Pu­tin gra­di no­vi ru­ski im­pe­rij, uda­ra čim mu tko sta­ne na žulj

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

ad bi net­ko, ne­iz­lje­či­vo za­ra­žen po­li­ti­kom, do­ži­vio danas tu (ne) sre­ću da me­đu naj­moć­ni­jim lju­di­ma svi­je­ta po svo­me pro­to­ko­lu bi­ra druš­tvo za pri­vat­nu ve­če­ru, vje­ro­jat­no bi se naj­vi­še ko­le­bao oko Vla­di­mi­ra Pu­ti­na. La­ko je pret­pos­ta­vi­ti da bi Do­nal­da Trum­pa škar­ti­rao već u pr­voj se­lek­ci­ji: ame­rič­ki pred­sjed­nik, ka­žu, ne­ma kon­cen­tra­ci­ju za raz­go­vor du­lji od tri mi­nu­te. S An­ge­lom Mer­kel iz­bor bi bio ne­što te­ži, a na kra­ju i lak­ši: nje­mač­ka kan­ce­lar­ka nije u rod­nom DDR-u stek­la po­tre­ban po­li­tič­ki šarm, ali je u uje­di­nje­noj Nje­mač­koj stek­la ugled oz­bilj­no­ga dr­žav­ni­ka do ko­jeg dr­že na svim stra­na­ma ze­malj­ske ku­gle, i me­đu nje­zi­nim pro­tiv­ni­ci­ma, ne sa­mo pris­ta­li­ca­ma. Em­ma­nu­el Ma­cron, kao ni Trump, nije još ov­la­dao svo­jom zem­ljom da bi mo­gao vla­da­ti svi­je­tom: fran­cu­ski pred­sjed­nik bi mo­gao pos­ta­ti do­bar vla­dar – ne na na­čin Na­po­le­ona, si­lom, pri­je Vol­ta­irea, mu­droš­ću – pa pos­ta­je ne­za­obi­la­zan su­di­onik u oz­bilj­nim raz­go­vo­ri­ma o svjet­skoj po­li­ti­ci. Te­me­lji­to fi­lo­zof­ski obra­zo­van, sa svje­žim po­li­tič­kim ide­ja­ma, taj bi mla­dac mo­gao bi­ti ne­upi­tan gost za vir­tu­al­nim sto­lom; za raz­li­ku od nje­ga, Pu­ti­na uz fi­lo­zo­fi­ju ve­že ne­pro­miš­lje­na iz­ja­va da je i džu­do fi­lo­zo­fi­ja (a ne sa­mo sport); Rus bi mo­rao pro­ći ozbiljan po­li­tič­ki pre­tres pri­je ne­go što mu se uru­či po­ziv­ni­ca, da ne bi i za sto­lom po­ka­zi­vao mi­ši­će. S njim se ne bi pot­pu­no zna­lo ko­li­ko bi se us­kra­tom po­zi­va do­dat­no kaz­nio strp­lji­vi po­li­ti­čar ko­ji (još) pod­no­si da mu stra­na voj­ska do­la­zi na gra­ni­ce nje­go­ve (moć­ne) dr­ža­ve, a ko­li­ko bi se po­zi­va­njem na­gra­dio agre­siv­ni dr­žav­nik ko­ji je, ga­ze­ći me­đu­na­rod­no pra­vo, oku­pi­rao ili od­ci­je­pio di­je­lo­ve dru­gih ze­ma­lja. Svi­jet se nad nje­go­vim pos­tup­ci­ma u ve­ći­ni zgra­ža, jer pos­li­je Dru­gog svjet­skog ra­ta ni­jed­na dr­ža­va nije ta­ko bru­tal­no ote­la dio te­ri­to­ri­ja dru­goj dr­ža­vi; za ma­nji dio, uglav­nom lju­di ili sku­pi­na auto­ri­tar­nih i kon­zer­va­tiv­nih sklo­nos­ti, Pu­tin je neo­kru­nje­ni vo­đa no­vog kon­zer­va­tiv­nog po­kre­ta ot­po­ra pro­tiv glo­bal­nog li­be­ral­nog po­ret­ka ko­ji je us­pos­tav­ljen pa­dom ko­mu­niz­ma i ru- še­njem “sis­te­ma iz Jal­te”. Na­kon 17 godina vlas­ti, i s per­s­pek­ti­vom da no­vim re­di­zaj­ni­ra­njem Us­ta­va os­ta­ne u Krem­lju dok to sam že­li (za os­ta­lo će se po­bri­nu­ti oda­ni na­rod), Vla­di­mir Pu­tin čvr­stom ru­kom vo­di Ru­si­ju iz is­ku­še­nja u is­ku­še­nje (u nje­go­voj ver­zi­ji, iz po­bje­de u po­bje­du). Ko­pi­je nje­go­vih broj­nih por­tre­ta dos­ta su bla­že od gru­bog po­li­tič­ko­ga ori­gi­na­la, vi­đe­nog u Ukra­ji­ni i pri­je to­ga u Gru­zi­ji: u teh­nič­koj iz­ved­bi ob­no­vi­telj­skog pro­jek­ta ru­ske im­pe­ri­jal­ne si­le ima i ne­kog nje­go­va dr­žav­nič­kog maj­stor­stva ko­je pod utje­ca­jem film­skih vra­če­va (da li i pla­će­ni­ka?) ti­pa Oli­ve­ra Sto­nea ili Ni­ki­te Mi­hal­ko­va gra­de ju­na­ka za bu­du­ći ma­uzo­lej; slav­ni fil­ma­ši pe­gla­ju nje­go­vu sli­ku, i s do­za­ma sim­pa­tič­nos­ti na ra­čun no­si­te­lja cr­no­ga (džu­do) po­ja­sa ili kro­ti­te­lja la­vo­va, na­dok­na­đu­ju gu­bit­ke sim­pa­ti­ja u de­mo­krat­skim i li­be­ral­nim kru­go­vi­ma zbog oči­te dr­žav­nič­ke agre­siv­nos­ti. Od ne­ka­daš­nje in­tri­gant­ne za­go­net­ke u svi­je­tu, Pu­tin je sve ma­nje rje­še­nje, a sve vi­še pro­blem da­naš­nje (ne­ure­đe­ne) svjet­ske po­li­ti­ke. Dok ame­rič­ko­ga pred­sjed­ni­ka kon­tro­li­ra prav­na dr­ža­va, a sve otvo­re­ni­je i nje­go­va stran­ka, ru­ski pred­sjed­nik kon­tro­li­ra i dr­ža­vu i stran­ku (da se o taj­nim služ­ba­ma i po­li­ci­ji i ne go­vo­ri, one su nje­go­va pri­ruč­na dr­ža­va). Na­kon Jelj­ci­no­va te­ško pod­noš­lji­va ma­mur­lu­ka, Ru­se opi­ja­ju Pu­ti­no­va sna­ga i moć, fi­zič­ka i po­li­tič­ka.

