Ni­jed­na ži­vo­ti­nja nije ubi­je­na za moj rad

Skul­p­tu­re od maj­mun­skih lu­ba­nja, rib­ljih zu­ba i bod­lji di­ko­bra­za skup­lje­nih po svi­je­tu

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - Ma­ja Car ma­ja.car@ve­cer­nji.net ZAGREB

U ate­ljeu Fan­ta­zam u Sta­rom Gra­du na Hva­ru dom je be­šti­ja od or­gan­skih ma­te­ri­ja­la za ko­ji­ma lu­du­ju ko­lek­ci­ona­ri i lju­bi­te­lji ar­ta

Slu­čaj­ni še­tač nije do­bro upoz­nao Sta­ri Grad na Hva­ru ako nije upao u svi­jet Fan­taz­ma. Dom je to be­šti­ja ko­je sa­mo na pr­vu ni­su s ovog svi­je­ta po­put mons­tru­oz­ne skul­p­tu­re Kor­po­ra­tiv­ni ka­ni­bal iz­ra­đe­ne od – pa­zi­te sad:

Zvi­je­ri su odraz da­naš­nji­ce

– Gla­va joj je lu­ba­nja maj­mu­na, gor­go­ni­ja, ko­ralj s Ka­ri­ba pre­vu­čen je pre­ko oči­ju, je­zik je zub mor­skog psa, ali fo­sil na­đen u pus­ti­nji u Ma­ro­ku, zu­bi su od ko­mar­če, kru­na oko gla­ve su kos­ti gr­do­bi­ne, ti­je­lo je lu­ba­nja do­ber­ma­na, kan­dže so­ko­la su ru­ke, rog od ov­na pos­tao je rep na ko­jem su pe­ra­je od ri­be ko­kot. A na vr­hu re­pa je dio lis­ta aga­ve ko­ji sam do­nio iz Li­sa­bo­na... Nas­ta­ja­la je oko dvi­je go­di­ne jer se ma­te­ri­jal skup­ljao od da­na kad sam se vra­tio s Ka­ri­ba sa spo­me­nu­tom lu­ba­njom maj­mu­na – go­vo­ri umjet­nik Zo­ran Ta­dić u ne­ko­li­ko re­če­ni­ca naj­bo­lje opi­su­ju­ći svoj rad pa nas­tav­lja: – Ra­de­ći je, sje­tio sam se Ho­me­ra i nje­go­vih si­re­na mons­tru­ma ko­je su da­va­le pri­vid lje­po­te i za­vo­di­le mor­na­re ko­ji bi zbog svo­jih sla­bos­ti na kra­ju gu­bi­li ži­vo­te. Po­mis­lio sam za­što ne u jed­noj ovak­voj kre­atu­ri utje­lo­vi­ti ne­što što ja sma­tram mi­to­lo­škim bi­ćem po­sve­će­nim kor­po­ra­ci­ja­ma o ko­ji­ma imam stav da nam ra­de o gla­vi. Ona je to­tal­no is­pu­ni­la mo­ja oče­ki­va­nja jer je naj­ruž­ni­ja u ga­le­ri­ji i oda­ši­lje naj­go­ru ener­gi­ju od svih skul­p­tu­ra, ali je naj­priv­lač­ni­ja lju­di­ma. Nje­go­va ga­le­ri­ja os­tva­re­nje je sna sta­ro­grad­skog dje­ča­ka za­lu­đe­nog SF-om. U rod­ni grad vra­tio se pri­je 14 godina na­kon ži­vo­ta u Ita­li­ji, Ni­zo­zem­skoj, Nje­mač­koj, Za­gre­bu, Por­tu­ga­lu, Fran­cu­skoj, lu­ta­nja po Ka­ri­bi­ma, Po­li­ne­zi­ji, Ja­pa­nu, Ki­ni i No­vom Ze­lan­du. Sa­mo­uk je, a be­šti­je i na­kit is­klju­či­vo od or­gan­skog ma­te­ri­ja­la po­čeo je ra­di­ti pri­je 15 godina. U nje­go­ve zvi­je­ri za­ljub­lje­ni su lju­di i ko­lek­ci­ona­ri iz svih di­je­lo­va svi­je­ta, bi­lo da su se s nji­ma sre­li u ga­le­ri­ji ili na ne­koj od sa­mos­tal­nih iz­lož­bi po Hr­vat­skoj i Fran­cu­skoj, a svi mu i danas po­štom ša­lju ma­te­ri­ja­le za ko­je mis­le da bi mu mo­gli ko­ris­ti­ti. – Je­dan Ame­ri­ka­nac, re­ci­mo, pos­lao mi je gla­vu kor­nja­če s me­kim ok­lo­pom, bi­lo je tu i kuć­nih lju­bi­je ma­ca, slje­pi­ća, va­ra­na... Krz­no ili zmij­ske ko­že ko­je ko­ris­tim sa­mo su proizvod ko­ji je već net­ko na­pra­vio pri­je me­ne. Ne ubi­jam zbog umjet­nos­ti ni­ti me in­te­re­si­ra da to ra­di bi­lo tko za moj rad. Ako se ba­viš stva­ra­njem, des­truk­ci­ja tu nije po­želj­na, ta dva kon­cep­ta ni­ka­ko ne idu za­jed­no. Uzi­mam ono što mi lju­di da­ju, što sku­pim na pu­to­va­nji­ma, na­đem u šet­nja­ma. Ni­šta od ma­te­ri­ja­la ne ku­pu­jem. U Sta­rom Gra­du pos­to­jao je čo­vjek ko­ji je pre­pa­ri­rao ri­be for­ma­li­nom i po­ka­zao mi je par ca­ka, ali ja, ako pre­pa­ri­ram ne­ku ži­vo­ti­nju ko­ju na­đem, ra­dim to na na­čin da os­tat­ke sta­vim pod zem­lju ili na zem­lju da ih ži­vo­ti­nje, sun­ce i sol obra­de i sta­bi­li­zi­ra­ju kos­ti. Baš mi do­šao paket iz In­do­ne­zi­ja od če­ti­ri gos­po­đe ko­je su bi­le ov­dje pri­je go­di­nu da­na i ku­pi­le na­kit. Pos­la­le su mi eg­zo­tič­ne sje­men­ke. Ima i bi­zar­nih stva­ri ko­je ša­lju, ti­pa su­še­ne iz­nu­tri­ce iz Hong Kon­ga, ali s tim ne mo­gu ni­šta – ve­li.

