Zbog po­ve­ća­ne imi­gra­ci­je broj pri­sil­nih bra­ko­va u Eu­ro­pi ras­te iz go­di­ne u go­di­nu

Vecernji list - Hrvatska - - Obzor -

do­đe do pos­tot­ka sta­nov­niš­tva ko­je u odre­đe­noj zem­lji ži­vi u rop­skim uvje­ti­ma. Na toj ljes­tvi­ci uvjer­lji­vo je pr­va Sje­ver­na Koreja u ko­joj 4,3 pos­to sta­nov­ni­ka ži­ve kao ro­bo­vi. Sli­je­di Uzbekistan či­jih 3,9 pos­to sta­nov­ni­ka ži­ve kao ro­bo­vi, za­tim Kambodža ko­ja ima 1,6 pos­to sta­nov­niš­tva u mo­der­nom rop­s­tvu, Indija s 1,4 pos­to sta­nov­niš­tva či­ji se ži­vot­ni uvje­ti mo­gu opi­sa­ti kao ro­bov­ski...

Kad dr­ža­va ži­vi od njih

To što Sje­ver­na Koreja, po­pri­lič­no za­tvo­re­na i iz­o­li­ra­na zem­lja ko­jom čvr­stom ru­kom vla­da Kim Jong-un, ima naj­ve­ći pos­to­tak sta­nov­niš­tva koji ži­vi u rop­skim uvje­ti­ma ne tre­ba ču­di­ti zna li se da ta zem­lja ima pri­sil­ne rad­ne kam­po­ve u ko­je ša­lju ci­je­le obi­te­lji. Ia­ko je in­for­ma­ci­je iz te zem­lje, zbog na­ra­vi re­ži­ma koji njo­me vla­da, te­ško pro­vje­ri­ti i ve­ri­fi­ci­ra­ti, s vre­me­na na vri­je­me se od pre­bje­ga mo­že ču­ti ka­ko se ži­vi u Sje­ver­noj Ko­re­ji. U tak­vim iz­vješ­ći­ma spo­mi­nje se da dr­ža­va čes­to svo­je gra­đa­ne, stu­den­te pa čak i škol­sku dje­cu tje­ra na vi­še­sat­ni bes­plat­ni rad na po­ljo­pri­vred­nim i gra­đe­vin­skim pos­lo­vi­ma, ali i na pos­lo­vi­ma raz­mi­ni­ra­nja. Oni koji ne is­pu­ne za­da­ne kvo­te iz­lo­že­ni su žes­to­kim kaz­na­ma, a jed­na od tak­vih kaz­na mo­že bi­ti i sla­nje ne­pos­luš­ni­ka i ci­je­le nje­go­ve uže i ši­re obi­te­lji u ne­ki od lo­go­ra za pri­sil­ni rad. Osim pri­sil­nih rad­nih lo­go­ra, spe­ci­fič­nost je Sje­ver­ne Ko­re­je i to da dr­ža­va na ne­ki na­čin po­ti­če mo­der­no rop­s­tvo jer je, prema pro­cje­na­ma fon­da­ci­je Walk Free, Sje­ver­na Koreja la­ni iz­vez­la oko 100.000 rad­ni­ka, koji su bi­li pri­si­lje­ni ra­di­ti pre­ko ugo­vo­ra, uglav­nom u Ru­si­ji i Ki­ni. Ri­ječ je o ra­du pri ko­jem dr­ža­va rad­ni­ku ko­jeg je bez pu­no ras­pra­ve pos­la­la na rad u ino­zem­s­tvo uzi­ma čak 90 pos­to za­ra­de, a nje­go­vu pos­luš­nost osi­gu­ra­va ti­me da su mu čla­no­vi obi­te­lji os­ta­li pod čvr­stom čiz­mom Kim Jong-uno­va re­ži­ma. Pu­no bo­lja si­tu­aci­ja ni­je ni u Uz­be­kis­ta­nu gdje mo­der­ni ro­bo­vi ra­de na plan­ta­ža­ma pa­mu­ka baš kao što su ve­ći dio 19. sto­lje­ća ra­di­li crn­ci hva­ta­ni u Afri­ci te do­pre­ma­ni na plan­ta­že u Sje­ver­noj Ame­ri­ci. Ro­bov­ski rad na plan­ta­ža­ma pa­mu­ka u Uz­be­kis­ta­nu nas­tav­lja se ia­ko ta­moš­nja vla­da po­du­zi­ma ne­ke ko­ra­ke ka­ko bi to spri­je­či­la, po­put bo­ljeg nad­zo­ra vlas­ni­ka plan­ta­ža. No u si­tu­aci­ji ka­da pro­fit dik­ti­ra uvje­te ži­vo­ta u mo­der­nom svi­je­tu, sve je vi­še onih koji mis­le na br­zu i do­bru za­ra­du, pri to­me ne ha­ju­ći ko­ga sve na tom pu­tu uni­šta­va­ju i is­ko­ri­šta­va­ju. U tak­vim si­tu­aci­ja­ma naj­pri­je stra­da­ju oni naj­ra­nji­vi­ji, že­ne i dje­ca. I jed­ne i dru­ge tje­ra se na pri­sil­ni rad, pri­sil­ne bra­ko­ve i sek­su­al­no rop­s­tvo, a ko­ri­šte­nje dje­ce voj­ni­ka mo­že se vi­dje­ti na go­to­vo svim tre­nu­tač­nim svjet­skim ra­ti­šti­ma. Ima ih u Af­ga­nis­ta­nu, In­di­ji, Taj­lan­du, za svo­je op­skur­ne ci­lje­ve vo­li ih ko­ris­ti­ti i ISIL, koji je dje­cu po­čeo re­gru­ti­ra­ti ne sa­mo kao voj­ni­ke ne­go i kao bom­ba­še sa­mo­ubo­ji­ce.