Plat­for­ma ‘brat­ske po­mo­ći’

Kad ho­će re­ći ne­što uče­ni­je, Pu­tin se po­zi­va na mis­li­oce po­put Ber­di­aje­va ili So­lo­vje­va, da po­du­pre svoj plan o ve­li­koj Ru­si­ji bez ko­mu­niz­ma. U nje­go­vo ogra­đe­no in­te­lek­tu­al­no dvo­ri­šte pris­tu­pa ne­ma­ju oni po­li­tič­ki pro­tiv­ni­ci ko­ji ne mis­le kao on; za njih je osi­gu­rao eg­zil ili psi­hi­ja­trij­ski azil, ako ne pris­ta­ju na nje­go­va pra­vi­la de­mo­krat­ske igre ko­ja su tes­ti­ra­na u eri dik­ta­tu­re pro­le­ta­ri­ja­ta: “De­mo­kra­ci­ja nije anar­hi­ja. Sve u de­mo­kra­ci­ji nije do­pu­šte­no“? O to­me što je (ne)do­pu­šte­no od­lu­ču­je nje­gov klan ko­ji ga pra­ti od San­kt Pe­ter­bur­ga, po uho­da­no­me sis­te­mu da po­li­ci­ja mo­že uhi­ti­ti i 1400 de­mons­tra­na­ta da spri­je­či de­mons­tra­ci­je. U pu­ti­nov­skoj ter­mi­no­lo­gi­ji to se zo­ve de­mo­kra­ci­ja su­ve­re­nos­ti. Us­pješ­no je, uglav­nom, za­li­je­čio sta­re ra­ne ko­je je na­ni­je­la re­vo­lu­ci­ja; stva­ra no­ve po­dje­le u ru­sko­me druš­tvu na pi­ta­nji­ma de­mo­kra­ci­je, na ti­pič­no sek­ta­ški na­čin: tko nije sa mnom, taj je pro­tiv me­ne. Opo­nent Alek­sej Na­valj­nji po­s­ljed­nji je ži­vu­ći pri­mjer – pos­li­je dru­gih ko­ji vi­še ni­su na ži­vo­tu ili su se umi­ri­li – ko­ji po­t­vr­đu­je te­zu o ogra­ni­če­noj de­mo­kra­ci­ji (pos­li­je ogra­ni­če­no­ga su­ve­re­ni­te­ta). Sam Pu­tin ni­kad nije iz­go­vo­rio

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.