Di­je­lo­vi sti­žu po­štom

Sve to no­si da­šak ša­man­skog pris­tu­pa i od­no­sa pre­ma zemlji i mo­ru ko­ji je evi­dent­no utje­cao na nje­ga. – Su­sreo sam se sa ša­man­skim kul­tu­ra­ma, a utje­ca­ja ima to­li­ko ko­li­ko si svjes­tan ono­ga s či­me ra­diš. Plas­ti­ka nije ma­te­ri­jal s ko­jim mo­žeš iz­gra­di­ti svjes­nost. Ali ka­da ra­diš s or­gan­skim, sret­neš se s mi­ri­si­ma ma­te­ri­ja­la od ko­jeg si i sam sas­tav­ljen i po­či­nješ raz­miš­lja­ti o evo­lu­ci­ji, o ener­gi­ja­ma tog ma­te­ri­ja­la. Kad u ru­ka­ma imaš lu­ba­nju del­fi­na, to vi­še nije sa­mo kost već ci­je­li fol­der sje­ća­nja na tu ži­vo­ti­nju. Sa­ma či­nje­ni­ca da di­raš ne­što što je doš­lo pri­je te­be i što ima ge­ne­ti­ku da­je osje­ćaj ne­kog je­dins­tva. Lju­di ni­su uvi­jek sprem­ni ta­ko raz­miš­lja­ti jer ži­ve u druš­tvu ko­je ih od­v­la­či od to­ga. No ne tre­ba ne­gi­ra­ti ne­što što nas je do­ve­lo do da­naš­nje toč­ke ra­zvo­ja – go­vo­ri s po­što­va­njem pre­ma bi­ći­ma iz či­je smr­ti pro­iz­la­zi je­dins­tve­na umjet­nost ko­ju kra­si fi­lo­zo­fi­ja ži­vo­ta.

Sa­mo je­zik skul­p­tu­re Kor­po­ra­tiv­ni ka­ni­bal fo­sil­ni je zub mor­skog psa na­đen u pus­ti­nji u Ma­ro­ku, a tu su i kan­dže so­ko­la, lu­ba­nja do­ber­ma­na is­ko­ri­šte­na za tor­zo, ko­ralj s Ka­ri­ba na oči­ma...

Svjes­nost o evo­lu­ci­ji Plas­ti­ka ne ra­zvi­ja svjes­nost, ali kad ra­diš s or­gan­skim, raz­miš­ljaš o evo­lu­ci­ji i ener­gi­ji tog ma­te­ri­ja­la, o ne­če­mu od če­ga smo i sa­mi sko­va­ni

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.