod­sje­ća­ju ove uli­ce na to ka­ko je Du­brov­nik iz­gle­dao pri­je de­set ili pet­na­est go­di­na. Mir­no, ti­ho, ma­li res­to­ra­ni, iz ko­jih se ču­je smi­jeh. Tu­ri­zam ka­kav pam­ti­mo. Li­je­po, ugod­no, ve­čer. Od­mor ko­ji će čo­vjek pam­ti­ti. Na Na­rod­nom tr­gu kon­cert. U ka­fi­ću Bor­gu mir­no, do­ma­ći se okup­lja­ju. Opet se ču­je smi­jeh. Ve­se­lje. Grad ži­vi. Po­ma­lo, ali bez stre­sa. Pa i gu­žve su sma­nji­li, pre­se­li­li dio tra­jek­t­nog pro­me­ta u lu­ku Ga­že­ni­ca. A naj­ve­ći adut za tu­ris­ta je što ne tre­ba na pla­žu. Uz­meš li­je­po ruč­nik, pro­đeš kraj sv. Do­na­ta, do­đeš do ri­ve i – hop. U mo­ru si. Čis­to, li­je­po, pris­tu­pač­no. Za­dar je da­nas mjes­to ko­je je još ri­jet­ko – na­še. Do­ma­će. Tu ni­si stra­nac. I mo­žeš si pri­ušti­ti. To tra­ži­mo. Mjes­to za od­mor. Uos­ta­lom, iz­lož­be u ran­gu Cha­gal­la ni­je­dan grad na na­šoj oba­li ne­ma. Sa­dr­žaj je tu. Tko že­li mir, na­ći će ga, tko že­li ak­ci­ju, pro­na­ći će je. Za­dar je usko­čio na tu­ris­tič­ki val. I naj­važ­ni­je – za­dr­žao svoj duh. Sje­ti­te se što se do­go­di­lo Hva­ru, No­va­lji, od­ne­dav­no i Du­brov­ni­ku. Iz­gu­bi­li su u toj gu­žvi sa­mi se­be. Tre­ba se sna­ći. Za­dar tu pe­ne­tra­ci­ju tu­ris­tič­kog eg­zis­ten­ci­ja­liz­ma, po pa­ro­li ‘što vi­še lju­di, što vi­še br­zog nov­ca’, još ne­ka­ko dr­ži pod uz­da­ma.

ZA­DAR JE NA NA­ŠOJ OBA­LI OS­TAO MJES­TO KO­JE JE RI­JET­KO – NA­ŠE. I DO­MA­ĆI SI GOST MO­ŽE OV­DJE PRI­UŠTI­TI OD­MOR, I TO U LIJEPIM I UREĐENIM HO­TE­LI­MA, HOSTELIMA... A SADRŽAJA KO­LI­KO ŽELIŠ!

Ivan La­san do­bri je duh Za­dra, a tu­ris­ti ga mo­gu sres­ti kraj mos­ta gdje je čes­to s pa­pi­ga­ma. On je bio za­dar­ski do­ma­ćin re­por­te­ru Ve­čer­njeg lis­ta

U Za­dru se čo­vjek mo­že od­mo­ri­ti, mo­že raz­gle­da­ti iz­lož­bu Cha­gal­la, oti­ći na Noć pu­nog mi­se­ca (go­re), a No­va­lja i Zr­će (des­no i li­je­vo) su bli­zu

Na ri­vi je kr­ca­to ka­da se odr­ža­va Noć pu­nog mi­se­ca ....

...ili ka­da je na re­du mi­le­nij­ski skok u mo­re

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.