Azija i Pacifik naj­po­tla­če­ni­ji

Prema po­da­ci­ma fon­da­ci­je Walk Free, dvi­je tre­ći­ne od 48,5 mi­li­ju­na mo­der­nih ro­bo­va da­nas ži­ve na azij­sko-pa­ci­fič­kom po­dru­čju, ko­je obu­hva­ća te­ri­to­rij od Af­ga­nis­ta­na na za­pa­du, Mon­go­li­je na sje­ve­ru pa sve do No­vog Ze­lan­da na ju­go­is­to­ku. Na tom po­dru­čju ži­vi 30,4 mi­li­ju­na mo­der­nih ro­bo­va, a tje­ra ih se na pri­sil­ni rad u po­ljo­pri­vre­di te iz­ra­di ci­gli, čes­to se is­ko­ri­šta­va­ju u tek­s­til­noj in­dus­tri­ji, a dje­ca se osim za ra­to­ve ko­ris­te i za pri­sil­no pro­sja­če­nje. Na­rav­no, pro­blem su i pri­sil­ni i dje­čji bra­ko­vi, što je spe­ci­fič­nost In­di­je, Ban­gla­de­ša, Pa­kis­ta­na, Ne­pa­la i In­do­ne­zi­je. O ko­li­kom je pro­ble­mu ri­ječ mo­žda se naj­bo­lje mo­že iš­či­ta­ti iz po­da­ta­ka UN-a koji pro­cje­nju­je da će na po­dru­čju juž­ne Azi­je od 2010. do 2030. čak 130 mi­li­ju­na dje­vo­ja­ka pri­sil­no ući u brak. A što se do­ga­đa ka­da se dr­ža­va mi­je­ša u obi­telj­ski ži­vot svo­jih gra­đa­na te to po­dru­čje ure­đu­je res­trik­tiv­nim za­ko­ni­ma vi­di se iz pri­mje­ra Ki­ne, ko­ju je po­li­ti­ka jed­nog dje­te­ta do­ve­la do manj­ka že­na. Ki­ne­zi taj pro­blem rje­ša­va­ju “uvo­zom” že­na iz Kam­bo­dže, Vi­jet­na­ma i Sje­ver­ne Ko­re­je. No pro­blem je što ve­ći­na tih že­na u Ki­nu ne do­la­zi svo­jom vo­ljom, već kao žr­tve tr­go­vi­ne lju­di­ma. Mla­dim dje­voj­ka­ma obe­ća­va se bo­lji ži­vot, a ka­da stig­nu na odre­di­šte oduz­mu

U tim si­tu­aci­ja­ma naj­pri­je stra­da­ju oni naj­ra­nji­vi­ji, že­ne i dje­ca

Za­što se ne bu­ne? ‘Me­đu lju­di­ma koji se na­đu u tak­voj si­tu­aci­ji ve­ći je dio onih koji su se s ti­me po­mi­ri­li. Mis­le da su bes­po­moć­ni’

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.